Ресуверенизација Српске: Уставни провизоријум – највећа претња опстанку БиХ (2.ДЕО)

Ко је у време Дејтона био стварно, а ко фиктивно суверен?

Да ли повратак на изворно дејтонско уређење БиХ, за шта се залаже РС, може угрозити опстанак БиХ? Да бисмо одговорили на ово питање, морамо пре тога видети како је настала и на чему почива Босна и Херцеговина.
Данашња Босна и Херцеговина настала је агрегацијом две суверене државе – Федерације Босне и Херцеговине (стварно суверена од Вашингтонског споразума од 18. марта 1994) и Републике Српске (стварно суверена од почетка 1992). Оне су закључиле Дејтонски мировни уговор и то тако што су њихови политички представници лично потписали анексе уговора, док су основни текст Општег оквирног споразума за мир у БиХ потписале преко пуномоћника. Федерацију БиХ de facto је заступао председник Републике БиХ Алија Изетбеговић, а уместо Републике Српске основни текст Дејтонског уговора потписао је по претходно добијеном пуномоћју представник делегације СРЈ Слободан Милошевић.

Дејтонским мировним уговором окончан је рат између Федерације БиХ и РС и истовремено је конституисано државно уређење БиХ, пошто Анекс 4 Дејтонског уговора садржи Устав БиХ. Федерација БиХ и Република Српска у моменту закључења Дејтонског уговора располажу с два кључна обележја спољне суверености – правом на вођење рата и закључење мира, и правом на закључење међународних уговора, и та права, а тиме и државну сувереност, посредно им признају све државе потписнице Дејтонског уговора, како уговорне стране (Србија и Хрватска), тако и сведоци (САД, Русија, В. Британија, Немачка, Француска и ЕУ).
Као потписница Дејтонског уговора појављује се и Република Босна и Херцеговина, али је она у том тренутку само једна пука фикција, јер осим међународног признања, које је добила 1992. године, Република БиХ није имала ниједан од конститутивних елемената који у збиру чине сваку државу – територија, становништво и суверена јавна власт. Те елементе у новембру 1995. поседују и Федерација БиХ, и Република Српска, мада ни једна ни друга нису биле признате од других држава. Пошто су Федерација БиХ и Република Српска располагале стварном влашћу, оне су морале да буду потписнице свих анекса Дејтонског уговора који су успоставили институционалне и безбедносне механизме за примену малобројних кратких одредби Општег оквирног споразума за мир у БиХ.

БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА КАО НОВА ДРЖАВА У Дејтонском уговору Република Босна и Херцеговина, као својеврсна фиктивна наддржава, имала је само једну улогу, да обезбеди међународноправни континуитет дејтонске Босне и Херцеговине с Републиком БиХ, која је добила међународно признање после муслиманско-хрватског референдума с почетка 1992. Тако је дејтонска БиХ у међународноправном погледу стара држава, али је у погледу државног уређења потпуно нова држава, што потврђује и члан 1 Устава БиХ: „Република Босна и Херцеговина, чије ће званично име од сада бити Босна и Херцеговина, наставиће своје правно постојање по међународном праву као држава, са унутрашњом структуром измењеном према овим одредбама…“
Пошто је уређење данашње Босне и Херцеговине установљено једним вишестраним међународним уговором, а у међународном праву важи правило pacta sunt servanda (сваки уговор обавезује), опстанак уговорно формиране државе не може угрожавати она страна која инсистира на дословном поштовању споразума на коме та држава почива. За институционалну и политичку кризу у БиХ одговорни су они инострани актери који без сагласности воље представника једног ентитета, као конституената БиХ, већ годинама једнострано, употребом претњи и принуде, мењају изворни облик државног уређења БиХ и изнова би да тај посао окончају тоталном ревизијом Устава, тј. Анекса 4 Дејтонског уговора.
Да ли се уставним амандманима може мењати облик државног уређења? Често се истиче како је у самом Уставу БиХ предвиђена могућност његове измене, доношењем амандмана у Парламентарној скупштини (чл. X). При томе се, међутим, заборавља да су основе државног уређења, према којима БиХ има облик реалне уније, утврђене Договореним основним принципима који су усаглашени 8. септембра у Женеви и 2. септембра исте 1995. у Њујорку. Договорени основни принципи постали су саставни део Дејтонског уговора, тако што је њихова важност изричито потврђена на почетку Општег оквирног споразума за мир. Следствено, амандманима се могу мењати поједине одредба Устава БиХ, али те промене не могу бити такве да се њима мења облик државног уређења утврђен Договореним основним принципима, који сагласно чл. 31 ст. 2 Бечке конвенције о уговорном праву имају карактер „споразума који је у вези са уговором“ и као такви се морају узети у обзир код тумачења основног уговора.

