КАД ЗЕЛЕНИ МАРШИРАЈУ – НОВА СТАРА СПОЉНА ПОЛИТИКА НЕМАЧКЕ

Поново „уједињена“, Немачка се у потпуности потчинила свом „трансатлантском савезнику“. Дубину америчког утицаја у Немачкој у њеним стварним размерама видимо тек сада. Европска унија се, предвођена НАТО-ом, посветила „ширењу на Исток“. Пут за то, чинило се, био је широм отворен. Таква Немачка је постала „одговорна“ за Балкан. Ту је требало пре свега „дисциплиновати Србе“, како оне у Србији, тако и у Босни (Република Српска). Немачка се, за време мандата канцеларке Ангеле Меркел, веома приљежно и доследно посвећивала том послу

Немачки (прокомунистички) Јунге велт, у тексту који носи наслов Бонски државни разарач, из пера Ридигера Гебела, није пропустио да поново подсети на улогу Немачке у разбијању Југославије. „На Балкану су националисти у Хрватској и Словенији, годинама подржавани од стране немачке спољне обавештајне службе БНД, у лето те године (1991) једнострано прогласили ’независност’ и тако изазвали грађански рат.“ Јавно мњење, усмеравано пре свега антисрпским незадовољством Франкфуртер алгемајне цајтунга, позивало се тада на „право на самоопредељење, укључујући и војну подршку рушитељима државе“.
Био је то нови поход „Велике Немачке“ на Југославију и Балкан. Али тог похода не би ни било да немачке акције претходно нису одобрене у Вашингтону. Тада је, подсетимо, немачка политика искључивала могућност слања трупа у Југославију. До тога ће доћи нешто касније. Колова савезна влада је тада још увек сматрала „да у Европи, подсећајући се на фашистичке злочине над Србима током Другог светског рата, постоје неке области – а ту свакако спада и Југославија – у којима се не може замислити да би тамо били распоређени немачки војници“. И то, додаје Гебел, није била „никаква дискриминација Немаца, то је био чин политичког реализма“.
Немачка се, међутим, ускоро вратила на стари пут, са Зеленима, које је предводио Јошка Фишер. И с идеологијом која је представљала супротност нацизму, осим по својим последицама, посебно на Балкану и у Украјини. Канцеларка Ангела Меркел ће на „евромајдану“ у Кијеву зацементирати немачку позицију: непријатељи су поново препознати у Русији и Србији. Ситуација која подсећа на ону која је претходила Првом светском рату, уз једну важну разлику: Немачка сада има моћног заштитника, САД, и део је западног војног пакта, „свемоћног“ НАТО-а.

Ратнохушкачка политика

Било како било, сецесионистичке владе у Југославији су признате – упркос неодлучности Француске и наводном противљењу Британије, и упркос томе што су се признању тобоже супротстављале Сједињене Државе. „Мање од осам недеља после првог ’Дана немачког јединства’, савезна влада је показала ко је главни у Европи, а ко мора да се повинује.“ Бон је 23. децембра признао Словенију и Хрватску као независне државе. Повест се понављала, али не као фарса већ као трагедија. „Коначно, по подне 16. децембра 1991. године, министри спољних послова Европске заједнице састали су се у Бриселу да разговарају о питању признања. На наговор немачке владе, 15. јануара 1992. објављено је заједничко признање двеју југословенских република.“ Сценарио за крвопролиће је постављен: „Тако је запаљен фитиљ једну деценију дугих крвавих ратова на Балкану“, закључује Јунге велт. „У годинама које су уследиле, вишенационални пачворк Босне и Херцеговине био је у пламену, а затим и Косово и Србија. А Срби треба увек да буду кривци – све до данас.“
Да ли је то био прави „злочин против мира“? Наоружати сепаратисте и потом мирне душе посматрати како се шири тако запаљено крвопролиће? Зар не би немачки – једнако као и амерички – властодршци из тог доба требало да се нађу на оптуженичкој клупи у Хагу, или неком другом међународном суду? Више није тајна да је сценарио разбијања Југославије поставио Збигњев Бжежински, који је ту чињеницу отворено признао. За немачки империјализам, то је био трећи поход на Србију само у овом веку. За амерички, то је био први. Ипак, амерички злочин је неупоредиво већи, јер убијања једне земље, без „империјалног одобрења“, свакако не би ни било. Кривица за рат је, упркос реалности, пребачена на Србе и председника Србије Милошевића, и на непостојећи „великосрпски фашизам“. О томе сведоче и накнадне изјаве сецесионистичких вођа. Милан Кучан: „Није Милошевић крив за распад Југославије, ми смо желели из ње да изађемо.“ Стипе Месић: „Ја сам свој посао завршио. Југославије више нема.“ Фрањо Туђман: „Рата не би било да га Хрватска није желела.“ Алија Изетбеговић: „За суверену Босну и Херцеговину спреман сам жртвовати мир.“

- Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Један коментар

  1. Tоплица

    Вероватно су се у предисторији људи борили за ловишта и за просторе са храном уопште. Па су, чим је човек био у стању да произведе неки вишак робе, почели се борити за робове. Откако се свет почео удруживати у заједнице, ваљда је кренула борба за проширење -економско-финансјске сфрере. Наука и са њоме технологија, постајале су све скупље, могло их је финансирати само веће тржиште. Тако од бесконачног броја тржишта, падом СССР-а остаде једно. А мира нема ни тада, тојест ни сад !
    Да ли је онда ово враћање на борбу за робове ?! Заиста, ако би Америци пошло за руком да надвлада Русију и Кину и са њима десетину других земаља, да ли би им донела своје “вредности”, ма шта то значило ? Питање је наравно неумесно и смешно, идеја је да се онај огромни простор натера на робовско извлачење добара из недара земље и на њихову прераду за победнике. Но колико тај план објективно вреди, колико је опште прогресиван ? Где су ту услови за проширења тржишта, за науку, за било какав помак било у чему ? Зар то не би било зацементиравање сваке будућности ? Не срљају ли кратковиди западњаци, подстакнути све очигледнијим поразом ? Жури им се да лупе главом о зид што пре ?
    Утопију једног бандоглавог Карађорђевића сравнише са земљом ко ништа, само зато што је оно и било једно повелико ништа, и сумануто се устремише даље. Као да сам црни ђаво све оно режира. А тек следеће кораке ? Или то Бог заравњава савремене нелогичности ради нове странице историје ?!
    А Немци. кад су задњи пут побеђени, речено је да су се освестили, уразумили, одбили од Хитлерових назора. Да се то десило, у задње време стали би на страну правде и истине и не би око себе скупљали старе савезнике. Није тешко замислити куда их ова нова глупост води.

    Пре неколико година, мислим на Руском порталу – КМ.Ру – налето сам на предвиђања једног од тамошњих истакнутих мислилаца, да ће Русија следећи пут ратовати опет на западним границама ! Тад је то било невероватно, немогуће, па се нисам ни потрудио да запамтим ко беше. Фурсов ? Штета јер она далековидост заслужује уважавање и памћење.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *