Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Kako će inflacija uticati na rezultat izbora? I kako je Gabrijel Eskobar pokazao Srbiji kome sve ne sme da dopusti da rast cena iskoristi za podizanje svog rejtinga i tuđeg uticaja
Evrodizel na pumpama sad već plaćamo preko 180 dinara za litar. Kažu da će doći do 200 dinara.
I tako dalje.
Oni koji takva poskupljenja ne mogu da ne primete – naprotiv, primećuju ih bolno – čine većinu biračkog tela u Srbiji, uostalom, kao i u bilo kojoj drugoj zemlji.
Izbori u Srbiji biće održani kroz manje od dva meseca, u nedelju, 3. aprila. [restrict]
INFLATORNI PRITI-SAK Poslovni portal „Blumberg“ javlja da je „Evropska centralna banka oglasila inflacioni alarm“. I Banka Engleske, njihova centralna banka, priznaje da postoje „inflacioni rizici“ i najavljuje agresivne mere na njihovom suzbijanju. Prethodno su tvrdili da takvih rizika nema, dakle, jasno je da se izgledi pogoršavaju.
O tome govore i brojevi – od februara prošle godine do januara ove bili su primorani da svoju procenu daljeg toka inflacije promene za čitavih pet odsto, sa oko dva na (trenutnih) preko sedam odsto. U drugoj vesti o istoj stvarnosti i njenim izgledima, generalni direktor lanca supermarketa „Tesko“ Džon Alen rekao je Bi-Bi-Siju da „najgore tek sledi“.
Banka Engleske predviđa i da će realni prihodi građana padati barem do 2024. godine. Nažalost, ovu prognozu ne treba pripisati njihovom prekomernom pesimizmu.
Hoćemo da kažemo da prekomerni rast cena, i propratni pad životnog standarda, očigledno, nije fenomen koji je ograničen na našu zemlju.
Ali račun za ovako nepoželjan razvoj događaja neće biti ispostavljen ni Banci Engleske ni Evropskoj centralnoj banci niti bilo kojoj drugoj adresi neuhvatljivih vlasnika globalne ekonomije koji su nam sve ovo zakuvali. Račun ćemo, kad ne budemo mogli da ga plaćamo, ispostavljati onima koje još možemo da dohvatimo.
U Poljskoj, da bi ublažila inflatorne pritiske, vlast je porez na dodatu vrednost na gorivo sa 23 odsto smanjila na 8 odsto pa je cena s 1,3 evra pala na 1,1. Žalosno neažurni sajt Udruženja naftnih kompanija Srbije, s poslednjim podacima iz marta prošle godine, pokazuje da smo, u okviru (tadašnje) cene dizela od 152,54 dinara, čak 84,9 dinara davali na akcizu i PDV.
EKSPLOZIVNA ATMOSFERA Srpske vlasti nisu učinile ono što su učinile poljske, a bilo bi im i te kako oportuno da to učine uoči izbora, ne samo zato što su srpske dažbine na gorivo više od prosečnih u obližnjoj Evropskoj uniji. Razume se, za razliku od prihoda. Što navodi na zaključak da to ne smeju da urade zbog šupljine koja bi tim povodom nastala u budžetu. A to nas pak dalje vodi do zaključka da se naše privredno čudo finansira pražnjenjem naših džepova još više nego što je primereno.
Uzgred budi rečeno, tek da dalje doprinese ovom utisku, korporativna taksa u Srbiji iznosi 15 odsto, što je desetak odsto ispod svetskog proseka. Tu razliku neko treba da nadoknadi, ukratko, strane investitore dodatno privlačimo sopstvenim siromašenjem. Ali to je već neka druga tema.
A to gorko saznanje da za istu količinu novca možemo da kupimo sve manje bakinih kolača – treba li više hleba da jedemo umesto toga? – dodatno pogoršava sve izraženiji utisak, a percepcija je naročito bitan fenomen uoči svakih izbora, da nam u toj nevolji nije baš svima isto.
Moguće da je reč o pojavi, takoreći društvenoj zakonitosti, koju nijedna vlast ne može da izbegne nakon što se u dovoljnoj meri upozna s tokovima novca i oseti se dovoljno komotno da ta znanja (zlo)upotrebi u sopstvenu korist. Tek, verovatno da nema isuviše budućih glasača koji u svom relativnom okruženju nisu primetili bar poneki slučaj neprimerenog bogaćenja u sticaju s primerenom količinom blizine nekom nivou vlasti.
Uostalom, zar mislite da je sasvim bez razloga i upotrebljivih povoda američki obaveštajni sektor smislio da se „borba protiv korupcije formalno uspostavi kao ključni interes nacionalne bezbednosti Sjedinjenih Država“, pri čemu „rad na tom frontu“ širom sveta „uključuje i direktora Nacionalne obaveštajne službe i Centralnu obaveštajnu agenciju“, kako su dvoje visokih zvaničnika Nacionalnog saveta za bezbednost SAD obavestili grupu novinara 3. juna prošle godine. Transkript tog razgovora obaveštajaca i novinara objavljen je na sajtu Bele kuće, a „Pečat“ je već upozoravao da SAD nameravaju da instrumentalizuju navodnu borbu protiv stvarne korupcije gde god im to interesi nalažu. Razume se, zbog njihove a ne zbog koristi opljačkanog naroda.
A inflaciono siromašenje naroda u kombinaciji sa istovremenom hiperinflacijom imovine kojekakvih narodnih predstavnika i njihovih poslovnih partnera čini poprilično zapaljivu smešu. Jednostavno, to ne može a da ne izazove gnev.
Tim pre što se bliže i izbori i postizborna dešavanja koja nam je nosilja parlamentarne koalicije „Ujedinjena Srbija“ Marinika Tepić već najavila. Ona sugeriše da će izborni rezultati biti osporeni na ulici: „Narodna volja je krajnja instanca, ukoliko se pokaže da se Republička izborna komisija neće rukovoditi pravim rezultatima i dokazima, već dirigovanim iz Vučićevog štaba SNS… Nikada nismo ni isključivali tu mogućnost, ali smo uvek ukazivali da je to poslednja instanca, najrizičnija. U tim situacijama, kad se zaista narod pobuni, uvek može neko da strada.“
SASTANAK S ESKOBAROM Ova najava autorke nesuđene skupštinske rezolucije o navodnom genocidu o Srebrenici (to je sve što treba da znamo o njenim dobrim namerama prema ovom narodu i njegovim državama) utoliko je pak zlokobnija zbog sastanka sa specijalnim američkim izaslanikom za Zapadni Balkan Gabrijelom Eskobarom na kome je bila pre nego što je dala citirani intervju za dnevni list „Nova“.
Inače, tu je rekla i sledeće: „Paralelno nas vode u dužničko ropstvo prema Kini najviše… Treba li sutra kao Grci ili Crnogorci da se suočimo da nam Kinezi uzimaju delove teritorije, jer ne možemo da vratimo dugove?!“
Kao što je poznato, Amerikanci nam, a ne Kinezi, uzimaju delove teritorije, ali to Marinika Tepić, koja se sastaje s Amerikancima a ne Kinezima, nije našla za shodno da primeti kao sporno i nedopustivo. Ali još nešto tu privlači pažnju: ovakve tvrdnje o kineskoj „dužničkoj zamci“ u javnost su lansirali istaknuti stručnjaci za zamke kao što su Ričard Mur, direktor britanske obaveštajne službe MI6, i general H. R. Mekmaster sa svoje tadašnje funkcije savetnika za nacionalnu bezbednost predsednika SAD. A „narativ o dužničkoj zamci nije ništa više od toga: laž“, konstatovale su, nakon opsežnog istraživanja dokumentacije širom sveta, Debora Brojtigam sa „Džons Hopkins“ univerziteta i Mer Ritmajer sa Harvarda.
Najzad, da joj je zaista stalo do srpske teritorije i finansija, a ne do propagiranja anglo-američkih interesa, Marinika Tepić mogla je da proveri podatke Uprave za javni dug. Oni pokazuju da je, na dan 31. 12. 2021, Srbija dugovala skoro 29 milijardi evra. A Eksport-import banci Kine tek 1.607.581.000 evra, ako ćemo precizno, 5,59 odsto ukupnog duga.
Ova nas laž o pretnji dužničkog ropstva Kini vraća i na spomenuti sastanak dela opozicije s Gabrijelom Eskobarom i američkim ambasadorom u Beogradu Entonijem Godfrijem. Sa njima su se, uz Mariniku Tepić, sastali i potpredsednik Narodne stranke Miroslav Aleksić, lider Zajedno za Srbiju Nebojša Zelenović, Dobrica Veselinović iz Inicijative Ne davimo Beograd i Natan Albahari iz Pokreta slobodnih građana.
Ne može da bude slučajno što su to baš one političke snage koje su zahtevale da se u naša unutrašnja politička pitanja umeša strani faktor u vidu medijatora Evropske unije; i što tu nije bilo nikoga iz one opozicije koja je, državotvorno, odbila da dopusti strancima da se petljaju tamo gde im nije mesto, znajući da nam to nikada ništa dobro nije donelo već i iz tog jednostavnog razloga što tim strancima u opisu zanimanja i nije delovanje u našem već u njihovom interesu. A oni se u našem slučaju poklapaju taman u meri u kojoj nam se poklapaju stavovi o statusu Kosova i Metohije i budućnosti Republike Srpske koju je Marinika Tepić htela da zapečati svojom rezolucijom o Srebrenici.
I to nas, negde, i dovodi do jednog razložnog uputstva za upotrebu glasačkog listića na predstojećim izborima za one koji ne nameravaju da glasaju za stranke vlasti već opozicije. Ako, naime, sadašnja i verovatno buduća vlast namerava da popusti pred planovima nalogodavaca Gabrijela Eskobara, oni koji su se s njim nedavno sastali sigurno joj u tome neće smetati. Dok će joj, u suprotnom scenariju, i te kako biti dobrodošla podrška onih za koje na tom sastanku nije smelo da bude mesta sve i da su na njega pozvani. Rečju, ova (pred)izborna jednačina rešava se jednostavno, glasanjem za one koji će otežati izdaju i olakšati odbranu državnih i nacionalnih interesa.
A onda i da se suočimo s inflacijom i sa padom životnog standarda koji se u ovom trenutku čini neminovnim. Za početak, tako što će biti prekinuti oni tokovi državnog novca koji ne vode opštem dobru, kao u Kini u sklopu programa „Zajedničkog prosperiteta“ koji se sprovodi po nalogu njenog predsednika Si Đinpinga. S njim se pre neki dan sastao predsednik Srbije Aleksandar Vučić, i bilo bi veoma korisno ako je tu priliku iskoristio da dobije poneki upotrebljiv savet…
