ОТРЕЖЊУЈУЋЕ ПРЕТЊЕ

Енглески подстрек продубљивању руско-српских односа или додатна инспирација Београду и Москви за што продуктивније окончање сусрета Вучића и Путина

Теодор Рузвелт – амерички председник са самог почетка 20. века (не треба га мешати с млађим, познатијим презимењаком) – и за америчке, генерално империјалистичке стандарде, важио је за изразито експанзионистички настројеног политичара. Пожељан приступ САД земљама у сфери њиховог интереса дефинисао је као „дипломатију велике батине“. Уз те речи памти се и његова тврдња: „Двадесети век биће столеће људи који говоре енглески.“ Показало се да је био у праву. Но ми већ живимо у 21. веку а он је, то многи који речи поменутог америчког лидера и даље доживљавају као реалност, далеко од тога да ће бити доба англосаксонске доминације. Увелико је окренут нови лист историје, који већ сада није исписан само на енглеском, при чему идемо ка његовом делу где ће тог „језика“ бити све мање и мање.

ЛИЦЕМЕРНО МОРАЛИСАЊЕ Ту чињеницу (као и низ других) очито истински не разуме човек који је почетком 21. века био министар спољних послова Велике Британије. Ради се нама (свакако не по добром) и те како знаном Вилијаму Хејгу, који се ових дана огласио ауторским текстом у лондонском „Тајмсу“. У њему позива на покретање нове офанзиве Запада – пре свега његовог англосаксонског дела – против Русије. Упоредо апелује и у прилог његовог већег ангажовања на Балкану (подразумева се антисрпског).
Све то ради на начин који кипти бесом, и то оним који открива двоструку фрустрацију аутора. Неће да прихвати, али очито дубински осећа, да доба англосаксонске превласти пролази, а ни он, уз сву своју аутистичну дрскост, не може да оспорава да је његова земља већ дуго само сенка онога што је била. Некада је представљала равноправног конкурента Русији а данас је у надигравању великих сила само патуљак. Стога гневно, покретан вековном енглеском русофобијом, Хејг хушка Америку да крене у јуриш на Русију (и тако неразумно истроши преосталу снагу, у околностима када је заправо угрожава Кина, а не Руска Федерација).
Прича о ирационалности ту се не завршава, већ добија нови замах. Баш у тренутку када Европи прети продубљивање гасне кризе – а јасно је да ће се она још дуго суочавати с раскораком између растућих потреба за тим енергентом и ограниченим могућностима да оне у потпуности буду задовољене – Хејг предлаже одбацивање већ завршеног гасовода „Северни ток 2“. Киван је на Немце што су у вези с њим ушли у комбинацију с Москвом и имплицитно предлаже фокусирање „савезничког“ притиска на Берлин како би он себи пуцао бар у једно колено (за почетак). Док све то ради, испразно моралише, манипулише па и отворено лаже.

ИНДИЈСКИ ЦЕРЕМОНИЈАЛ Једна од пригодних приповести тог типа је о томе како је, свесна опасности од јачања руског утицаја, „храбра и пожртвована“ Уједињена Краљевина „одбила“ руски предлог да, с крајњом тачком на британским острвима а почетком у Русији, буде изграђен магистрални тзв. Северноевропски гасовод. Којешта, истина је сасвим другачија. Владимир Путин је 24. јуна 2003. долетео у Лондон, где га је на аеродрому помпезно дочекао принц Чарлс. Затим су заједно отишли до чувеног Градског коњичког мањежа, великог парадног простора у центру британске престонице, где их је, што се ретко дешава, чекала краљица Елизабета. Ту је Путину приређен царски дочек, какав Енглези ретко коме приуште.
Зашто су то горди острвљани учинили? Одговор је прост. Надали су се да ће, са тада још релативно новим руским лидером, закључити посао века. А, погађате, радило се о изградњи већ поменутог гасовода где би централни западни партнер Русије у енергетској области била Велика Британија. Уз то би заједнички створили, како су очекивали, велику руско-британску нафтну компанију која би се бавила експлоатацијом тог фосилног горива на територији Руске Федерације. И све то је, уистину, из енглеског угла кренуло лепо док Москва ипак није поставила и неке политичке услове за финализацију посла. И то не офанзивне већ крајње дефанзивне и умерене, али за Британце, показало се, неочекиване и болне.
Кремљ је тражио да Лондон престане да посредно подржава чеченске терористе, те да се, користећи случај Березовски, више не меша у руску унутрашњу политику. Енглеска је због тога била запањена као да је сматрала да је нормално да јој Руси дају шта год жели а да не траже ништа заузврат. Чини се да је и даље умишљала да је средиште империје у којој, како се некада говорило, никада не залази сунце, док је Русија с почетка 21. века исто што и Индија из 19, када је била бачена на колена и черечена од стране енглеских колонијалиста. Њеним махараџама је одавана лична почаст а од њих се очекивало да своју земљу подреде британским интересима. То су по правилу и чинили, а ако којим случајем не би, „демократски“ су бивали уклањани с позиција које су заузимали.

КАЖЊЕНА ДРСКОСТ Русија се поставила сасвим другачије и Лондон је брзо схватио с ким има посла и која је његова стварна снага. Путин га је муњевито ставио у позицију која му припада. Пошто се у вези са захтевима Москве поставио дрско, уследио је јак шамар. Русија је одустала од већ покренутих пројеката и брзо је као свог кључног енергетског партнера у Европи дефинисала Немачку. Она је то оберучке прихватила, док је Лондону остало само да кивно завија. То ради до данас, овај пут кроз уста Вилијама Хејга, који готово детињасто – наричући наводно над судбином Украјине – исказује сву енглеску горчину што је Немачка добила оно што је Британија желела.
Толико о гасу. Да се сада осврнемо и на његове речи посвећене нашем региону. Истог су карактера као и оне усредсређене на гасно питање. Хејг каже да ако они стану (свакако мисли на Америку на чијим леђима као неки малишан јаше онемоћала Енглеска), „Балкан ће поново експлодирати“, и подсећа да је ту 1914. отпочео Први светски рат, односно указује да се на нашим просторима одвијао највећи сукоб у Европи после 1945. године. Изрекавши те велике речи, пропушта да објасни каква је стварно била улога Лондона у поменутим (али и другим) ратовима који су потресали Балкан.
Она је, то одмах да кажем, била крајње негативна: Британија је увек доливала уље на ватру и тако је њу распламсавала уместо да је гаси, надајући се да ће она прогутати Србе које традиционално доживљава као проруски реметилачки фактор у областима у којима прижељкује неприкосновену доминацију Запада (макар њени носиоци привремено били, по принципу градирања непријатељстава, и чиниоци који нису англосаксонски).
- Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

ВИШЕ О ТЕМИ

Србија – крива јер је била жива

Уочи стоте годишњице избијања Првог светског рата, у западној јавности је вишеструко појачано одраније присутно кривотворење историје, према којем на Србе пада највећа или чак искључива кривица за крвопролиће, па и за Хитлеров нацизам

 


Један коментар

  1. Tоплица

    // . . .Све то ради на начин који кипти бесом, и то оним који открива двоструку фрустрацију аутора. ..// . О том бесу и фрустрацијама сазнајемо од Вас господине Анђелковићу и ето прилике да се мало порадујемо ! Знамо Енглезе довољно добро, те да у њиховом кодексу није препоручљиво да кипте и бесне. Њихово управљање другим народима обавља се у рукавицама. Белим блиставо чистим. Њихова школа учи их да другима увек “меко стеру ал тврдо лежати.” Појава таквих епитета могла би да значи да им послови иду много наопако. Наша искуства са њима, истина, на нижем нивоу од министарских довољно су забавна али о томе другом приликом. То је просто болесно практичан свет, са, до уметности усавршеним методама спровођења своје агенде. Кад све то имамо пред очима, онда нам дође да од среће запевамо, што смо овакви наивни и неупућени још живи, што нас још претиче !

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *