КАД ЗЕЛЕНИ МАРШИРАЈУ – НОВА СТАРА СПОЉНА ПОЛИТИКА НЕМАЧКЕ

Поново „уједињена“, Немачка се у потпуности потчинила свом „трансатлантском савезнику“. Дубину америчког утицаја у Немачкој у њеним стварним размерама видимо тек сада. Европска унија се, предвођена НАТО-ом, посветила „ширењу на Исток“. Пут за то, чинило се, био је широм отворен. Таква Немачка је постала „одговорна“ за Балкан. Ту је требало пре свега „дисциплиновати Србе“, како оне у Србији, тако и у Босни (Република Српска). Немачка се, за време мандата канцеларке Ангеле Меркел, веома приљежно и доследно посвећивала том послу

Немачки (прокомунистички) Јунге велт, у тексту који носи наслов Бонски државни разарач, из пера Ридигера Гебела, није пропустио да поново подсети на улогу Немачке у разбијању Југославије. „На Балкану су националисти у Хрватској и Словенији, годинама подржавани од стране немачке спољне обавештајне службе БНД, у лето те године (1991) једнострано прогласили ’независност’ и тако изазвали грађански рат.“ Јавно мњење, усмеравано пре свега антисрпским незадовољством Франкфуртер алгемајне цајтунга, позивало се тада на „право на самоопредељење, укључујући и војну подршку рушитељима државе“.
Био је то нови поход „Велике Немачке“ на Југославију и Балкан. Али тог похода не би ни било да немачке акције претходно нису одобрене у Вашингтону. Тада је, подсетимо, немачка политика искључивала могућност слања трупа у Југославију. До тога ће доћи нешто касније. Колова савезна влада је тада још увек сматрала „да у Европи, подсећајући се на фашистичке злочине над Србима током Другог светског рата, постоје неке области – а ту свакако спада и Југославија – у којима се не може замислити да би тамо били распоређени немачки војници“. И то, додаје Гебел, није била „никаква дискриминација Немаца, то је био чин политичког реализма“.
Немачка се, међутим, ускоро вратила на стари пут, са Зеленима, које је предводио Јошка Фишер. И с идеологијом која је представљала супротност нацизму, осим по својим последицама, посебно на Балкану и у Украјини. Канцеларка Ангела Меркел ће на „евромајдану“ у Кијеву зацементирати немачку позицију: непријатељи су поново препознати у Русији и Србији. Ситуација која подсећа на ону која је претходила Првом светском рату, уз једну важну разлику: Немачка сада има моћног заштитника, САД, и део је западног војног пакта, „свемоћног“ НАТО-а.

Ратнохушкачка политика

Било како било, сецесионистичке владе у Југославији су признате – упркос неодлучности Француске и наводном противљењу Британије, и упркос томе што су се признању тобоже супротстављале Сједињене Државе. „Мање од осам недеља после првог ’Дана немачког јединства’, савезна влада је показала ко је главни у Европи, а ко мора да се повинује.“ Бон је 23. децембра признао Словенију и Хрватску као независне државе. Повест се понављала, али не као фарса већ као трагедија. „Коначно, по подне 16. децембра 1991. године, министри спољних послова Европске заједнице састали су се у Бриселу да разговарају о питању признања. На наговор немачке владе, 15. јануара 1992. објављено је заједничко признање двеју југословенских република.“ Сценарио за крвопролиће је постављен: „Тако је запаљен фитиљ једну деценију дугих крвавих ратова на Балкану“, закључује Јунге велт. „У годинама које су уследиле, вишенационални пачворк Босне и Херцеговине био је у пламену, а затим и Косово и Србија. А Срби треба увек да буду кривци – све до данас.“
Да ли је то био прави „злочин против мира“? Наоружати сепаратисте и потом мирне душе посматрати како се шири тако запаљено крвопролиће? Зар не би немачки – једнако као и амерички – властодршци из тог доба требало да се нађу на оптуженичкој клупи у Хагу, или неком другом међународном суду? Више није тајна да је сценарио разбијања Југославије поставио Збигњев Бжежински, који је ту чињеницу отворено признао. За немачки империјализам, то је био трећи поход на Србију само у овом веку. За амерички, то је био први. Ипак, амерички злочин је неупоредиво већи, јер убијања једне земље, без „империјалног одобрења“, свакако не би ни било. Кривица за рат је, упркос реалности, пребачена на Србе и председника Србије Милошевића, и на непостојећи „великосрпски фашизам“. О томе сведоче и накнадне изјаве сецесионистичких вођа. Милан Кучан: „Није Милошевић крив за распад Југославије, ми смо желели из ње да изађемо.“ Стипе Месић: „Ја сам свој посао завршио. Југославије више нема.“ Фрањо Туђман: „Рата не би било да га Хрватска није желела.“ Алија Изетбеговић: „За суверену Босну и Херцеговину спреман сам жртвовати мир.“

[restrict]

Империја хаоса: крај америчког столећа

Југословенски ратови представљали су неоколонијалне ратове Запада, прве у иначе дугом низу. Једна по једна, земље су довођене у колонијални положај, власт је мењана, по потреби насилно. Понекад су по вољи Запада мењане и државне границе. Могућност за то отворио је један догађај: пад Берлинског зида. Нестала је биполарна равнотежа, на којој је почивао свет током Хладног рата. Разбијањем СФРЈ – међународно признате државе – начињен је преседан. Потом се рецепт могао примењивати било где.
Бжежински (и његови следбеници) у томе је отишао најдаље. Он је био један од стратега операције разбијања Југославије (који ће се, такође, озбиљно ангажовати на подршци муџахединима у Авганистану, који су тада још били „борци за слободу“).
Требало је, по сваку цену, после пораза Совјетског Савеза, онемогућити консолидацију Евроазије (видети о томе његову књигу Велика шаховска табла из 1997). Тако је створена „империја хаоса“. Сједињене Државе су почеле да функционишу по једноставном принципу: „Што више хаоса (у Евроазији), то више Америке“. На то се ослањао и „Пројекат за америчко столеће“ неоконзервативаца Роберта Кејгана и Вилијема Кристола. С победом Џорџа Вокера Буша, почео је вечити „рат против тероризма“. Овај рат је у принципу замишљан као бескрајан. Реч је о „плану за (стално) преуређење света под америчком доминацијом“. Једини светски хегемон требало је да се свом силином обруши на сваког потенцијалног конкурента и елиминише га са светске сцене. Чинило се да је коначно нађена „срећна формула“ бескрајне светске хегемоније. То је сместа схваћено као „манихејски рат сила добра против зла у свету“. И то би заиста било тако да се пред хегемоном нису испречила извесна очигледна ограничења. Док су напори хегемона усмеравани ка периферији, центар империје је почео да се распада. Дошло је до „империјалног пренапрезања“ (на које је, касних 1980-их, упозоравао Пол Кенеди у својој студији Пад великих сила). „Пошто су ратови и окупације у Ираку и Авганистану најзад запали у живо блато, дани славе ’Пројекта америчког столећа’ били су завршени, због ограничења моћи САД и лудила ароганције Бушове (као и било које наредне) администрације.“ Епилог је било срамотно америчко бекство из Авганистана, потом Ирака.
Шта је за то време радила Немачка? Поново „уједињена“, у потпуности се потчинила свом „трансатлантском савезнику“. Дубину америчког утицаја у Немачкој у њеним стварним размерама видимо тек сада. Европска унија се, предвођена НАТО-ом, посветила „ширењу на Исток“. Пут за то, чинило се, био је широм отворен. Таква Немачка је постала „одговорна“ за Балкан. Ту је требало пре свега „дисциплиновати Србе“, како оне у Србији, тако и у Босни (Република Српска). Немачка се, за време мандата канцеларке Ангеле Меркел, веома приљежно и доследно посвећивала том послу.

Самоопредељење по укусу

Вратимо се, још једном, Југославији (тим пре што се ова агресивна политика Запада наставља и данас). Данас ту политику оличава непризнати „високи представник“ Кристијан Шмит, прави наследник аустроугарских колонијалних управника у Босни. Подржавајући његово именовање, Запад показује да му није стало да се осврће на било какве међународне норме, као ни на жеље конститутивних народа у БиХ.
Тако је, заправо, било од самог почетка југословенске кризе. Изостала је било каква миротворна политика, Запад је тада, почетком деведесетих, мање-више отворено хушкао и подстицао на рат. Како примећује Јунге велт: „Колико се немачка влада слепо и незаустављиво држи доказано неуспешне политике, показује њен приступ питању Југославије. Без обзира на сложене узроке, страшно крвопролиће, несумњиво сложену природу ужасне кризе, зверства која су постала позната на обе стране, немачка влада наставља своју политику једностране подршке Хрватској која заоштрава сукобе.“ Тако је политику Немачке оцењивао Ханс Модров, тадашњи опозициони политичар, и последњи председавајући Савету министара ДДР-а. Колова политика „није заборављала да се осврне на комунистичке структуре у Србији, док је, с друге стране, ћутала о десничарском екстремизму тамо где он реално постоји…“
Једном речју: „Мира у Југославији било би више да је ова готово мисионарска политичка енергија искоришћена за поштену, посредничку и истински миротворну политику.“ Поставимо, још једном, питање о узроцима. Да ли је у питању немачки реванш за два пораза: у Првом, односно Другом светском рату? Да ли је у питању историјско злопамћење или накнадна освета? Да ли се, из тог основног разлога, немачка политика, овог пута одобрена и потпомогнута из Вашингтона, из самог средишта „западне империје“, садистички обрушила на Србе, што је кулминирало агресијом из 1999. на тада „скраћену Југославију“ и, коначно, понижењем од 5. октобра 2000?
„Срби су, у сада независној Хрватској, који су били сведени на националну мањину, прокламовали независност 26. фебруара 1992, проглашавајући Српску Републику Крајину, при чему, наравно, нису наишли ни на симпатије, ни на подршку. Напротив: немачка савезна влада наградила је Хрватску залихама оружја бивше источнонемачке армије и тако је припремила за завршницу рата и протеривање Срба у лето 1995. Самоопредељење је било дозвољено само по укусу“, истиче Гебел.
„Ослобађање“ Хрватске од Срба одвијало се према америчким плановима и уз свесрдну америчку помоћ. Амерички амбасадор Питер Галбрајт се у време „Олује“ победоносно провозао на хрватском тенку, да би, петнаест година касније, изјавио да би „за САД било боље да 1995. нису спречиле пад Бањалуке“.
Клаус Кинкел, дугогодишњи шеф БНД-а, тада је могао слободно да изјави: „Србију морамо бацити на колена“, понављајући у ствари формулу из 1914, када је „Србија морала умрети“. Први пут од 1945. немачки Зелени су послали немачке војнике у рат. Био је то, укратко, „трећи немачки напад на Београд у једном веку, овога пута под командом НАТО-а. До данас је остао неоправдан и некажњен“.

Нова формула колонијализма

Све се, уосталом, наставља и данас. Али под другачијим околностима. Да ли су амерички стратези „пропустили“ да уоче брзи успон Русије и Кине? Иста заслепљеност америчке и немачке спољне политике, која би требало да има за последицу „још више НАТО трупа у Босни“, како би наводно „донеле мир“, али и у балтичким републикама и у Пољској. Поново се жмури на истинске појаве фашизма (у Хрватској, на Балтику, у Украјини…), комунизам је заменио „ауторитаризам“ и „недостатак демократије“. Србија је само једна, успутна станица на путу, стварни циљ је Русија. Када нова немачка министарка иностраних послова Аналена Бербок прети Москви и Бањалуци „новим санкцијама“, не чини ли она исто што и Хелмут Кол и његов чувени министар Ханс Дитрих Геншер, или оно што је својевремено „успешно“ радио и Јошка Фишер? Не оживљава ли поново, још једанпут, немачки империјализам – пројекат „Велике Немачке“ – овог пута у знаку „вечитог америчко-немачког пријатељства“, макар и под наводно бенигном маском „заштите климе“ и „зелене идеологије“?
Нова немачка министарка данас инсистира на трансатлантским „вредностима“ и „људским правима“, посебно у односима са земљама као што су Русија и Кина. То је нова а истовремено стара немачка спољна политика. Тема климе, „зелене агенде“, протеже се кроз све спољнополитичке области: „Циљ да се буде климатски неутралан провлачи се кроз сва подручја – и кроз међународну сарадњу, и кроз спољну и безбедносну политику“, каже Бербокова. То јој даје дозу самопоуздања и неспремности на преговоре, аболирајући је, макар и привидно, од оптужби за империјалистичку и колонијалну политику. Али њена „зелена политика“ је исто што и „зелена агенда“ коју спроводи Бајден и амерички империјализам: нова формула неоколонијализма, која треба да спречи развој сиромашних и недовољно развијених земаља. Немачка данас има нову „цивилизацијску мисију“. И изгледа да је спремна да је спроводи једнако предано као и све „цивилизацијске мисије“ до сада.
Није ли, међутим, коначно наступило време за нову и другачију политику Немачке? За политику која би се заснивала на сарадњи, и с Русијом и с Кином, узимању у обзир легитимних интереса свих страна, уместо на конфронтацији и на сумњивим „трансатлантским вредностима“? Криза већ куца на врата: најпре енергетска криза, која сада (за почетак) дубоко потреса Немачку и ЕУ. „Бербокова се већ изјаснила против ’Северног тока 2’, а (канцелар) Шолц за тај гасовод, који кроз Балтичко море гас из Русије доводи директно у Немачку.“ Запад данас гура Европу и свет на ивицу рата. Последица тога је такозвани „Путинов ултиматум“. Русија више нема где да се повуче. Да ли је рат (с Русијом и Кином) заиста оно што желе политичке вође на Западу?

[/restrict]