Svevremenost Nušićeve komedije

Ako se sačuvani prvi čin nedovršene komedije Vlast shvati kao ekspozicija, onda se sa sigurnošću može pretpostavljati da je komediograf imao nameru da na osnovu nekoliko „slučajeva“, odnosno životnih priča prikaže šta sve očekuje „mali“ pojedinac da za njega vlast može učiniti, otprilike kao što je u ranijim, naročito u komedijama iz prvog stvaralačkoga perioda, uz obilje satiričnih iskrica slikao

Godinu dana posle Nušićeve smrti Narodno pozorište u Beogradu, 29. januara 1939, prvi put je prikazalo u znak sećanja na svoga pisca jedan čin njegove nedovršene komedije Vlast. Ocenjujući izvedeni fragment toga dela, pozorišni kritičar lista Vreme Konstantin Atanasijević napisao je: „Odlika ovog jednog čina je u izvanredno brižljivom obrađivanju tipova, u njihovoj karakterizaciji. Svi oni izvajani su do najsuptilnijih detalja, tako da je draž njihovih portreta delovala neprekidno i izvrsno.“ I mada je bilo pokušaja da se na osnovu sačuvanog dela rukopisa Vlasti komedija dovrši (Mile Stanković), to u suštini nije bilo mogućno, jer Nušić nigde nije napisao plan sadržaja dela. Jasno je da tema koju obrađuje nesumnjivo predstavlja tzv. lajtmotiv čitave njegove komediografije, i da je iskazana već u samom naslovu. [restrict]

Nušić svoju pažnju opet usmerava ka odnosima „običnih“ ljudi prema najvišim nosiocima vlasti. Ako se sačuvani prvi čin shvati kao ekspozicija, onda se sa sigurnošću može pretpostavljati da je imao nameru da na osnovu nekoliko „slučajeva“, odnosno životnih priča prikaže šta sve očekuje „mali“ pojedinac da za njega vlast može učiniti, otprilike kao što je u ranijim, naročito u komedijama iz prvog stvaralačkoga perioda, uz obilje satiričnih iskrica slikao. Kao što je najavio Nušićev zet Milivoje Predić povodom premijere prvog čina Vlasti, glavni lik ovog dela, ministar Toza, prošao bi slično kao ministar Sima Popović u Gospođi ministarki: „Uglavnom hteo je da završi komediju time da je g. ministar (junak komada) morao da padne i da propadne sa svojom karijerom ne svojom krivicom, već što ga je cela porodica upravljala. Rodbina mu je zloupotrebljavala položaj. To bi otprilike bio motiv epiloga komedije Vlast, te poslednje Nušićeve socijalne komedije kroz koju je hteo da pokaže lice i naličje vlasti.“
Međutim, najnovije izvođenje Vlasti, osim naslova, i ne prikazuje tekst popularnog komediografa. To Milanu Neškoviću, adaptatoru teksta i reditelju predstave, i nije bio cilj, i to u pozorištu koje je, pomenusmo, praizvedbom prvog čina nedovršene komedije Vlast obeležilo godišnjicu Nušićeve smrti (bila je to 42. njegova premijera na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu!) da bi otad bilo nekoliko postavki Vlasti u režijama Braslava Borozana (1949. i 1964), dr Huga Klajna (1950) i Jovana Putnika (1977), od kojih nam se čini i danas zanimljivom predstava Analfabeta, pa muva vlast (1977) za koju je adaptirao tekst Rastko Tadić, nacrte dekora i kostima izradio Vladimir Marenić, dok je reditelj bio Jovan Putnik.
Kako objašnjava dramaturg predstave Tijana Grumić, stvaraoci su imali određenu nameru. U programu ona piše: „Živi puls Nušićeve scene ne bije sa sukoba dobra i zla, nego sa trenja zla sa zlim. Vođeni time, a koristeći se licima iz drugih Nušićevih komada koja pripadaju istom tematsko-motivskom korpusu vlasti, odnosno politike, trudili smo se da analiziramo na koje sve načine ljudi bivaju izmenjeni i izobličeni zbog dodira sa vlašću.“ U tačnost ovog objašnjenja imali smo prilike da se uverimo još od samog početka predstave kada je scenom defilovao ansambl sve vreme uz tuču i najrazličitija međusobna spoplitanja, uz povike i govoreći jezikom ulice poruge i podsmehe. Iz teksta Vlasti ništa nismo čuli i valjda zato je plasiran podnaslov ispisan među zagradama: i sabrana nedela. Naime, adaptator je tekst „preradio“ ubacivši mnogo vulgarnih besmislica i prostačkih doskočica, ali i niz scena iz drugih Nušićevih komedija, često obesmišljenim menjanjem njihovog pravog značenja ili komičnih efekata koje je Nušić stvarao.
Glumci su korektno izgovarali svoje replike kakve Nušić ne bi nikad napisao. Izvođački ansambl bio je uigran i spontano je ispunjavao scenske zadatke. Posebno su se isticali Aleksandar Srećković (Arsa) i Ivan Bosiljčić (Ministar Svetozar). I ostali – Nikola Rakočević (Miloje), Dimitrije Dinić (Pavle), Vanja Ejdus (Mara) i Zorana Bećić Đorđević (Rina) – dobro su se snalazili u haotičnom mizanscenu ove predstave. Karakteristično da je izostavljena Gospa Mica koja, kako nam se učinilo, promiče u jednoj povorci, ali bez svoga čuvenog monologa. Uopšte, budući da je reditelj Milan Nešković radio adaptaciju teksta, moramo reći da je taj zadatak uradio na neprihvatljiv način.
Branislav Nušić je bio i ostao pisac Narodnog pozorišta u Beogradu. Zato je, pored ostalog, suvišno predstavljati njegovo poslednje i nedovršeno delo na ovakav način.

[/restrict]