Фотографије Зоран Јовановић Мачак
Повод за наш разговор је недавно завршени извештај Међународне комисије за истраживање злочина над Србима у Сарајеву, чији је Стефан Патрик Барио члан, али и актуелна ситуација у Србији и свету
Патрику Бариоу, пуковнику француске војске и лекару, већ приликом првог сусрета са Србима, који се догодио када је у саставу УНПРОФОР-а почетком рата у бившој Југославији дошао у Републику Српску Крајину, било је јасно да медијска сатанизација којој смо били изложени нема везе са стварношћу. Убрзо је схватио да најмоћније земље света у оквиру НАТО-а, коме припада и његова земља, против малог али храброг српског народа воде неравноправну и неправедну борбу. Морал и официрска част нису му дозволили да и сам прихвати лаж на коју је одговорио књигом „Убијају један народ – Србе у Крајини“. Тако је постао први и тада једини официр неке стране војске који је забележио истину о страдању Срба у бившој СФРЈ. Каснији след догађаја одвео га је с Плавим шлемовима на Косово и Метохију, где је фасциниран лепотом српских средњовековних манастира и духовношћу православне вере одлучио да се именом Стефан крсти у Високим Дечанима. Наравно, све га је то коштало официрске каријере. Али Барио се није предавао. Уверен у оно што је доживео до краја је остао на страни Срба. Био је сведок одбране у Хагу у случајевима Милошевић и Мартић, и члан лекарске екипе која је бдела над Шешељем током штрајка глађу. У међувремену су настајале његове нове књиге, а Србија га је, заједно с пуковником Жаком Огаром, одликовала Медаљом за храброст „Обилића“. [restrict]С обзиром на то да сте припадник француског слободарског народа и пуковник француске војске, лекар хуманиста а сада и православни хришћанин, имате ли идеју како да се свет ослободи зла које мањина спроводи тероришући народе којима влада?
Ово што ћу рећи односи се на целу Европу. А то је да европски народи уопште нису слободни. Европска унија би требало да буде заједница слободних људи, суверених, али народи су управо због те ЕУ изгубили свој суверенитет, јер су њени закони супериорнији од закона појединачних земаља. То је супротно демократији која значи владавину народа. И српски народ, као и сви европски народи, треба да буде суверен у својој земљи, као и Французи у Француској, али то није случај. Значи, земље ЕУ су изгубиле свој суверенитет под утицајем радикалног ислама који је већ инсталиран у Европи и постао њен основни проблем до те мере да европске нације губе своју културу и свој идентитет. Тај проблем се најпре јавио у бившој Југославији, почев од Косова и Метохије и Босне и Херцеговине преко којих је радикални ислам стигао у Европу. Наравно, правим разлику између исламске религије и радикалног ислама, који је, заправо, радикални политички покрет. Сада Република Српска, уколико се против тога ништа не учини, ризикује да постане центар радикалног исламизма. Очигледно је да мањине које владају имају другачији програм од програма народне већине што, понављам, значи да морамо да се боримо за националну културу и идентитет.
Какав је ваш став поводом утемељења радикалног ислама у Француској, где исламисти клањају на улицама и запоседају читаве градске квартове?
То је есенцијални проблем државе Француске. С обзиром на то да је код нас већ почела предизборна кампања поводом председничких избора који треба да се одрже у априлу 2022. године, све дебате у Француској баве се проблемом радикалног исламизма. Тај проблем постоји одавно, али се о њему није говорило јер су сви председници били „слепи“, као и Макрон данас.
Радикални исламизам узрок је и злочина над сарајевским Србима у протеклом рату које је истраживала Међународна комисија чији сте члан. Како из те перспективе видите рат у Босни, да ли се закључци Комисије разликују од званичних?
Да, баш из резултата до којих смо дошли истражујући злочин над Србима у Сарајеву види се како је радикални исламизам утемељен на простору Босне. Од 1992. до 1995. године идеологија радикалног ислама, посебно „Муслиманске браће“ која су имала најважнију улогу у садејству са СДА, странком председника Изетбеговића, иде у прилог томе да је њихов главни циљ инсталирање радикалне исламске државе у Европи. Засад нису успели, али на томе и даље озбиљно раде. И ако Република Српска не уведе систем којим ће обезбедити своју сигурност, у озбиљном је ризику да буде окупирана радикалним исламом.
Може ли се из наведеног закључити да неко системски, и у континуитету, ради на промени структуре српског и становништва осталих цивилизованих европских земаља?
Управо то је проблем који произлази из насељавања огромног броја миграната у Европу. У Француској то зовемо „великом заменом“, што значи да је опасност уочена. Ради се о „закону бројности“, односно о чињеници да имамо све више муслимана који, кад постану већина, узимају власт.
МОГАО САМ ДА БУДЕМ ГЕНЕРАЛМного ме је погодила чињеница да је Француска као савезник Србије у бившим ратовима учествовала у агресији НАТО-а на СРЈ. То ме је и подстакло да разобличавам лажи о српском народу и тако сам, заправо, постао први виши официр француске војске, и других страних војски уопште, који је писао о НАТО нападу на Крајину. Наравно, одмах сам избачен из војске, јер ниједан НАТО официр о томе није причао и писао као ја. Морао сам да напустим војску, а данас бих био генерал да то нисам урадио. Значи, остао сам без посла и плате, имао сам врло тежак период професионалног и приватног живота, али не жалим због тога. И опет бих урадио исто. |
Како се то огледа на културном плану?
Тако што губимо свој традиционални идентитет и своју вековну културу, а њихова нам постаје „нова нормалност“. И то говорим од почетка, и упозоравам да то није само проблем Србије и Француске него целе Европе која није способна да одбрани своју хришћанску културу. Напротив, Брисел диктира губљење националних суверенитета, дозвољава да се ислам шири Европом и да муслимани постану њени већински становници.
Да ли је то, онда, нескривени рат против европских народа и њихове преовлађујуће хришћанске религије?
У неку руку да! Свакако, не подразумевамо под тим појмом оружани рат него се ради о врсти специјалног рата, о борби за превласт неког народа на одређеној територији. Тиме упозоравамо хришћане Европе да не бране довољно добро своје постојеће вредности у име неког теоретског хуманизма, да смо сви скупа спремни да напустимо своју културу и прихватимо туђу, сасвим супротну нашој традицији.
Догађа ли се то услед недостатка свести француског, српског и осталих европских народа о агресивности и последицама надолазећег исламског фундаментализма?
Да, да, да! Управо под утицајем тих мањина које владају нама ми смо „ослепели“ пред суштином егзистенцијалног проблема који угрожава биолошки опстанак свих европских хришћана, не само српских и француских. Истина је да у неким квартовима француских градова људи на пијацама говоре арапским језиком, да уместо француских закона примењују шеријатске, да француским градовима жене ходају прекривеног лица… То, наравно, не би био проблем да све то што раде није очигледна намера да нас превладају! Плашим се, после свега што се догодило на Косову и Метохији, у БиХ и у Француској, да смо већ много закаснили с буђењем свести…
Мислите ли да радикални исламисти могу све то да раде сами, без подршке из света, што у идеолошком, што у материјалном смислу?
Не постоји велики међународни притисак да се мигрантски процеси зауставе, али постоје моћни појединци који контролишу ситуацију и који су на одређени начин „успавали“ европско становништво. Сорош, на пример, и многи други, који нас позивају на толеранцију и уверавају да је она неопходна, посебно према исламској религији. Морам да кажем да смо ми Французи били изузетно наивни у односу на такав став, јер исламисти уопште нису толерантни према нама. Они, једноставно, не желе да се интегришу у француску културу, као што неће ни у немачку, српску, аустријску, холандску… Искључиво желе да своју културу и обичаје наметну свима нама!
Је ли то зато што смо се угледали пре свега на америчку демократију, али не и на обавезу према којој сви који живе у САД говоре енглеским језиком и „љубе“ америчку заставу?
Управо то, ми у Француској и ви у Србији немамо никакав проблем са странцима који желе да се интегришу у наша друштва, с Јапанцима, Немцима и другима. Проблем је с онима којима дате сва национална и мањинска права, а они онда пљују по нашим заставама и газе их где год стигну. Ако неко не жели да поштује правила земље која му је пружила гостопримство, треба да је напусти! А они хоће да користе предности система одређених земаља, као што је систем здравствене заштите или образовања у Француској, а да према нашој земљи немају ни обавезу ни поштовање.
СУСРЕО СЕ С ТРИ СРПСКА ПАТРИЈАРХАСваки пут кад бих ушао у неку католичку цркву у Француској, осећао сам хладноћу и недостатак духовности. Не сећам се да сам икада доживео присуство Бога као на литургији у српским манастирима на КиМ, посебно у Високим Дечанима и Пећкој патријаршији. Та благодат и присуство Духа светога испуњавају цело моје биће. За ту срећу захвалан сам Господу и оцу Илариону који ме је крстио, а посебно моме пријатељу и куму Бранку Ракићу, професору Правног факултета. У мојој кући близу Монпељеа налазе се иконе манастира Дечани, ретка икона Христа с мачем и Пресвете Богородице која моли свога сина речима „опрости им Боже“. Ту је и икона Св. Стефана Дечанског, моје крсне славе (Мратиндан 24. новембра), затим икона коју ми је поклонио патријарх Павле када ме је позвао у Пећку патријаршију да лечим рањене Србе и Шиптаре. Неретко ме моји француски пријатељи питају о мотивима преласка у православну веру, што ми је велико задовољство јер имам прилику да им укажем на заблуде у којима сам и сам живео. И пресрећан сам што су ме лично примили патријарси Павле и Иринеј, а сада и Порфирије! |
Срби су, као што сте то добро уочили боравећи у нашој земљи, многострадални народ. Имате ли, након што сте постали сведок дешавања у БиХ и на Косову и Метохији, разумно објашњење како смо одједном од историјски великог народа постали највећи, а неретко и једини злочинци?
О ситуацији на Балкану не може ништа да се објасни а да се не вратимо у прошлост. Не може рат на Косову да се објасни без знања о Првом и Другом светском рату, нити ситуација у Српској крајини може да се разуме без политике Анте Павелића и усташке идеологије. Мора да се зна да је протеривање Срба с територија на којима су вековима пре живели, као једна од стратегија геноцида примењивана много пре последњих ратова на подручју бивше СФРЈ. Кад су Срби истерани с Косова, Албанци су постали већина, као и Хрвати у Крајини. А кад су постали већина, они су тражили независност коју су најмоћније државе подржале због својих интереса. Зато су Срби морали да постану агресори а Муслимани и Хрвати жртве. У то име настао је пројекат Сребреница, а геноцид у Јасеновцу никада није признат.
Колико је томе допринела организована машинерија звана мејнстрим медији?
Поменути медији у свему овоме имају врло важну, вероватно и одлучујућу улогу. Јер они се стављају на страну „јадних жртава“, као Кушнер када је долазио на Косово, и многи други који су необавештеном свету давали алиби за актуелну политику сатанизације Срба. Тактика таквих медија, неретко и домаћих, јесте да стално позивају на мир, против рата, али не дају прилику другој страни, нападаној, да изложи своје аргументе.
Како то може да се разреши, да се у будућности не би понављали Јасеновци и остала српска стратишта?
Због тога се враћам на рад Комисије о злочинима над Србима, која је веома добро утврдила како су елиминисани Срби из Сарајева у коме их данас, практично, и нема. Извештај који је сачинила Комисија написан је на 1.200 страница и садржи веома добар опис како је радикални ислам елиминисао Србе и српску културу из Сарајева. То је школски пример како су „Муслиманска браћа“ и СДА у садејству остварили свој циљ и треба да послужи као поука осталим народима Европе да се организују како не би преживели исту ствар. И што се тиче БиХ, Република Српска треба доследно да примењује Дејтонски споразум по коме има право на сопствену војску и полицију које јој дају могућност да се брани. Република Српска јесте и треба да буде сигурна кућа за Србе у БиХ. Она мора да има средства за заштиту, и мора да избегне да се било када нађе у срцу исламске државе. А што се Косова тиче, категорички мора да се одбије признавање независности ове српске покрајине, и ја као Француз очекујем да ће следећи председник Француске повући признање косовске државе.
А да ли, по вашој вери, власти Србије могу да предају Косово Албанцима?
Не, не, у то не могу да поверујем. То би, заиста, била најтежа трагедија за српски народ! Не могу ни да замислим тако нешто!
С каквом сте се истином суочили пошто је Међународна комисија завршила истраживање злочина над Србима у Сарајеву?
Суочио сам се с најстрашнијом истином, јер контактирали смо са стотинама сведока овога злочина – преживелим, рођацима, пријатељима, комшијама. Лично сам анкетирао око 300 људи, разговарао са женама које су биле мучене и силоване. Сваки члан комисије коју је основала Република Српска разговарао је о злочину у оквиру своје специјалности. Важно је да се зна да је комисија била апсолутно независна, да је сваки члан био слободан да води своја истраживања. Председник комисије је проф. др Рафаел Израели, с великим искуством у овој области, чланови су проф. др Дарко Танасковић из Србије, италијански новинар Ђузепе Закарија који је, нажалост, преминуо током рада комисије, проф. Лари Френч из САД, Виктор Берушенко из Русије и ја.
Вама је сигурно познато да су посланици Народне скупштине Србије 31. марта 2010. усвојили Декларацију о осуди злочина у Сребреници с којом је Република Српска изразила неслагање? Шта мислите о том чину посланика НСС с обзиром на то да о претходном злочину Орића и његових кољача над босанским Србима нису расправљали нити донели декларацију?
Морам да кажем да је наша комисија имала два дела, један за Сарајево а један за Сребреницу коју је такође водио један Израелац и направио важан извештај. Веома сам изненађен да се о раду ових комисија у Београду и Србији ништа не зна, а резултати наших истраживања су ужасни. Установили смо да је у муслиманском делу Сарајева убијено више од 3.000 Срба, и што је значајно да се каже, већина убијених није настрадала у рату него су као цивили убијени од радикалних исламиста СДА. И оно што још нисам рекао – међу 120 затвора у муслиманском Сарајеву, који имају своје адресе, било је на десетине и десетине приватних затвора. У зградама, разним подрумима, шупама и другим местима мучеништва. Постоје и приче о вишеструко већем броју страдалих Срба, о несталим људима, али ми то нисмо могли да установимо јер босанске власти не дозвољавају никаква ископавања ни обдукције, иако постоје претпоставке о местима њиховог укопавања. Тако многе породице нису пронашле ни сахраниле тела својих најближих сродника, нити им одржале парастосе.
Каква су ваша очекивања у вези с недавно завршеним извештајем Међународне комисије?
Прва фаза нашега рада трајала је две године и резултирала је писањем овог извештаја. Сада с тим извештајем треба да се упознају све земље. Пре три недеље одржана је видео-конференција с Москвом, с Институтом који школује будуће руске дипломате. Представили смо им наш извештај и одговарали на сва њихова питања. Исто ћемо радити с једним институтом у Француској, јер нам је циљ да што више људи широм света чује истину о којој се досад ћутало. Да схвате да оно што се десило Србима на Косову и Метохији, и у БиХ, може да се деси сваком народу.
Са француског превела Вукица Ђурђевац Грујић