УГЛЕД ПРОФЕСИЈЕ

Међусобни односи и сарадња лекара заснивају се на принципима колегијалности, коректности, искрености, поштовању и размени професионалних искустава. Частан лекар односи се према колегама, другим здравственим радницима и здравственим сарадницима уз поштовање људског достојанства и етичких норми. Неслагање лекара у мишљењу не сме водити кршењу принципа колегијалности и међусобног поштовања.
Веровали или не, али наведено, од речи до речи, пише у Кодексу медицинске етике Лекарске коморе Србије: члан 71 и 73 одељка Међусобни односи лекара.
Просечан овдашњи конзумент медијских садржаја намах ће се запитати: да ли је цитирани кодекс још увек важећи? Није ли у међувремену, макар незванично, усвојен други, савременији, и прилагођен актуелним приликама у којима бели мантили Србије, у „динамичнијем кључу“ од поменуте толеранције, уређују своје међусобне, и све друге „добре међуљудске односе“? Откуда тако упадљив раскорак записаног и познате нам новије праксе у сучељавању мишљења колега по медицинској струци? Уколико речена недоумица звучи цинично, одговорност није на ономе који је изриче. Јер сведоци смо да део припадника ове, међу Србима веома уважене, професије, у међусобним, као и у односима с пацијентима, уме да прикаже изузетно еластично тумачење толеранције и поштовања других. То бива најупадљивије када је реч о несагласју у ставовима поводом сада горућих питања здравства – лечењу ковида 19 и вакцинацији! У непуне две протекле године модерног пакла ковид ере медијска сцена пречесто је бивала арена у којој је показано да је лекар лекару вук, или – лисица. Праксу „размене мишљења“ у појединим случајевима чинила је серија ниских удараца, уз саучесничко намигивање публици, а поготово публици коју чине политичари и други моћни друштвени „фактори“!
Подсетимо, пре годину дана говорило се да је „корона вратила углед часне професије“, што је било нарочито оснажено трагичном околношћу да је животну битку с ковидом овде изгубило изузетно много медицинских радника: у Србији је од почетка пандемије црна статистика забележила смрт чак 70 лекара! Пренеражена јавност је, уз емпатију, исказивала високо поштовање за ову неупоредиву жртву. Рецимо и да углед захтевне лекарске професије заправо никада у нашој средини није ни био озбиљније доведен у питање, али, неизбежно, јесте поделио судбину општег друштвеног урушавања, моралне и етичке кризе заједнице. Међутим, данас се ова струка суочава с епохалним ударом на њено достојанство, што има тек посредне везе с околностима које важе у нашој земљи. Њена судбина, правила понашања, методе, протоколи, терапије, научне поставке и „знање“ прописују се и одређују у једном, у основи нетранспарентном, глобалном центру моћи, којем маштовитији дају име „матрикс“, а у такозваној међународној заједници уобичајено се назива Светска здравствена организација (СЗО). Директиве „издалека“ не дозвољавају одступања или колебања ни српској медицинској струци, а поготово то важи за питања: да ли је ковид природна пошаст или биолошко оружје, те како се, и којим лековима „вирус“ мора лечити! Посебно нема расправе око светости и неприкосновености вакцине и вакцинисања, те цивилизацијског значаја „убода“ вакциналне игле. Све је, дакле, јасно и кад ништа није јасно, догма се не преиспитује, а још мање пориче. Отуда је ковид ера многа важећа правила окренула наопачке, па у пракси важе супротности од задатог идеала: „Изношење негативног мишљења о раду другог лекара у присуству пацијента, трећих лица или лаичке јавности је недопустиво. (…) Оцена мора бити објективна и аргументована, без личне острашћености или другог субјективизма“ (члан 75 Кодекса).
У кризним временима, за наведене финесе нема се времена и стрпљења. Актуелна борба против лека ивермектин је парадигматична, једнако као што је то и беспоштедно укрштање копаља око ефикасности, неизбежности, или (без)опасности пратећих ефеката вакцине! Случај прогона 18 лекара који су у духу првог налога своје професије – лекар здравље пацијента сматра својом основном обавезом – основали вибер групу „ЛРНЕ – ивермектин препоруке“, тема је која ће, верујемо, тек бити разматрана на одговарајући начин, свакако не у духу актуелног „лова на вештице“. „Лекарска комора Србије је по пријави здравствене инспекције, а по службеној дужности покренула поступак пред судом части, против лекара за које постоји основана сумња да су саветовали и лечили пацијенте од ковид-19 инфекције леком ивермектин. Лекари могу изгубити лиценцу, али и кривично одговарати због кршења закона.“ Министар здравља је био изричит: „Ја сам обећао да ће држава реаговати на све оно што крши Закон и правила ове државе, не само против тих лекара који су препоручивали ивермектин већ и против апотека јер смо нашли апотеке, људи су нам пријављивали апотеке које су продавале тај лек. Инспекција је ушла у њих и нашли смо гомилу рецепата на којима је преписиван ивермектин, лек који не сме да се преписује, који не сме да се користи.“
Док су заговорници једног лека, како видимо, изложени јавном бичевању, истовремено се – као разумљива и логична одлука – најављује да Србија поклања своје пуно поверење другом леку, али, гле чуда, Фајзеровом! Опет је први човек српског здравства јасан: „Експериментални лек за лечење вируса корона, који је развила америчка компанија Фајзер, смањује ризик од хоспитализације и смрти код пацијената чије је здравље већ угрожено за 89 одсто, показала су клиничка испитивања. Ми смо трећа земља у свету која је потписала уговор, договорила се са Фајзером и први ћемо имати тај лек који има 89 процената успешности за избегавање болничког лечења и тежих компликација.“ Одредница „експериментални лек“ наводи се сада с чедношћу уверења да би свака упитаност овим поводом била злонамерна, а да је „бити први“ у реду за конзумацију експерименталне пилуле својеврстан успех!
Нема сумње да СЗО која је Индију натерала да „поједе своју причу о ивермектину“, и „утиша“ објављене податке о излечењу стотина милиона Индијаца управо овим леком, уз то и релативизовала Нобела творцима „проблематичног“ лека, неупоредиво веће поштовање показује за препарате супермоћног фармацеутског гиганта Фајзер. То је иначе иста СЗО која је децембра 2020. уклонила природно стечени имунитет из одреднице о колективном имунитету, остављајући у новој дефиницији само могућност стицања имунитета вакцинисањем!
Видесмо, нема нејасноћа око питања – ко може бити частан лекар! Због чега се данас помиње „етички и научни банкрот“ утицајних и институционално моћних делова ове струке у Србији, њено свесно повиновање „конгломерату приватних интереса, односно интереса крупног капитала и фармацеутске индустрије“, чија је симболична свемоћна адреса поменута СЗО? У актуелним, замршеним и безмало мрачним приликама, научна аутономија и ауторитет глобалне медицинске праксе пред огромним је моралним и стручним изазовима. Искушења су историјска. Остаје да се надамо да ће у догледној будућности лекари Србије смоћи и показати пуну снагу у одбрани угледа своје професије. Када се то догоди, победа ће бити такође историјска, значајна не само за овај позив.


5 коментара

  1. Tоплица

    Ако у ауторском тексту препознајемо извесну дистанцу према свему што се тренутно јавља на Ковид пољу, онда се то мора поздравити. Печат као, за сада једини наш недељник, треба да има достојанство.
    Ми читаоци смо већ друго. Наша запажања и сумње ваљда не морају да чекају. А шта ми већ јасно назиремо: некоме је све време стало да процеси у вези третмана и лечења ове болести иду строго утврђеним путем ! Јављају се ауторитети и износе ваљане аргументе против основних ствари (задњи нам познат иступ Руског академика Александра Редка ), и – ништа. Академик као стручњак говори о лечењу, али има тога још. Напр. как-раз појава приче о великом РЕСЕТУ. Сви смо имали прилике да посматрамо партије шаха пензионера у парку, које се често заврше тако што један од играча поваља фигуре по табли. Интересантно, увек онај који губи, који је пред поразом. Тако је и овде; кад год помишљамо коме је све до ресета, сетимо се коме послови иду од руке а коме не !
    А лекари са поменутим трвењима најбоље сведоче о снази тајновитог захвата који све ово ваља, ваљда ка РЕСЕТУ ? Или има још папренијег ?!

    2
    2
  2. Јелена Јовичић

    Задатак је лекара да употреби СВЕ што би пацијенту могло да помогне да оздрави или избегне смртни исход.
    Зашто је ивермекин прокажен? У Јапану он је препоручен! Индија има позитивна милионска искуства, али стручна мишљења њених лекара неће пронаћи пут до шире јавности. Зашто? Изговори, америчког типа “ниси ти крава, ниси ти коњ” који желе да нагласе да је то “животињски” лек, не држе воду. Јер и животиње, као и људи, болују од паразитских црва: облих, пљоснатих… , што значи да се могу лечити истим леком , само дозама прилагођеним човеку. Зар се бројни антибиотици не користе, на исти начин, и у хуманој медицини и у ветерини? Као и многи други (антиалергици, спазмолитици итд)
    Сад долазим до кључног питања. Зашто се неки лек који је показао неочекивано добра дејства у лечењу ковида, као што је ивермектин и хидроксихлорокин, тако, с “највишег места” проглашава забрањеним, па се повлаче из апотека широм планете (хидроксихлорокин) а лекари који су га преписивали (ивермектин) треба да буду прогоњени и кажњавани одузимањем части и лиценци? Одговор је прост: ЈЕФТИН, А ДЕЛОТВОРАН! Па – не сме ниједан да буде јефтин, а камоли делотворан! А онолике вакцине, па очекивани профит, а тек планирани учинак (вакцинама)?
    И шта сад? Потура се Фајзеров, слутим, неупоредиво скупљи, у односу на поменута и прокажена два, потпуно непознат. И не само што је он, неиспитан, него је и сумњив (од кога је, није ни чудо) него треба да подупре интенцију да цело човечанство треба да буде вакцинисно! Зашто – цело, од бебе до најстаријег? Само то је довољно па да баш СВЕ постане сумњиво. А Американцима “не треба веровати ни кад дарове доносе…”
    У својим ранијим коментарима апострофирала сам важност природног имунитета и потребе да се – здравом (ис)храном, водом, ваздухом, здравим навикама, путем здравственог васпитања од најмлађег узраста, чува и унапређује та драгоценост која нас је одржала кроз миленијуме постојања човечанстава – ПРИРОДНИ, НЕСПЕЦИФИЧНИ ИМУНИТЕТ (Medicus curat, natura sanat). ТО свака држава може да уради за свој народ. Уместо неког краткорочног и дугорочног плана за побољшање и очување здравља нације, наша се, прва, хвата у коло да примени нешто неиспитано, скупо, можда још погубније од свега досад. А да јој прође време, бави се “коректностима”, “родном равноправношћу”, педерима, бројем родова, 1.и 2. родитељем, итд.- тј. стварима о којима не треба ни да размишља, а камоли… Бар да елиминише коцкарнице и сл. где се стварају армије нових зависника, али и ох! потреба за њиховим лечењем, као , и лоше садржаје на телевизијама – ријалити и катастрофално штетну понуду филмова. Имала би шта да ради, ако јој је до здравља нације!
    И да да широк простор НАУЦИ да води главну реч.
    Наравно да се залажем да се обустави свака хајка на част лекара који су С УСПЕХОМ, САМО РАДИЛИ СВОЈ ПОСАО, настојећи да ЛЕЧЕ своје пацијенте, а да им притом НЕ НАШКОДЕ. Што се не зна, поуздано, да ли исто чине и они којима је вакцинација најпречи задатак… иако је евидентно, и страшно контрадикторно, да свако сваком може да пренесе заразу, без обзира на све вакцине које је примио, или ће, у низу, примати док је жив… и на негативно искуство Израела на коме бисмо понешто могли да научимо. И да се, колективно, запитамо: КО ЈЕ ОВДЕ ЛУД?

    11
  3. posmatrač i svedok

    Šta je pisac hteo reći u prvom komentaru? U drugom se Jelena samohvali svojim zdravim savetima. Istina je negde tamo, između zdravog načina života koji više ne postoji i lekova koji moraju da se uzimaju da bismo se lečili. Naravno, lekovi za ljude a ne za krave i konje. Kada vazduh, hrana i voda budu sasvim čisti, onda se može govoriti o prirodnom imunitetu. Za sada, živeli lekovi koji su nas izlečili.

  4. 1. Јелена се не хвали, само покушава да наведе људе да правилно размишљају: шта могу да ураде за себе да би ојачали своју природну одбрану од болести, тј. имунитет, што је изузетно важно, поготову сад;
    2. Шта држава може да уради, и путем здравственог васпитања, као и утицајем на ТВ садржаје, уклањањем коцкарница, обезбеђивањем здраве хране, контролом увоза и употребе хербицида и вештачког ђубрива, забраном гајења генетски модификоване хране, итд…
    3. Многи појма немају да су бројни лекови потпуно исти и за људе и за животиње (тј. за лечење истих болести), различите су само дозе, јер: генетски, људи се тек мало разликују од свих живих бића у окружењу, што је и основа која омогућује примену истих лекова;
    4. Природни имунитет постоји, свидело се то некоме или не; постојао је и постојаће; њега само треба оснаживати , нпр. здравим навикама (правилна исхрана, довољно НОЋНОГ сна, неупотребом дрога ни дувана, без злоупотребе алкохола, физичком активношћу, итд. итд.) па и суплементима – што да не, али у ограниченом обиму;
    5. Некад је важио принцип да лекар-појединац не треба никад да буде први који ће применити неки нови лек, али ни последњи; Фајзеров лек је потпуно непознат – зашто би му Србија поклонила поверење а приори?
    6. Живели (ФАРМАЦЕУТСКОЈ ИНДУСТРИЈИ) сви који мисле да се само уз гутање лекова може добро живети! Лекови лече, но они нису чудотворни: увек се одмерава корист за пацијента у односу на њихова штетна дејства, па шта превагне, али о томе одлучују лекари – а нису ни свемогући…
    7. Зато, чувајмо мудро своје здравље које нам дарујје природни имунитет, условљен наслеђем, условима живота, навикама, итд, китд.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *