SAMO NAM JE MRŽNJA POTREBNA

Povodom mini-serije „Prizori iz bračnog života”

Posle skoro pola veka od mini-serije „Prizori iz bračnog života” legendarnog švedskog sineaste Ingmara Bergmana HBO je snimio rimejk u kome su prigodno vremenu današnjem obrnute bračne uloge i pozicije u braku i društvu muškarca i žene. Otud ovaj novi pogled na Bergmana 50 godina kasnije stvari postavlja u savremeni kontekst postrodne revolucije u kojoj su zamenjene i uloge i pozicije muškarca i žene u braku, pa samim tim i u društvu. Samo je teška, neprebrodiva bračna mržnja ostala na svom mestu

Kada je čuveni švedski režiser Ingmar Bergman 1973. godine snimio za švedsku televiziju mini-seriju „Prizori iz bračnog života“, u kome su sredovečne supružnike pred kolapsom svog braka odigrali njegovi omiljeni glumci i saradnici Erland Jozefson i Liv Ulman, bio je to tipično bergmanovski temeljni, minuciozni, vrlo realistični i svakako opominjući osvrt na tipični proces rastakanja braka usled prevare i udaljavanja supružnika do koga neminovno dolazi zbog prevare, ali daleko više zbog načina života koji je nametao tadašnji liberalni zapadni svet. Bila je to, dakle, verna i opominjuća slika ne samo švedskog bračnog života u krizi u tom iz ove perspektive naivnom vremenu od pre skoro pola veka. Od tada se zapadni svet veoma promenio i to u svim mogućim negativnim pravcima. Otud je nedavna pojava rimejka ove serije, sada iz američkog ugla neoliberalnog zapada, iz produkcije HBO-a, naizgled bizarna. Deluje nepotrebna jer je u našoj civilizaciji brak odavno prevaziđena, suvišna, pa i nepotrebna zajednica. Jurišnici novog svetskog poretka nas uče i da je štetna. S druge strane, u vreme sveopšte degradacije filmske umetnosti, kada su i kvalitet i kreativnost potpuno podređeni „novim vrednostima“ (brojanjem učesnika ispred i iza kamere po boji kože, polu i seksualnim „opredeljenjima“), okretanje Bergmanu, do te mere intelektualno superiornom u odnosu na prosečni nivo neoliberalno od inteligencije liberalizovanog gledaoca, u ovom momentu je čak besmisleni potez autora.

Razvod na Bergmanov način

Ali rimejk je ipak tu. I to američki. Dobro, realizovan je od Izraelca (Hagaj Livaj), starog saradnika HBO-a, najpoznatijeg po zaista vrhunskom scenarističkom radu na seriji „Afera“, koja je svoj komplikovani zaplet započela upravo jednom bračnom prevarom čije su posledice bile ogromne, bolne i nesagledive za sve tri strane. Pošto on, međutim, nije Bergman, a niti na intelektualnom današnjem horizontu takvog autora ima, jedina promena ili da tako kažemo kreativna nadgradnja, novo „čitanje“ ako hoćete, Bergmanove mini-serije u ovoj novoj je to što su obrnute uloge onog koji ostavlja u odnosu na ostavljenog supružnika. Kod Bergmana u ono doba kada su muškarci još važili za muškarce i bili otuda istinski paterfamilijasi u braku, pa su ga kao takvi i rasturali, u savremenoj verziji prizora iz bračnog života ženina nevera inicira razdor, a potom i razlaz. Ne toliko bitno za poentu Bergmanove mini-serije koja je svojevremeno, godinama čak posle premijere, bila posredni ili čak i neposredni podsticaj za rekordno povećanje razvoda u Švedskoj, a neki tvrde čak i u svetu. Toliki je tada bio Bergmanov uticaj na kulturni, a posredno i na socijalni život.
Zanimljivije je, međutim, porediti ta dva kraja Bergmanovog seciranja modernog braka. Ondašnji, u vreme njegovo, na samom početku sedamdesetih, na krilima postseksualne revolucije iz hipi šezdesetih, opisuje brak intelektualaca koji su preko prevare muškarca, njegove dominacije u vezi u svakom smislu, uspeli da dođu do prelaska preko svega toga i drugog početka na krhkim nogama nekakvog novog odnosa. Ovaj pogled na Bergmana 50 godina kasnije sada stvari postavlja u savremeni kontekst postrodne revolucije u kojoj su zamenjene i uloge i pozicije muškarca i žene u braku, pa samim tim i u društvu. Žena ponosno i slobodno vara, razvod više nije tabu ili skandal kao nekada, a muškarac ne samo da plače i zapomaže, pa i prelazi preko ženinog neverstva ne bi li se nastavila njihova veza, nego je i socijalno u podređenom položaju pošto je supruga ima stabilniji i bolje plaćeni posao. Dakle, „isti Bergman“ s obe strane ove velike vremenske distance, promena u njegovoj priči je u rimejku naizgled tek kozmetičke prirode („da bi bar nešto bilo drugačije“), ali je zapravo sve drugačije. Jer suštinski „Prizori iz bračnog života“ su tek jednim delom to što potencira naslov, a zapravo su mnogo više jer su smišljeni i sasvim planski prikopčani na društveno tkivo u vremenu u kome se priča u oba slučaja dešava. Veličina Bergmanovog pisanja nije samo u toj vanvremenosti, možda je preciznije reći nadvremenosti, već u tome da nam, a što ne može biti nikako planirano, pokaže kako pozicija dominantnog pola u bračnom odnosu naprednih civilizacija dozvoljava nepoštovanje partnera, pa i društva čije se norme, najpre one moralne, eto, ne poštuju. Mada, najzanimljivije od svega je kako bi ova priča izgledala da je danas piše Bergman.
Iako se današnji svet diči upravo oslobađanjem od normi zaostalog pređašnjeg sveta prevaziđenog na svim životnim ravnima, a najpre bračnom, Bergmanovi „Prizori iz bračnog života“ kao da daju krila upravo savremenom, našem, sistemskom prihvatanju zla u svim međuljudskim odnosima. Porodica je devastirana menjanjem pozicija polova i u unutar nje, ali i u društvu, gubljenjem čak i potrebe za polovima (koje moderni Zapad čak i negira), a što je proizvelo apsurd da se u zapadnim društvima, mada, nažalost, ne više samo u njima, pojavio legitiman porodični i bračni status koji se sasvim ozbiljno naziva „jednočlanom porodicom“!

Svet u svemu izvrnut naopako
I, još jednom, u takvom svetu u svemu izvrnutom naopako okretanje Bergmanu, uvek teškom, mračnom, ali veoma promućurnom i realističnom u nalaženju načina da se inteligentno i adekvatno opisuju društveni, filozofski i svi drugi odnosi između ljudi, gotovo deluje terapeutski. I zanimanje se širi. Gotovo u isto vreme pojavio se i film „Ostrvo Bergman“ u kome Tim Rot glumi muškarca u umereno podređenom položaju u odnosu na svoju partnerku kada poslovno (oboje su filmadžije) dolazi sa suprugom na to čuveno Bergmanovo ostrvo na kome je snimljena serija „Prizori iz bračnog života“ i na tom ostrvcetu simbolu Bergmana i bračnih kriza koje pohode svake godine brojni turisti on pokušava da pronađe inspiraciju i da snimi film o čuvenom režiseru i da pronađe nadahnuće da osveži sopstvenu vezu i ljubav. Da, ta preteška reč je začinila poentu „Prizora iz bračnog života“ u kome suprug u očaju preklinjanja za izmirenjem tvrdi da je veoma malo onih koji dospevaju do ljubavi posle mržnje… I baš je to slika vremena današnjeg. Mržnja se uselila u devastirane bračne odnose uglavnom nepovratno distanciranih partnera i deluje da je ona pobednik. Doduše, i u onom prvom izdanju „Prizora iz bračnog života“ supružnici su se častili porukama mržnje i potpunog prezira, baš kao i ovi danas. Ali je današnja mržnja ozbiljnija, okrutnija, nesavladiva, trajna. Otud je pomenuta ključna replika da malo ljudi uspeva da dospe do ljubavi posle mržnje više na mestu danas nego u vreme kada ju je napisao Bergman. Do te mere da danas u kraj u kome bi brak dospeo do ponovne ljubavi posle brakolomne prevare i posledične mržnje niko ne bi poverovao. Mržnja u braku je izgleda važna stavka u agendi novog normalnog.