САМО НАМ ЈЕ МРЖЊА ПОТРЕБНА

Поводом мини-серије „Призори из брачног живота”

После скоро пола века од мини-серије „Призори из брачног живота” легендарног шведског синеасте Ингмара Бергмана ХБО је снимио римејк у коме су пригодно времену данашњем обрнуте брачне улоге и позиције у браку и друштву мушкарца и жене. Отуд овај нови поглед на Бергмана 50 година касније ствари поставља у савремени контекст постродне револуције у којој су замењене и улоге и позиције мушкарца и жене у браку, па самим тим и у друштву. Само је тешка, непребродива брачна мржња остала на свом месту

Када је чувени шведски режисер Ингмар Бергман 1973. године снимио за шведску телевизију мини-серију „Призори из брачног живота“, у коме су средовечне супружнике пред колапсом свог брака одиграли његови омиљени глумци и сарадници Ерланд Јозефсон и Лив Улман, био је то типично бергмановски темељни, минуциозни, врло реалистични и свакако опомињући осврт на типични процес растакања брака услед преваре и удаљавања супружника до кога неминовно долази због преваре, али далеко више због начина живота који је наметао тадашњи либерални западни свет. Била је то, дакле, верна и опомињућа слика не само шведског брачног живота у кризи у том из ове перспективе наивном времену од пре скоро пола века. Од тада се западни свет веома променио и то у свим могућим негативним правцима. Отуд је недавна појава римејка ове серије, сада из америчког угла неолибералног запада, из продукције ХБО-а, наизглед бизарна. Делује непотребна јер је у нашој цивилизацији брак одавно превазиђена, сувишна, па и непотребна заједница. Јуришници новог светског поретка нас уче и да је штетна. С друге стране, у време свеопште деградације филмске уметности, када су и квалитет и креативност потпуно подређени „новим вредностима“ (бројањем учесника испред и иза камере по боји коже, полу и сексуалним „опредељењима“), окретање Бергману, до те мере интелектуално супериорном у односу на просечни ниво неолиберално од интелигенције либерализованог гледаоца, у овом моменту је чак бесмислени потез аутора.

Развод на Бергманов начин

Али римејк је ипак ту. И то амерички. Добро, реализован је од Израелца (Хагај Ливај), старог сарадника ХБО-а, најпознатијег по заиста врхунском сценаристичком раду на серији „Афера“, која је свој компликовани заплет започела управо једном брачном преваром чије су последице биле огромне, болне и несагледиве за све три стране. Пошто он, међутим, није Бергман, а нити на интелектуалном данашњем хоризонту таквог аутора има, једина промена или да тако кажемо креативна надградња, ново „читање“ ако хоћете, Бергманове мини-серије у овој новој је то што су обрнуте улоге оног који оставља у односу на остављеног супружника. Код Бергмана у оно доба када су мушкарци још важили за мушкарце и били отуда истински патерфамилијаси у браку, па су га као такви и растурали, у савременој верзији призора из брачног живота женина невера иницира раздор, а потом и разлаз. Не толико битно за поенту Бергманове мини-серије која је својевремено, годинама чак после премијере, била посредни или чак и непосредни подстицај за рекордно повећање развода у Шведској, а неки тврде чак и у свету. Толики је тада био Бергманов утицај на културни, а посредно и на социјални живот.
Занимљивије је, међутим, поредити та два краја Бергмановог сецирања модерног брака. Ондашњи, у време његово, на самом почетку седамдесетих, на крилима постсексуалне револуције из хипи шездесетих, описује брак интелектуалаца који су преко преваре мушкарца, његове доминације у вези у сваком смислу, успели да дођу до преласка преко свега тога и другог почетка на крхким ногама некаквог новог односа. Овај поглед на Бергмана 50 година касније сада ствари поставља у савремени контекст постродне револуције у којој су замењене и улоге и позиције мушкарца и жене у браку, па самим тим и у друштву. Жена поносно и слободно вара, развод више није табу или скандал као некада, а мушкарац не само да плаче и запомаже, па и прелази преко жениног неверства не би ли се наставила њихова веза, него је и социјално у подређеном положају пошто је супруга има стабилнији и боље плаћени посао. Дакле, „исти Бергман“ с обе стране ове велике временске дистанце, промена у његовој причи је у римејку наизглед тек козметичке природе („да би бар нешто било другачије“), али је заправо све другачије. Јер суштински „Призори из брачног живота“ су тек једним делом то што потенцира наслов, а заправо су много више јер су смишљени и сасвим плански прикопчани на друштвено ткиво у времену у коме се прича у оба случаја дешава. Величина Бергмановог писања није само у тој ванвремености, можда је прецизније рећи надвремености, већ у томе да нам, а што не може бити никако планирано, покаже како позиција доминантног пола у брачном односу напредних цивилизација дозвољава непоштовање партнера, па и друштва чије се норме, најпре оне моралне, ето, не поштују. Мада, најзанимљивије од свега је како би ова прича изгледала да је данас пише Бергман.
Иако се данашњи свет дичи управо ослобађањем од норми заосталог пређашњег света превазиђеног на свим животним равнима, а најпре брачном, Бергманови „Призори из брачног живота“ као да дају крила управо савременом, нашем, системском прихватању зла у свим међуљудским односима. Породица је девастирана мењањем позиција полова и у унутар ње, али и у друштву, губљењем чак и потребе за половима (које модерни Запад чак и негира), а што је произвело апсурд да се у западним друштвима, мада, нажалост, не више само у њима, појавио легитиман породични и брачни статус који се сасвим озбиљно назива „једночланом породицом“!

Свет у свему изврнут наопако
И, још једном, у таквом свету у свему изврнутом наопако окретање Бергману, увек тешком, мрачном, али веома промућурном и реалистичном у налажењу начина да се интелигентно и адекватно описују друштвени, филозофски и сви други односи између људи, готово делује терапеутски. И занимање се шири. Готово у исто време појавио се и филм „Острво Бергман“ у коме Тим Рот глуми мушкарца у умерено подређеном положају у односу на своју партнерку када пословно (обоје су филмаџије) долази са супругом на то чувено Бергманово острво на коме је снимљена серија „Призори из брачног живота“ и на том острвцету симболу Бергмана и брачних криза које походе сваке године бројни туристи он покушава да пронађе инспирацију и да сними филм о чувеном режисеру и да пронађе надахнуће да освежи сопствену везу и љубав. Да, та претешка реч је зачинила поенту „Призора из брачног живота“ у коме супруг у очају преклињања за измирењем тврди да је веома мало оних који доспевају до љубави после мржње… И баш је то слика времена данашњег. Мржња се уселила у девастиране брачне односе углавном неповратно дистанцираних партнера и делује да је она победник. Додуше, и у оном првом издању „Призора из брачног живота“ супружници су се частили порукама мржње и потпуног презира, баш као и ови данас. Али је данашња мржња озбиљнија, окрутнија, несавладива, трајна. Отуд је поменута кључна реплика да мало људи успева да доспе до љубави после мржње више на месту данас него у време када ју је написао Бергман. До те мере да данас у крај у коме би брак доспео до поновне љубави после браколомне преваре и последичне мржње нико не би поверовао. Мржња у браку је изгледа важна ставка у агенди новог нормалног.