Prošle sedmice, upravo u danu kada je potrošački crni petak potvrdio da Srbija živi „kao sav normalan svet“, u republičkoj Skupštini događaji su režirali drugi, sumorniji petak, po karakteru formalno-pravni, a čije bi posledice, prema proceni dela građana, mogle u crno mnoge da zaviju. U tom danu poslanici Skupštine Srbije, dakle zavetovani zastupnici narodne volje, usvojili su, bezmalo jednoglasno, izmene i dopune Zakona o eksproprijaciji. Šta bi ovde moglo da bude sporno, otkuda snažni talas javnog negodovanja, i kakve to veze ima s pomenutim pitanjem pravne sigurnosti kao temelja stabilnog državnog poretka?
Deo javnosti dao je neuvijen odgovor na ova pitanja: izmenama i dopunama Zakona o eksproprijaciji „legalizuje se prisilno otimanje imovine od ljudi koji su se našli na putu državnim projektima“! Prevedemo li jezikolomnu reč iz imena zakona, bivamo bliži razumevanju ove pretnje: prinudno oduzimanje imovine od privatnih vlasnika, a u korist opšteg interesa. Mogućnost da pomenuto „prisilno otimanje“ postane postupanje „po zakonu“ namah je probudila opravdani strah od budućnosti, i života u poretku relativizovane pravne sigurnosti za sve privatne nosioce svojinskih prava. Pojašnjenje u čijim bi rukama ubuduće trebalo da budu i nož i pogača nije umanjilo već je produbilo strahovanja. Jer – svemoćno telo koje bi, ako predložene mere zažive, bez ustezanja moglo da od zakonskih vlasnika oduzme svaku „dedinu kuću i livadu“, svaki „tetkin vinograd“, te generacijama mukotrpno čuvano i građeno dobro, jeste Vlada Srbije!
Tumačeći slovo predloženih zakonskih izmena, kritičari su preko medija poručili: „Neprihvatljivo je da Vlada Srbije dobije diskreciono pravo da netransparentno, bez unapred propisanih kriterijuma, proglašava projekte od posebnog značaja, i da to postaje osnov za eksproprijaciju po hitnom postupku bilo čije imovine.“
Ovako definisano pravo, primereno pre feudalnom nego demokratskom poretku, srpska vlada bi, kažu, isključivo domaćinski koristila: „Dopunama Zakona o eksproprijaciji dodatno se definišu predmeti i korisnici eksproprijacije, skraćuju rokovi za postupanje, rešava pitanje nelegalnih objekata u eksproprijaciji i definiše pitanje administrativnog prenosa.“
Rečju, Vlada obećava med i mleko, zakonski red i poredak, ali nesporno je da diskreciono pravo (odlučivanje u zakonskim okvirima po slobodnoj oceni, protiv kojih nema pravnog leka) jeste polje velikih iskušenja i za najsavesnije i najpravičnije donosioce rešenja. U žaru zaoštrene kritičke diskusije povodom izmena Zakona, učesnici navode niz upozoravajućih primera. Upečatljivi su bili oni iz socijalističke prakse, kada je korišćenje diskrecionog prava vlast bez milosti „konzumirala“.
Komentator potpisan kao Bojan, Priština prizvao je važno arhivirano sećanje: „Kada se gradila Termoelektrana Kosovo A, idealno mesto po studijama bilo je u rejonu sela Prugovac na reci Lab, gde je bilo bliže da se dovuče voda iz jezera Gazivode za hlađenje turbina. Naravno Elektrana tu nije napravljena jer bi se raselilo 10 albanskih sela nego je napravljena na mestu gde je upropašćeno 10 čisto srpskih sela. Šta reći o jezeru Gazivode, koje je raselilo Ibarski Kolašin jer su potopili jedinu plodnu dolinu u tom delu, dugačko je 30 kilometara, počinje od poslednjeg albanskog, tj. prvog srpskog sela a završava se kod poslednjeg srpskog, tj. prvog muslimanskog u opštini Tutin. Te Kolašince Turci nisu rasejali, ali ustaša Broz jeste.“
O nosiocima diskrecionog prava na stručnom Pravnom portalu pak kažu: „Suština je u ograničenju diskrecionih ovlašćenja i odgovornosti za nepoštovanje zakona. U idealnom slučaju, donosioci odluka treba da budu međusobno konzistentni i zamenljivi, donoseći iste ili slične odluke u istim, odnosno sličnim slučajevima. Važna pitanja moraju biti precizno uređena zakonom, a ne prepuštena neizvesnoj okolnosti da li je onaj koji donosi odluku savestan i odgovoran tako da se prilikom donošenja odluke rukovodi isključivo javnim interesom. Samo tako se može uspostaviti sistem u kojem neće biti presudno ko su pojedinci koji vrše javne funkcije.“
Koliko u navedenom skiciranju poželjnih okolnosti i etičkog i stručnog profila donosioca odluka sa diskrecionim ovlašćenjima prepoznajemo našu savremenu situaciju? Ili likove koji danas upravljaju važnim sferama političkog i ekonomskog razvoja Srbije? Ukoliko bi se konačno usvojio sporni zakon, hoće li vladini autoriteti – vlasni da odluče po slobodnoj oceni a bez pravnog leka – presuđivati isključivo u javnom interesu? Hoće li stvarno biti gluvi za zavodljivu pesmu – finansijski i politički moćnih svetskih i lokalnih sirena?
Naglašavajući da najavljene izmene nisu u suprotnosti s Ustavom, srpski predsednik priznaje: „Ovaj zakon ima veze sa željom da se ubrzaju veliki infrastrukturni projekti koji se odlažu ili zastaju zbog problema oko imovine ljudi i njihovih zahteva za visoku finansijsku odštetu.“
Kada je reč o „ubrzavanju projekata“, i uopšte ubrzavanju događaja u pomenutom smeru, verujemo da oni koji odlučuju o ovom zakonu ne bi trebalo da zanemare kolektivnu nacionalnu memoriju i u njoj duboko usađena sećanja na prinudnu (hitnu) prodaju kuća i zemljišta za mizerne novčane iznose. Na paradigmatičan zapis genijalnog autora, psihologa Dragana Krstića (Psihološke beleške 1982–88) podseća nas ovih dana portal Stanje stvari. Kao i u prethodno navedenom slučaju, ali ne i „slučajno“, reč je o zbivanjima na Kosmetu.
„Šilovo je čisto srpsko selo, bogato i vitalno, pa je zbog toga od Srba oduzeto mnogo plodnog zemljišta, da bi se na tom mestu napravila fabrika baterija, koja zagađuje sredinu. Pošto je to samo delimično raselilo stanovništvo, (šiptarske) komunističke vlasti dosetile su se da bi baš tu, na sto metara od kuća seljaka, trebalo napraviti klanicu sa hladnjačom, što sve takođe zagađuje sredinu i raseljava sopstvenike zemlje. Sanitarni propisi to zabranjuju (traži se veća udaljenost od naselja), ali u ovom slučaju sve je prenebregnuto. Seljaci su se pobunili, slali su delegaciju u Beograd, ali lokalne vlasti (komunisti, Šiptari) bile su ’energične’. Poslali su miliciju, pretukli i pohapsili seljake. ’Srpsko rukovodstvo’ našlo se u nevolji, jer je počelo da se javno otkriva u kojoj meri učestvuje u genocidu nad sopstvenim narodom, pa je poslalo stidljivi telegram ’podrške’ seljacima. Klanica se, inače, gradi uz pomoć međunarodne (stvarno SAD) banke, što posredno ukazuje na prave faktore raseljavanja Srba. I to je možda bilo najmučnije u celoj emisiji. To je istovremeno i onaj sadržaj u sistemu informacija kog se svi plaše, a naročito ’demokratski’ izabrano ’srpsko rukovodstvo’.“
Komentar je ovde izvesno suvišan, a deo Krstićeve beleške iz proleća 1983. godine navodimo umesto zaključka o danas za društvo možda i sudbinski važnoj temi eksproprijacije.
Komentator potpisan kao Bojan, Priština prizvao je važno arhivirano sećanje: „Kada se gradila Termoelektrana Kosovo A, idealno mesto po studijama bilo je u rejonu sela Prugovac na reci Lab, gde je bilo bliže da se dovuče voda iz jezera Gazivode za hlađenje turbina. Naravno Elektrana tu nije napravljena jer bi se raselilo 10 albanskih sela nego je napravljena na mestu gde je upropašćeno 10 čisto srpskih sela. Šta reći o jezeru Gazivode, koje je raselilo Ibarski Kolašin jer su potopili jedinu plodnu dolinu u tom delu, dugačko je 30 kilometara, počinje od poslednjeg albanskog, tj. prvog srpskog sela a završava se kod poslednjeg srpskog, tj. prvog muslimanskog u opštini Tutin. Te Kolašince Turci nisu rasejali, ali ustaša Broz jeste.“
O nosiocima diskrecionog prava na stručnom Pravnom portalu pak kažu: „Suština je u ograničenju diskrecionih ovlašćenja i odgovornosti za nepoštovanje zakona. U idealnom slučaju, donosioci odluka treba da budu međusobno konzistentni i zamenljivi, donoseći iste ili slične odluke u istim, odnosno sličnim slučajevima. Važna pitanja moraju biti precizno uređena zakonom, a ne prepuštena neizvesnoj okolnosti da li je onaj koji donosi odluku savestan i odgovoran tako da se prilikom donošenja odluke rukovodi isključivo javnim interesom. Samo tako se može uspostaviti sistem u kojem neće biti presudno ko su pojedinci koji vrše javne funkcije.“
Koliko u navedenom skiciranju poželjnih okolnosti i etičkog i stručnog profila donosioca odluka sa diskrecionim ovlašćenjima prepoznajemo našu savremenu situaciju? Ili likove koji danas upravljaju važnim sferama političkog i ekonomskog razvoja Srbije? Ukoliko bi se konačno usvojio sporni zakon, hoće li vladini autoriteti – vlasni da odluče po slobodnoj oceni a bez pravnog leka – presuđivati isključivo u javnom interesu? Hoće li stvarno biti gluvi za zavodljivu pesmu – finansijski i politički moćnih svetskih i lokalnih sirena?
