Ресуверенизација Српске: Уставни провизоријум – највећа претња опстанку БиХ (2.ДЕО)

Ко је у време Дејтона био стварно, а ко фиктивно суверен?

Да ли повратак на изворно дејтонско уређење БиХ, за шта се залаже РС, може угрозити опстанак БиХ? Да бисмо одговорили на ово питање, морамо пре тога видети како је настала и на чему почива Босна и Херцеговина.
Данашња Босна и Херцеговина настала је агрегацијом две суверене државе – Федерације Босне и Херцеговине (стварно суверена од Вашингтонског споразума од 18. марта 1994) и Републике Српске (стварно суверена од почетка 1992). Оне су закључиле Дејтонски мировни уговор и то тако што су њихови политички представници лично потписали анексе уговора, док су основни текст Општег оквирног споразума за мир у БиХ потписале преко пуномоћника. Федерацију БиХ de facto је заступао председник Републике БиХ Алија Изетбеговић, а уместо Републике Српске основни текст Дејтонског уговора потписао је по претходно добијеном пуномоћју представник делегације СРЈ Слободан Милошевић.

Дејтонским мировним уговором окончан је рат између Федерације БиХ и РС и истовремено је конституисано државно уређење БиХ, пошто Анекс 4 Дејтонског уговора садржи Устав БиХ. Федерација БиХ и Република Српска у моменту закључења Дејтонског уговора располажу с два кључна обележја спољне суверености – правом на вођење рата и закључење мира, и правом на закључење међународних уговора, и та права, а тиме и државну сувереност, посредно им признају све државе потписнице Дејтонског уговора, како уговорне стране (Србија и Хрватска), тако и сведоци (САД, Русија, В. Британија, Немачка, Француска и ЕУ).
Као потписница Дејтонског уговора појављује се и Република Босна и Херцеговина, али је она у том тренутку само једна пука фикција, јер осим међународног признања, које је добила 1992. године, Република БиХ није имала ниједан од конститутивних елемената који у збиру чине сваку државу – територија, становништво и суверена јавна власт. Те елементе у новембру 1995. поседују и Федерација БиХ, и Република Српска, мада ни једна ни друга нису биле признате од других држава. Пошто су Федерација БиХ и Република Српска располагале стварном влашћу, оне су морале да буду потписнице свих анекса Дејтонског уговора који су успоставили институционалне и безбедносне механизме за примену малобројних кратких одредби Општег оквирног споразума за мир у БиХ.

БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА КАО НОВА ДРЖАВА У Дејтонском уговору Република Босна и Херцеговина, као својеврсна фиктивна наддржава, имала је само једну улогу, да обезбеди међународноправни континуитет дејтонске Босне и Херцеговине с Републиком БиХ, која је добила међународно признање после муслиманско-хрватског референдума с почетка 1992. Тако је дејтонска БиХ у међународноправном погледу стара држава, али је у погледу државног уређења потпуно нова држава, што потврђује и члан 1 Устава БиХ: „Република Босна и Херцеговина, чије ће званично име од сада бити Босна и Херцеговина, наставиће своје правно постојање по међународном праву као држава, са унутрашњом структуром измењеном према овим одредбама…“
Пошто је уређење данашње Босне и Херцеговине установљено једним вишестраним међународним уговором, а у међународном праву важи правило pacta sunt servanda (сваки уговор обавезује), опстанак уговорно формиране државе не може угрожавати она страна која инсистира на дословном поштовању споразума на коме та држава почива. За институционалну и политичку кризу у БиХ одговорни су они инострани актери који без сагласности воље представника једног ентитета, као конституената БиХ, већ годинама једнострано, употребом претњи и принуде, мењају изворни облик државног уређења БиХ и изнова би да тај посао окончају тоталном ревизијом Устава, тј. Анекса 4 Дејтонског уговора.
Да ли се уставним амандманима може мењати облик државног уређења? Често се истиче како је у самом Уставу БиХ предвиђена могућност његове измене, доношењем амандмана у Парламентарној скупштини (чл. X). При томе се, међутим, заборавља да су основе државног уређења, према којима БиХ има облик реалне уније, утврђене Договореним основним принципима који су усаглашени 8. септембра у Женеви и 2. септембра исте 1995. у Њујорку. Договорени основни принципи постали су саставни део Дејтонског уговора, тако што је њихова важност изричито потврђена на почетку Општег оквирног споразума за мир. Следствено, амандманима се могу мењати поједине одредба Устава БиХ, али те промене не могу бити такве да се њима мења облик државног уређења утврђен Договореним основним принципима, који сагласно чл. 31 ст. 2 Бечке конвенције о уговорном праву имају карактер „споразума који је у вези са уговором“ и као такви се морају узети у обзир код тумачења основног уговора.

* Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању *

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.