ГОДИНУ ДАНА НОВЕ ВЛАДЕ У ЦРНОЈ ГОРИ – РЕКОНСТРУКЦИЈА ИЛИ РЕСТАУРАЦИЈА?

Борислав Пекић је писао о годинама које су појели скакавци. Студенти „Факултета за црногорски језик“ су протестујући недавно на Цетињу држали занимљиве транспаренте а на једном од њих је писало „година коју су изјели четници“. Међутим, прву годину „демократске владе“ у Црној Гори нису обележили ни скакавци, ни четници, већ кукавци. Из Владе. Храбри једино у одбрани сопствених позиција и фотеља. Буде ли ова влада и смењена којим случајем, она је највећи кривац за то, а Срби не треба да је жале

Четвртог децембра навршило се тачно годину дана од формирања нове владе Црне Горе, прве у којој не учествује странка Мила Ђукановића. Када би се у једној речи морала сублимирати тренутна влада, та реч би била – неодлучност. Ту се првенствено мисли на њеног носиоца, премијера Кривокапића, који се показао савршено некомпетентним да лавира између неколико сукобљених политичких чинилаца (репови бившег режима, његови институционални остаци, самовоља партије УРА, оправдано незадовољство српских политичких представника…) и савршено компетентним у сервисирању западњачких „интереса“ Црне Горе (а заправо интереса њених западних „партнера“ и „пријатеља“). Неодлучност која више од свега краси Здравка Кривокапића је збир његове некомпетентности, недораслости озбиљности позиције на којој се налази (а које се грчевито држи) и његове немогућности да изађе на крај с проблемима, било да је реч о наслеђеним или новонасталим.

КРАМЕР ПРОТИВ КРАМЕРА Сада, како је прошла годишњица оног Здравковог: „Тако ми Бог помогао!“, које је изрекао 4. децембра у Скупштини и тиме отпочео рад нове владе, окренимо се причи о изгласавању неповерења Влади које је затражио ДПС и које је у последњи час отказано. За почетак да нагласимо, нема ничег спорног, или чудног у томе што „поражени“ ДПС поново „побеђује“ нову владу и долази у позицију да одлучује о њеној судбини (уместо да је обрнуто). Јер садашња влада није прстом мрднула да у претходних годину дана развласти и размонтира ту криминално-политичку хоботницу звану ДПС, да исече њене институционалне и ванинституционалне механизме и стане на пут њеним пословима, стога сада иста та влада страхује од повратка ДПС-а. Штавише, плаши људе тим повратком и себе је у потпуности поистоветила с једином могућом алтернативом за Црну Гору, што никако није истина. У једној реченици сажето – ми нисмо ништа урадили за развлашћивање ДПС-а и његово маргинализовање, али нас сада плаши моћ ДПС-а која иде дотле да ће нас можда оборити, стога морате сви стати у нашу одбрану како бисмо спречили повратак ДПС-а, а сви који говоре и раде било шта другачије од нас су заправо (за) ДПС.
Није него. Циници би рекли да Срби пре свега (јер у игри у којој свако брине првенствено о својим партикуларним интересима, црногорски Срби такође не треба да брину о „општем“ и „државном“ интересу више него што то раде Монтенегрини, Хрвати, Бошњаци и Албанци) не треба да се превише труде да ову владу одржавају у животу, јер је њих највише изневерила, упркос томе што су они највише допринели њеном формирању након изборне победе 30. августа. Јер, заиста, који би мотив Срби могли имати да бране ову владу? У чему је то она драстично другачија и боља од ДПС-а?
У нечему је чак и гора. Јер у време ДПС-а, од независности до краја 2020. године, Србија је макар имала амбасадора у Црној Гори. Од протеривања Владимира Божовића Србија је остала без амбасадора до дан-данас, пуних годину дана. Да не помињемо попис који се одлаже унедоглед, Темељни уговор чије потписивање се такође одгађа до изнемоглости, интензивирање односа с „Косовом“, нула евра за српска културна удружења у Црној Гори (где су квазикомити и монтенегрини који говоре о „години коју су изјели четници“ добили и изјели стотине хиљада евра из буџета), наставак идентитетског и политичког одвајања Срба од њихове матице… Стога, једина „предност“ ове владе за Србе је што је одређене антисрпске процесе зауставила, мало који је ревидирала, а неке од њих је наставила и продубила горе него што је то чинио ДПС.

И сад та и таква влада назива „издајником“ свакога ко би евентуално гласао с ДПС-ом за њено рушење. С ким је беше изгласана смена министра Владимира Лепосавића и доношење резолуције о геноциду у Сребреници? Ако то није била издаја и разлог за пад Владе, зашто би ово била ишта мања издаја и зашто Влада не би пала? При томе, избори нису једина опција. Реконструкција се, макар краткорочно, свакако чини као боље решење. Тога се и боје најгласнији бранитељи актуелне владе и актуелног статуса кво. А то су углавном исти они који су позапошљавали пола фамилије уздуж и попреко, по дужини и по ширини, по свим могућим институцијама и инстанцама. Ту је стање јасно: бранећи ову владу, они бране своје личне интересе и своје позиције, као и радна места својих укућана, рођака, браће, пријатеља… Како је то другачије и боље од некадашње (и садашње, нажалост непрекинуте) ДПС-овске политике запошљавања по партијској линији?
Ако бисмо актуелно стање у Црној Гори упоредили с кућом која гори, ова влада би била неко ко не чини скоро ништа да тај пожар угаси, већ готово све ресурсе троши бесмислено и оптужује све оне који апелују на ширење ватре да сарађују с онима који су пожар започели. Дакле, било да не желе, не знају или не могу да реше проблеме, одбијају да се склоне и дозволе неком другом да то уради. Али ништа чудно, јер бесмислено је очекивати од некога ко није имао храбрости и достојанства да се ухвати укоштац са свим оним што је давно требало урадити и што је обећао, да сада има храбрости да се достојанствено повуче и препусти „спасавање куће“ неком другом.

[restrict]

ПЕТ ПОСТО ВЛАСТИ Дакле, гласање о неповерењу је отказано у последњи час (неки то приписују „случајности“ да су Дритан Абазовић и Мило Ђукановић били у исто време у Дубаију и тамо се тајно састали и договорили), што чини нове изборе малтене неминовнима. Узев у обзир актуелно стање и резултате локалних избора у Никшићу, Херцег Новом и Мојковцу (Цетиње и Петњица због готово непромењеног стања нису урачунати у калкулацију), види се пад ДПС-а, али да и даље има јако упориште у гласачком телу, па би и на тим новим изборима они засигурно били појединачно најјача опција, као што су били и на августовским изборима прошле године, али и на локалним у Никшићу и Мојковцу.
Међутим, то им и на општим и на овим локалним није било довољно да формирају власт, која се углавном „врти“ око невољне коалиције три партнера које највише уједињује анимозитет према ДПС-у (странке око коалиције „За будућност Црне Горе“ и Демократе) или једноставно жеља да владају по сваку цену (УРА). Све три странке бележе ситан али динамичан раст од августа прошле године наовамо, нарочито УРА, која фактички једина има своје представнике у актуелној власти док су сви остали „нестраначки експерти“.
Са становишта обарања актуелне владе делује ирационално ићи на нове изборе где би ове три странке поново морале у „невољни савез“ како би формирале власт. Изузетак би био уколико би покрет УРА коначно престао да се претвара и глуми супротност ДПС-у и опозицију свему српском и коначно формирао власт с Милом Ђукановићем. Управо од тога „страхују“ Демократски фронт и Демократе, те се надају да би у наредној постизборној комбинаторици били довољно снажни да формирају власт без УРА као што то нису могли прошле године. Јер је УРА преко сваке мере капитализовала својих „одлучујућих пет посто“ гласова подршке, помоћу којих је одлучила да ће бити формирана нова власт а да се неће вратити стара. Од тада до данас, они су скоро дуплирали своју подршку јер су паметно манипулисали јавним мњењем приписујући сваки успех Владе себи а сваки неуспех правдали тиме да они нису део те власти него да је она „неполитична“ (?!) и „експертска“, иако је у пракси управо супротно – нигде експерата, свугде политике. Као и на претходним, тако и на овим потенцијално новим изборима УРА ће бити тас на ваги који ће одлучити даљу судбину Црне Горе (као што и сада неспорно највише одлучују о свему, макар кад је реч о формалном и јавном делу, за неформални и тајни су и даље ту главни ДПС и „западни партнери“ из Брисела и Вашингтона).

СКЕЛА НА ВЛАДИ Уколико ипак не буде нових избора, реконструкција се чини неминовном. Јер тренутно, оваква каква је, рекло би се да ова влада не треба и не одговара никоме осим сама себи. Сем чуварима фотеље који су своје позиције поистоветили с националним интересима а има их, нажалост, и међу Србима. Уколико би до реконструкције дошло, главно питање јесте ко ће бити нови премијер, коју би личност прихватиле све три странке актуелне већине (ДФ, Демократе и УРА). На таласу литија и пораста утицаја и моћи српског фактора могао је представник СПЦ (Амфилохије) да „прогура“ и наметне свог кандидата (Кривокапића), али се то сада чини мало вероватно. Делимично због тога што Амфилохија (његовог утицаја и ауторитета) више нема, што је и добар део СПЦ у Црној Гори (и уопштено) схватио да је Кривокапићев избор био грешка и напослетку због тога што грађанске снаге не би прихватиле новог „црквеног“ кандидата.
Када се претходни пут, пре неколико месеци, повела прича око новог премијера, неформални консензус међу владајућом већином је био да би то могао бити Миодраг Лекић. Занимљиво је да је Лекић тренутно, поред Владимира Јоковића из СНП-а (Социјалистичке народне партије, која је део коалиције „За будућност Црне Горе“ и владајуће већине), виђен као неко ко би могао гласати са ДПС-ом за обарање владе, да је до тога дошло. Јоковић је иначе виђен и усликан поред Николе Јановића (ДПС) што је многима изазвало сумњу да ће он бити тај глас који ће донети већину ДПС-у да изгласа смену владе. Јоковић је потврдио аутентичност фотографије и рекао да би ишао и са црним ђаволом ако треба, ако је то у интересу грађана Црне Горе. С друге стране, ДФ је рекао да неће гласати за смену владе с ДПС-ом, али да су они за нове изборе. Дакле, ко је тај кандидат и да ли уопште постоји, ко би „помирио“ завађену владајућу већину и стао на чело нове владе или ће њено формирање морати да чека завршетак нових избора? У крајњој мери, чему нова влада актуелне скупштинске већине ако ће бити једнако дисфункционална и дискриминаторска према Србима колико и постојећа? Има ли излаза из тренутне политичке кризе а да он не укључује повратак ДПС-а на власт јер је стара власт (из визуре странаца, што је ипак пресудни чинилац) макар успела да обезбеди стабилност и континуитет поретка, наспрам хаоса и неорганизованости нових власти.
За крај поменимо ситуацију која може бити илустративан пример колико се суштински у Црној Гори ништа није променило у односу према Србима. Наиме, питомци полицијске академије у Даниловграду славили су победу рукометашица Србије над репрезентацијом Црне Горе певајући песме о Косову. Снимак њихове прославе је постао „виралан“ и убрзо су се активисти и професионални антисрби ангажовали у здушну кампању против ових момака. После неколико дана медијског линча и новинарског топлог зеца, момци су одлучили да „опросте Ђури што их је тукао“ и изјавили да се извињавају за прославу и да су се покајали због тог непримереног чина.
Тако ће вам у медијима рећи да је непримерено да питомци полицијске академије једне државе славе пораз своје државе и победу „друге државе“ (еуфемизам за увек мрску Србију), али вам неће рећи каква је та држава према Србима и је ли заслужила да је Срби зову својом. Нити ће вам поменути да се „зелене лавице“ из женске рукометне репрезентације Црне Горе понашају, говоре и раде као да су приватна репрезентација ДПС-а, а не тим Црне Горе и „свих њених грађана“ (па чак и Срба). А тек вам неће рећи како су сви стајали у одбрану албанских дечака који су у општинама с албанском већином десетинама пута славили разне успехе Албаније, Косова, с много више помпе, јавног експонирања застава, певања песама, него што су то чинили српски дечаци. Али што је дозвољено Јупитеру, није воловима, тако да можеш певати и можеш се веселити, српски роде, али само тихо и у себи, да се неко не наљути и да не би морао да се извињаваш после, јер ипак Црна Гора је свачија држава а не (само) ваша… У одбрану младића је стао градоначелник Никшића Марко Ковачевић написавши на фејсбуку: „Видим да су се обрушили на момке са полицијске академије и то што они осјећају по срцу, части, поријеклу, традицији а не по партијском задатку ДПС-а. Имају моју пуну подршку да и даље слушају своје срце. Јер је речено: По срцу твоме даћу ти! А ваше је срце, момци, велико! А душмани могу само да завиде!“ Хоће ли се комплетно српство у Црној Гори поново наћи у ситуацији у којој су се недавно нашли ови младићи?

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *