„Напред, Брендоне“ и црвени талас у најави

Погрдно, уличарско скандирање државним функционерима током спортских манифестација одавно није ништа ново и шокантно на перманентно узаврелом и турбулентном балканском политичком тлу, где се идеолошке и политичке разлике често испољавају на примитивне и скаредне начине, али је у последњих месец дана ова појава постала и део новог тренда који је преплавио Сједињене Америчке Државе

Можда сте током последњих недеља на друштвеним мрежама приметили необичан слоган „Напред, Брендоне“ (Let’s go Brandon!) који се често, наизглед ван било каквог смисленог контекста, појављује у мимовима и хештеговима објава које су критички или иронично интониране према актуелној председничкој администрацији и Демократској странци. Порекло слогана вуче корене с једне од аутомобилских трка Наскара, одржане почетком октобра у Алабами, током које је публика окупљена на овом ауто-мото спектаклу спонтано почела хорски да узвикује псовку упућену председнику Џозефу Бајдену. У жељи да некако, пред вишемилионским телевизијским аудиторијумом, смањи бламажу за одсутног председника, новинарка „Ен-Би-Си спортса“ Кели Ставаст покушала је прво да пређе преко бучног и непријатног скандирања, а затим и да га гледаоцима представи као израз подршке возачу Брендону Брауну који је победио на тој трци. Па је тако, у интерпретацији несрећне и очигледно наглуве новинарке, „Је**ш Џоа Бајдена“ постало „Напред, Брендоне“, што је одмах изазвало салве поспрдних реакција и саркастичног исмевања на друштвеним мрежама. Слоган је муњевитом брзином постао виралан, као својеврсна шифрована увреда упућена Бајдену и „дубокој држави“ која се није могла цензурисати на мрежама због своје двосмислености, и која је у подједнакој мери изражавала презир и према неспособној новој администрацији, што је на власт дошла на вишеструко спорним изборима пре годину дана, али и према трагикомичним покушајима америчких мејнстрим медија да на сваки начин сакрију катастрофалне резултате Бајденових политичких потеза и његове небројене лапсусе, гафове и брљотине.

ПОЧЕТАК НЕЗАУСТАВЉИВОГ ТАЛАСА Овај духовити мим постао је толико видљив и свеприсутан у популарној култури да су врло брзо почеле широм Америке да се продају мајице, капе и шоље с том паролом, али и да се снимају реп песме које тобоже бодре „Брендона“, од којих је једна чак стигла до првог места АјТјунс топ-листе стримованих хитова. Одједном су сви виђенији конзервативци и традиционалисти у Америци пожелели да учествују у овој ненамерној, ироничној зезанцији, која је потврдила да се смисао за хумор и субверзију данас далеко чешће среће на десној страни политичког спектра. Републиканци су такође пригрлили слоган од самог почетка, препознавши у овој спонтаној манифестацији народног гнева згодну прилику да поентирају против својих ривала из редова демократа, па су сенатори попут Теда Круза и Била Поузија користили слоган у својим твитовима и наступима пред Конгресом, а Лорен Боберт, републиканска представница из Колорада, носила је на хаљини током једне Трампове журке у ризорту на Флориди натпис „Напред, Брендоне“, као очигледну пародију на свечану тоалету коју је с натписом „Опорезујте богате“ током Мет Гала бала њујоршке плутократије прошетала икона радикалне левице Александрија Окасио Кортез.
Популарна водитељка „Фокс њуза“ и нескривени Трампов симпатизер Томи Лaхрен усхићено је написала, након недавне велике републиканске победе на гувернерским изборима у Вирџинији: „Ово је почетак масовног и незаустављивог црвеног таласа. Долазимо да повратимо наша права и наше слободе, следећи на реду су Конгрес и Бела кућа. Напред, Брендоне!“ Ова објава само је једна од многих сличних медијских садржаја у којима се доводе у везу недавни успеси Републиканске партије с овим антибајденовским еуфемистичким покличем. Црвени талас, у америчком политичком вернакулару, означава велике добитке Републиканске странке на неколико везаних изборних јединица. У већ помињаној Вирџинији, традиционално „плавој“ држави коју је Бајден добио на прошлогодишњим изборима с десет процентних поена вишка, републиканци су успели да, први пут после више од десет година, поврате гувернерску фотељу. У Њу Џерсију је мало фалило да понове тај успех, и то у држави која је још „плавља“ и коју је Бајден прошле године надмоћно освојио с разликом већом од 16 одсто, док су готово сви локални избори по окрузима у Њујорку припали републиканцима, што се готово никада не дешава. Из овог прилично солидног и репрезентативног изборног узорка може се закључити да су бирачи широм САД изузетно незадовољни досадашњим Бајденовим учинком и лидерством. Постоје тумачења у политичкој теорији да су оваква колебање бирача и прелазак на другу страну уобичајени, јер након победе једне партије на главним, председничким изборима долази до пада ентузијазма бирача те странке и већег степена њихове апстиненције, али анкете и истраживања јавног мњења показују да је код великог броја традиционалних демократских бирача превагнуло разочарање Бајденом и Камалом Харис, а не гласачки замор као разлог неизласка.

ДА ЛИ ЈЕ „СВЕ ИСТО, САМО ЊЕГА НЕМА“ Као да је наступило масовно отрежњење након Трамповог одласка, слично разочаравајућој спознаји која је уследила у Србији након Петог октобра, а то је, лаконски речено, да је „све исто, само њега нема“. Након антитрамповске хистерије коју су четири године креирали и подстицали медији главног тока, створио се утисак да је довољно да се уклони зли наранџасти човек из Беле куће и да ће, као након замахивања чаробним штапићем, сви проблеми преко ноћи нестати. А то се није догодило, чак се може рећи да су се проблеми умножили и додатно усложили. На спољнополитичком плану САД су доживеле незапамћено понижење током евакуације и неславног војног напуштања Авганистана, које је оставило горак укус у устима многих патриотски настројених Американаца, јер је оголило реалност да је време америчке необуздане самовоље и неупитне глобалне моћи извесно прошло. Унутрашње прилике у Америци оптерећене су и даље тињајућом пандемијом ковида 19 и његових на вакцине отпорних мутација, привреда се не опоравља довољно брзо, инфлација је на тридесетогодишњем врхунцу, цене дивљају без икаквих граница, трговина је паралисана несташицама горива и колапсима у ланцима снабдевања, чак и најосновнијих намирница. Очигледно је такође да је Демократска странка отишла превише улево, односно да је идентитетска питања и тзв. woke идеологију поставила на пиједестал далеко изнад економских интереса радничке класе и модерног прекаријата, због чега је наставила да губи бираче међу својом некадашњом гласачком базом. Чак су и неки колумнисти „Њујорк тајмса“, попут Морин Дауд, иначе традиционално наклоњени демократама, почели да упозоравају руководство странке да морају мало да, колоквијално речено, „смање доживљај“ што се тиче прогресивистичких идеја и да се врате на позиције политичког центра, јер ће им се у супротном Доналд Трамп вратити у великом стилу за три године у Белу кућу.

АМЕРИЧКИ ПАРАДОКС Сви ови наведени разлози за пад популарности демократа би још можда и могли да се „испеглају“, односно неутралишу медијском какофонијом различитих слаткоречивих аналитичара и коментатора, али је тешко, чак и најнаивнијем бирачу, да поверује у оптимистичне прогнозе и бајковите будуће сценарије препорода САД под демократском администрацијом, док амерички брод за (барем формалног) кормилара има очигледно сенилну особу. Бајден је у више наврата падао и посртао у јавности, заспао неколико пута током важних састанака и нервозно гледао на сат током сахране војника погинулих у Авганистану, наводно се и унередио за време сусрета с папом Франциском у Ватикану због чега је био принуђен да промени одело током посете. Имајући у виду како је Бајден дошао на власт, односно да готово пола Америке верује да је резултат прошлогодишњих избора последица изборне преваре и/или отворене крађе гласова, онда је сасвим логично да мучно осећање недостатка демократије и непоштовања народне воље експлодира као увредљиво и простачко скандирање на спортским стадионима. И да се, у атмосфери драконске медијске цензуре и надзора какво влада на готово свим телевизијама и друштвеним мрежама, такво осећање мора субверзивно ширити у виду двосмисленог хумористичког мима, баш као што је, током литија у Црној Гори, српска тробојка била креативно „шверцована“ на интернету у облику Великог Штрумфа, или као што млади српски мимери преводе име генерала Младића на енглески (Варху Јангмен) како би заобишли керберске алгоритме и неизбежне блокаде и брисања када исписују своје оде дивљења и поштовања овом, од стране глобалистичке полиције мисли, проказаном и забрањеном српском јунаку. Другим речима, уместо да „недемократска“ и „нецивилизована“ Србија, у смислу вредности и политичке културе, постане као Америка, у шта су уложени милиони долара и године и године преваспитавања и лоботомизирајуће пропаганде, Америка је парадоксално постала више налик Србији и Црној Гори. Или можда пре позној, посттитовској Југославији, што ћемо тек видети.