ГОДИНУ ДАНА НОВЕ ВЛАДЕ У ЦРНОЈ ГОРИ – РЕКОНСТРУКЦИЈА ИЛИ РЕСТАУРАЦИЈА?

Борислав Пекић је писао о годинама које су појели скакавци. Студенти „Факултета за црногорски језик“ су протестујући недавно на Цетињу држали занимљиве транспаренте а на једном од њих је писало „година коју су изјели четници“. Међутим, прву годину „демократске владе“ у Црној Гори нису обележили ни скакавци, ни четници, већ кукавци. Из Владе. Храбри једино у одбрани сопствених позиција и фотеља. Буде ли ова влада и смењена којим случајем, она је највећи кривац за то, а Срби не треба да је жале

Четвртог децембра навршило се тачно годину дана од формирања нове владе Црне Горе, прве у којој не учествује странка Мила Ђукановића. Када би се у једној речи морала сублимирати тренутна влада, та реч би била – неодлучност. Ту се првенствено мисли на њеног носиоца, премијера Кривокапића, који се показао савршено некомпетентним да лавира између неколико сукобљених политичких чинилаца (репови бившег режима, његови институционални остаци, самовоља партије УРА, оправдано незадовољство српских политичких представника…) и савршено компетентним у сервисирању западњачких „интереса“ Црне Горе (а заправо интереса њених западних „партнера“ и „пријатеља“). Неодлучност која више од свега краси Здравка Кривокапића је збир његове некомпетентности, недораслости озбиљности позиције на којој се налази (а које се грчевито држи) и његове немогућности да изађе на крај с проблемима, било да је реч о наслеђеним или новонасталим.

КРАМЕР ПРОТИВ КРАМЕРА Сада, како је прошла годишњица оног Здравковог: „Тако ми Бог помогао!“, које је изрекао 4. децембра у Скупштини и тиме отпочео рад нове владе, окренимо се причи о изгласавању неповерења Влади које је затражио ДПС и које је у последњи час отказано. За почетак да нагласимо, нема ничег спорног, или чудног у томе што „поражени“ ДПС поново „побеђује“ нову владу и долази у позицију да одлучује о њеној судбини (уместо да је обрнуто). Јер садашња влада није прстом мрднула да у претходних годину дана развласти и размонтира ту криминално-политичку хоботницу звану ДПС, да исече њене институционалне и ванинституционалне механизме и стане на пут њеним пословима, стога сада иста та влада страхује од повратка ДПС-а. Штавише, плаши људе тим повратком и себе је у потпуности поистоветила с једином могућом алтернативом за Црну Гору, што никако није истина. У једној реченици сажето – ми нисмо ништа урадили за развлашћивање ДПС-а и његово маргинализовање, али нас сада плаши моћ ДПС-а која иде дотле да ће нас можда оборити, стога морате сви стати у нашу одбрану како бисмо спречили повратак ДПС-а, а сви који говоре и раде било шта другачије од нас су заправо (за) ДПС.
Није него. Циници би рекли да Срби пре свега (јер у игри у којој свако брине првенствено о својим партикуларним интересима, црногорски Срби такође не треба да брину о „општем“ и „државном“ интересу више него што то раде Монтенегрини, Хрвати, Бошњаци и Албанци) не треба да се превише труде да ову владу одржавају у животу, јер је њих највише изневерила, упркос томе што су они највише допринели њеном формирању након изборне победе 30. августа. Јер, заиста, који би мотив Срби могли имати да бране ову владу? У чему је то она драстично другачија и боља од ДПС-а?
У нечему је чак и гора. Јер у време ДПС-а, од независности до краја 2020. године, Србија је макар имала амбасадора у Црној Гори. Од протеривања Владимира Божовића Србија је остала без амбасадора до дан-данас, пуних годину дана. Да не помињемо попис који се одлаже унедоглед, Темељни уговор чије потписивање се такође одгађа до изнемоглости, интензивирање односа с „Косовом“, нула евра за српска културна удружења у Црној Гори (где су квазикомити и монтенегрини који говоре о „години коју су изјели четници“ добили и изјели стотине хиљада евра из буџета), наставак идентитетског и политичког одвајања Срба од њихове матице… Стога, једина „предност“ ове владе за Србе је што је одређене антисрпске процесе зауставила, мало који је ревидирала, а неке од њих је наставила и продубила горе него што је то чинио ДПС.

И сад та и таква влада назива „издајником“ свакога ко би евентуално гласао с ДПС-ом за њено рушење. С ким је беше изгласана смена министра Владимира Лепосавића и доношење резолуције о геноциду у Сребреници? Ако то није била издаја и разлог за пад Владе, зашто би ово била ишта мања издаја и зашто Влада не би пала? При томе, избори нису једина опција. Реконструкција се, макар краткорочно, свакако чини као боље решење. Тога се и боје најгласнији бранитељи актуелне владе и актуелног статуса кво. А то су углавном исти они који су позапошљавали пола фамилије уздуж и попреко, по дужини и по ширини, по свим могућим институцијама и инстанцама. Ту је стање јасно: бранећи ову владу, они бране своје личне интересе и своје позиције, као и радна места својих укућана, рођака, браће, пријатеља… Како је то другачије и боље од некадашње (и садашње, нажалост непрекинуте) ДПС-овске политике запошљавања по партијској линији?
Ако бисмо актуелно стање у Црној Гори упоредили с кућом која гори, ова влада би била неко ко не чини скоро ништа да тај пожар угаси, већ готово све ресурсе троши бесмислено и оптужује све оне који апелују на ширење ватре да сарађују с онима који су пожар започели. Дакле, било да не желе, не знају или не могу да реше проблеме, одбијају да се склоне и дозволе неком другом да то уради. Али ништа чудно, јер бесмислено је очекивати од некога ко није имао храбрости и достојанства да се ухвати укоштац са свим оним што је давно требало урадити и што је обећао, да сада има храбрости да се достојанствено повуче и препусти „спасавање куће“ неком другом.

- Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *