Strategija konvergencije

Novi američki plan za Balkan uvažava mišljenja i stavove samo jedne strane. U njemu se srpski interesi jednostavno ignorišu kao da ne postoje

Amerika svoju pravu strategiju za Balkan nikada nije mogla da u potpunosti prikaže javno, zato što su sve bile izrazito antisrpske. Stoga svaku njihovu aktuelnu strategiju moramo sami prepoznati. Ako nešto i objave, a obično su prikazivane preko njihove nevladine organizacije Atlantski savet, ili naše kao što je Centar za evroatlantske studije, najavljivali su „istorijsko pomirenje“ i objektivan pristup rešavanju problema, da bismo u praksi od njih doživeli sasvim suprotno. Svaka njihova strategija za Balkan bila je toliko jednostrana, da smo pre nego što se uverimo da je stvarna, redovo pomišljali kako je u pitanju podmetačina i provokacija. Tako izgleda i najnovija.

TIM VELIKIH EKSPERATA Već sam naziv „Strategija konvergencije“ je potpuna prevara. Taj termin znači postepeno približavanje suprotstavljenih stavova i mišljenja, a ova strategija uvažava mišljenja i stavove samo jedne strane. U njoj se srpski interesi jednostavno ignorišu kao da ne postoje. Ceo plan zasnovan je na ideji da se Srbi izigraju, i da se na nešto prisile pritiscima kompletnog Zapada.
To je za njih normalan prilaz problemu, zato što Amerika ovde nije neutralna strana, kao što pokušava da se predstavi i nametne, nego nastupa u potpunoj koordinaciji s albanskim interesima.
Autori strategije su „stručnjaci“ iz više zemalja, a njihov „visokoumni“ rad, kao ključ rešenja problema na Balkanu, predstavljen je u izveštaju Škole međunarodnih studija Univerziteta Džons Hopkins i Vilson centra. To su Edvard Džozef, predavač na Univerzitetu Džons Hopkins; Branislav Radeljić, vanredni profesor međunarodne politike na fakultetu pravnih i društvenih nauka Univerziteta u Istočnom Londonu; Ljuljzim Peci, izvršni direktor Kosovskog instituta za politiku, istraživanje i razvoj; Julija Đorđa, vanredna profesorka na Univerzitetu Džordžtaun; Jan Cingel, izvršni direktor nevladine organizacije Strateške analize; i Pol Vila Sarija, iz Direktorata Evropske komisije za susedsku politiku i pregovore o proširenju.

[restrict]

STRAH OD RUSIJE I KINE Polazni stav njihovog istraživanja jeste da „trodecenijski raspad Jugoslavije treba da se završi tamo gde je i počeo, na Kosovu“, i „da strategiju za borbu protiv nestabilnosti Balkana treba tražiti na njenom izvoru“, gde opet aludiraju na „Kosovo“.
Oni nude „strategiju za preokret – u vezi sa uznemirujućim pogoršanjem stanja na Balkanu i rastućim ruskim i kineskim uticajem“.
Vrlo perfidno kroz sve ono što predlažu provejava opasnost od ruskog i kineskog uticaja, što naravno najviše zanima Stejt department, tako da već postoje jake indicije ko su naručioci i finansijeri ovog projekta. Pored toga, samo Srbija i Srbi se tretiraju kao opasnost za stabilnost Balkana. Tako u lokalnoj komunikaciji i propagandi NATO satelita na Balkanu sve češće možete čuti izraz „srpski i ruski maligni uticaj“, kada pokušavaju da Srbima zaplaše zapadni svet. Zapadnom svetu se nameće stav da će se disciplinovanjem Srba i Srbije trajno eliminisati najveće opasnosti koje njih muče – maligni ruski i korozivni kineski uticaj.

ČLANSTVO „KOSOVA“ U NATO-u Po njima, priznanje nezavisnosti „Kosova“ rešilo bi sve probleme na Balkanu. Procenili su da je najbolji put do priznanja, usklađivanje i na kraju definisanje zajedničkog zapadnog stava o „Kosovu“.
Kako? Konvergencijom – približavanjem stavova zapadnih zemalja koji bi rezultirali zajedničkim stavom. Znači, ako je neko pomislio, a to bi bilo logično, da se u ovoj strategiji radi o približavanju stavova Beograda i Prištine, grdno se vara.
Konvergencija se ne odnosi na Srbe, za Srbe su predviđene druge metode, nego na približavanje stavova članica NATO-a o pitanju „Kosova“.
Predlaže se način kako da „ubede“ članice Alijanse koje nisu priznale „Kosovo“ da to učine – Španija, Slovačka, Rumunija i Grčka. Onda bi iz Evropske unije ostao samo Kipar, koji nije član NATO-a. Procenjuju da bi američki predsednik Bajden, sa svojim ključnim evropskim saveznicima, mogao da ih „ubedi“.
Da bi ova strategija mogla biti stvarna, kao i neke ranije kojima smo se čudili, govori činjenica da veliki pritisci na ove države već postoje. Za sada se najveći pritisak vrši na Grčku, a u novoj strategiji se upravo ona prikazuje kao država koja bi najpre mogla popustiti.
Opravdane sumnje već su se pojavile zbog posete šefa grčke diplomatije „Kosovu“ i otvaranja „Kancelarije za Kosovo“ u Atini. Jak pritisak da otvore takve kancelarije vrši se i na Španiju, pa i na ostale NATO članice koje nisu priznale „Kosovo“. Nije li i to uverljiv znak da se već postupa po ovoj strategiji?
Strategija je zaista drska, verovatno je zato Stejt department još uvek zvanično i ne oglašava kao svoju. U njoj se predlaže da američka administracija hitno imenuje novog diplomatskog predstavnika – specijalnog izaslanika za priznanje „Kosova“. Još uvek se to nije desilo, jer bi isuviše ogolilo njihovu krajnju nameru. U praksi to nije potrebno jer je baš svaki njihov diplomata ujedno i izaslanik za priznanje „Kosova“.
Usput je spomenuta i nekakva mera koja bi trebalo da umanji srpsku reakciju u vezi s priznanjem – da „treba sankcionisati svakog kosovskog i albanskog lidera koji promoviše ujedinjenje Kosova i Albanije“. To bi trebalo da bude buduća podvala u eventualnom međunarodnom sporazumu o međusobnom priznanju Srbije i „Kosova“, koja bi rasteretila Srbe o pitanju tzv. Velike Albanije.
Međutim, nisu računali na to da su Srbi toliko puta prevareni, da ih je skoro nemoguće prevariti ponovo. Jer od Erdutskog sporazuma do Dejtonskog i Rezolucije 1244, svi su pravljeni tako da se veliki deo srpskih interesa može izigrati.
U ovoj strategiji za Srbiju je najopasnije „otvaranje puta Kosovu ka članstvu u NATO-u“. Zaključuju da bi učlanjenjem „Kosova“ u NATO trenutno nestale sve prednosti koje sada ima Srbija na međunarodnom planu u odnosu na „Kosovo“.
Procenjuju da Srbiju treba dovesti u situaciju da o međusobnom priznanju razgovara s „Kosovom“ kao članicom zapadne Alijanse, jer bi i Srbija tada shvatila da je uzajamno priznanje i suverena „Republika Kosovo“, uz punu zaštitu Srba, najbolje rešenje i za njih.

SRBI BEZ ZAŠTITE Ovde besramno govore o nekakvoj zaštiti Srba u situaciji kada traju svakodnevni napadi na Srbe u toj lažnoj državi, gde su oni koji se nude da budu novi garant i sada prisutni kao garancija na Kosmetu. Pored tog „garanta“ povratak proteranih Srba nije moguć, traje svakodnevni institucionalni teror koji podstiče tihi egzodus i priprema se nekakva „kosovska ’Oluja’“. Iste takve garancije davane su Srbima u Hrvatskoj, pa im je broj sveden na nivo statističke greške.
Sada vidimo zašto prištinski premijer Aljbin Kurti može da bude tako drzak i bahat – on se samo ponaša u skladu s novom američkom strategijom za Balkan. I naravno, u sve to ugrađeni su vitalni američki interesi: „Time bi Kosovo, umesto uporišta koje Rusija koristi za destabilizaciju, a Kina za širenje političkog uticaja, postala brana etnoteritorijalnim aspiracijama koje promovišu Moskva i Peking.“

POREDAK ZAPADNIH VREDNOSTI Tako i besmisleno forsiranje procesa da se od Kosovskih bezbednosnih snaga napravi „Kosovska vojska“, novom strategijom i te kako dobija smisao. Taj proces izgleda nezaustavljiv jer iza njega stoje najveće zapadne sile poput SAD, Velike Britanije i Nemačke, i najveća regionalna sila kao što je Turska. I sve su članice NATO-a.
Postaje jasno i zašto se nekakve „kosovske vojne jedinice“ bombastično i provokativno najavljuju kao učesnice u skoro svakoj vojnoj vežbi Alijanse.
Imamo li pravo da pored svega toga i dalje smatramo da je prijem „Kosova“ u NATO nemoguć jer nisu ispunili nekakve standarde i nisu priznata država? A kakvi to međunarodni zakoni, kodeksi i principi mogu da spreče SAD i NATO da prihvate „Kosovo“ u svoje članstvo, kada mi najbolje znamo da se međunarodni zakoni ne poštuju od veliki zapadnih sila i da moralni principi ne važe? Razumno je da na vreme shvatimo novu Bajdenovu strategiju za Balkan, ma kako ona nama izgledala neverovatna i nemoguća. Zašto sumnjati, kada je to suština predloga za uređenje Balkana po zapadnim standardima.
Uostalom, tako nešto nova strategija i predlaže. Oni kažu: „Srbiju vezati za stav – prihvata li Srbija uspostavljanje poretka u regionu zasnovanog na zapadnim vrednostima“? Kreatori strategije ne umanjuju njenu efikasnost ni ako je Srbija ne prihvati, jer bi se njome, kako se nadaju, uticaj naše zemlje smanjio na nivo beznačajnog, što bi je prinudilo da menja svoje stavove.

RUŠENJE NEPOSLUŠNIH VLASTI Strategija predviđa da bi jedinstvenim stavom Zapada i prijemom „Kosova“ u NATO, ruski i kineski veto u Savetu bezbednosti UN postali zanemarljive vrednosti, kako na Balkanu, tako i na globalnom planu.
U svojim planovima idu i dalje, do nasilnog rušenja vlasti u Beogradu i dovođenja na vlast svojih poslušnika: „Vučićev režim više neće moći da sprovodi kampanju povlačenja priznanja. Neće moći da koristi Kosovo za unapređenje ideologije srpskog sveta. Neće moći da izbegne odgovornost za napad režima na demokratski poredak. Poredak za koji se zalaže Zapad a kome se Beograd opirao konačno će biti univerzalno prihvaćen.“
Znači, u tome je stvar i to je pravo rešenje sa stanovišta Zapada. I nije to sve jer strategija nudi rešenje i uređenje za ceo Balkan: „Tako bi bila rešena i situacija u BiH. Zapadna orijentacija Crne Gore ne bi mogla biti sputana subverzijom Beograda.“
I, kako kažu, za sve to je uslov transatlantska politika stava o „Kosovu“. Otvoreno kažu da je „konvergencija“ direktno usredsređena na glavni izvor nestabilnosti – otpor Srbije zapadnom poretku i nametanju Srbiji „puta ka oba cilja, EU i NATO-u, a ne samo EU“.

SARADNJA BRITANIJE I SAD Definitivno, ovo nije provokacija poput nekih ranijih „non-pejpera“, i biće veliki problem ako opasnost ne shvatimo na vreme. Realizacija ovog plana već uveliko teče u praksi, dok mi procenjujemo da je to nemoguće.
Evidentne su i konkretne vojne pripreme Alijanse na Balkanu. Nekakva isturena komanda NATO-a premeštena je u Albaniju, gde se modernizuje i jedan aerodrom za njihove potrebe. Pored baze Bondstil na KiM, neprestano su prisutni i na poligonu Krivolak u Makedoniji, kroz najmanje pet vežbi godišnje. Na „Kosovo“ je stigla jedinica američke Nacionalne garde za „obaveštajne operacije“ iako tamo već postoji bataljon za obaveštajni rad u sklopu koga se nalazi i jedinica za psihološko-propagandna dejstva.
Sve to je pojačano britanskim prisustvom na KiM i u BiH. Na Kosmetu su elitne Gurke, ali i britanski timovi za obaveštajni rad. Britanski parlament traži hitno slanje britanskog bataljona specijalnih snaga u BiH, a prvi put imenovan je i britanski izaslanik za Balkan, specijalista za vojne i prljave operacije, kakve je već izvodio prilikom agresije na SR Jugoslaviju.
Ako čekamo da nam Amerikanci i Britanci sami kažu šta nameravaju, to nećemo doživeti. Zato je bolje da sami procenimo situaciju na vreme i organizujemo najbolju odbranu od novog jakog udara na našu bezbednost, teritorijalnu celovitost i nezavisnost.
Bez obzira na to koliko izgledalo opasno, Srbija je danas uz svoje moćne prijatelje i te kako u stanju da se suprotstavi i da im i ovu nakaradnu strategiju pomnoži s nulom kao i sve prethodne. Nema rešenja silom, niti strategijom koja ne uvažava interese Srbije i srpskog naroda. Tek kada shvate da i Srbi znaju šta je „konvergencija“, traženje rešenja biće moguće.

[/restrict]