Naglašavajući da najavljene izmene nisu u suprotnosti s Ustavom, srpski predsednik priznaje: „Ovaj zakon ima veze sa željom da se ubrzaju veliki infrastrukturni projekti koji se odlažu ili zastaju zbog problema oko imovine ljudi i njihovih zahteva za visoku finansijsku odštetu.“
Kada je reč o „ubrzavanju projekata“, i uopšte ubrzavanju događaja u pomenutom smeru, verujemo da oni koji odlučuju o ovom zakonu ne bi trebalo da zanemare kolektivnu nacionalnu memoriju i u njoj duboko usađena sećanja na prinudnu (hitnu) prodaju kuća i zemljišta za mizerne novčane iznose. Na paradigmatičan zapis genijalnog autora, psihologa Dragana Krstića (Psihološke beleške 1982–88) podseća nas ovih dana portal Stanje stvari. Kao i u prethodno navedenom slučaju, ali ne i „slučajno“, reč je o zbivanjima na Kosmetu.
„Šilovo je čisto srpsko selo, bogato i vitalno, pa je zbog toga od Srba oduzeto mnogo plodnog zemljišta, da bi se na tom mestu napravila fabrika baterija, koja zagađuje sredinu. Pošto je to samo delimično raselilo stanovništvo, (šiptarske) komunističke vlasti dosetile su se da bi baš tu, na sto metara od kuća seljaka, trebalo napraviti klanicu sa hladnjačom, što sve takođe zagađuje sredinu i raseljava sopstvenike zemlje. Sanitarni propisi to zabranjuju (traži se veća udaljenost od naselja), ali u ovom slučaju sve je prenebregnuto. Seljaci su se pobunili, slali su delegaciju u Beograd, ali lokalne vlasti (komunisti, Šiptari) bile su ’energične’. Poslali su miliciju, pretukli i pohapsili seljake. ’Srpsko rukovodstvo’ našlo se u nevolji, jer je počelo da se javno otkriva u kojoj meri učestvuje u genocidu nad sopstvenim narodom, pa je poslalo stidljivi telegram ’podrške’ seljacima. Klanica se, inače, gradi uz pomoć međunarodne (stvarno SAD) banke, što posredno ukazuje na prave faktore raseljavanja Srba. I to je možda bilo najmučnije u celoj emisiji. To je istovremeno i onaj sadržaj u sistemu informacija kog se svi plaše, a naročito ’demokratski’ izabrano ’srpsko rukovodstvo’.“
Komentar je ovde izvesno suvišan, a deo Krstićeve beleške iz proleća 1983. godine navodimo umesto zaključka o danas za društvo možda i sudbinski važnoj temi eksproprijacije.
Da li je to Rio Tintu zapelo oko eksproprijacije preostalih potrebnih 30 % zemljišta, pa su se obratili jed(i)nom čoveku da on to u Skupštini “demokratski reši”, ili rudničke “perspektive” ima još ?
Za Rio Tinto pamtimo da su istražne radove potpisima omogućili predstavnici prethodne vlasti, tako da je bilo suvišno da nas na to podseća jedini među nama. No nekim čudom, on propusti da nam pokaže ugovore o eksploataciji ! Slučajna zaboravnost ?!
Primeri sa Kosova zgranjuju. Donde se stiže kad je nož i pogača u rukama neprijatelja. Nije na odmet i ovde se iznova prisetiti našeg ludovanja u komunizmu, kad smo, ništa ne znajući o vođi svega onoga, prihvatili ga kao najrođenijeg, skidajući gađe i sedajući u koprivu gde god je to njemu odgovaralo. Tako da je danas sramotno pozivati se na njegove hirove. Ko zna odakle je došao i sa kakvim ciljevima, a da smo mu rođeni sinovi – sa onakvom našom pameću doneli bismo mu nesanicu.
Danas ipak ne želimo da verujemo da će svaki naš prdeus iz vlasti, u kritičnom momentu okrenuti leđa svotama koje nije video u životu, i ostati veran interesu srpskog domaćina !
Zakon da se povuče a odgovornost za taj drski pokušaj da se razmaže prema trenutnoj moći u toj vlasti !
Da još i ovo: Rio Tinta nećemo se “kurtalisati” tek tako ! Opasno je zaigravati se sa multinacionalnim kompanijama. O milijardama $ na kraju će da se radi !