Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Потписани су важни споразуми, али само за три земље. Остале се још увек чекају. Следећи, много деликатнији моменат, биће примена договора, од чега зависи и остварење планираног јединственог балканског економског простора
МАЛИ ШЕНГЕН Све то је резултат договора у оквиру поменуте иницијативе „Отворени Балкан“, настале из декларације о успостављању „малог Шенгена“ између Србије, Северне Македоније и Албаније, донете још 2019. године (у октобру) у Новом Саду, а на иницијативу председника Србије Александра Вучића, с амбицијом да се у њу укључе и Црна Гора и Босна и Херцеговина, као и привремене институције на Косову и Метохији. Декларација је, у ствари, требало да помогне да читав регион Западног Балкана почне да функционише на четири кључне слободе Европске уније – слобода кретања капитала, роба, услуга и људи.
Од тада је прошло више од две године а стратегија заједничког економског развоја није успела да одмакне даље од поменуте три земље, иако су се многи томе надали. У ствари, многи су ову иницијативу видели као сурогат за одустајање ЕУ од даљих проширења, али уз њен надзор и контролу јер иницијатива, па и њена реализација, долазе у истом моменту као и сигнали из ЕУ да нема ни говора о догледном пријему нових чланова. А само годину дана раније ЕУ је поручила са самита у Софији да пружа јасну подршку европској перспективи Западног Балкана.
Многи ће рећи да резултати протеклог периода и осам одржаних самита и нису богзна какви, да се није много одмакло у спровођењу споразума који би био балкански пандан ЕУ, и са иронијом наводе да је највиши домет промена његовог имена из „Мали Шенген“ у „Отворени Балкан“, али да и даље нема укључења нових чланица, како је најављивано.
Па ипак, до пре десетак година готово да није било робне размене са Албанијом, а за првих десет месеци ове године она је већ достигла 77 милиона евра. Са Северном Македонијом до краја године је реално да достигне 250 милиона евра. А још бољи резултати очекују се после споразума у Тирани.
ИЗМЕЂУ ТИРАНЕ И ЕЛБАСАНА Последњи самит одржан је 20. и 21. децембра у Тирани, уз масовне протесте због доласка председника Србије које је организовао бивши премијер Сали Бериша, Србима добро познат још из времена бомбардовања СРЈ, када је здушно помагао ОВК и НАТО трупе на територији Албаније. Сада је у говору пред окупљенима рекао да је протест организован против пројекта који, према његовој оцени, настоји да врати српску хегемонију на Балкану. На протестима су учествовали и многи Албанци с Косова и Метохије, чија власт је једна од грлатијих противника иницијативе.
Окупљени на протесту запалили су српску заставу, а најављиван је и напад на колону у којој јој је требало да буде и председник Вучић, због чега је албански премијер Еди Рама радну вечеру с премијером Северне Македоније (у оставци) Зораном Заевим и председником Србије Александром Вучићем организовао у Елбасану уместо у Тирани.
На самиту су лидери три земље разговарали о Стратешком плану за 2022. годину, потписујући при томе шест споразума, који ступају на снагу одмах. Занимљиво је да је потписивању споразума у Тирани, путем видео-линка, „присуствовао“ и комесар за проширење ЕУ Оливер Вархељи, што је први пут да се неки званичник Уније прикључио састанку балканске тројке. Вархељи је позвао Црну Гору, БиХ и „Косово“ да се прикључе „Отвореном Балкану“.
Рекло би се да је, и поред досад изражаване скепсе, потписивањем нових споразума ипак направљен помак у даљем развоју ове иницијативе. Један од најважнијих је Споразум о условима за слободан приступ тржишту рада на Западном Балкану, који би требало да олакша и скрати процедуру добијања радних дозвола у ове три земље, што ће, како се најављује, олакшати прилике за бизнис и сарадњу, чак и код сезонског запошљавања.
Од јануара, радне и боравишне дозволе више неће бити потребне, неће бити чекања на границама, а системи електронских идентификација грађана, ветерине и безбедности хране три државе биће повезани.
Три земље одлучиле су да од 1. јануара 2023. укину и царинске контроле. Такође, потписале су и споразуме о сарадњи на превенцији и отклањању последица елементарних непогода.
РЕГИОНАЛНА СУМЊИЧАВОСТ Званичници Црне Горе, Босне и Херцеговине и тзв. Косова до сада су изражавали сумњу према иницијативи „Отворени Балкан“.
Политичари у Приштини, на власти и у опозицији, од почетка одбијају да постану њен део, уз образложење да је без визије и опасна. Председница Вјоса Османи је више пута говорила о утицају Русије на регион преко „своје одскочне даске, Србије“, а то је поновила и после састанка (15. децембра) са председником Северне Македоније Стевом Пендаровским, који је боравио у посети Приштини. И премијер Аљбин Курти не пропушта прилику да подвуче да „Отворени Балкан“ више личи на „Отворени Балкан за утицаје са истока“ него на иницијативу за заједничко регионално тржиште.
Званичници из Приштине, у ствари, покушавају да се додатно умиле својим западним покровитељима како би оснажили своју позицију и тежњу ка потпуној независности, сматрајући да је „Отворени Балкан“ једна од препрека на том путу, иако се самопроглашено Косово Вашингтонским споразумом из септембра 2020. обавезало да ће се прикључити иницијативи „Мали Шенген“.
Политички представници Црне Горе и БиХ држе се става да не постану део иницијатива које се могу посматрати као алтернатива њиховом путу у ЕУ. То, пре свега, подвлаче у Подгорици, мада се после промене власти очекивао позитиван одговор.
У БиХ, због актуелних сукоба на релацији Бањалука–Сарајево, још је више изражена сумња у хегемонију Београда, уз „процене“ да се учешћем у овој иницијативи само јача Србија, а да остали не добијају ништа.
По многим мишљењима, и ЕУ се први пут осећа искљученом из регионалних послова и договора. Нарочито ако се има у виду да је она много присутнија кроз Берлински процес и детаљан Акциони план за период 2021–2024. за постизање Заједничког регионалног тржишта иза кога стоје, пре свега, свих шест потписа носилаца политичке моћи на Западном Балкану (у односу на три у случају „Отвореног Балкана“).
ЕУ И САД Имајући то у виду, нису без разлога Вучић, Рама и Заев у отвореном писму позвали друге земље у региону да се придруже „Отвореном Балкану“, а од ЕУ затражили да у потпуности подржи ту иницијативу.
Рама, Вучић и Заев навели су да су неки европски лидери и америчка администрација већ изразили своју подршку и да им на томе захваљују. „Сада се цела ЕУ мора ујединити и у потпуности подржати ’Отворени Балкан’ и позвати друге суседе да трансформишу свеобухватност наше иницијативе из потребе у акцију. Време је да се све нације и народи у региону уједине за бољу заједничку будућност“, стоји у отвореном писму.
С друге стране, амбасадор САД у Београду Ентони Годфри изјавио је да САД подржавају регионалне економске интеграције као што је „Отворени Балкан“, чиме се, у ствари, само надовезао на речи изасланика САД за Западни Балкан Габријела Ескобара, изговорене још 24. новембра у онлајн-обраћању на конференцији о „Отвореном Балкану“ у Скупштини Србије, када је нагласио да регионалне иницијативе морају бити једнако отворене за све државе. Амерички изасланик за Западни Балкан рећи ће тада и да су САД спремне да помогну регионалне иницијативе, уколико оне не ометају европске интеграције.
Од Новосадске декларације из 2019, преко каснијих заједничких изјава, лидери „Отвореног Балкана“ обећавају да ће ићи корак даље од постојећих регионалних планова насталих у крилу Берлинског процеса – да постоји потреба да се они „прошире и надограде. „Отворени Балкан“ неће стати, порука је коју из Албаније шаљу лидери три земље и поручују да се ради на конкретним стварима које ће људима донети много доброг.
После потписаних споразума, као кључне поруке са састанка у Тирани, следи њихова операционализација и тест на терену. Прво ће свакако бити најављено укидање царинских контрола када ће бити имплементирано јединствено тржиште, што многи већ сматрају „светим гралом“ ове иницијативе. Да ли ће то и бити, знаће се већ од првог дана нове године.
ИЗМЕЂУ ТИРАНЕ И ЕЛБАСАНА Последњи самит одржан је 20. и 21. децембра у Тирани, уз масовне протесте због доласка председника Србије које је организовао бивши премијер Сали Бериша, Србима добро познат још из времена бомбардовања СРЈ, када је здушно помагао ОВК и НАТО трупе на територији Албаније. Сада је у говору пред окупљенима рекао да је протест организован против пројекта који, према његовој оцени, настоји да врати српску хегемонију на Балкану. На протестима су учествовали и многи Албанци с Косова и Метохије, чија власт је једна од грлатијих противника иницијативе.
Окупљени на протесту запалили су српску заставу, а најављиван је и напад на колону у којој јој је требало да буде и председник Вучић, због чега је албански премијер Еди Рама радну вечеру с премијером Северне Македоније (у оставци) Зораном Заевим и председником Србије Александром Вучићем организовао у Елбасану уместо у Тирани.
На самиту су лидери три земље разговарали о Стратешком плану за 2022. годину, потписујући при томе шест споразума, који ступају на снагу одмах. Занимљиво је да је потписивању споразума у Тирани, путем видео-линка, „присуствовао“ и комесар за проширење ЕУ Оливер Вархељи, што је први пут да се неки званичник Уније прикључио састанку балканске тројке. Вархељи је позвао Црну Гору, БиХ и „Косово“ да се прикључе „Отвореном Балкану“.
Рекло би се да је, и поред досад изражаване скепсе, потписивањем нових споразума ипак направљен помак у даљем развоју ове иницијативе. Један од најважнијих је Споразум о условима за слободан приступ тржишту рада на Западном Балкану, који би требало да олакша и скрати процедуру добијања радних дозвола у ове три земље, што ће, како се најављује, олакшати прилике за бизнис и сарадњу, чак и код сезонског запошљавања.
Од јануара, радне и боравишне дозволе више неће бити потребне, неће бити чекања на границама, а системи електронских идентификација грађана, ветерине и безбедности хране три државе биће повезани.
Три земље одлучиле су да од 1. јануара 2023. укину и царинске контроле. Такође, потписале су и споразуме о сарадњи на превенцији и отклањању последица елементарних непогода.
РЕГИОНАЛНА СУМЊИЧАВОСТ Званичници Црне Горе, Босне и Херцеговине и тзв. Косова до сада су изражавали сумњу према иницијативи „Отворени Балкан“.
Политичари у Приштини, на власти и у опозицији, од почетка одбијају да постану њен део, уз образложење да је без визије и опасна. Председница Вјоса Османи је више пута говорила о утицају Русије на регион преко „своје одскочне даске, Србије“, а то је поновила и после састанка (15. децембра) са председником Северне Македоније Стевом Пендаровским, који је боравио у посети Приштини. И премијер Аљбин Курти не пропушта прилику да подвуче да „Отворени Балкан“ више личи на „Отворени Балкан за утицаје са истока“ него на иницијативу за заједничко регионално тржиште.
Званичници из Приштине, у ствари, покушавају да се додатно умиле својим западним покровитељима како би оснажили своју позицију и тежњу ка потпуној независности, сматрајући да је „Отворени Балкан“ једна од препрека на том путу, иако се самопроглашено Косово Вашингтонским споразумом из септембра 2020. обавезало да ће се прикључити иницијативи „Мали Шенген“.
Политички представници Црне Горе и БиХ држе се става да не постану део иницијатива које се могу посматрати као алтернатива њиховом путу у ЕУ. То, пре свега, подвлаче у Подгорици, мада се после промене власти очекивао позитиван одговор.
У БиХ, због актуелних сукоба на релацији Бањалука–Сарајево, још је више изражена сумња у хегемонију Београда, уз „процене“ да се учешћем у овој иницијативи само јача Србија, а да остали не добијају ништа.
По многим мишљењима, и ЕУ се први пут осећа искљученом из регионалних послова и договора. Нарочито ако се има у виду да је она много присутнија кроз Берлински процес и детаљан Акциони план за период 2021–2024. за постизање Заједничког регионалног тржишта иза кога стоје, пре свега, свих шест потписа носилаца политичке моћи на Западном Балкану (у односу на три у случају „Отвореног Балкана“).
ЕУ И САД Имајући то у виду, нису без разлога Вучић, Рама и Заев у отвореном писму позвали друге земље у региону да се придруже „Отвореном Балкану“, а од ЕУ затражили да у потпуности подржи ту иницијативу.
Рама, Вучић и Заев навели су да су неки европски лидери и америчка администрација већ изразили своју подршку и да им на томе захваљују. „Сада се цела ЕУ мора ујединити и у потпуности подржати ’Отворени Балкан’ и позвати друге суседе да трансформишу свеобухватност наше иницијативе из потребе у акцију. Време је да се све нације и народи у региону уједине за бољу заједничку будућност“, стоји у отвореном писму.
С друге стране, амбасадор САД у Београду Ентони Годфри изјавио је да САД подржавају регионалне економске интеграције као што је „Отворени Балкан“, чиме се, у ствари, само надовезао на речи изасланика САД за Западни Балкан Габријела Ескобара, изговорене још 24. новембра у онлајн-обраћању на конференцији о „Отвореном Балкану“ у Скупштини Србије, када је нагласио да регионалне иницијативе морају бити једнако отворене за све државе. Амерички изасланик за Западни Балкан рећи ће тада и да су САД спремне да помогну регионалне иницијативе, уколико оне не ометају европске интеграције.
Од Новосадске декларације из 2019, преко каснијих заједничких изјава, лидери „Отвореног Балкана“ обећавају да ће ићи корак даље од постојећих регионалних планова насталих у крилу Берлинског процеса – да постоји потреба да се они „прошире и надограде. „Отворени Балкан“ неће стати, порука је коју из Албаније шаљу лидери три земље и поручују да се ради на конкретним стварима које ће људима донети много доброг.
После потписаних споразума, као кључне поруке са састанка у Тирани, следи њихова операционализација и тест на терену. Прво ће свакако бити најављено укидање царинских контрола када ће бити имплементирано јединствено тржиште, што многи већ сматрају „светим гралом“ ове иницијативе. Да ли ће то и бити, знаће се већ од првог дана нове године.
Puni optimizam polovičnog sastava (Malog Šengena – Otvorenog Balkana)
U sadašnje vreme nerešenog kosovskog pitanja koji se ubrzano rešava pod pritiskom Medjunarodne Zajednice Briselskim sprazumom koji je pred finalizaciju (svršen čin) – očigledno je da se Mali Šengen-Otvoreni Balkan, sa ciljem ekonomskog povezivanja balkanskih zemalja, nameće kao politički faktor ekonomskog razvoja bez granica, normalizacije odnosa i mira na Balkanu prometom ljudi, usluga, robe i kapitala (po modelu EU). A u suštini, to je vrlo očigledno, predstavlja “nastavak” pronalaženja opcije za za rešenje Kosova (kao što su prethodile opcije: Korekcija granice; Razmena teritorije (srpsko za srpsko); Poziv na razgraničenje… a sada Mini Šengen).
Pretpostavljam da će kao zadnja opcija konačnog sveobuhvatnog rešenja Kosova da se nametne Zajednica opština sa srpskom većinom – ZSO (koja se po prilici čuva kao alibi za kraj): Kosovo je po dogovoru, kao, pristati da formira ZSO koja je obuhvaćena b. sporazumom 2013 i 2015 (po Briselskom sporazumu upravljaće po zakonima i Ustavu Kosova, bez izvršna ovlašćenja, sa statusom istim za sve kosovske opštine, što se javno nkada ne govori) – proglasiće NORMALIZACIJU ODNOSA Srbije i Kosova = sveobuhvatno kompromisno rešenje kojim će Kosovo učlaniti u UN.
OTVORENI BALKAN Postavljaju se pitanja:
1. zašto se Srbija ne povezuje i sa pravoslavnim i prijateljskim državama Bugarskom, Grčkom, Rumunijom, Madžarskom, raskidaju se bratski odnosi sa Crnom Gorom?
2. Zašto se potencira Otvoreni Balkan bez granica, kada se radi o ekonomskim granicama – ne brišu se državne granice. Jel je to taktika da se zamajava srpski narod kao neće biti granica na Balkanu, kao i izmedju Srbije i Kosova (a Kosovo Briselskim sporazumom dobilo sve statusne-državne atribute sa integrisanom granicom, samo ostaje da se izmisli-uspostavi sveobuhvatni kompromis o normalizaciji za ulazak KS u UN).
3. CEFTA SPORAZUM 2006 reguliše ekonomsko povezivanje na Balkanu. Mogao je da se nadogradi novim elementima ako je potrebno. Zašto je sada, pred finalizaciju Briselskog sporazuma kojim se otima KiM, Mini Šengenom, i to sa državom Albanijom i Šiptarima-Albancima sa Kosova, koji nam otimaju teritoriju?
4. Nametnutim “prometom ljudi, radnih dozvola , usluga” – Šengenom – očigledan je glavni cilj u sklopu “montaže normalizacije” – da se okonča kosovsko pitanje (KS u UN). Nastavak sledi. Hvala na razumevanju!
OTVORENI BALKAN Inicijativu ima sledeće nedostatke:
1. “Otvoreni Balkan” – nije otvoreni – jer pretstavlja Savez država sa državnim granicama, i trebalo bi da se zove “BALKANSKA UNIJA” kao što se zove i Evropska Unija (Savez država koje imaju svoje državne granice).
Otboreni Balkan je bila bivša JUGOSLAVIJA u kojoj republike nisu imale državne granice nego samo “administrativne linije” (totalno otvorena za promet robe, kapitala, ljudi i usluga);
2. Od 2006 godine na snazi je CEFTA SPORAZUM za ekonomsko-tržišno povezivanje Balkana I EU. Zašto se inicira Otvorei Balkan? Očigledno je da je glavni cilj “montaža” normalizacije odnosa Srbije i Kosova, da se proglasi “kompromisno rešenje” (verovatno sa Zajednicom srpskih opština (čuvano za kraj-finalizaciju) po zakonima i Ustavu Kosova) – da se potpiše Pravno-obavezujući sveouhvatni sporazum o normalizaciji (Kosovo u UN);
3. Ako se prihvati-realizuje Šnegen- Otvore Balkan – treba izbrisati državne granice izmedju budućih članica balkanskog Šengena? Ali to neće dati Albanci Kosova – da se poništi integrisana granica prema Srbiji – vrati u prvobitnu administrativnu liniju, niti će EU (teško) pristati da se poništi Briselski sporazum koji Kosovu daje status albanske države, samo da se priključi u UN)? Naravno i uz pristanak Srbije koja žuri da se konačno reši pitanje Kosova zbog ulaska SRB u EU;
4. (Otvoreni Balkan) Zašto Srbija prometom ljudi, usluga, radnih dozvola… nije ražila RECIPROČNE MERE 1:1? Ako Albanci-Šiptari sa Kosova i Albanije pošalju 100 radnika u Srbiji, na period od šes (6) meseci – istom merom i Srbija da pošalje na Kosovu 100 srpskih radnika (ne radnika albanaca), i u Albaniji? To je jedna od najosnovnijih bezbednosnih mera po Srbiji.
Treba li da se podsećamo bliske prošlosti (u Titovo vreme do 90-tih) preko trista hiljada Albanaca-Šiptara se naselilo u Beogradu-Srbiji -a za taj period “nijedan” Srbin iz BGD-SRB nije otišao sa porodicom da se naseli u Prištini-KS da živi u šiptarska naselja, sela, okruženje? Isto je i sa prometom “Usluga” – Šiptari su otvorili desetine hiljada trgovinskih radnji, poslastičarnica, pekara, lokala, kafića u BGD, po Srbiji – a nijedan Srbin iz BGD-SRB za 50 godina nije otvorio radnju-lokal u šiptarsko okruženje, naselja, sela… na KiM? Kako misli Vučić, da će Srbi sa otvorenim Balkanom da trče na Kosovu da se zapošljavaju: a onemogućen je povratak 250.000 proteranih Srba (da bi Albanci napravili državu Kosovo), od preostalih 150-200.000 hiljada nakon 2.000-te god. , danas zvanično kažu da na Kosovu ima oko 90.000 Srba? Naprotiv, Otvorenim Balkanom zvanično-zakonski se omogućava zapošljavanje i naseljavanje šiptara u Srbiji(!), i to mogu sa porodicama da se naseljavaju sa svim socijalno-zdravstvenim pravima – kako piše u Platformi “četiri slobode EU”: promet ljudi, usluga, radnih dozvola, robe i kapitala (što se u javnosti prećutkuje).
Isto je i totalna dijametralnost u mešovitim brakovima: mnogo pravoslavnih-hrišćanskih devojaka i žena se odnarodjavaju, gube veru i nacionalni identitet, mnoge završe u belo roblje, a muslimani čuvaju svoje, svoju veru, visoke porodične vrednosti – što bi trebalo Srbi da se ugledaju na njih, da čuvaju svoje, a ne da prihvataju evropske izopaćene vrednosti (homoseksualizam, istopolne brakove, nakaradne odnose čak i kod male dece (iz štampe: vaspotačica u jednom vrtiću učila dečake da se medjusobno ljube u usta, nakaradni rijaliti programi)… sve zbog ulaska SRB u EU? O tome treba posebna tema;
5. Republički Zavod za Statistiku treba da je aktivniji i da daje blagovremenih statističkih informacija u sklopu svih dogovora, sporazuma, političkih i narodnih inicijativa, izbornog sistema itd. Na primer ne postoji statistički izveštaj po etničkoj pripadnosti koliki je zbir glasača, da se ima uvid u tome? A ne sa se daju samo ukupni rezultati, pprimera radi u izbornom sistemu: ako bilo koja vlast dobije odredjen broj glasova (recimo dva miliona) – koliki je broj glasača Srba (bez ostalih etničkih zajednica)? Šta ako je od dva miliona glasača 60-70% Srba, na 6 miliona?). Dešavaće se zloupotrebe i kontinuiran “manjinski položaj Srba” u odnosu na nesrba u budućnosti.
Ista situacija je i sa Demografskom politikom gde se finansijskim podsticajem radjanja više finansira i podstiče natalitet kod Zajednica sa nadprosečnim-velikim natalitetom – a kod Srba vlada opasna bela kuga? Potencira se “demografija Srbije” a demografija srpskog naroda kontinuirano ide u minusu, ispod normale. Aktuelno demografsko rešenje od 2018 godine i današnje – ima velike nedosttke koje Srbe stavljaju u neramnopravan položaj, nema mogućnosti zbog ignorisanja, da se postave na dnevni red, za šta je potrebna posebna tema! Da ne dužim. Hvala na razumevanju!