Народ равнодушан према мрачним страницама своје историје нема самопоштовање

Поводом иницијативе да се у Лисичјем потоку подигне споменик жртвама комунистичког терора

Пише Леон Којен

Најдубљи разлог залагања да српско друштво учини оно што су одавно учинила цивилизована европска друштва, одајући на достојан начин пошту жртвама комунистичког терора ништа мање него жртвама фашистичког терора, не тиче се других и њиховог односа према нама него нас самих. Иницијатива да се овде, у Лисичјем потоку, подигне споменик жртвама комунистичког терора пројекат је од великог моралног и историјског значаја

На помен који овде одржавамо сваке године жртвама комунистичког терора у Београду после 20. октобра 1944. године никада не дође много света, можда око 200-250 људи. Ипак, мени никада није изгледало да нас је мало; у мислима су ми стално били сви они који су тих страшних дана били довођени на ово тада пусто место да ту, недужни, буду ликвидирани а њихова тела сахрањена негде у близини да им се и гроб не зна. Замишљао сам ту огромну колону жртава како се тиска овде, у Лисичјем потоку – хиљаду, две хиљаде људи и жена, можда и више, јер ово је било једно од највећих стратишта тих убилачких месеци у Београду – и нисам осећао да нас је безначајно мало; било нас је довољно да посведочимо о размерама највећег масовног злочина у историји српске престонице.

Драган Хамовић

МОЛБА ЗА ПРЕБРИСАНЕ

Помилуј, Оче, нагло умрле
У жици, ноћи, крашким јамама:
Очи у празно што су упрле,
Пружене руке празне, ка нама.

Пишем их, Оче, међу присутне.
Сваког можемо дахом такнути,
С њима у нама горчи. Нису те
Изневерили у час акутни.

Осим у Твоме царском домену
Нико их, Оче, и не помену:
Само су лица наша сенчили.

А како ће им, немим, пријати
Кад их стану ћутњом убијати
И помен њихов буду пречили.

 


Стрељања су првих недеља по ослобођењу вршена свакодневно на многобројним локацијама претежно на периферији тадашњег Београда (Лисичји поток, Бањичка шума, Кошутњак, Маринкова бара, Царева ћуприја, Јајинци, Кула Небојша, Ада Циганлија, Велико ратно острво), али и у самом центру (парк Мањеж, парк Ташмајдан, дворски парк преко пута Турске амбасаде итд.). Убијало се „скоро свуда, нема места на којем није обављано смакнуће”, рекао је пола века касније Милан Трешњић, начелник Озне 12. кварта (Дедиње) и једини од организатора комунистичког терора у Београду који је о томе јавно проговорио: „У Београду се [тада] више гинуло него живело, ради се о десетак хиљада живота” (Милан Трешњић, „Ослобађање Дедиња”, разговор са Соњом Ковачевић, Круг [недељник], бр. 8, 9. март 1999, стр. 66). Само у „првих петнаест дана по уласку у Београд”, када „ОЗНА је била једини суд и закон”, по Трешњићевим речима у које немамо разлога да сумњамо, у престоници је ликвидирано неколико хиљада људи (исто, стр. 62).

Миодраг Павловић

ЗАРОБЉЕНИЦИ

Кроз затворен прозор гледам
на другој страни улице Кумановске
двојица под стражом копају нешто
наспрам нашег балкона. Блузе одузете,
прса прекривена џаком, испод њих –
рупа издужена, плитка, гроб усред града.
Њихове беоњаче окрећу се према нама:
има ли помоћи однекуда, изненада,
или је за безимене ово последњи час,
крај рата, детињство ће њихово
у непознатој земљи да спава.
Немој да гледаш – каже мама,
увек ме штеди, а ја сам на гледање лаком.
Беоњаче све веће и беље.
Стражари пуше, затим се машају пушке,
ове сенке посуте брашном
лебде пред очима и кад окренем главу.
И даље их неко стреља.

* * *

Јован Танић. Освалд из Авети,
у новој униформи, с торбом кожном,
пролази испод подвожњака у Цвијићевој,
ведар и мршав као сврака, већ борац,
био је стрељан пре првог мрака.
И сликара Бранка Поповића видео сам
у карираном капуту како купује
печене бундеве код пекара
на углу Џорџа Вашингтона и Старине Новака,
тужан, као из Боема. И он је прошао
као Аца Цветковић, глумац
из Централе за хумор, после неколико дана
од ослобођења стрељан је из сваке бранше
по један, тако и Светислав Стефановић
председник Српске књижевне задруге и песник
из Богданове Антологије,
јер је сведочио о стрељањима Пољака,
у Катинској шуми. Неко је страдао у јарку,
другом је успело бекство.
Свако је ново доба друкчије дочекао.
После су дошли на ред и млађи кривци:
гимназијалци склони краљу,
и они који се добро облаче
или лепотице-сестре код куће крију.
Једни су стигли у Лепоглаву, други до Забеле
укопани у земљу да их сунце пече.
Да ли ће то да прође или ће бити горе?*

Из збирке
Песме о детињству и ратовима,
Београд, 1992

* Павловићева песма историјски верно говори о ликвидацији без суда глумаца Јована Танића и Александра Цветковића, сликара Бранка Поповића и песника Светислава Стефановића, првих дана по ослобођењу Београда октобра 1944. године. Види: Срђан Цветковић, Између српа и чекића. Књига прва: ликвидација „народних непријатеља“ 1944–1953, Београд, 2015, стр. 144, 149–151, 155–157.

Сви градови и вароши у Србији, мања места и села преживели су од јесени 1944. до лета 1945. исту врсту комунистичког терора. Виђенији људи и политички неистомишљеници немилосрдно су убијани, по правилу без суда, евентуално с накнадно фабрикованим судским пресудама, које су имале да дају привид легалности већ извршеним ликвидацијама. На десетине хиљада недужних људи тако је страдало под измишљеном оптужбом да су „народни непријатељи”, „издајници” и „сарадници окупатора”, док стварни разлог за њихову ликвидацију без суда уопште није био у оном што су током рата чинили него у оном што су били у јавном и приватном животу. У очима Комунистичке партије Југославије и њене тек основане тајне полиције, ОЗНA, њихова „кривица” просто се састојала у томе што су по свом социјалном положају и политичким уверењима, по својим моралним вредностима и културним опредељењима могли представљати сметњу успостављању тоталитарне диктатуре совјетског типа у Србији и Југославији.

Праксу продуженог терора у Србији можда нико није тако добро описао као прота Сава Банковић, који је пуних шест месеци, од децембра 1944. до јуна 1945, провео у разним затворима Озне, у пренатрпаним собама где се најчешће спавало на бетону, одакле су скоро сваке ноћи одводили људе на стрељање, некад на основу списка а некад по слободној процени, када је само требало испунити квоту одређених за убијање тога дана. „Нико није сигуран да пред новим властима неће бити окривљен и убијен”, сведочи прота Банковић на почетку својих сећања. „Ко год има пушку о рамену и петокраку на капи има право да убија, а ко нема може свакога часа да буде ухапшен и убијен у име народа” (Сава Банковић, У предворју пакла, друго издање, Београд, 2018, стр. 30. Даљи цитати из Банковићеве књиге означени су у тексту бројем странице у загради).
Непосредни извршиоци злочина, или бар наивнији међу њима, каже он нешто касније, можда и „верују да су ови људи сметња, кочница за бољу и срећнију будућност српске нације и целог човечанства”. Али то је далеко од праве природе комунизма: „Они што издају наређења и убијају људе знају да неће бити ништа боље, али им треба да се учврсте на власти. Треба убијањем људи утерати народу страх у кости, па да нико ни прстом не мрдне против онога што властодршци буду радили и спроводили; за постизање циља комунистима су дозвољена сва средства, сва зверства, све лажи и неморал сваке врсте” (стр. 47).

Владимир Јагличић

СКЕЛЕТИ

Скелет на периферији. Скелет поред Језера.
Скелет на прагу куће. Поред самог хотела.
Где год закопаш: скелет: као да се помера,
један једини, и смрт га није преотела.

Верујем да је то нешто у вези са судбом нашом:
Зашто се људи брину, и буде сву злу машту
па се не усуђују да узму у руку ашов,
и нико више не сме да зачепрка башту.

Шта ћемо с великом градњом: за то су потребни темељи.
Ал како ће краниста, када ископа скелет?
Он мора у општину, а тамо се сви хватају
за главе које немају. Ко ће земљу да премери,

да прорачуна кости, да отвори нов предмет,
да се бројкама снађе у надљудскоме атару?
И не треба се чудити. Овај је предмет прастар.
За њега не помаже ни библијски катастар.

Не плашимо се. Овде, скелети, то су вам
домаће животињке. Свако по једну гаји.
Свак у орману држи по један скелет очуван,
да се не губе лепи народни обичаји.

 

Посебно Капислана костима се размеће,
робом за екстра-тезгу, ил снимак са Ју-тјуба…
А ја сам заостао… Још глођем кости пилеће.
Још увек јадцем чачкам ово још мало зуба.

Шта је са земљом људи? Сви људи су под земљом.
Искористише карту судњег небеског прелета?
Јер улицама нашим, под миленијском мемлом,
ходају и здраве се – све скелет до скелета.

Ко је следећи у тој плодно сејаној њиви?
Бежи у свод! Ал како? Тек тица тле прелети.
Ни мртви нису мртви, ни живи нису живи,
ни људи нису људи. Скелети, скелети, скелети.*

Из збирке Стуб, Орашац, 2013

 

* Песникова напомена: Скелети – приликом ископавања земље крај Капислане (дела фабричког комплекса „Застава” у Крагујевцу, где су комунисти вршили убиства током 1944. и 1945. године) пронађени су људски скелети, године 2011. Налажени су, уосталом, и у другим деловима града.


Ову оцену потпуно су потврдили резултати до којих су дошли историчари после пада Милошевићевог режима, када је први пут постало могуће да се слободно истражује шта се заиста догађало у Србији после ослобођења земље од фашистичке окупације, па и да се – додуше, још увек селективно – објављују сачувана документа о терору и репресији које је нова власт спроводила да би се заувек обрачунала са свима који би, макар и хипотетички, могли да је угрозе. Реч „заувек” нисам употребио случајно. Милован Ђилас нам је у својим мемоарима сачувао један од ретких искрених исказа правог архитекте немилосрдног терора који су 1944–1945. комунисти спроводили у Србији и целој Југославији; када је „у невезаном разговору” о ликвидацијама у Словенији у лето 1945. једном приликом рекао Јосипу Брозу „да смо тада претерали, јер да је ту било и оних који су [убијени] једино из идеолошких разлога, Тито је одвратио одмах, као на нешто о чему је одавно створио коначни… закључак: Свршиш једном заувек!” (Милован Ђилас, Револуционарни рат, Београд, 1990, стр. 433).
Истина о томе како је крајем 1944. и почетком 1945. године успостављен комунистички режим у Србији данас је позната. То је остварено смишљеним терором који је однео на десетине хиљада недужних жртава и потпуно обезглавио српску политичку, економску и културну елиту, препуштајући Србију и Србе у Југославији на милост и немилост комунистичком режиму који им, и у својим тоталитарним и у својим нешто блажим данима, никада није био наклоњен. Та истина се после 2000. може јавно рећи, може се обелоданити у научном чланку или књизи: али ћете је узалуд тражити у нашим уџбеницима историје, за које као да југословенски комунисти на власти никада нису окрвавили руке или као да нас „вољени друг Тито” није напустио 1980. године.
Опипљив израз ове жалосне ситуације је чињеница да Србија до данашњег дана нема ниједан званични документ, ниједну скупштинску декларацију, која би осудила злочине победничких комуниста над недужним становништвом и тако ставила тачку на једну од најмрачнијих страница наше новије историје, као што нема ниједан споменик којим би одала пошту жртвама комунистичког терора, изузев споменика брутално ликвидираним фолксдојчерима и Мађарима 1944–1945. године, очигледно подигнутим на захтев Немачке, односно Мађарске.

Драган Хамовић

ТАЈНА КРАЉЕВАЧКОГ БЕЛОГ ДВОРА

Ми смо стрељали у зимско доба у подруму Озне у Краљеву…
Кад смо напунили то склониште, бацили смо бомбе, да падну
дрвени носачи и све затрпамо и заувек предамо забораву.
Дан-данас у тој згради живи 500-600 људи… (Ратко Дражевић)

Ницах усред урбаног и угодног засада
Чак до спрата четвртог: црвен-цигла фасадна
А тераса кована, масном белом фарбана,
Видици без граница у футур без забрана.
Бели дворац овдашњи: кротке снаге Брозове
Граде живот достојан, спремни ако прозове
На делатне подвиге и конгресе повесне.

Све ударце подземне бело здање поднесе
Иако се уруши Новоградња Титова,
– Због пројектних грешака, фушераја, митова! –
Гука једна опстаје затајена, одвратна:
Сужитељи подрумски, костурница поратна.
Темељи под темељeм, држећи слој опасни,
Будуће да проникне – бивше мора отпасти.

Из збирке Присутни грађани, Краљево, 2021

Политичке и моралне последице овог нечињења већ три деценије скупо коштају Србију. Држава и народ који равнодушно окрећу главу од мрачних страница своје историје не знају шта је самопоштовање, нити разумеју колико оно одређује и то како један народ гледа на себе и то како на њега гледају други. Зашто очекујемо да светски моћници данас не буду равнодушни према страдањима Срба на Косову и Метохији, према сталном понижавању Срба и СПЦ у Црној Гори, према обнови антисрпске усташке идеологије у Хрватској? Зар не схватамо да творци такве политике према Србији добро знају да усред Београда стоји цинично названа, о државном трошку још одржавана „Кућа цвећа”, док жртве њеног станара ликвидиране на пушкомет-два одатле труну у необележеним масовним гробницама? Зар нам није јасно да је наша равнодушност предуслов равнодушности других према нама? Зар не разумемо да се управо зато од Срба без увијања јавно тражи да „промене свест” и да се управо зато рачуна с тим да ће Србија на крају ћутке прећи преко свих прогона и понижења?

Ипак, најдубљи разлог залагања да српско друштво учини оно што су одавно учинила цивилизована европска друштва, одајући на достојан начин пошту жртвама комунистичког терора ништа мање него жртвама фашистичког терора, не тиче се других и њиховог односа према нама него нас самих. Иницијатива да се овде, у Лисичјем потоку, подигне споменик жртвама комунистичког терора пројекат је од великог моралног и историјског значаја. Такав споменик неопходан је српском друштву да би признало истину и показало да у својој престоници може да има не само споменике писаца, глумаца, државника, заслужних људи уопште него и нешто много важније: споменик као видљиви симбол сећања на све жртве, наше суграђане који су у већини били криви само зато што нису имали право на живот по мерилима једне нељудске идеологије. Тај споменик би био доказ да се српско друштво бар првим кораком враћа великим традицијама слободе и правде, херојства и праштања, за које је толико жртвовано у српској историји – оним традицијама које су комунисти активно сузбијали и прогањали, а њихови наследници последњих деценија врло мало учинили да их врате у свест и начин размишљања генерација које долазе.
Због тога спремност да се прихвати иницијатива за подизање споменика у Лисичјем потоку заслужује сваку похвалу и далеко је важнија него што ће изгледати онима који ће рећи, „Па шта, још један поред толиких нових споменика у Београду”. Национално помирење пожељно је и потребно. Али оно се може заснивати само на истини: тек када досад прећуткиване и потискиване истине, колико год биле тешке за многе, добију јавну, институционалну потврду, моћи ће да се отвори стварни дијалог супротстављених схватања који ће временом ублажити дубоке идеолошке поделе у српском друштву.

Реч на помену у Лисичјем потоку, 6. новембра 2021


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *