Zečevizija – Nastavak bitke za Košare

Igrana filmska saga pod nazivom Košare vuče se i razvlači već evo treću godinu, povremeno dajući glasa kroz abrove i intrige oko državne agencije za film, u svemu nadležne za njenu realizaciju

Najsavremeniji izraz težnje srpskog naroda ka slobodi i nezavisnosti, herojske odbrane Košara i Paštrika 1999, postale su tekovina srpskog Panteona građenog vekovima na neugasloj borbi za opstanak. Brzo su ušle ove bitke u narodnu dušu i pamćenje i odmah je trebalo da dožive svoju punu filmsku apoteozu. Država nije oklevala s podrškom, našla su se i potrebna sredstva, ali je odmah počelo da se događa nešto što se za nama vuče kao zla kob kroz celo postojanje: bitke po cenu života dobijamo u ratu, u miru ih lakomisleno gubimo. Pročitali smo na ovim stranama kako je Krakovljeva Golgota Srbije (1940) dvadeset i više godina čekala da filmski oživi prizore naših poslednjih pobeda 1918. i kako je doživela da bude drsko ometana, marginalizovana i na kraju zabranjena od nas samih. Kao da se ničemu nismo naučili ni za vreme sistematskog ništenja istog ovog duha tokom Brozove vladavine. Posle Košara i Paštrika događa nam se nešto slično. Takođe više od dve decenije je prošlo od ovih bitaka, po značaju i žrtvama ravnim najvećim događajima u našoj istoriji, a od igranog filma Košare još ni traga ni glasa. Čast i čest Slađani Zarić, RTS-u i „Zastava filmu“ na dokumentarno-igranim rekonstrukcijama (u koje spada još jedna od epopeja srpskog sveta, film Koridor 92), ali se igrana filmska saga pod nazivom Košare vuče i razvlači već evo treću godinu, povremeno dajući glasa kroz abrove i intrige oko državne agencije za film, u svemu nadležne za njenu realizaciju. Poslednjih nedelja, međutim, iskrslo je iznenada nekoliko pisama i dokumenata koji svedoče o tome da je sudbina Košara ne samo pod znakom pitanja nego i pod ozbiljnom opasnošću da doživi Krakovljevu golgotu. Moramo li baš uvek da se zaplićemo u kučine vlastite pohlepe, neznanja, zavisti, sujeta i, bogami, čiste opstrukcije okolnih dušmana, koji nad svim tim već dobrano seire.
FOND ALAJBEGOVE SLAME Najmanje pedeset miliona iz budžeta Filmskog centra Srbije za „film sa nacionalnom temom“, plus neodređena sredstva drugih državnih izvora, uključujući i Ministarstvo odbrane i „Telekom“, slilo se (ili treba da se slije) u džepove produkcije „Omega“, koja je dobila ove pare na osnovu scenarija Đorđa Milosavljevića i ugovora s rediteljem Balšom Đogom, takođe učesnikom u izradi knjige snimanja, koje je počelo polovinom jula 2020. Ali posle svega nekoliko dana stigao je zahtev produkcije „Omega“, tj. njenih vlasnika Nemanje Mićića i Vladana Anđelkovića, da se snimanje ubrza ili drastično skrati, što reditelj Đogo nije prihvatio. Tada je dalji rad na filmu obustavljen, a reditelj Đogo – otpušten. To je izazvalo opšti skandal već na samom početku produkcije. „Gde ste to, gospodo ’producenti’, naučili da preduzimate drastične scenarističke rezove usred snimanja filma?“, pitao sam ih tada, ozlojeđen, u „Pečatu“. U ozbiljnim produkcijama potpisuje se svaka stranica knjige snimanja i pomno prati realizacija zapisanog. Tekst najboljeg srpskog scenariste Đorđa Milosavljevića (i ne samo njegov), koji ste prihvatili, potpisali i na koji ste dobili zamašna sredstva sad vam više ne valja, nego ste smislili nešto drugo? Svakako ne biste bili prvi koji su smandrljali celu stvar da bi uštinuli ponešto iz zlatnog budžeta za svoje crne dane? Crn dan vam je došao pre nego što ste ga očekivali. Svi u ovoj zemlji znaju da rukujete ne svojim nego narodnim novcem i da ćete morati da podnosite debele račune, naročito posle ovog skandala, koji je, baš na vreme, probudio oprez. Postoji, nažalost, nešto što je ovde uobičajena praksa: kidisati na filmske fondove kao na Alajbegovu slamu i otimati dok se god može, a pričati bajke za malu decu („sav profit od filma ići će u dobrotvorne svrhe“) da se Vlasi, naročito oni filmski, ne dosete. Elem, postoje jasni ugovori, ukoliko se ti producenti, o kojima ne znam ništa, holivudskoj praksi nisu učili iz petparačkih serija o hirovima tajkuna sa Beverli Hilsa. Uostalom, drugo je Holivud. Tamo je privatni producent zaista vlasnik filma. Ovde nije. Jedina dva producenta su u Srbiji država i televizija, što izlazi na isto. To svakako nije dobro, ali je tako. Uzmi ili ostavi. Bolje ostavi. Dok je pravi i jedini producent država, imaš da poštuješ ugovor s njom i pravdaš svaki dinar, a naročito ključne promene planova snimanja i autorstva.
MEDIJACIJA ILI PETLJAVINA? Drugim rečima, predstoji još jedna bitka, sasvim različita od one koju su vodili naši junaci na Prokletijama. Tamo se ginulo iz hrabrosti i ljubavi prema otadžbini. Sada, u varljivom miru, nastavlja se sasvim druga i duga borba sa zlom domaćim, s pohlepom, otimačinom, prevarom, ucenama, podmetanjima, manipulacijama, zloupotrebama i svakovrsnim marifetlucima. Ako baš hoćete, sa sabotažom jednog homerskog uzora. Zato javnost mora odlučno stati iza namere filmskih umetnika da završe ono što su započeli, da bi onda stali pred lice javnosti, istorije i kritike. Znajući to, Filmski centar Srbije, ubeđen u svoje superiorne veštine, ponudio se da izvrši neku medijaciju između reditelja i producenata i tokom jeseni iste godine (2020) uspeo da ih „pomiri“, ali snimanje – nije nastavljeno. Jeste se pojavio kovid, ali stvar se nije u „radu od kuće“ pomerila s mesta, a dodeljeni novac je i dalje curio bez zastoja. U međuvremenu su i Filmski centar snašle razne nevolje, gotovo polovina članova Upravnog odbora je podnela ostavke, i tako isti ostao bez mogućnosti da odlučuje. „Omega“ je to iskoristila da ponovo pokuša da odstrani Đoga iz produkcije sa čime se na kraju saglasio i FCS. Za reditelja je tada određen Miodrag Lekić, uprkos činjenici što je isti član Upravnog odbora FCS i po zakonu o sukobu interesa i trgovini uticajem ne bi smeo da ima nikakav lični udeo u produkciji. Povodom toga je ponovo javno reagovao reditelj Balša Đogo i žalio se Ministarstvu kulture koje, po zakonu, vrši nadzor nad poslovanjem FCS.
Odande je stigao brzi odgovor. U svom pismu od 18. januara 2022. Maja Gojković, ministarka kulture i potpredsednica vlade, poništava odluku o izboru Lekića za novog reditelja Košara. „Sa obzirom da je Miroslav Lekić član UO FCS“, kaže se u pismu, „dogovoreno je da se najpre od agencije za borbu protiv korupcije zatraži mišljenje… Producentska kuća ’Omega’ je samoinicijativno, bez odluke UO FCS izvršila zamenu režisera i zaključila novi ugovor sa režiserom Miodragom Lekićem koji je ujedno i član UO FCS, kao i bez rešavanja prethodnog pitanja o u sukobu interesa… Ovo ministarstvo ukazuje da bilo kakve izmene od strane ’Omega Productions’ vezane za projekat filma i TV serije Košare biće smatrane nezakonitim i ništavnim, kao i odluke Upravnog odbora FCS o ovom pitanju.“ Odluka ministarke je zasnovana na citiranom Zakonu o korupciji, i te odredbe su nedvosmislene i jasne, te predstavljaju primer dobre i pravovremene reakcije državnog organa, kojima se staje na put ranijoj protivzakonitoj praksi. Hoće li se time ovakva praksa zaista eliminisati – ostaje da se vidi. Ali novi problem nastao je već dan ranije.
VRATIĆE SE PARE U pismu od 17. januara direktor „Omega Productions“ Nemanja Mićić obaveštava ministarku „da odustaje od saradnje sa Filmskim centrom Srbije na projektu Košare. Naša želja je da raskinemo postojeći ugovor sa Filmskim centrom, uprkos činjenici da je scenario Đorđa Milosavljevića kojim smo konkurisali izabran od strane komisije FCS i da smo u svemu ispoštovali postojeći ugovor sa FCS… Po potpisivanju potrebne dokumentacije FCS sredstva za snimanje filma koja smo primili, biće vraćena.“ Naravno da je ovo odgovor na rešenje ministarstva i da se „Omega“ i dalje ponaša kao da je vlasnik projekta Košare iako je za njega glavne pare dobila „na tacni“ od države i trošila ih dalje po svom nahođenju ne snimivši do sada obećani film. Da li će izvršiti ono što dalje obećava – vratiće, navodno, sva dobijena sredstva – zvuči prilično neubedljivo kad se zna kakva je praksa bila do sada u pogledu Alajbegove slame koja je ikada „legala“ na račune raznih omega. Voleo bih zaista da vidim kada će i kako „Omega“ povratiti sredstva o čijoj sudbini malo ko, osim nje same, ima ikakva saznanja. „Laka lova“ od države ispostavila se kao problem veći nego što se očekivalo. Osim ako se odnekud ne pojavi nova doznaka, što u nas takođe nije bio redak slučaj. Međutim, sigurno je da filma o Košarama nema već više od dve decenije zahvaljujući isključivo domaćim opstrukcijama, što je i bila osnovna zamisao onih kojima je naročito stalo da se ovaj film nikada ne snimi. A to su isti oni koji su stajali s druge strane vatrene linije na Košarama, Paštriku i Koridoru i od čijeg je oružja izginula naša mladost na prvoj liniji odbrane. Nisu ni ovo baš sasvim „srpska posla“. Tihi, ali uporni podzemni rat druge Srbije protiv svega što podiže duh slobode i nezavisnosti vodi se protiv svega što je izgubila Imperija u pokušaju da nas uništi. Nedavno „deklasifikovano“ pismo čauša srpske apokalipse Ričarda Holbruka gazdama u Vašingtonu otkrilo je da su upravo Košare i Paštrik odigrale glavnu ulogu u odustajanju od kopnene invazije Srbije 1999, na šta je trebalo da nas trajno podseća ovaj film.