[restrict]

КО ЈЕ НОСИЛАЦ УСТАВОТВОРНЕ ВЛАСТИ У БиХ Против оваквог тумачења не може се истаћи приговор да се суверено право грађана БиХ на уставотворство не може ограничити, јер у БиХ, како што смо већ истакли у првом делу овог текста, не постоји јединствени титулар суверености који би био носилац уставотворне власти на нивоу БиХ, пошто се сви централни органи власти на нивоу БиХ непосредно или посредно бирају у ентитетима. БиХ има своје држављане, али не и своје грађане, као носиоце политичке власти. Стога свака измена изворног облика државног уређења БиХ којој не претходи споразум ентитета, представља не само једнострану повреду Општег оквирног споразума за мир који је потврдио важност Договорених основних принципа већ има апсолутни дефицит легитимности, јер не ужива подршку грађана макар једног ентитета, а грађани ентитета су стварни носиоци уставотворне власти у БиХ.
Могу САД и бриселске бирократе третирати дејтонско уставно уређење као провизоријум, али не могу подарити сарајевским политичким вођама сувереног босанско-херцеговачког уставотворца који би био кадар да изведе уставну ревизију с демократским легитимитетом. Нема сумње да су САД још од момента закључења Дејтонског уговора сматрале привременим уређење које је њиме успостављено, сходно теорији познатог америчког конфликтолога Кристофера Мичела, који у решавању конфликта разликује фазу регулисања конфликта (settled) од фазе окончања конфликта (resolved). После више од 25 година Вашингтон нема монопол над политичким приликама на Балкану да би могао да наметне модел у фази окончања конфликта, као што је то учинио 1995. наметнувши модел у фази регулисање конфликта. Зато је данас теза о уставном провизоријуму највећа претња опстанку БиХ, што по свему судећи не виде сарајевски политичари, којима се још увек причињава америчка супериорност из последње деценије прошлог века.

ИСКУШЕЊА РЕСУВЕРЕНИЗАЦИЈЕ Пошто је сувереност политичка, а не правна категорија, њено постојање се доказује фактима, а не прокламацијама. Стога манифестације суверености Републике Српске морају бити сталне и делотворне, као израз једног озбиљног и кохерентног национално-државног програма. Треба се при томе подсетити како су хрватска политичка и интелектуална елита у југословенској Краљевини две деценије једнодушно и одлучно браниле став о уговорном формирању Краљевине СХС (не улазимо у питање правне утемељености тог става), стално упозоравајући домаћу и инострану јавност да ће се југословенска држава распасти „не пође ли се“, речју Влатка Мачека, „натраг на исходну тачку из год. 1918“. За Републику Српску 1995. представља такву „исходну тачку“.
Ресуверенизација РС не може да се оствари преко ноћи, јер ни БиХ није одједном стекла права на вршење свих надлежности које јој данас припадају. Ресуверенизација је скопчана не само с политичким ризицима већ захтева озбиљне кадровске и материјалне ресурсе, стога је у овој фази довољно да се врати бар једна од најављених надлежности, пре свих индиректно опорезивање. Као што је у процесу ресуверенизације опасан нестрпљиви максимализам, тако би одустајање од делимичне ресуверенизације у наредна два до три месеца озбиљно довело у питање капацитет суверености РС. Да би процес ресуверенизације био успешан, неопходно је да се политика ресуверенизације ослободи баласта партијске политике владајуће СНСД, те да промоција ресуверенизације пређе на стварно независне патриотске организације, удружења и појединце. С друге стране, опозиционе странке у РС би морале да прекину политику ослонца на званично Сарајево и западне амбасаде, пошто таква подршка директно анулира сувереност РС. Јер странке из РС политички ауторитет морају црпети само из једног извора – политичке воље грађана РС. Ипак, најозбиљније ограничење за процес ресуверенизације РС представљају обавезе које проистичу из процеса придруживања БиХ Европској унији, који нажалост подржавају све српске странке. Пошто процес евроинтеграције на подручју БиХ има само један циљ – да БиХ трансформише у регионалну државу с више национално безличних региона, евроинтеграције и ресуверенизација РС не иду руку подруку.

[/restrict]