Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Како ће инфлација утицати на резултат избора? И како је Габријел Ескобар показао Србији коме све не сме да допусти да раст цена искористи за подизање свог рејтинга и туђег утицаја
Евродизел на пумпама сад већ плаћамо преко 180 динара за литар. Кажу да ће доћи до 200 динара.
И тако даље.
Они који таква поскупљења не могу да не примете – напротив, примећују их болно – чине већину бирачког тела у Србији, уосталом, као и у било којој другој земљи.
Избори у Србији биће одржани кроз мање од два месеца, у недељу, 3. априла. [restrict]
ИНФЛАТОРНИ ПРИТИ-САК Пословни портал „Блумберг“ јавља да је „Европска централна банка огласила инфлациони аларм“. И Банка Енглеске, њихова централна банка, признаје да постоје „инфлациони ризици“ и најављује агресивне мере на њиховом сузбијању. Претходно су тврдили да таквих ризика нема, дакле, јасно је да се изгледи погоршавају.
О томе говоре и бројеви – од фебруара прошле године до јануара ове били су приморани да своју процену даљег тока инфлације промене за читавих пет одсто, са око два на (тренутних) преко седам одсто. У другој вести о истој стварности и њеним изгледима, генерални директор ланца супермаркета „Теско“ Џон Ален рекао је Би-Би-Сију да „најгоре тек следи“.
Банка Енглеске предвиђа и да ће реални приходи грађана падати барем до 2024. године. Нажалост, ову прогнозу не треба приписати њиховом прекомерном песимизму.
Хоћемо да кажемо да прекомерни раст цена, и пропратни пад животног стандарда, очигледно, није феномен који је ограничен на нашу земљу.
Али рачун за овако непожељан развој догађаја неће бити испостављен ни Банци Енглеске ни Европској централној банци нити било којој другој адреси неухватљивих власника глобалне економије који су нам све ово закували. Рачун ћемо, кад не будемо могли да га плаћамо, испостављати онима које још можемо да дохватимо.
У Пољској, да би ублажила инфлаторне притиске, власт је порез на додату вредност на гориво са 23 одсто смањила на 8 одсто па је цена с 1,3 евра пала на 1,1. Жалосно неажурни сајт Удружења нафтних компанија Србије, с последњим подацима из марта прошле године, показује да смо, у оквиру (тадашње) цене дизела од 152,54 динара, чак 84,9 динара давали на акцизу и ПДВ.
ЕКСПЛОЗИВНА АТМОСФЕРА Српске власти нису учиниле оно што су учиниле пољске, а било би им и те како опортуно да то учине уочи избора, не само зато што су српске дажбине на гориво више од просечних у оближњој Европској унији. Разуме се, за разлику од прихода. Што наводи на закључак да то не смеју да ураде због шупљине која би тим поводом настала у буџету. А то нас пак даље води до закључка да се наше привредно чудо финансира пражњењем наших џепова још више него што је примерено.
Узгред буди речено, тек да даље допринесе овом утиску, корпоративна такса у Србији износи 15 одсто, што је десетак одсто испод светског просека. Ту разлику неко треба да надокнади, укратко, стране инвеститоре додатно привлачимо сопственим сиромашењем. Али то је већ нека друга тема.
А то горко сазнање да за исту количину новца можемо да купимо све мање бакиних колача – треба ли више хлеба да једемо уместо тога? – додатно погоршава све израженији утисак, а перцепција је нарочито битан феномен уочи сваких избора, да нам у тој невољи није баш свима исто.
Могуће да је реч о појави, такорећи друштвеној законитости, коју ниједна власт не може да избегне након што се у довољној мери упозна с токовима новца и осети се довољно комотно да та знања (зло)употреби у сопствену корист. Тек, вероватно да нема исувише будућих гласача који у свом релативном окружењу нису приметили бар понеки случај непримереног богаћења у стицају с примереном количином близине неком нивоу власти.
Уосталом, зар мислите да је сасвим без разлога и употребљивих повода амерички обавештајни сектор смислио да се „борба против корупције формално успостави као кључни интерес националне безбедности Сједињених Држава“, при чему „рад на том фронту“ широм света „укључује и директора Националне обавештајне службе и Централну обавештајну агенцију“, како су двоје високих званичника Националног савета за безбедност САД обавестили групу новинара 3. јуна прошле године. Транскрипт тог разговора обавештајаца и новинара објављен је на сајту Беле куће, а „Печат“ је већ упозоравао да САД намеравају да инструментализују наводну борбу против стварне корупције где год им то интереси налажу. Разуме се, због њихове а не због користи опљачканог народа.
А инфлационо сиромашење народа у комбинацији са истовременом хиперинфлацијом имовине којекаквих народних представника и њихових пословних партнера чини поприлично запаљиву смешу. Једноставно, то не може а да не изазове гнев.
Тим пре што се ближе и избори и постизборна дешавања која нам је носиља парламентарне коалиције „Уједињена Србија“ Мариника Тепић већ најавила. Она сугерише да ће изборни резултати бити оспорени на улици: „Народна воља је крајња инстанца, уколико се покаже да се Републичка изборна комисија неће руководити правим резултатима и доказима, већ диригованим из Вучићевог штаба СНС… Никада нисмо ни искључивали ту могућност, али смо увек указивали да је то последња инстанца, најризичнија. У тим ситуацијама, кад се заиста народ побуни, увек може неко да страда.“
САСТАНАК С ЕСКОБАРОМ Ова најава ауторке несуђене скупштинске резолуције о наводном геноциду о Сребреници (то је све што треба да знамо о њеним добрим намерама према овом народу и његовим државама) утолико је пак злокобнија због састанка са специјалним америчким изаслаником за Западни Балкан Габријелом Ескобаром на коме је била пре него што је дала цитирани интервју за дневни лист „Нова“.
Иначе, ту је рекла и следеће: „Паралелно нас воде у дужничко ропство према Кини највише… Треба ли сутра као Грци или Црногорци да се суочимо да нам Кинези узимају делове територије, јер не можемо да вратимо дугове?!“
Као што је познато, Американци нам, а не Кинези, узимају делове територије, али то Мариника Тепић, која се састаје с Американцима а не Кинезима, није нашла за сходно да примети као спорно и недопустиво. Али још нешто ту привлачи пажњу: овакве тврдње о кинеској „дужничкој замци“ у јавност су лансирали истакнути стручњаци за замке као што су Ричард Мур, директор британске обавештајне службе МИ6, и генерал Х. Р. Мекмастер са своје тадашње функције саветника за националну безбедност председника САД. А „наратив о дужничкој замци није ништа више од тога: лаж“, констатовале су, након опсежног истраживања документације широм света, Дебора Бројтигам са „Џонс Хопкинс“ универзитета и Мер Ритмајер са Харварда.
Најзад, да јој је заиста стало до српске територије и финансија, а не до пропагирања англо-америчких интереса, Мариника Тепић могла је да провери податке Управе за јавни дуг. Они показују да је, на дан 31. 12. 2021, Србија дуговала скоро 29 милијарди евра. А Експорт-импорт банци Кине тек 1.607.581.000 евра, ако ћемо прецизно, 5,59 одсто укупног дуга.
Ова нас лаж о претњи дужничког ропства Кини враћа и на споменути састанак дела опозиције с Габријелом Ескобаром и америчким амбасадором у Београду Ентонијем Годфријем. Са њима су се, уз Маринику Тепић, састали и потпредседник Народне странке Мирослав Алексић, лидер Заједно за Србију Небојша Зеленовић, Добрица Веселиновић из Иницијативе Не давимо Београд и Натан Албахари из Покрета слободних грађана.
Не може да буде случајно што су то баш оне политичке снаге које су захтевале да се у наша унутрашња политичка питања умеша страни фактор у виду медијатора Европске уније; и што ту није било никога из оне опозиције која је, државотворно, одбила да допусти странцима да се петљају тамо где им није место, знајући да нам то никада ништа добро није донело већ и из тог једноставног разлога што тим странцима у опису занимања и није деловање у нашем већ у њиховом интересу. А они се у нашем случају поклапају таман у мери у којој нам се поклапају ставови о статусу Косова и Метохије и будућности Републике Српске коју је Мариника Тепић хтела да запечати својом резолуцијом о Сребреници.
И то нас, негде, и доводи до једног разложног упутства за употребу гласачког листића на предстојећим изборима за оне који не намеравају да гласају за странке власти већ опозиције. Ако, наиме, садашња и вероватно будућа власт намерава да попусти пред плановима налогодаваца Габријела Ескобара, они који су се с њим недавно састали сигурно јој у томе неће сметати. Док ће јој, у супротном сценарију, и те како бити добродошла подршка оних за које на том састанку није смело да буде места све и да су на њега позвани. Речју, ова (пред)изборна једначина решава се једноставно, гласањем за оне који ће отежати издају и олакшати одбрану државних и националних интереса.
А онда и да се суочимо с инфлацијом и са падом животног стандарда који се у овом тренутку чини неминовним. За почетак, тако што ће бити прекинути они токови државног новца који не воде општем добру, као у Кини у склопу програма „Заједничког просперитета“ који се спроводи по налогу њеног председника Си Ђинпинга. С њим се пре неки дан састао председник Србије Александар Вучић, и било би веома корисно ако је ту прилику искористио да добије понеки употребљив савет…
