NAŠ PRIJATELJ ESKOBAR

AMERIČKA IGRA NA BALKANU

Kakvo nam dobro žele američka administracija i njeni izaslanici za Balkan i na čiju pomoć računaju?

Ova nova provokacija je neprihvatljiva – saopštilo je francusko Ministarstvo spoljnih poslova posle susreta tadašnjeg potpredsednika Vlade Italije Luiđija di Maja sa predstavnicima Žutih prsluka februara 2019. godine u predgrađu Pariza. „Di Majo, koji obavlja državnu funkciju, mora paziti da ne podriva svojim konstantnim mešanjem (u unutrašnja pitanja Francuske) naše bilateralne odnose u interesu i Francuske, i Italije“, dodao je Ke d’Orsej u saopštenju. Di Majo se bio susreo s jednim od lidera tog građanskog pokreta i nekoliko kandidata koje su Žuti prsluci imenovali za takmace na evropskim parlamentarnim izborima održanim u maju iste godine.
Ovako jedna ozbiljna država, što Francuska svakako jeste, reaguje kada se zvaničnik strane države sastaje i razgovara s njenim vanparlamentarnim opozicionim elementima. Da se Francuska u velikoj meri drži tog principa pokazao je i njen aktuelni predsednik Emanuel Makron kada je, svega nekoliko meseci posle incidenta s Italijom, u julu 2019, doputovao u Beograd i izbegao sastanak s domaćom vanparlamentarnom opozicijom. Pokušao je da to diplomatski opravda tvrdnjom da je razlog za izostanak takvog sastanka samo u tome što je pismo u kojem se traži susret „stiglo prekasno“, odnosno pred sam njegov polazak u Beograd. Očito revoltiran, lider tadašnjeg Saveza za promene Dragan Đilas brutalno ga je demantovao i praktično nazvao lažovom okačivši na tviter faksimil pisma koje nosi datum 9. jul – šest dana pre početka Makronove dvodnevne posete. Odgovarajući na pitanje luksemburškog medija u Srbiji zbog čega je odbio sastanak, Makron je dodao ono što bi svaki pristojni šef države u poseti drugoj državi trebalo da kaže kada je reč o opoziciji. „Političke snage pa i opozicija imaju stalni dijalog s ambasadom. Svi su bili prisutni na proslavi“ Dana pada Bastilje održane dan ranije, rekao je Makron pokazavši jasno koji nivo vlasti jedne države mogu imati s opozicijom u drugoj zemlji, a da to ne bude „neprihvatljiva provokacija“. Nalik Makronu ponela se i odlazeća nemačka kancelarka Angela Merkel protiv koje su sateliti Đilasove Stranke slobode i pravde održali krajnje nedostojan protest s transparentom „Odlazite već jednom, gospođo Merkel. Devet godina podržavate diktaturu u Srbiji“.
Slično bi se moglo posmatrati i posredovanje evroparlamentaraca u međustranačkom dijalogu. Iako smo stava bliskog onim partijama koje su u dijalog o izbornim uslovima s vlašću ušle bez posredovanja stranog faktora – jer je to isključivo pitanje unutrašnjeg uređenja Srbije u koje se, ako vam je stalo do nacionalnog suvereniteta i dostojanstva, nema mešati bilo ko sa strane i koje treba da rešimo sami – mora se izraziti razumevanje za odluku da se evropskim parlamentarcima odobri posredovanje u dijalogu. S jedne strane zbog toga što priključenje Evropskoj uniji (za sada) jeste zvanični strateški cilj naše države, a s druge, kao znak dobre volje vlasti da izađe u susret delu opozicije koji insistira na uvlačenju stranaca u pranje našeg prljavog veša. I ovde je EU silno razočarala deo naše opozicije (i to baš onaj koji je najviše insistirao na njenom uključivanju u dijalog), jer je ponudila rešenje koje nije bilo skrojeno po njihovoj meri. [restrict]

AMERIČKI NAČIN Naši „američki partneri“, međutim, stvari ne posmatraju na ovaj način. Njihov pristup ostvarivanju svojih interesa u nezavisnim i suverenim državama dobro nam je poznat, a najbolje ga ilustruje (kada nije direktno bombardovanje u pitanju) ponašanje tadašnjeg pomoćnika državnog sekretara za evropske i evroazijske poslove Viktorije Nuland, čije je mešanje u unutrašnje stvari jedne suverene države išlo dotle da je neonacističkim pučistima u Ukrajini 2014. delila kolačiće, a odnos Brisela prema tom pitanju vulgarno prokomentarisala čuvenom rečenicom „j***š Evropsku uniju“.
Nemojte pogrešno shvatiti, ne mislimo da je pristup EU i njenih članica ovakvim pitanjima besprekoran i idealan – naprotiv. Samo da je američki, a sada anglo-američki mnogo gori. To su očito shvatili i lideri dela naše opozicije koji su prvo kukali za mešanjem Brisela u naše unutrašnje stvari, a kada nisu dobili potpunu satisfakciju od evroposlanika, zavapili su „izdaja!“ i sve ih poslali tamo gde i mi mislimo da im je mesto (ali iz drugih razloga). I Angelu Merkel, i Makrona, i evrokrate. Ali našli su utočište na drugom mestu, na dalekom Zapadu, koji ubrzano vraća svoj (iz evropske perspektive) ne tako davno izgubljeni status „divljeg“. Tamo je sada na vlasti Džozef Bajden, čovek koji u visokom društvu (Kamile, vojvotkinje od Kornvola i supruge Čarlsa, princa od Velsa) ispušta duge i glasne metanske gasove, a ljudi koje je on postavio imaju mnogo više sluha za jadikovke predstavnika jednog dela naše opozicije. O poklapanju interesa da ne govorimo.

Jedan od njih je, na primer, budući ambasador u Srbiji Kristofer Hil, čija je kandidatura kao sunce ogrejala duše nekih domaćih političara i javnih ličnosti (o čemu je u prošlom broju „Pečata“ pisao Nikola Vrzić, a o čijem liku i delu u ovom broju detaljnije piše Ljuban Karan) jer u njemu vide čoveka koji bi ih mogao „demokratskim“ putem postaviti na vlast i svrgnuti na izborima izabranog „diktatora“ Aleksandra Vučića i njegov „zločinački“ sistem. Upravo u tom kontekstu treba posmatrati i nedavno putovanje dvojice istaknutih domaćih opozicionih delatnika Dragana Đilasa i Borka Stefanovića (koji je, u vreme dok je bio politički direktor u Ministarstvu spoljnih poslova, po Vikiliksovoj depeši 08BELGRADE171a od 14. februara 2008, američkim diplomatama otkrio tada tajni akcioni plan srpskih vlasti u slučaju jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova) u Vašington na sastanak sa zamenikom pomoćnika državnog sekretara za evropska i evroazijska pitanja Gabrijelom Eskobarom.
O čemu su Đilas i Stefanović razgovarali s Eskobarom piše dnevnik „Danas“, glasilo u vlasništvu „Junajted grupe“ (o značaju ovog detalja malo kasnije), pod naslovom „Đilas i Eskobar u Vašingtonu – kraj doba spokoja za Vučića“. Čekajte malo. Šta ovaj naslov znači? Lider jedne opozicione partije u drugoj zemlji s visokim državnim zvaničnikom te zemlje razgovara o tome kako da „onespokoji“ predsednika svoje zemlje? Da li je to moguće? Da li to znači da se u Vašingtonu s američkim zvaničnicima kuje zavera protiv predsednika Srbije? Drugo ne može biti. „Danas“ o tome piše: „Susret Dragana Đilasa sa Gabrijelom Eskobarom u Vašingtonu sam po sebi je depeša upućena na adresu srpskih vlasti, kakvu američka diplomatija dugo nije poslala u Beograd.“ „Danas“ nam ovim poručuje isto što nam poručuje i sam Đilas iznoseći toplu ljudsku priču o tome kako je dočekan na američkom aerodromu (gde je morao da prođe dodatnu kontrolu zbog ranije izgubljenog pasoša): „Mada, moram da priznam, da mi je bilo jasno da imamo zaista poseban tretman kada mi je policajac, pošto sam mu rekao da sam predsednik najveće opozicione stranke, rekao da ću možda biti i predsednik države.“ Đilas ne može da sakrije radost što ga je američki policajac već izabrao za „predsednika države“. Da li je to učinio i Eskobar, ne znamo. Moguće je, ali je problem u tome što predsednika Srbije (barem za sada) ne biraju američki policajci i diplomate, iako bi neki to očito voleli. Šta je, dakle, poenta Đilasovog odlaska u Vašington? Da lobira za otpriznavanje Kosova, ili „onespokojavanje“ predsednika Srbije? I kako će to izvesti? Stižu dva primera.

USPEH U RS I KONGRESNA PISANIJA Dok javno preti srpskom članu Predsedništva BiH Miloradu Dodiku uvođenjem sankcija i blati ga tvrdnjama da on svojom politikom očuvanja Republike Srpske i vraćanja oduzetih joj dejtonskih ovlašćenja samo pokušava da „zaštiti svoju moć i svoj novac“, Eskobar pred američkim kongresom otvoreno priznaje da je izvršio pritisak na opozicione stranke u Republici Srpskoj da uskrate podršku Dodiku za veto na odluke Predsedništva BiH. Dodik je, naime, od Skupštine RS zatražio podršku za veto na desetak odluka koje su usvojila druga dva člana Predsedništva BiH (Željko Komšić i Šafik Džaferović), ali koje je on smatrao suprotnim „vitalnim interesima RS“. O kakvom se potezu radi može ilustrovati slavodobitna ocena nemačkog državnog medija „Dojče vele“: „Opozicija je možda izdala srpski interes, ali je Dodiku zadala snažan politički udarac.“ O čemu se ovde radi? Opozicija u RS je da bi naudila Dodiku, odnosno da bi ga, kako se to u Srbiji kaže, „onespokojila“, ugrozila interes Republike Srpske i srpskog naroda u BiH. Mrze li to oni više Dodika nego što vole Republiku Srpsku? Zaslugu za ovo, kao što smo već naveli, sebi je pred Kongresom pripisao Gabrijel Eskobar rekavši da je iskoristio svoj uticaj i pozivom političkim akterima širom BiH izdejstvovao sprečavanje Dodika da sprovede svoje ideje o jedinstvenom nastupu političara iz Republike Srpske. Očito je da Eskobar u Republici Srpskoj ima snažan uticaj na one kojima je vlast važnija od interesa naroda koji ih je birao i koji bi trebalo da zastupaju. Izgleda da je sličan uticaj, ili simbiozu, stvorio i s nekim ljudima u Republici Srbiji. Hoće li i oni imati zadatak da razbijaju narodno jedinstvo kada u pitanju budu bile stvari od vitalnog nacionalnog interesa?
Drugi primer je pismo američkih kongresmena upućeno Beloj kući nekako u isto vreme dok su tamo na proputovanju bili Đilas i Stefanović. I o tom pismu je „Danas“ izvestio slavodobitno: „Amerika poslala jasnu poruku Beogradu“. Iako grupa kongresmena nikako ne može biti definisana kao „Amerika“ (u tom slučaju su i o kongresnoj blokadi izbora Kristofera Hila za ambasadora u Beogradu mogli da izveste kao „američkoj jasnoj poruci“) i iako se ovde radi o jasnom sindromu „što babi milo, to joj se i snilo“, ovo pismo nikako ne treba uzeti olako. U tom pismu kongresmeni Bajdena pozivaju da razmotri uvođenje sankcija i aktivaciju izvršne odluke 14.033 koja predviđa „blokiranje imovine i zabranu ulaska u SAD osobama koje doprinose destabilizaciji situacije na Zapadnom Balkanu, u cilju dostizanja transparentnije i odgovornije vlade u Srbiji koja poštuje demokratiju, ljudska prava i vladavinu prava“. Transparentnije i odgovornije vlade koju bi, verovatno, činili Đilas i Stefanović.
Iz koje kuhinje, zapravo, dolazi ovo pismo ukazuje nam činjenica da je posebno apostrofirano „velom tajne obavijeno“ poslovanje državne kompanije „Telekom“. A ko ima problem s „Telekomovim“ poslovanjem? Američki senatori sigurno ne, ali neki drugi vrlo uticajni ljudi – svakako da. Na primer, bivši direktor CIA i predsednik Globalnog instituta KKR (američke investicione kompanije koja je suvlasnik „Junajted grupe“) Dejvid Petreus, koji je i dalje veoma moćan u visokim krugovima američke duboke države. „Telekomovo“ poslovanje ugrožava investicije KKR-a pošto predstavlja ozbiljnu konkurenciju „Junajted grupi“, vlasniku kablovske mreže SBB, u kojoj finansijski interes ima u Srbiji sada već notorni Dragan Šolak, a po svemu sudeći politički (ako nema i finansijski) interes ima Dragan Đilas. Dnevnik „Danas“ je, kao i N1 i brojni drugi mediji u vlasništvu „Junajted grupe“, i otud njihovo ushićeno izveštavanje o Đilasovoj poseti Eskobaru, našem prijatelju koji nam želi sve najbolje – od ukidanja Republike Srpske do skidanja kosovsko-metohijskog tereta s naših nejakih pleća.

[/restrict]