Свевременост Нушићеве комедије

Ако се сачувани први чин недовршене комедије Власт схвати као експозиција, онда се са сигурношћу може претпостављати да је комедиограф имао намеру да на основу неколико „случајева“, односно животних прича прикаже шта све очекује „мали“ појединац да за њега власт може учинити, отприлике као што је у ранијим, нарочито у комедијама из првог стваралачкога периода, уз обиље сатиричних искрица сликао

Годину дана после Нушићеве смрти Народно позориште у Београду, 29. јануара 1939, први пут је приказало у знак сећања на свога писца један чин његове недовршене комедије Власт. Оцењујући изведени фрагмент тога дела, позоришни критичар листа Време Константин Атанасијевић написао је: „Одлика овог једног чина је у изванредно брижљивом обрађивању типова, у њиховој карактеризацији. Сви они извајани су до најсуптилнијих детаља, тако да је драж њихових портрета деловала непрекидно и изврсно.“ И мада је било покушаја да се на основу сачуваног дела рукописа Власти комедија доврши (Миле Станковић), то у суштини није било могућно, јер Нушић нигде није написао план садржаја дела. Јасно је да тема коју обрађује несумњиво представља тзв. лајтмотив читаве његове комедиографије, и да је исказана већ у самом наслову.

[restrict]

Нушић своју пажњу опет усмерава ка односима „обичних“ људи према највишим носиоцима власти. Ако се сачувани први чин схвати као експозиција, онда се са сигурношћу може претпостављати да је имао намеру да на основу неколико „случајева“, односно животних прича прикаже шта све очекује „мали“ појединац да за њега власт може учинити, отприлике као што је у ранијим, нарочито у комедијама из првог стваралачкога периода, уз обиље сатиричних искрица сликао. Као што је најавио Нушићев зет Миливоје Предић поводом премијере првог чина Власти, главни лик овог дела, министар Тоза, прошао би слично као министар Сима Поповић у Госпођи министарки: „Углавном хтео је да заврши комедију тиме да је г. министар (јунак комада) морао да падне и да пропадне са својом каријером не својом кривицом, већ што га је цела породица управљала. Родбина му је злоупотребљавала положај. То би отприлике био мотив епилога комедије Власт, те последње Нушићеве социјалне комедије кроз коју је хтео да покаже лице и наличје власти.“
Међутим, најновије извођење Власти, осим наслова, и не приказује текст популарног комедиографа. То Милану Нешковићу, адаптатору текста и редитељу представе, и није био циљ, и то у позоришту које је, поменусмо, праизведбом првог чина недовршене комедије Власт обележило годишњицу Нушићеве смрти (била је то 42. његова премијера на сцени Народног позоришта у Београду!) да би отад било неколико поставки Власти у режијама Браслава Борозана (1949. и 1964), др Хуга Клајна (1950) и Јована Путника (1977), од којих нам се чини и данас занимљивом представа Аналфабета, па мува власт (1977) за коју је адаптирао текст Растко Тадић, нацрте декора и костима израдио Владимир Маренић, док је редитељ био Јован Путник.
Како објашњава драматург представе Тијана Грумић, ствараоци су имали одређену намеру. У програму она пише: „Живи пулс Нушићеве сцене не бије са сукоба добра и зла, него са трења зла са злим. Вођени тиме, а користећи се лицима из других Нушићевих комада која припадају истом тематско-мотивском корпусу власти, односно политике, трудили смо се да анализирамо на које све начине људи бивају измењени и изобличени због додира са влашћу.“ У тачност овог објашњења имали смо прилике да се уверимо још од самог почетка представе када је сценом дефиловао ансамбл све време уз тучу и најразличитија међусобна споплитања, уз повике и говорећи језиком улице поруге и подсмехе. Из текста Власти ништа нисмо чули и ваљда зато је пласиран поднаслов исписан међу заградама: и сабрана недела. Наиме, адаптатор је текст „прерадио“ убацивши много вулгарних бесмислица и простачких доскочица, али и низ сцена из других Нушићевих комедија, често обесмишљеним мењањем њиховог правог значења или комичних ефеката које је Нушић стварао.
Глумци су коректно изговарали своје реплике какве Нушић не би никад написао. Извођачки ансамбл био је уигран и спонтано је испуњавао сценске задатке. Посебно су се истицали Александар Срећковић (Арса) и Иван Босиљчић (Министар Светозар). И остали – Никола Ракочевић (Милоје), Димитрије Динић (Павле), Вања Ејдус (Мара) и Зорана Бећић Ђорђевић (Рина) – добро су се сналазили у хаотичном мизансцену ове представе. Карактеристично да је изостављена Госпа Мица која, како нам се учинило, промиче у једној поворци, али без свога чувеног монолога. Уопште, будући да је редитељ Милан Нешковић радио адаптацију текста, морамо рећи да је тај задатак урадио на неприхватљив начин.
Бранислав Нушић је био и остао писац Народног позоришта у Београду. Зато је, поред осталог, сувишно представљати његово последње и недовршено дело на овакав начин.

[/restrict]