ЗЕЧЕВИЗИЈА – ЈОВАНКА БРОЗ У РАЉАМА ДУБОКЕ ДРЖАВЕ

Јованка Броз и тајне службе, ТВ серија, аутор Светко Ковач, РТС1, 2021

Дуго очекивана посластица у виду телевизијске серије под заводљивим насловом Јованка Броз и тајне службе била је десет понедељака главни догађај за љубитеље наше новије историје и друге радозналце и мора се рећи да је углавном испунила очекивања. Сви они који су живели под овим супружницима, а и они који су о њима само слушали или читали, могли су да гледају све оно о чему се углавном говоркало и нагађало, препричавало и прећуткивало (као да баш све чују козје уши свуда присутне Удбе, која је и сама постала треће лице ове „народне драме“), јер је тај део приватног живота највећег сина наших народа и народности и његове другарице сада постао супстанца покретне слике, чији „иманентни реализам“ увек делује као да се све приказано заиста и догодило (Базен). Траљаво извођење ових сцена ометало је, међутим, чаролију историјских призора и често нарушавало утисак веродостојности. Али о томе на крају. Важно је да је идеја веродостојности највећим делом руководила аутора ове серије, врхунског обавештајца, бившег директора Војнобезбедносне агенције (2004–2014) генерала Светка Ковача, аутора радо читаних књига (Војне службе безбедности у Србији, Случај Ранковић из архива KOС-a и др.) и ТВ серијала Тајне службе Србије –као озбиљан професионалац био је потпуно свестан посла кога се латио и наслова који је требало оправдати. Не само да се то догодило него је откривено и више него што се очекивало за свакога ко уме да чита између редова и познаје барем главне чињенице из педесетогодишњег живота авнојске творевине. У том животу прва дама ове државе није играла епизодну улогу, будући да је била јака и живописна личност – „дете Војне крајине“ – како ју је описала млађа сестра Нада, иначе првокласни сведок и сама учесница овог телевизијског збивања.

УЛАЗАК У ПАНТЕОН Радња почиње чудом, као што је и случај са сваком правом народном причом из динарских предања. „Једнога дана“, прича Нада Будисављевић, с неба па у ребра, „позове нас Јока и каже: удајем се за Тита. Да нам је рекла да ће се удати за Светог Петра или самог Господа Бога, ми бисмо то лакше прихватиле.“ Ништа у овој серији није звучало аутентичније и истинитије од ове вести с огњишта личких горштака свиклих на „зелене солдате“ и виле око планинских језера у дугим ноћним шапутањима. Сведочи ова вест и о другоме: Бог окружен свецима обавезни је део православне иконографије, па била она чувар католичког цара Фрање (најужи прстен обезбеђења око Његовог апостолског величанства била су у Хофбургу „zwei regimenten Likauer“) илити „из Дрвара Шеста личка спасила Маршала“, у јеку партизанске епопеје. Зато прича и звучи истинито, право из народне душе, зато као ехо и прати Јованкин живот, преко звездане прашине до суморне пустолине у Булевару кнеза Александра Карађорђевића док роморе пробушени олуци и с плафона капље јесен. Друго, сведочи о готово сакралном доживљају Титине личности у личком ратном фолклору. Треће, то је лајтмотив саге о несвакидашњој судбини једне невелике историјске личности, која је од „другар’це из Корен’це“ ступила у пантеон свог доба; постоје такви ликови, који се, каже семиологија, просто откаче од свог времена и лансирају у орбиту, постајући, већ самим тим, велики знаци. Такав је случај с Јованком Броз.

[restrict]

ОТКРИВАЊЕ ДУБОКЕ ДРЖАВЕ Остало је мање аутентично, што не значи да није истинито. Тајне службе су, како им име и каже, архипелаг замки удаљен од јавности. Таква им је једноставно природа иако постоје протоколи и списи у којима се све што чини Служба (најчешће преко воље) региструје. Ту владају шифре и скривалице које историчари накнадно одгонетају и стога се јављају спорови и друге тегобе. И ту историчари имају своје професионалне „вађевине“, које се често своде на оно моравско „мож’ да бидне ал’ не мора да значи“. Исто важи и у случају овог ТВ фељтона. Зашто је смењен генерал Жежељ, да ли је Тито сам озвучивао свој кабинет, да ли је уопште било икаквог прислушкивања пре Брионског пленума, зашто је суђен пуковник Русић, да ли је Тито претио Јованки пиштољем, кад је генералу Мишковићу „пукао филм“, да ли су Доланц и Љубичић „измислили“ државни удар 1976. године, зашто Јованки није дозвољена посета супругу у љубљанској болници, зашто никада није окончана судска оставина председника државе, да ли је Јованка писала мемоаре и шта се догодило с њима – све су то пикантерије које прате главни курс и о којима је шира јавност знала мало или ништа. Међутим, уопште нисмо очекивали потврду историјске чињенице прворазредног значаја: у Титовој Југославији је средином шездесетих година, међу првима у свету, почела да функционише дубока држава, паралелни центар политичке, војне, безбедносне и медијске моћи изван уставних и легалних оквира система, укључујући и партију и армију. Њени центри су били у Загребу, Љубљани и изван државе и чинила их је удбашка врхушка у служби страних, антијугословенских сила, с помагачима у Сарајеву, Приштини, Подгорици и Скопљу и, нажалост, с групом „икебана“ у српском политичком руководству, од којих је свако у тој великој игри проналазио свој интерес. Она се, не спонтано него планирано и систематски, организовала прво да би уклонила одбрамбене и безбедносне линије система, а после Брионског пленума 1966. и доношења Устава из 1974. срушила СФР Југославију и гурнула земљу у крвави етнички и верски рат. Можда ово откривање и није била намера аутора, али би се то могло закључити из тврдоглаве индукције чињеница.

ПРВИ „КРИЗНИ ШТАБ“ Шта је дубока држава? То је политичка олигархија, непроменљив састав („permanent establishment“) особља дуго запосленог у систему војне, безбедносне, административне, политичке, индустријске и медијске управе који контролише све полуге власти независно од демократски изабраних органа и закона, дакле потпуно непрозирна (невидљива – „behind the radar“) организација моћи, која тоталитарно управља земљом. Ова општа (америчка) дефиниција била је у нас формално прилагођена партији и њеној идеологији „самоуправног социјализма“, али у целости подређена командној позицији Јосипа Броза, као доживотног председника и коначног арбитра. Мимо свих партијских и државних органа, основна полуга ове власти био је Савет за заштиту уставног поретка (1975–1991), октроисан после усвајања Устава из 1974. на захтев самог Тита, под формалним председништвом Владимира Бакарића (у периоду 1975–1982), а при стварном руководству Станета Доланца, коме је, кад је било потребно, прислуживао министар одбране, генерал Никола Љубичић. Потоњи је обезбеђивао формално учешће Србије у одлучивању и без сагласности органа њене државе и партије.

КРАЈ ДРУГЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ Од самог почетка овај савет, конкретно Доланц и Љубичић, „таргетирао“ је Јованку Броз као озбиљну сметњу у остваривању својих планова. Класичан комуниста, борац, одана „тековинама НОБ“ и Титу лично, изразито југословенске оријентације, са симпатијама међу борцима и народом, као и одређеном међународном репутацијом, Јованка и није крила своју изразиту антипатију према Доланцу и Љубичићу. Сматрала их је директно одговорним за стварање паралелног центра моћи сасвим отуђене од народа. Заиста је настојала да Тита, на кога је имала известан утицај, одвоји и заштити од ових удбосаура, на шта су они узвраћали системом „мера“, користећи читав један апарат интрига, варки, рокада и намештаљки, како би Јованку довели у потпуну изолацију од Тита, у чему су, на крају, и успели. Тито се све мање опирао овој игри, али је избегавао да одобри елиминацију Јованке, што је и био крајњи циљ дубоке државе („психијатријска нега“, чак можда и нешто ефикасније…). Довде је ишао аутор серије Светко Ковач, што се и може разумети. „Теорија дистанце“, коју је успоставио академик и савременик ових догађаја Владимир Дедијер, као и извесни, још увек актуелни безбедносни обзири, одредили су границу докле је ова ТВ серија могла да иде. Ту границу поштовали су и угледни историчари, попут Милета Бјелајца и Твртка Јаковине, који су рекли довољно, не и превише, остављајући за неку другу прилику пуну истину.
Ваља на крају рећи да ни продукција ни режија нису биле на висини овог сложеног наратива. Све док је на делу био документарни материјал (који су „Филмске новости“ и телевизија оставиле у изобиљу), танушна драматургија успевала је да одржи пажњу. Али кад год би се јавила играна реконструкција, уверљивост призора је бледела и гледали бисмо осредњу студентску вежбу лабавих оквира, сиромашних решења и анемичне инсценације. Далеко, врло далеко од могућности које су нам сугерисале Нетфликсова Кућа од карата или Фоксова Дубока држава… од врло сличне супстанце.

[/restrict]

Један коментар

  1. Tоплица

    Вашим текстовима на страницама Печата Господине Зечевићу не налазимо замерке, само једно питање: да ли сав овај бесмисао са вечерњим серијама на нашим ТВ вреди неког упозорења ? Истовремено на, до сада непознатом каналу СУПЕР СТАР кренула је серија по тексту Синише Павића “Јунаци нашег доба”, као сушта супротност, као отклон у позитивном правцу ! Ово упркос просто невероватним недостацима који се огледају у несхватљивом паду квалитете садржаја на неколико места ! Влада некакав дуализам у квалитети, као да су то писале па неприродно приклејиле разне личности. Ипак серија ваљда вреди много, премного ?! Да лл можемо да се надамо Вашем цењеном осврту ?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *