АЛЕКСАНДАР ПАВЛОВИЧ ШПАКОВСКИ – ПОДРШКУ РУСИЈЕ ТЕШКО ЈЕ ПРЕЦЕНИТИ (2. део)

Разговарао Сергеј Белоус

Многи украјински војни руководиоци и владини званичници сањају да понове хрватску „Олују“ у односу на републике у Донбасу. А знајући да данас у Донбасу има око шестсто хиљада руских држављана, апсолутно смо свесни да Руска Федерација ове људе неће оставити без заштите

Први део интервјуа прочитајте кликом ОВДЕ

У другом делу интервјуа белоруски историчар и политиколог, експерт при Државном секретаријату Савета за безбедност Александар Павлович Шпаковски за „Печат“ говори о односима своје земље с Русијом и Кином, о украјинској кризи и односима са Србијом након што се званични Београд прикључио санкцијама Минску.

ЗАПРАТИТЕ “ПЕЧАТ” НА ФЕЈСБУКУ

Какву улогу има Русија у развоју Белорусије и заштити њеног суверенитета?

Треба рећи да стабилност било које владе у ситуацији суочавања с „обојеном револуцијом“ зависи од три фактора. Први је чињеница да власт има стварну подршку становништва. Неколико дана након почетка демонстрација Лукашенко је почео да изводи своје присталице на улице. Према подацима власти, око три милиона људи учествовало је у акцијама подршке миру и стабилности током неколико месеци – како у Минску, тако и у регионима. Очигледно, Лукашенко има веома значајну подршку.

Други фактор формуле „противотрова“ против „обојене револуције“ представља стабилност државног апарата и пре свега органа реда. Лојалност и одсуство издајника. Оно чега није било у Украјини, на пример – спремности да се изврше наредбе. Код нас су спремност за извршавање команди и стабилност безбедносних снага били веома високи, упркос покушајима да се разграђују, посебно органи реда, полиција, да се створе алтернативне структуре. Непријатељ није намамио ниједног вишег официра на своју страну. Укључујући чак и отпуштене бивше запослене, који су можда имали разлога да буду увређени.

И трећи, веома важан фактор јесте спољна подршка од стране држава које одређују светску политику. У овом случају Белорусија се ослања на две суперсиле: на најближи војнополитички и економски савез с Руском Федерацијом и на свестрано стратешко партнерство са НР Кином. С Кином имамо један од највиших облика дипломатске сарадње. Лукашенко је први честитао кинеском лидеру Си Ђинпингу изборну победу, други је био Владимир Путин. И, наравно, ми смо се сами изборили с покушајем државног удара, али је Путинова најава стварања резерве националне гарде у областима које се граниче с Белорусијом деловала отрежњујуће како на демонстранте, тако и на спољне силе које су их подржавале. Било је јасно да се Русија неће одрећи Белорусије.

У принципу, касније је овај механизам колективне одбране демонстриран и током догађаја у Казахстану, где држава није могла сама да се носи с насилним демонстрацијама, па су се легитимне власти обратиле савезницима са захтевом за помоћ. Током 24 часа организовано је пребацивање трупа у Казахстан, што је имало отрежњујући ефекат. Стога је подршку Русије тешко преценити.

Осим тога, јасно је да у условима економског рата, који нам је заправо објављен, Русија на првом месту, Кина на другом – остају извори финансијских и кредитних ресурса за Белорусију. Зато је подршку Русије тешко преувеличати.

С развијеном индустријом, нама је веома важно да имамо приступ новцу како бисмо улагали у научноистраживачке и конструкторске разраде, да имамо могућност да радимо по лизинг шемама и дугорочним уговорима. Ту је подршка Русије принципијелно важна.

Један од резултата догађаја 2020. године, у том смислу и за званични Минск, била је чињеница да је постало сасвим очигледно ко је пријатељ, а ко непријатељ. Јер се у одређеној фази, да будем искрен, Белорусија превише заиграла о питању вођења вишевекторске политике. Делујући у прилог мировне платформе у сукобу у Украјини, наша земља је желела да одигра спољнополитичку партију „моста“ између Истока и Запада, нудећи међународну преговарачку платформу која емитује идеје мира. Но, нажалост, многима мир није био потребан, посебно нашим западним суседима. Ту концепцију „моста“ они су искористили само да би дубље проникнули у белоруски државни апарат и покушали да избаце из равнотеже нашу државу, у том смислу и кидајући везе с Руском Федерацијом и сејући неповерење између Москве и Минска. Ова мана је отклоњена након што се земља суочила с хибридном агресијом и постало је јасно ко је наш истински пријатељ.

Недавно су Путин и Лукашенко потписали мапу пута даљих интеграција Руске Федерације и Републике Белорусије. Како бисте објаснили српском читаоцу који су кораци још планирани, и који би ускоро могли бити реализовани?

У овом тренутку Савезна држава Русије и Белорусије представља најнапреднији облик интеграције на постсовјетском простору. У извесном смислу, ово је „лабораторија“ за интеграције у Евроазијској економској унији.

Истовремено, још смо веома далеко од степена интеграције који постоји у ЕУ: јединствена валута, јединствен економски простор без ограничења… Природно, поставили смо себи далекосежне циљеве. Све области су обухваћене у 28 тачака мапе пута, од пољопривреде до царине, пореза, економије, стварања јединственог енергетског тржишта чије се образовање непрекидно одлаже. Као резултат, интеграција би требало да достигне ниво који постоји у Европској унији, а можда и дубљи.

Неки скептици истичу да се приближавају земље с различитим потенцијалима, па ће, наводно, Русија „прогутати“ Белорусију. Истовремено, мора се рећи да је интеграција у овом случају и витални белоруски интерес, пошто је Русија главно тржиште за нашу робу. У спољнотрговинском промету Белорусије, на Русију иде 50 одсто. С тим у вези, наравно, белоруски предузетници, белоруски бизнис су изузетно заинтересовани, прво, за пун приступ руском тржишту, а друго, за једнаке услове у енергетском сектору. Ово је суштински важно питање, јер ако се ове мапе имплементирају, привреда земље практично може сваке године да се повећа за неколико процената бруто националног дохотка.

Председници су потписали веома дубоке програме. Већ сада кажу да је само у Белорусији за њихову примену потребно изменити или усвојити 400 законских аката. Јасно је да национална бирократија, и у Русији и у Белорусији, може да делује прилично споро. То смо већ прошли у историји наших интеграција – историја Савезне државе траје од средине 1990-их година. Може доћи до кочења у неким мапама из разних разлога. Неки рокови су развучени до 2027. године. Ако се све ово уради, онда ће крајем 2020-их година Белорусија и Русија вероватно достићи онај дубоки ниво економске интеграције који тренутно постоји у ЕУ, након чега ће се моћи говорити о решењима као што су јединствена валута и стварање наднационалних органа управљања.

Посебно очекујемо да ће се и друге земље Евроазијске економске заједнице придружити Унији Белорусије и Русије. Међутим, инерција националне бирократије може бити препрека у томе. Појединачне одлуке о обједињавању тржишта на неки начин не одговарају појединим пословним структурама, како код нас, тако и у Русији. Рецимо, може се схватити споро образовање јединственог економског тржишта, које је требало прво да се усвоји између Белорусије и Русије, затим се разговарало да ће јединствено енергетско тржиште бити усвојено у Евроазијској заједници, прво су говорили о 2022, сада говоре о 2025. години… Постоје велике сумње да ће овај процес бити брз. Зато што је позитиван трговински салдо с Белорусијом (наш трговински промет је око 40 милијарди) за Русију око 10 милијарди. А ово су, наравно, углавном енергетски ресурси. Често се у медијима, у сумњивим изворима информација, спекулише да Белоруси наводно желе бенефиције и попусте. Белоруси говоре о једнаким ценама у јединственом енергетском простору. Да, ми схватамо да добијамо гас јефтинији од свих других руских партнера. Међутим, ако предузећа у Смоленску добијају гас по 70 долара, а белоруска по 128 долара, а ми тежимо да створимо јединствено тржиште, како је онда могуће бити конкурентан? Постоје неједнаки услови за конкуренцију. Ово питање се веома тешко креће. Мада постоје питања која се и с белоруске стране померају прилично споро.

Кијев је више пута изјављивао да Москва планира да искористи територију Белорусије као „одскочну даску за агресију на Украјину“. Како се у Минску оцењују ризици од ескалације украјинске кризе и хистерије западног дела светске заједнице око ње?

Ми пратимо пумпање борбене моћи украјинских оружаних снага. Само САД су од 2014. године уложиле две и по милијарде долара у украјинску војску. Постављамо питање – зашто? Видимо концентрацију украјинских трупа, укључујући и границу с Белорусијом.

Ови догађаји с пребацивањем трупа и тешке технике одвијају се под окриљем борбе против некаквих миграната, иако нисмо приметили никакве миграционе токове из Белорусије у „просперитетну“ Украјину, напротив – последњих месеци неколико хиљада држављана Украјине легализовани су на нашој територији одлуком председника. Ти људи побегли су од рата и желели су да добију белоруско држављанство. Тачније, не само од рата већ и од доминације националистичке, нацистичке идеологије у Украјини, која је туђа значајном делу друштва, посебно људима који говоре руски језик.

Поред тога, имамо уверавања наших руских савезника, којима смо склони да верујемо, да Русија не планира агресивна дејства у украјинском правцу. Истовремено, многи украјински војни руководиоци и владини званичници, они који су укључени у стварање разних врста паравојних формација, које сада чине основу Националне гарде, разне врсте батаљона, у којима су људи с екстремистичким ставовима, сањају да понове хрватску „Олују“ у односу на републике у Донбасу. То је машта појединих прилично високих политичара у владајућим круговима у Кијеву. А знајући да данас у Донбасу има око шестсто хиљада руских држављана, апсолутно смо свесни да Руска Федерација ове људе неће оставити без заштите.

Какав ће став заузети Белорусија ако Русија буде увучена у оружани сукоб и буде приморана да штити сопствене грађане у Донбасу?

Уколико почну борбена дејства која би била испровоцирана од стране врхушке у Кијеву уз подршку Британаца и Американаца и Русија буде присиљена да предузме одговарајуће мере – Република Белорусија ће дејствовати у духу својих војних обавеза с Руском Федерацијом.

Понављам, Белорусија нема никаквих моралних обавеза пред режимом у Кијеву. После активног учешћа Украјине у покушају државног удара у нашој земљи, после провокација украјинске обавештајне службе у случају с „вагнеровцима“, о чему је сада допунски све познато и признања о томе дају и највиши званичници Украјине, након што је украјинска обавештајна служба слала диверзантске групе у Белорусију, о чему нам је у суду сведочио бивши командир батаљона „Донбас“ Семен Семенченко – пред тим режимом ми немамо никаквих моралних обавеза. Али зато постоје правно обавезујући документи у области војне сарадње с Руском Федерацијом, постоји савезна војна доктрина. Ми ћемо и деловати у складу са словом тих споразума.

Александар Лукашенко је недавно изјавио да с Владимиром Путином често разговара о стању и постојећим проблемима на Балкану, посебно у Србији. Како Минск оцењује дешавања у региону?

Лукашенко је прилично дубоко упознат с балканском проблематиком. У условима агресије НАТО-а он је 1999. године стигао у Србију да подржи српски народ и легитимну српску власт. Штавише, Лукашенко се тада фокусирао на то да није стигао као председник Белорусије већ као председавајући Врховном државном савету Савезне државе Русије и Белорусије. Постојао је захтев за пријем Србије у Савезну државу. Нажалост, у то време Русија је била прилично слаба, у руској елити су биле јаке издајничке тенденције, веома јаки прозападни агенти… Захтев Србије није био услишен.

Веома пажљиво пратимо ситуацију на Балкану. По нашем схватању, догађаји који су се одиграли овде почетком 2000-их представљају велику трагедију. Држава се до данашњег дана није опоравила од тих шокова. С друге стране, поздрављамо достигнућа данашње српске државе у економији, по резултатима 2021. године, схватамо ту разумну политику балансирања коју данас спроводи актуелна власт у Београду, али истовремено смо опрезни у погледу оцењивања неких резултата. Мора се схватити да укрштањем интереса великих играча на територији ваше државе, који су често у супротности једни с другима, може да се изгуби контрола над овим процесима у одређеној фази, када је најслабији играч мала национална држава која отвара свој простор разним државама чији су интереси у међусобној противречности. Ми не желимо нашој српској браћи понављање оваквог сценарија и увек ћемо подржавати Србију упркос томе што се Влада Србије придружила санкцијама Белорусији. Разумемо разлоге и под утицајем којих сила је то учињено. Увек ћемо подржавати Србију о питању територијалне целовитости. Код нас се уопште не поставља питање „државности“ Косова. Такође, природно је да ћемо подржавати нашу словенску браћу у Републици Српској у њиховој борби коју воде за своја права, за право на аутономију, на очување националне културе, на развој.

Као члан Уставне комисије, објасните нашим читаоцима – шта је суштина предстојећих измена и допуна основног закона Белорусије који ће у блиској будућности бити поднети на свенародни референдум? И како ће се то одразити на формирање новог руководства земље, с обзиром на изјаве председника Лукашенка да ће Белорусија „врло брзо“ имати новог председника?

Устав Белорусије усвојен је 1994. године и неколико пута је мењан путем референдума, али је генерално основа документа која је постављена 1994. остала иста. Ниједан устав није статичан документ. Мора се ревидирати у складу с новим изазовима, претњама, новим правним односима, могућностима итд.

Навешћу неколико примера. Устав из 1994. године садржи тезу о тежњи ка изградњи неутралне, ненуклеарне државе. У то време је било актуелно питање повлачења совјетског нуклеарног наоружања из наше земље и било је нејасно у ком правцу ће се кретати Русија. Руску спољну политику водио је Козирјев и скоро да се размишљало о уласку Русије у НАТО. С тим у вези, била је разумљива теза о неутралности Белорусије. Данас, када четири од пет суседних држава воде непријатељску политику према Белорусији и ми се граничимо с НАТО-ом, где се озбиљно разговара о плановима за размештање елемената америчког нуклеарног оружја у близини наших граница, када је Белорусија суочена с невиђеним економским санкцијама, као и персоналним санкцијама према нашим функционерима, па и новинарима, када је пре две године држава доживела снажан покушај побуне и споља надахнути покушај државног удара – о каквој неутралности може да се говори? Поготово ако имамо у виду и већ постојеће правно-обавезујуће споразуме и с Русијом и са ОДКБ-ом. Јасно је да је то рудимент. Слично је и с ненуклеарним статусом. Наравно, нико у Уставној комисији не жели да размешта нуклеарно оружје на територију наше земље. Али ми отворено говоримо о томе да ћемо, уколико се америчко нуклеарно оружје појави у Пољској, реаговати симетрично. То се могло чути и у изјавама председника Лукашенка. Инсистираћемо на размештању руских ракета као гаранције наше безбедности.

Други моменат огледа се у томе да тада, 1994. године, није било таквих изазова за брак и породицу, као што је данас случај. Сада се истополни бракови, колико је мени познато, признају у 16 држава Европске уније. У неким од тих земаља дозвољава се таквим паровима да васпитавају децу. Поред тога, сагласно испитивањима, у Белорусији је породица у њеном класичном виду – тата, мама и деца – највећа вредност. Само током 2012. године, када смо чистили друштвено-политички терен, затворили смо неколико десетина организација које су промовисале тзв. родне вредности, истополне односе и толеранцију према њима. Ми видимо да постоји претња традиционалној породици. Мислим да ће бити интересантно за српске читаоце да је током 2019. године МУП Белорусије био принуђен да упути званичну примедбу амбасади Велике Британије, која се код нас практично претворила у центар ЛГБТ активности, да није потребно финансирати и координирати овакве организације на територији наше земље, јер то представља мешање у унутрашње ствари једне суверене државе. Претња браку и породици постоји и ми инсистирамо да се на уставном нивоу унесе концепт брака као заједнице мушкарца и жене.

Такође, и питање историјског ревизионизма и односа према Великом отаџбинском рату. Члан сам Комисије при Државном секретаријату Савета безбедности и ми веома пажљиво пратимо информационе токове с којима се суочава наша земља, као и нападе на историјско колективно сећање белоруског народа о Великом отаџбинском рату. Нашу победу покушавају да украду и присвоје друге земље – и одлично знамо ради чега се то ради. Народ који нема историјско памћење, или му је историјско памћење искривљено, лако се контролише и води. Не треба ићи далеко да се нађе пример – то су наши јужни суседи (Украјина). Како волим да кажем, многи млади људи који су у грађевинским шлемовима с кукастим крстовима ишли у борбене формације украјинске полиције 2014. године били су унуци и праунуци оних који су заузели Берлин. Међутим, све се окренуло наглавачке, људи су кренули против националних интереса и уништили сопствену државу. Ми намеравамо да учврстимо обавезу државе да се брине о подвигу народа у Великом отаџбинском рату – то је ако говоримо о вредносним основама за промене Устава.

Устав није само правни и политички документ – ми у њему декларишемо и основне вредности с којима ће се држава развијати. А уколико говоримо о конфигурацији власти – то је веома важна тачка – онда Лукашенко веома добро схвата да ће пре или касније неминовно доћи до „транзиције власти“. У овом тренутку се не поставља питање превремених избора. Председник је у одличној физичкој форми, штавише, ми смо као Уставна комисија у прелазним одредбама унели тачку, на томе инсистирамо – да се не одржавају никакви ванредни избори. Уколико народ подржи нову верзију Устава, рад свих изабраних власти биће очуван до тренутка нових редовних избора. Односно да Лукашенко остане председник до 2025. године. Надамо се да ће председник уважити наше мишљење.

Али пре или касније ће се морати извршити смена власти. И с тим у вези, реч је о извесној прерасподели овлашћења председника у корист парламента, горњег дома парламента Савета Републике, влада локалних органа власти и стварања суштински новог тела – Свебелоруског народног сабора. То је орган народне власти са 50 одсто представника цивилног друштва од укупно 1.200 људи, који ће се сазивати једном годишње и имаће овлашћења стратешког карактера. На пример, усвајање војне доктрине, одобрење састава судија Уставног суда, састав ЦИК-а, програм друштвено-економског развоја земље. Веома мали, али стратешки важан круг овлашћења постојаће у радним организацијама, друштвеним установама, стваралачким савезима итд. То су људи који нису повезани с бирократијом – ни са извршном, ни законодавном. Јединственост експеримента огледа се у томе што ће у истом кругу важне државне одлуке доносити бравар неког предузећа, предложен из радног колектива и, на пример, министар. Јер ће других 50 одсто бити представници извршне и законодавне власти, као и посланици и председници, укључујући садашње и оне који су престали да врше своја овлашћења.

Поред народне власти, друга функција је, грех је скривати – контрола. Суштина је да данас, на основу тога што знамо да власти контролишу друштвено-политичку ситуацију, схватамо да ће следећи председник највероватније изаћи из круга садашњег председника и да ће доћи на Лукашенковим паролама. Међутим, памтимо и историју Совјетског Савеза, када је Михаил Горбачов дошао на власт уз пуну подршку Комунистичке партије, друштва, КГБ-а итд. И за само пет година уништио је велику суперсилу. Шта рећи о малој Белорусији? Не можемо гарантовати да се нови шеф државе, који има прилично јака уставна овлашћења, неће окренути у супротном смеру под утицајем одређених фактора. А то, како су наши западни „партнери“ у стању да организују овакве догађаје – мислим да српски читаоци знају боље од било кога другог. С тим у вези, функције контроле ће вршити Свебелоруски народни сабор, који ће добити право да смени председника с власти у случају да почини тешко кривично дело, систематско грубо кршење Устава или дело издаје државе. То се може спречити преко надзорног органа.

С друге стране, у ситуацији када је нови председник достојан наследник, онда је Свебелоруски народни сабор његов витешки ред. То је заправо његова партија. Замисао се огледа у томе што је Белорусија већ 30 година у великој мери персоналистичка република, где се председник с разлогом звао Батка (Бата). То јест он је одговарао практично за све. И у свести становништва до данашњег дана за све одговара. Сваки успех асоцира на њега, као и било какав неуспех. Све до свакодневних, личних повреда човека, за које је такође крив и председник. Желимо да побегнемо од овога и верујемо да је у Белорусији израсла политичка елита способна да сноси колективну одговорност за будућност земље. Такође, да будем искрен, често постављају питање: Да ли се не плашите двовлашћа, неких других аспеката? Наравно, такви ризици постоје. Ми први пут примењујемо овај систем. Како ће се овај експеримент завршити није познато, али не постоји друга опција да се обезбеди транзит власти. Пред нас је постављен задатак да се осмисли одређена белоруска формула. Видимо да казахстанска формула не функционише добро. Ни нашим другим комшијама такође ништа не иде на добро. Сада ће вероватно и Русија тражити своју формулу, мада не искључујем да ће 2024. године Путин поново изаћи на изборе.

Поред тога, за српског читаоца желим да кажем да смо ми већ имали искуства с одржавањем оваквих сабора. Шест сабора је одржано с учешћем неколико хиљада људи, али до тог решења Свебелоруски народни сабори носили су друштвено-консултативни карактер. Последњи, шести сабор у својој резолуцији је утврдио неопходност да се том органу да уставни статус. Присуствовало је 2.500 делегата и многи су у својим излагањима изнели управо такво мишљење и људи су за то гласали. Уставна комисија је само деловала у оквиру тих смерница. Због тога се једна таква, с једне стране прилично сложена конструкција измишља у Белорусији, а с друге стране, овде постоји и историјски континуитет.

То је саборни дух народних сабрања која су постојала у древним словенским кнежевинама, то је ширење народне власти, учешће друштва у управљању државом и расподела колективне одговорности, где је, с једне стране, председник оснажен доказаним кадровима, а с друге, институција председничке власти је донекле контролисана како се не би направиле грешке од којих се држава можда не би могла опоравити.