У ПЕРО И У ВЕТАР – ОСВРТИ У ПРОЛАЗУ (4)

Напреднији облици културе не намећу се споља, поготово не бомбардовањем. Окупација, по правилу, учвршћује затечено стање ствари. Сабијени у гомилу, у самоодбрани, чувамо све што имамо, оно што је добро, као и оно што је лоше

Цео програм Ерика Земура, једног од пет-шест озбиљнијих кандидата на француским председничким изборима, заказаним за април, садржан је у две књиге, објављене 2014. и 2021. године. Наслов прве је „Француско самоубиство“, а друге „Француска још није рекла последњу реч“. Земља је већ пола века у кризи, а криза је продужени предах, узимање замаха, тренутак преиспитивања коме се не види крај. Духовно стање у које је запао овај велики европски народ сажето је у синтагми Pauvre France! Први пут сам је, пре много година, чуо од једног сељака у Доњим Алпима. Са те две речи је исказао утиске о кратком боравку у Паризу, у организацији месног удружења пензионера. Све што је у престоници видео примио је са чуђењем и неразумевањем, од уличне проституције до начина облачења, од саобраћајне гужве до хотелског доручка. Јадна Француска: звучало је то као уздах из дубине векова, као оно наше Србијо, мајко, шта си дочекала!

[restrict] Ако ишта, стари сељачки народи знају да кукају. Одувек су се осећали угрожени и оштећени: од неба, од земље, од ћудљиве климе, од државе и њених органа. Јадиковање им је прешло у говорну мелодију. Обрасци запевки, увежбавани на сеоским гробљима, одјекују и у говору урбаних потомака. Запомажемо; то је лакше од прибраног суочавања са невољама у које упадамо. Кукњава се излива из срца, јауци су одјеци његовог дамарања, док глава одмерава, упоређује и често долази до нежељених закључака.
Разлога за јадиковање има на сваком кораку, у Бургундији и Бретањи, као и на брдовитом Балкану. Село одумире и овамо и тамо, у Француској драматичније него код нас. У последњих десет година угашено је више десетина хиљада земљорадничких фарми; плодови благородног галског тла нису потребни Европској унији, чије су тржнице претрпане поврћем из Холандије, одгајеном на парцелама отетим од океана. Према једном, недавно објављеном извештају, свакога дана по један француски сељак изврши самоубиство. Читаве покрајине, нарочито у вишим деловима земље, губе животни полет. Туристичко угоститељство у сеоским кућама се гаси, затварају се кафане, пекаре, амбуланте, поште, пијаце. Спуштени прозорски капци, улице и сокаци без живе душе: возите се, асфалтираним путевима, километрима, кроз глуву пустош. Живот се одселио у градове, а са њим и неке столећима неговане навике.
Колевка породичног насиља је, такође, сеоска кућа, где је домаћин робовао земљи и природним непогодама, а жена била потчињена домаћину. Зар је чудо што је свој немоћни бес против усуда искаљивао на жени, најближем а беспомоћном створењу. И то се, и код градских житеља, задржало. У Француској сваке године 200 жена настрада од породичног насиља. Србија пријављује 18 жртава. Узме ли се у обзир број становника, код нас је стање нешто боље. Узгред речено, слабији пол је, у отаџбини госпође Де Стал и Симон де Бовоар, добио право гласа тек по завршетку Другог светског рата. Баш као и код нас.
Пропаст, смак света, запомажу наши заклетници, проклињући зао усуд малог народа ухваћеног у мрежу светских геостратешких рачуница. Французи се броје у велике народе, а и они запомажу, стиснути са истока од економски надмоћног суседа, а политички придављени са Запада. Ерик Земур је први глас те тихе, пригушене кукњаве. Он не прашта Енглезима, Немцима, Американцима, Европској унији, а према мигрантима је немилосрдан. У кампањи, то пали. Годинама држи родољубиве беседе на суверенистичком ТВ каналу C-NEWS (изговор: си-њуз). Насилнички упад енглеског језика му не смета: то се зло мора трпети, а сиротиња из Азије и Африке не мора. Она надире као поплава. Уместо да тамо, у Ираку, Авганистану, Сирији и Либији негује понуђени модел демократије, она хрли у загрљај својим усрећитељима, да на извору окуси сласти основних људских права.
Земур тренутно ужива подршку 16% својих сународника; председник Макрон око 26%. Нема изгледа да се пргави свађалац домогне јелисејске фотеље. Он говори оно што многи желе да чују, па макар и са малог екрана, коме је усред Париза Велики Брат наденуо име по свом обичају и укусу. Сила је сила, офанзивни продор English-а има планетарне размере, и Французи, ево, проживљавају горко искуство малог народа, збуњенији од нас, навикнутих на теснац у који су нас утерале историја и географија. Језик светске културе и дипломатије се, са засењујућих висина у 19. веку, сурвао међу средства комуницирања другог и трећег реда: превелики пад изазива вртоглавицу. Имати, па изгубити запоседнуто теже је него кубурити у запећку своје судбине, очекујући да моћницима догори сјактава свећа.
*
Имали смо, недавно, прилику да пратимо догоревање једне такве свеће. Повлачење, да не речем бежанија, Американаца из Авганистана била је представа која је нама, припадницима мањих и понижених народа, крепила душу. Кркљанац на аеродрому, Енглези напунили један авион псима, а око апарата сарадници окупатора запомажу, за њих у авиону нема места! Били су корисна помоћ освајачу, али пси су пси, били су и остали најбољи пријатељи човека, у посебној милости западњачких хуманитараца. Спасавај живу главу, није тренутак за сентименталне обзире! Гледам и гледам, очињи вид се радује, а у свести и у савести, нешто ме жуља, опире се радовању. Па нећу, ваљда, навијати за талибане? То не желим, али таква је моћ Велике Силе: она ће ме и са исламистима за часак помирити… Добро је што окупатор бежи, што је пројекат неоколонијалне демократије пропао, а оно што иза себе оставља јесте мучна, вишевековна истина која се, споља, не да изменити и уздрмати. Победа талибана је плод трпљења и стрпљења: ту су где су на свет дошли, нису имали куд из себе. Окупатор је, како неко рече, имао сатове, а талибани су имали време. Сатовима је одређен рок трајања, времену није. Њиме ће и у будућности несметано располагати. Можда ће их оно најзад опоменути да у женама препознају равноправна људска створења, и да је прилагођавање модерном добу, као исечку вечног временског тока, предуслов опстанка и преживљавања.
И ту, негде, престаје моје изнуђено солидарисање са њима. Напреднији облици културе не намећу се споља, поготово не бомбардовањем. Окупација, по правилу, учвршћује затечено стање ствари. Сабијени у гомилу, у самоодбрани, чувамо све што имамо, оно што је добро, као и оно што је лоше.
Беже, безглаво, као што су се безумно увалили у блато. Саопштише нам, по повратку кући, да су на Блиском истоку, због лошег сналажења на терену, починили неке грешке. Бомбардујући области у којима није било војних циљева, усмртили су неколико хиљада недужних цивила. Ко ради, тај и греши и Хаг је према таквим преступима увиђаван.
*
Недељник Parisien Week-end (још један англицизам у срцу Француске!) наводи да енглески престолонаследник Чарлс, у очекивању устоличења, ужива свакојаке погодности члана племените краљевске лозе. Као и у сваком добро вођеном домаћинству, дворска послуга има јасно утврђене задатке. Један слуга је задужен да му на четкицу наноси пасту за зубе, а други да му везује пертле на ципелама. На дужим путовањима, поготово у мале и сиромашне земље, обавезан део пртљага је принчева незаменљива постеља, клозетска шоља и паковање првокласног Kleenex-папира.
Уједињено Краљевство је, иначе, један од светионика западњачке демократије; оно и неким Србима засењује вид и мути памет. Имали смо, у прошлости, обавезу водања турских опанака око авлијског плота, али је везивање пертли моћницима једна од европских вредности до које се још нисмо уздигли.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *