Zakon o eksproprijaciji – Saniranje štete

Trebalo je da „dođe do nokata“ pa da se vlast trgne i ne baš rado krene u popravku štete koju je sama izazvala donošenjem veoma spornog zakona

Kada se klatno naglo i brzopleto pogura u jednom smeru, uvek preti opasnost da u povratku krene nepredvidivo i napravi lom i veliku štetu. Sva je prilika da ovo metaforično klatno često gledamo, ali da se u poslednjem trenutku mnogi „okače“ na njega kako bi ga smirili i ipak doveli u skladno i predvidivo kretanje. Biće da je tako i s upravo usvojenim Zakonom o eksproprijaciji koji je, zajedno sa Zakonom o referendumu, izazvao mnoge turbulentne reakcije u javnosti i društvu, da bi na kraju odluka o njegovoj sudbini pala u ruke predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Njegova je reč poslednja u verifikaciji nekog zakona, bilo da se on overava ili vraća Skupštini da se ponovo njime bavi, dorađuje i popravlja, ili ga stavlja ad akta na duže vreme (kao u slučaju Zakona o policiji).

PROTESTI I RAZGOVORI Zato i krećemo od kraja, bolje reći posledica ishitreno donetog zakona koji još nije stupio na snagu a već preti da izazove haos koji lako može izmaći kontroli i napraviti neželjene štete, ako ne i neko veće zlo.
U istom danu, u jeku subotnjih protesta (blokada saobraćajnica) i konkretnih zahteva njihovih organizatora o pitanju ovog zakona (i već ozvaničenog Zakona o referendumu), predsednik Srbije Aleksandar Vučić je na terenu Jadra (selo Gornje Nedeljice), u razgovoru s meštanima čiju zemlju već uveliko otkupljuje kompanija „Rio Tinto“ radi buduće eksploatacije rude iz koje se dobija litijum, obećao da će probati da napravi novi Zakon o izmenama i dopunama Zakona o eksproprijaciji, koji bi po hitnoj proceduri ušao u Skupštinu, kako bi mogao da bude usvojen pre Nove godine.
„Ako možemo da se dogovorimo sa tim izmenama sa ljudima odavde – možemo, ako ne, da vratimo stari zakon, kao da nema nikakvih izmena, tako da defakto taj zakon ne bi važio. Ja ne mogu da se igram s Ustavom, ali ovo što vam kažem: nema filozofije i biće ispunjeno“, rekao je Vučić tokom razgovora s meštanima koji misle da ih se ovaj zakon i te kako tiče.
Svi ovi događaji, oni subotnji pre svega, izazvali su pažnju i stranih medija, inače nama ne baš naklonjenih.
Tako je francuska nacionalna televizija, u udarnom terminu, kritikovala projekte „Rio Tinta“ u Srbiji, posebno podvlačeći činjenicu da litijuma ima mnogo više u drugim evropskim državama nego u Srbiji, ali da niko neće „Rio Tinto“ u svojoj zemlji. U izveštaju su naglašene devastacije koje je „Rio Tinto“ ostavio za sobom po svetu, a suptilno je ismejana i reklama ove kompanije koju naša nacionalna televizija pušta u udarnom terminu. Sve uz komentar: „Suludo je iseliti 20.000 stanovnika-zemljoradnika sa najplodnije srpske zemlje zbog 312 radnih mesta. A što se dobiti za Srbiju tiče, ona ne bi postojala, jer zemlja i vode, koje bi bile zauvek uništene, nemaju cenu.“
Već u tom momentu, dakle u subotu, uočava se i određeno nesaglasje u samom vrhu vlasti.
Dok je premijerka Ana Brnabić saopštavala da stoji iza predloga Zakona o eksproprijaciji, jer misli da je važan, da je njena vlada usvojila taj zakon i branila ga u Narodnoj skupštini, te da bi savetovala predsedniku Srbije da ga potpiše, hitro je reagovao ministar finansija Siniša Mali i najavio da će već na narednoj sednici vlade (četvrtak) imati izmene tog zakona jer, kako kaže, „zakon jeste u skladu sa Ustavom, ali su u pitanju neki rokovi, koji, prema mišljenju predsednika Vučića, a i našem, daju kraći vremenski rok za odlučivanje oko prodaje imovine od pet dana“.
E, tu počinje onaj pravni deo čitave priče, čiji cilj bi trebalo da bude donošenje takvih pravila na kojima će se domaćinski pristupati svakom projektu tako da nikoga ne ugrožava, već da bude na polzu i naroda i države.

[restrict]

ESKPROPRIJACIJA JAVNOG INTERESA Sama reč eksproprijacija označava pravni institut koji dozvoljava prinudni prelaz nepokretnosti iz privatne u državnu svojinu zbog opšteg interesa, a uz naknadu. Definicija dalje kaže da opšti interes nije u propisima definisan na jedan opšti način, već su samo dati kriterijumi za njegovo poimanje i to kroz nabrajanje najvažnijih i najtipičnijih primera; nepokretnost se može eksproprisati kada je to potrebno radi izgradnje privrednih, stambenih, komunalnih, prosvetnih, kulturnih i drugih sličnih objekata od opšteg interesa. Za eksproprisanu nepokretnost daje se pravična naknada i to po pravilu u novcu, a po sporazumu stranaka, ili u vidu druge nepokretnosti u kom slučaju se eksproprijacija pojavljuje ne samo kao način prestanka vlasništva već i kao način sticanja svojine.
Javni interes je posebno bitan kada imamo u vidu da je to uslov, opravdanje i odgovor na pitanje da li treba/sme ili ne da dođe do eksproprijacije. U konkretnom slučaju, usvojena izmena zakona ide u pravcu otvaranja mogućnosti da vlada utvrdi javni interes za eksproprijaciju koja je neophodna radi realizacije projekta od značaja za Srbiju, nastalog na osnovu međunarodnog ugovora gde je Republika Srbija jedan od potpisnika, a što ranije zakonsko rešenje nije predviđalo. Po tumačenju protivnika ovakvih izmena, upravo ovakva odredba je doneta kako bi se javni interes šire tumačio i utvrđivao u korist stranih kompanija.
U članu 8 reči „republički javni“ menjaju se u „državni“, a pravnici napominju da je to tumačenje preširoko i ukazuju da bi i lokalne samouprave, pozivajući se na javni interes, mogle da rade eksproprijaciju, odnosno da proglase javni interes i po hitnom postupku oduzimaju zemljište. Jer država je širok pojam, naime, to je i opština, grad i republika.
Dosadašnji Zakon o eksproprijaciji, koji je predviđao da javni interes može da se utvrdi samo za izgradnju objekata javne svojine, poput škola, bolnica, saobraćajne infrastrukture… bio je prepreka za izgradnju „Beograda na vodi“, zbog čega je donet poseban zakon – lex specialis, ujedno i lex individualis, čiji je puni naziv: Zakon o utvrđivanju javnog interesa i posebnim postupcima eksproprijacije i izdavanja građevinske dozvole radi realizacije projekta „Beograd na vodi“.
U novom zakonu piše da „Vlada može da utvrdi javni interes i radi realizacije projekata za izgradnju objekata od značaja ili od posebnog značaja za Republiku Srbiju, a koji projekat se realizuje na osnovu zaključenog međunarodnog ugovora u kojem je jedan od potpisnika Republika Srbija“. Kritičari najviše osporavaju ovaj deo jer u njemu vide ono zbog čega mnogi danas protestuju, a reč je o „Rio Tintu“ i verovatno mnogim budućim sličnim projektima.

HITNA I ZBRZANA PROCEDURA Sam način donošenja izmena i dopuna pomenutog propisa je sporan. Reč je o ubrzanom postupku po kakvom se u poslednje vreme donosi veliki broj zakona, pa i onih koji se smatraju temeljnim zakonima jednog pravnog sistema. Nacrt zakona je na javnoj raspravio bio od 27. septembra do 4. oktobra, samo 7 dana, a predlog je usvojen 26. novembra, dakle, oko mesec dana trajala je ukupna procedura. Nije li sam predsednik rekao da vraća Skupštini Zakon o policiji jer se tako važan zakon ne donosi uoči izbora? A pitanje je da li su zakoni o referendumu i eksproprijaciji manje važni.
Takođe je nejasno insistiranje na hitnosti postupka, naročito kada se ima u vidu član 88 Ustava Srbije, prema kojem je „korišćenje i raspolaganje poljoprivrednim zemljištem, šumskim zemljištem i gradskim građevinskim zemljištem u privatnoj svojini, slobodno“. Imajući u vidu svu složenost i važnost posledica samog postupka zadiranja od strane države u jedno od osnovnih ljudskih prava, kakvo je pravo na uživanje privatne svojine koje je zaštićeno Ustavom, nužno je potrebno razumno trajanje postupka, nikako hitnost.
Na nov način je rešeno i takozvano privremeno zauzimanje zemljišta koje, za razliku od prethodnog rešenja po kome je taj rok bio ograničen na tri godine, sada može biti tri godine plus još tri i to na zahtev korisnika eksproprijacije, a čiji krug se ovim izmenama znatno širi.
Posebnu pažnju privlači izmena člana koji govori o tome ko može da bude korisnik eksproprijacije. Prethodnim zakonom bila su taksativno nabrojana lica koja mogu da budu korisnici eksproprijacije, dok se izmenama i dopunama dodatno širi krug mogućih korisnika, te su to sada sva lica koja po važećim propisima mogu da postanu vlasnici eksproprisanog dobra. To znači da, uz ispunjenje određenih drugih uslova, to može da bude svako privatno ili pravno lice, domaće ili strano.
Kada se govori o naknadi za predmet eksproprijacije, bitno je napomenuti da uprkos činjenici da Ustav predviđa da pravo svojine može biti oduzeto uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, predloženim izmenama i dopunama predviđa se da, kada je predmet eksproprijacije zemljište na kome je izgrađen nelegalan objekat, vlasnik takvog objekta ima pravo samo na naknadu za izgrađeni objekat u visini procenjene građevinske, a ne tržišne vrednosti tog objekta. A svi znamo da postupci legalizacije i ozakonjenja neke imovine traju 10, 15 pa i 20 godina, za šta je uglavnom kriva država.

OVLAŠĆENJA PREDSEDNIKA Predsednik Srbije je u više navrata, pominjući Zakon o eksproprijaciji, rekao da je on u skladu s Ustavom i da on samo može neformalno da zamoli zakonotvorca da ga doradi i popravi u određenim delovima.
U Zakonu o predsedniku piše da predsednik Republike može, uz pismeno obrazloženje, vratiti Narodnoj skupštini izglasani zakon na ponovno odlučivanje ako smatra da zakon nije saglasan s Ustavom, ili da je u suprotnosti s potvrđenim međunarodnim ugovorima ili opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, ili da pri donošenju zakona nije poštovana procedura koja je propisana za donošenje zakona ili da zakon ne uređuje neku oblast na odgovarajući način.
Treba li, imajući to u vidu, podsetiti da, u vezi sa Zakonom o eksproprijaciji, zakonotvorca obavezuje i krovna norma sistemskog upravno-procesnog Zakona o opštem upravnom postupku, na šta upozoravaju i pravni eksperti, poput prof. Zorana R. Tomića, profesora Upravnog prava na Pravnom fakultetu Beogradskog univerziteta.
„Ovaj zakon primenjuje se na postupanje u svim upravnim stvarima. Pojedina pitanja postupka mogu posebnim zakonom da se urede samo ako je to neophodno, ako je u saglasnosti s osnovnim načelima određenim ovim zakonom i ne smanjuje nivo zaštite prava i pravnih interesa stranaka zajemčenih ovim zakonom (član 3)“, izjavio je profesor Tomić u izjavi za agenciju „Beta“.
Treba naglasiti da mi odavno kuburimo sa zakonima punim „kaučuk“ normi, rastegljivim do mere kada se lako dolazi do poznate izjave Srećka Šojića, lika iz serije „Bela lađa“: „Ja nisam mućk’o kao ovi što mućkaju. Ja sam mućkao u skladu s propisi…“ Bar Ustav i zakoni od opšteg interesa ne bi smeli da imaju sporne norme koje se mogu lako zloupotrebiti, i javni interes pretvoriti u neki drugi.

[/restrict]