НАШ ПРИЈАТЕЉ ЕСКОБАР

АМЕРИЧКА ИГРА НА БАЛКАНУ

Какво нам добро желе америчка администрација и њени изасланици за Балкан и на чију помоћ рачунају?

Ова нова провокација је неприхватљива – саопштило је француско Министарство спољних послова после сусрета тадашњег потпредседника Владе Италије Луиђија ди Маја са представницима Жутих прслука фебруара 2019. године у предграђу Париза. „Ди Мајо, који обавља државну функцију, мора пазити да не подрива својим константним мешањем (у унутрашња питања Француске) наше билатералне односе у интересу и Француске, и Италије“, додао је Ке д’Орсеј у саопштењу. Ди Мајо се био сусрео с једним од лидера тог грађанског покрета и неколико кандидата које су Жути прслуци именовали за такмаце на европским парламентарним изборима одржаним у мају исте године.
Овако једна озбиљна држава, што Француска свакако јесте, реагује када се званичник стране државе састаје и разговара с њеним ванпарламентарним опозиционим елементима. Да се Француска у великој мери држи тог принципа показао је и њен актуелни председник Емануел Макрон када је, свега неколико месеци после инцидента с Италијом, у јулу 2019, допутовао у Београд и избегао састанак с домаћом ванпарламентарном опозицијом. Покушао је да то дипломатски оправда тврдњом да је разлог за изостанак таквог састанка само у томе што је писмо у којем се тражи сусрет „стигло прекасно“, односно пред сам његов полазак у Београд. Очито револтиран, лидер тадашњег Савеза за промене Драган Ђилас брутално га је демантовао и практично назвао лажовом окачивши на твитер факсимил писма које носи датум 9. јул – шест дана пре почетка Макронове дводневне посете. Одговарајући на питање луксембуршког медија у Србији због чега је одбио састанак, Макрон је додао оно што би сваки пристојни шеф државе у посети другој држави требало да каже када је реч о опозицији. „Политичке снаге па и опозиција имају стални дијалог с амбасадом. Сви су били присутни на прослави“ Дана пада Бастиље одржане дан раније, рекао је Макрон показавши јасно који ниво власти једне државе могу имати с опозицијом у другој земљи, а да то не буде „неприхватљива провокација“. Налик Макрону понела се и одлазећа немачка канцеларка Ангела Меркел против које су сателити Ђиласове Странке слободе и правде одржали крајње недостојан протест с транспарентом „Одлазите већ једном, госпођо Меркел. Девет година подржавате диктатуру у Србији“.
Слично би се могло посматрати и посредовање европарламентараца у међустраначком дијалогу. Иако смо става блиског оним партијама које су у дијалог о изборним условима с влашћу ушле без посредовања страног фактора – јер је то искључиво питање унутрашњег уређења Србије у које се, ако вам је стало до националног суверенитета и достојанства, нема мешати било ко са стране и које треба да решимо сами – мора се изразити разумевање за одлуку да се европским парламентарцима одобри посредовање у дијалогу. С једне стране због тога што прикључење Европској унији (за сада) јесте званични стратешки циљ наше државе, а с друге, као знак добре воље власти да изађе у сусрет делу опозиције који инсистира на увлачењу странаца у прање нашег прљавог веша. И овде је ЕУ силно разочарала део наше опозиције (и то баш онај који је највише инсистирао на њеном укључивању у дијалог), јер је понудила решење које није било скројено по њиховој мери.

[restrict]

АМЕРИЧКИ НАЧИН Наши „амерички партнери“, међутим, ствари не посматрају на овај начин. Њихов приступ остваривању својих интереса у независним и сувереним државама добро нам је познат, а најбоље га илуструје (када није директно бомбардовање у питању) понашање тадашњег помоћника државног секретара за европске и евроазијске послове Викторије Нуланд, чије је мешање у унутрашње ствари једне суверене државе ишло дотле да је неонацистичким пучистима у Украјини 2014. делила колачиће, а однос Брисела према том питању вулгарно прокоментарисала чувеном реченицом „ј***ш Европску унију“.
Немојте погрешно схватити, не мислимо да је приступ ЕУ и њених чланица оваквим питањима беспрекоран и идеалан – напротив. Само да је амерички, а сада англо-амерички много гори. То су очито схватили и лидери дела наше опозиције који су прво кукали за мешањем Брисела у наше унутрашње ствари, а када нису добили потпуну сатисфакцију од европосланика, завапили су „издаја!“ и све их послали тамо где и ми мислимо да им је место (али из других разлога). И Ангелу Меркел, и Макрона, и еврократе. Али нашли су уточиште на другом месту, на далеком Западу, који убрзано враћа свој (из европске перспективе) не тако давно изгубљени статус „дивљег“. Тамо је сада на власти Џозеф Бајден, човек који у високом друштву (Камиле, војвоткиње од Корнвола и супруге Чарлса, принца од Велса) испушта дуге и гласне метанске гасове, а људи које је он поставио имају много више слуха за јадиковке представника једног дела наше опозиције. О поклапању интереса да не говоримо.

Један од њих је, на пример, будући амбасадор у Србији Кристофер Хил, чија је кандидатура као сунце огрејала душе неких домаћих политичара и јавних личности (о чему је у прошлом броју „Печата“ писао Никола Врзић, а о чијем лику и делу у овом броју детаљније пише Љубан Каран) јер у њему виде човека који би их могао „демократским“ путем поставити на власт и свргнути на изборима изабраног „диктатора“ Александра Вучића и његов „злочиначки“ систем. Управо у том контексту треба посматрати и недавно путовање двојице истакнутих домаћих опозиционих делатника Драгана Ђиласа и Борка Стефановића (који је, у време док је био политички директор у Министарству спољних послова, по Викиликсовој депеши 08BELGRADE171a од 14. фебруара 2008, америчким дипломатама открио тада тајни акциони план српских власти у случају једностраног проглашења независности Косова) у Вашингтон на састанак са замеником помоћника државног секретара за европска и евроазијска питања Габријелом Ескобаром.
О чему су Ђилас и Стефановић разговарали с Ескобаром пише дневник „Данас“, гласило у власништву „Јунајтед групе“ (о значају овог детаља мало касније), под насловом „Ђилас и Ескобар у Вашингтону – крај доба спокоја за Вучића“. Чекајте мало. Шта овај наслов значи? Лидер једне опозиционе партије у другој земљи с високим државним званичником те земље разговара о томе како да „онеспокоји“ председника своје земље? Да ли је то могуће? Да ли то значи да се у Вашингтону с америчким званичницима кује завера против председника Србије? Друго не може бити. „Данас“ о томе пише: „Сусрет Драгана Ђиласа са Габријелом Ескобаром у Вашингтону сам по себи је депеша упућена на адресу српских власти, какву америчка дипломатија дуго није послала у Београд.“ „Данас“ нам овим поручује исто што нам поручује и сам Ђилас износећи топлу људску причу о томе како је дочекан на америчком аеродрому (где је морао да прође додатну контролу због раније изгубљеног пасоша): „Мада, морам да признам, да ми је било јасно да имамо заиста посебан третман када ми је полицајац, пошто сам му рекао да сам председник највеће опозиционе странке, рекао да ћу можда бити и председник државе.“ Ђилас не може да сакрије радост што га је амерички полицајац већ изабрао за „председника државе“. Да ли је то учинио и Ескобар, не знамо. Могуће је, али је проблем у томе што председника Србије (барем за сада) не бирају амерички полицајци и дипломате, иако би неки то очито волели. Шта је, дакле, поента Ђиласовог одласка у Вашингтон? Да лобира за отпризнавање Косова, или „онеспокојавање“ председника Србије? И како ће то извести? Стижу два примера.

УСПЕХ У РС И КОНГРЕСНА ПИСАНИЈА Док јавно прети српском члану Председништва БиХ Милораду Додику увођењем санкција и блати га тврдњама да он својом политиком очувања Републике Српске и враћања одузетих јој дејтонских овлашћења само покушава да „заштити своју моћ и свој новац“, Ескобар пред америчким конгресом отворено признаје да је извршио притисак на опозиционе странке у Републици Српској да ускрате подршку Додику за вето на одлуке Председништва БиХ. Додик је, наиме, од Скупштине РС затражио подршку за вето на десетак одлука које су усвојила друга два члана Председништва БиХ (Жељко Комшић и Шафик Џаферовић), али које је он сматрао супротним „виталним интересима РС“. О каквом се потезу ради може илустровати славодобитна оцена немачког државног медија „Дојче веле“: „Опозиција је можда издала српски интерес, али је Додику задала снажан политички ударац.“ О чему се овде ради? Опозиција у РС је да би наудила Додику, односно да би га, како се то у Србији каже, „онеспокојила“, угрозила интерес Републике Српске и српског народа у БиХ. Мрзе ли то они више Додика него што воле Републику Српску? Заслугу за ово, као што смо већ навели, себи је пред Конгресом приписао Габријел Ескобар рекавши да је искористио свој утицај и позивом политичким актерима широм БиХ издејствовао спречавање Додика да спроведе своје идеје о јединственом наступу политичара из Републике Српске. Очито је да Ескобар у Републици Српској има снажан утицај на оне којима је власт важнија од интереса народа који их је бирао и који би требало да заступају. Изгледа да је сличан утицај, или симбиозу, створио и с неким људима у Републици Србији. Хоће ли и они имати задатак да разбијају народно јединство када у питању буду биле ствари од виталног националног интереса?
Други пример је писмо америчких конгресмена упућено Белој кући некако у исто време док су тамо на пропутовању били Ђилас и Стефановић. И о том писму је „Данас“ известио славодобитно: „Америка послала јасну поруку Београду“. Иако група конгресмена никако не може бити дефинисана као „Америка“ (у том случају су и о конгресној блокади избора Кристофера Хила за амбасадора у Београду могли да известе као „америчкој јасној поруци“) и иако се овде ради о јасном синдрому „што баби мило, то јој се и снило“, ово писмо никако не треба узети олако. У том писму конгресмени Бајдена позивају да размотри увођење санкција и активацију извршне одлуке 14.033 која предвиђа „блокирање имовине и забрану уласка у САД особама које доприносе дестабилизацији ситуације на Западном Балкану, у циљу достизања транспарентније и одговорније владе у Србији која поштује демократију, људска права и владавину права“. Транспарентније и одговорније владе коју би, вероватно, чинили Ђилас и Стефановић.
Из које кухиње, заправо, долази ово писмо указује нам чињеница да је посебно апострофирано „велом тајне обавијено“ пословање државне компаније „Телеком“. А ко има проблем с „Телекомовим“ пословањем? Амерички сенатори сигурно не, али неки други врло утицајни људи – свакако да. На пример, бивши директор ЦИА и председник Глобалног института ККР (америчке инвестиционе компаније која је сувласник „Јунајтед групе“) Дејвид Петреус, који је и даље веома моћан у високим круговима америчке дубоке државе. „Телекомово“ пословање угрожава инвестиције ККР-а пошто представља озбиљну конкуренцију „Јунајтед групи“, власнику кабловске мреже СББ, у којој финансијски интерес има у Србији сада већ ноторни Драган Шолак, а по свему судећи политички (ако нема и финансијски) интерес има Драган Ђилас. Дневник „Данас“ је, као и Н1 и бројни други медији у власништву „Јунајтед групе“, и отуд њихово усхићено извештавање о Ђиласовој посети Ескобару, нашем пријатељу који нам жели све најбоље – од укидања Републике Српске до скидања косовско-метохијског терета с наших нејаких плећа.

[/restrict]