Resuverenizacija Srpske: Ustavni provizorijum – najveća pretnja opstanku BiH (2.DEO)

Ko je u vreme Dejtona bio stvarno, a ko fiktivno suveren?

Da li povratak na izvorno dejtonsko uređenje BiH, za šta se zalaže RS, može ugroziti opstanak BiH? Da bismo odgovorili na ovo pitanje, moramo pre toga videti kako je nastala i na čemu počiva Bosna i Hercegovina.
Današnja Bosna i Hercegovina nastala je agregacijom dve suverene države – Federacije Bosne i Hercegovine (stvarno suverena od Vašingtonskog sporazuma od 18. marta 1994) i Republike Srpske (stvarno suverena od početka 1992). One su zaključile Dejtonski mirovni ugovor i to tako što su njihovi politički predstavnici lično potpisali anekse ugovora, dok su osnovni tekst Opšteg okvirnog sporazuma za mir u BiH potpisale preko punomoćnika. Federaciju BiH de facto je zastupao predsednik Republike BiH Alija Izetbegović, a umesto Republike Srpske osnovni tekst Dejtonskog ugovora potpisao je po prethodno dobijenom punomoćju predstavnik delegacije SRJ Slobodan Milošević.

Dejtonskim mirovnim ugovorom okončan je rat između Federacije BiH i RS i istovremeno je konstituisano državno uređenje BiH, pošto Aneks 4 Dejtonskog ugovora sadrži Ustav BiH. Federacija BiH i Republika Srpska u momentu zaključenja Dejtonskog ugovora raspolažu s dva ključna obeležja spoljne suverenosti – pravom na vođenje rata i zaključenje mira, i pravom na zaključenje međunarodnih ugovora, i ta prava, a time i državnu suverenost, posredno im priznaju sve države potpisnice Dejtonskog ugovora, kako ugovorne strane (Srbija i Hrvatska), tako i svedoci (SAD, Rusija, V. Britanija, Nemačka, Francuska i EU).
Kao potpisnica Dejtonskog ugovora pojavljuje se i Republika Bosna i Hercegovina, ali je ona u tom trenutku samo jedna puka fikcija, jer osim međunarodnog priznanja, koje je dobila 1992. godine, Republika BiH nije imala nijedan od konstitutivnih elemenata koji u zbiru čine svaku državu – teritorija, stanovništvo i suverena javna vlast. Te elemente u novembru 1995. poseduju i Federacija BiH, i Republika Srpska, mada ni jedna ni druga nisu bile priznate od drugih država. Pošto su Federacija BiH i Republika Srpska raspolagale stvarnom vlašću, one su morale da budu potpisnice svih aneksa Dejtonskog ugovora koji su uspostavili institucionalne i bezbednosne mehanizme za primenu malobrojnih kratkih odredbi Opšteg okvirnog sporazuma za mir u BiH.

BOSNA I HERCEGOVINA KAO NOVA DRŽAVA U Dejtonskom ugovoru Republika Bosna i Hercegovina, kao svojevrsna fiktivna naddržava, imala je samo jednu ulogu, da obezbedi međunarodnopravni kontinuitet dejtonske Bosne i Hercegovine s Republikom BiH, koja je dobila međunarodno priznanje posle muslimansko-hrvatskog referenduma s početka 1992. Tako je dejtonska BiH u međunarodnopravnom pogledu stara država, ali je u pogledu državnog uređenja potpuno nova država, što potvrđuje i član 1 Ustava BiH: „Republika Bosna i Hercegovina, čije će zvanično ime od sada biti Bosna i Hercegovina, nastaviće svoje pravno postojanje po međunarodnom pravu kao država, sa unutrašnjom strukturom izmenjenom prema ovim odredbama…“
Pošto je uređenje današnje Bosne i Hercegovine ustanovljeno jednim višestranim međunarodnim ugovorom, a u međunarodnom pravu važi pravilo pacta sunt servanda (svaki ugovor obavezuje), opstanak ugovorno formirane države ne može ugrožavati ona strana koja insistira na doslovnom poštovanju sporazuma na kome ta država počiva. Za institucionalnu i političku krizu u BiH odgovorni su oni inostrani akteri koji bez saglasnosti volje predstavnika jednog entiteta, kao konstituenata BiH, već godinama jednostrano, upotrebom pretnji i prinude, menjaju izvorni oblik državnog uređenja BiH i iznova bi da taj posao okončaju totalnom revizijom Ustava, tj. Aneksa 4 Dejtonskog ugovora.
Da li se ustavnim amandmanima može menjati oblik državnog uređenja? Često se ističe kako je u samom Ustavu BiH predviđena mogućnost njegove izmene, donošenjem amandmana u Parlamentarnoj skupštini (čl. X). Pri tome se, međutim, zaboravlja da su osnove državnog uređenja, prema kojima BiH ima oblik realne unije, utvrđene Dogovorenim osnovnim principima koji su usaglašeni 8. septembra u Ženevi i 2. septembra iste 1995. u Njujorku. Dogovoreni osnovni principi postali su sastavni deo Dejtonskog ugovora, tako što je njihova važnost izričito potvrđena na početku Opšteg okvirnog sporazuma za mir. Sledstveno, amandmanima se mogu menjati pojedine odredba Ustava BiH, ali te promene ne mogu biti takve da se njima menja oblik državnog uređenja utvrđen Dogovorenim osnovnim principima, koji saglasno čl. 31 st. 2 Bečke konvencije o ugovornom pravu imaju karakter „sporazuma koji je u vezi sa ugovorom“ i kao takvi se moraju uzeti u obzir kod tumačenja osnovnog ugovora.

[restrict]

KO JE NOSILAC USTAVOTVORNE VLASTI U BiH Protiv ovakvog tumačenja ne može se istaći prigovor da se suvereno pravo građana BiH na ustavotvorstvo ne može ograničiti, jer u BiH, kako što smo već istakli u prvom delu ovog teksta, ne postoji jedinstveni titular suverenosti koji bi bio nosilac ustavotvorne vlasti na nivou BiH, pošto se svi centralni organi vlasti na nivou BiH neposredno ili posredno biraju u entitetima. BiH ima svoje državljane, ali ne i svoje građane, kao nosioce političke vlasti. Stoga svaka izmena izvornog oblika državnog uređenja BiH kojoj ne prethodi sporazum entiteta, predstavlja ne samo jednostranu povredu Opšteg okvirnog sporazuma za mir koji je potvrdio važnost Dogovorenih osnovnih principa već ima apsolutni deficit legitimnosti, jer ne uživa podršku građana makar jednog entiteta, a građani entiteta su stvarni nosioci ustavotvorne vlasti u BiH.
Mogu SAD i briselske birokrate tretirati dejtonsko ustavno uređenje kao provizorijum, ali ne mogu podariti sarajevskim političkim vođama suverenog bosansko-hercegovačkog ustavotvorca koji bi bio kadar da izvede ustavnu reviziju s demokratskim legitimitetom. Nema sumnje da su SAD još od momenta zaključenja Dejtonskog ugovora smatrale privremenim uređenje koje je njime uspostavljeno, shodno teoriji poznatog američkog konfliktologa Kristofera Mičela, koji u rešavanju konflikta razlikuje fazu regulisanja konflikta (settled) od faze okončanja konflikta (resolved). Posle više od 25 godina Vašington nema monopol nad političkim prilikama na Balkanu da bi mogao da nametne model u fazi okončanja konflikta, kao što je to učinio 1995. nametnuvši model u fazi regulisanje konflikta. Zato je danas teza o ustavnom provizorijumu najveća pretnja opstanku BiH, što po svemu sudeći ne vide sarajevski političari, kojima se još uvek pričinjava američka superiornost iz poslednje decenije prošlog veka.

ISKUŠENJA RESUVERENIZACIJE Pošto je suverenost politička, a ne pravna kategorija, njeno postojanje se dokazuje faktima, a ne proklamacijama. Stoga manifestacije suverenosti Republike Srpske moraju biti stalne i delotvorne, kao izraz jednog ozbiljnog i koherentnog nacionalno-državnog programa. Treba se pri tome podsetiti kako su hrvatska politička i intelektualna elita u jugoslovenskoj Kraljevini dve decenije jednodušno i odlučno branile stav o ugovornom formiranju Kraljevine SHS (ne ulazimo u pitanje pravne utemeljenosti tog stava), stalno upozoravajući domaću i inostranu javnost da će se jugoslovenska država raspasti „ne pođe li se“, rečju Vlatka Mačeka, „natrag na ishodnu tačku iz god. 1918“. Za Republiku Srpsku 1995. predstavlja takvu „ishodnu tačku“.
Resuverenizacija RS ne može da se ostvari preko noći, jer ni BiH nije odjednom stekla prava na vršenje svih nadležnosti koje joj danas pripadaju. Resuverenizacija je skopčana ne samo s političkim rizicima već zahteva ozbiljne kadrovske i materijalne resurse, stoga je u ovoj fazi dovoljno da se vrati bar jedna od najavljenih nadležnosti, pre svih indirektno oporezivanje. Kao što je u procesu resuverenizacije opasan nestrpljivi maksimalizam, tako bi odustajanje od delimične resuverenizacije u naredna dva do tri meseca ozbiljno dovelo u pitanje kapacitet suverenosti RS. Da bi proces resuverenizacije bio uspešan, neophodno je da se politika resuverenizacije oslobodi balasta partijske politike vladajuće SNSD, te da promocija resuverenizacije pređe na stvarno nezavisne patriotske organizacije, udruženja i pojedince. S druge strane, opozicione stranke u RS bi morale da prekinu politiku oslonca na zvanično Sarajevo i zapadne ambasade, pošto takva podrška direktno anulira suverenost RS. Jer stranke iz RS politički autoritet moraju crpeti samo iz jednog izvora – političke volje građana RS. Ipak, najozbiljnije ograničenje za proces resuverenizacije RS predstavljaju obaveze koje proističu iz procesa pridruživanja BiH Evropskoj uniji, koji nažalost podržavaju sve srpske stranke. Pošto proces evrointegracije na području BiH ima samo jedan cilj – da BiH transformiše u regionalnu državu s više nacionalno bezličnih regiona, evrointegracije i resuverenizacija RS ne idu ruku podruku.

[/restrict]