ФЕНОМЕН СУПЕРИМПЕРИЈАЛИЗМА – КАПИТАЛИЗАМ НА УМОРУ

С једне стране данас имамо Запад, чије елите се руководе искључиво демонском, незајажљивом похлепом, с друге стране Исток, који представља свет рада и производње. Термин „Кимерика“ донедавно је означавао међузависност кинеске и америчке привреде: у ствари, означавао је зависност америчке потрошње од кинеске производње, али с тим је сада завршено, или ће бити завршено у блиској будућности. Шта ће се десити кад падне поверење у „доларску монархију“ и „његово величанство долар“, односно у способност Америке да измирује своје дугове?

Производња више није довољна за живот на Западу, док је Кина постала „радионица света“. Само они са капиталом (на Западу) зарађују новац, и то много новца. Систем је пред колапсом. Могу ли велики капиталисти и даље очувати своје богатство?
С ових неколико драматично интонираних речи француски новинар Тијери Мејсан описује данашњу ситуацију у свету. Капитализам од јуче није капитализам од данас: као и све друго, и капитализам не престаје да се мења. Ми имамо обавезу да схватимо ове промене. Капитализам је, између осталог, створио дубоко неправедан и подељен свет: свет у коме је неједнакост досегла размере до сада невиђене у људској историји. Ова неравнотежа само ће наставити да се продубљује: супербогати, који се могу избројати на прсте обе руке, постајаће још богатији (као нови „рентијери“ или „господари земље“), остали ће још дубље тонути у амбис беде и сиромаштва. Овде није реч „само“ о социјалној правди, која је, чак и као апстрактни појам, нестала на „богатом Западу“, јер су сиромашни ти који својим радом производе светско богатство. Какву перспективу има тај све шири „доњи слој“? Могу ли они реализовати своје потенцијале? Или су, према речима италијанског писца Џулијета Кјезе, само „стока предвиђена за клање“?
У САД, у том „најсиромашнијем богатом друштву“, пре ковид пандемије било је, према службеним статистикама, педесетак милиона сиромашних. Поразан податак. Нема сумње да их је сада, захваљујући пандемији, далеко више. Брину ли неког на Западу ове чињенице? Ако не „супербогате“, забрињавају ли „интелектуалце“, „интелектуални клер“ који се, први пут у људској историји, без остатка ставио у службу владајућих, или они само певају свој „хвалоспевни монолог“ наводно космополитски „дерегулисаном тржишту“?

Легије идиота у служби постојећег

Парадоксално, такав свет, у коме се све потчињава „гвозденој логици апсолутног капитала“, уопште није „чврсти кристал“, неподложан нашем даљем деловању. Он није вечан, једном зацементиран и непроменљив, ма шта о томе говорили „свештеници разочарања“: конформистичка интелектуална класа или барем њена претежна већина. Он је, као и све друго, само привремен, рањив и екстремно нестабилан, чак и експлозиван. Наравно, први услов за спознају (наопакости) тог света је да, крећући се „измењеном територијом“, не користимо мапе које су цртали наши противници: „Заправо, ми управо пролазимо кроз ’време настајања и преображаја’ (према срећној Хегеловој формули)“, примећује италијански филозоф Дијего Фузаро. У такво време „’старе категорије више не држе воду’, а старе мапе више нису од помоћи…“ Старе формуле користе још само „идиоти у служби капитала“, не примећујући да се „сценарио променио: они су само ’прашина на чизмама историје’ (опет Хегел); легија идиота која, као у време Мажино линије, води унапред изгубљени рат јер ратује на основу војних карти из претходног сукоба…, или на основу мапа које су им нацртали непријатељи“.
Оно што постоји није све. То би ваљало увек имати на уму. Постоји и оно што је само замишљено и што се већ сутра може претворити у сасвим опипљиву стварност. То се, у ствари, непрекидно и дешава, јер свет не престаје да се мења. Ти покрети су у почетку често флуидни и измичу површним посматрачима. То не виде „корисни идиоти“, увек у служби постојећег, као „најправеднијег“, „једино могућег“ и „реално постојећег света“.

У ствари, како тврди Фузаро, „феудални капитализам се структурирао, у периоду између 1989. и садашњости, као капиларни систем апсолутне контроле над фрагментираном и изрованом територијом, у некој врсти ’Светог Римског царства финансија’…“ Овде је све безусловно зависило само од воље или зловоље нових феудалаца – економске олигархије и магната финансија – обавезно „на штету новог плебса и нових слугу, све бројнијих, све експлоатисанијих и све сиромашнијих.“
Не дешава се одвише често да светски државници проговоре о савременим проблемима на језику који би био разумљив и јасан и „обичним“ људима. У свету је, хтели ми то или не, наступила епоха радикалних промена, и оне су све дубље и фундаменталније, рекао је председник Руске Федерације Владимир Путин на заседању Међународног клуба Валдај у Сочију. Свет током протеклих деценија доживљава дубоку цивилизацијску кризу, а та „трансформација, чији смо учесници и сведоци, другачијег је профила у односу на оне које су се већ неколико пута дешавале у историји човечанства“.
[restrict]

Тијери Мејсан фото: wikipedia.org

Капитализам је коначно мртав

Постојећи систем капитализма је превазиђен, изговорио је овом приликом Путин. Нико није у стању да заустави тренутак, ма колико диван им се он чинио. Сада су чак и „победници на Олимпу схватили да им земља измиче испод ногу“. Више није у питању пуко померање односа снага већ системске промене у свим правцима, укључујући и све парадоксалније тумачење питања шта је човек и у чему је смисао његовог постојања.
Капитализам је мртав јер он више не обезбеђује ни најелементарније услове за благостање, чак и на Западу. Он сада гарантује једино стално осиромашење за најшире слојеве становништва, а гарантује и даље технолошко заостајање. Како тврди хрватски геополитичар Зоран Метер: „Довољно је погледати око себе, унутар развијених западних држава… како бисмо спознали да је капитализам, као друштвени модел, исцрпео свој потенцијал и да више није у стању да адекватно одговори на нагомилане проблеме људи. Сиромаштво, које је пре тридесетак и више година било резервисано за земље Трећег света, или господарски и морално посрнуле земље бившег Источног блока, захватило је широке слојеве у готово свим економски и технолошки развијеним земљама Запада.“
Сада смо дошли до тачке прелома, тачке у којој је неопходно пронаћи нове путеве, које више неће спутавати и онемогућавати развој, „до оне точке када се спознало да је потребно тражити нове развојне па и идеолошке моделе, а то добро знају светске елите, свесне нужности дубинских промена (о њима се и те како расправља). Оне од тога не беже, а проблем је ’само’ како пронаћи праву алтернативу а да се не угрозе њихови темељни интереси. Капитализам је изгубио дах понајвише због своје дегенерације, то јест трансформације од својеврсног природног стања односа међу људима… до грамзивости и похлепе невиђених размера, уз изостанак било какве емпатије за обичне људе и њихове проблеме. Неолиберални капитализам уништио је стуб западних друштава – доминантни средњи слој, који данас још једва постоји и постао је толико танак да га слој сиромашних убрзано достиже, па и престиже“.
Капитализам, посебно у својој последњој, деструктивној – неолибералној фази, постао је препрека, претња и опасност не само развоју већ и опстанку читавог човечанства. Он дословце уништава планету, у еколошком и сваком другом смислу (а не, на пример, фосилна горива, пандемија или климатске промене). Капитализам је вирус. Што се тврдоглавије држимо његових постулата и праксе, постајe све горe и горe. Осим за уски и све ужи слој владајућих, који не престаје да се енормно богати, присвајајући рад милиона људи и ресурсе својих и туђих држава, без изузетка.

Криза је цивилизацијска

Ова криза је цивилизацијска, нагласио је Путин, и једним делом је производ неуспеха у изградњи стабилних међународних односа у свету после Хладног рата. Тада је, на његовом завршетку, подсетимо се, славодобитно проглашен „крај историје“ (Френсис Фукујама). Али то није био никакав победoносни „крај историје“, у знаку прихватања западних модела, а ни планетарни „тријумф капитализма“, како је тада бестидно рекламиран. Било је то нешто супротно од тога: без опасности по свет капитала коју је до тада представљао социјализам, пад Берлинског зида значио је повратак у најмрачнија времена капитализма. Робови су поново, како примећује Фузаро, „похрлили да љубе своје ланце“.
У том тренутку је, пише Мејсан, „капитализам изнова пронашао своје старе демоне“: „У року од неколико година исти узроци изазвали су исте последице, производња је почела да опада у САД и послови су премештени у Кину. Средња класа почела је свој спори пад. Амерички власници капитала осетили су се угрожено.“
Био је то тек почетак пута, који неминовно завршава у „1929. години, када су огромна богатства нестала за један дан. Милиони радника остали су без посла, осећајући на својој кожи не само беду већ и глад. Народ се побунио. Полиција је пуцала бојевом муницијом на разјарену масу.“ Сада се приближавамо сличном тренутку. Производња више не зарађује, већ само финансије. Реч је о повратку у стадијум рентијерског или финансијског капитализма (уколико израз „финансијски капитализам“ уопште има смисла) – стању ка коме капитализам природно тежи. Забринутост западних елита због климатских промена само је провидна маска под којом се скрива колонијализам: „Широм Запада видимо како животни стандард масе људи пада, док богатство неколицине појединаца расте. Систем још једном прети да се уруши и никада више не устане. Могу ли суперкапиталисти и даље сачувати своју имовину, или ће доћи до насумичне прерасподеле богатства након генерализованог сукоба?“, пита се Мејсан.
Постојало је неколико сценарија да се такав крај избегне, укључујући и „велики ресет“ Клауса Шваба, али сви су они у међувремену пали у воду, закључно са енергетском и привредном кризом, која данас најтеже погађа Запад. Што се тиче „великог ресета“, то и није програм већ „анализа и прогноза могућег развоја“, пуна отрцаних фраза и баналних клишеа, што само потврђује констатацију „о жалосном интелектуалном нивоу“ учесника форума у Давосу.

Пад „доларске монархије“

Да ли је то будућност какву прижељкујемо? Оставимо ове „корисне идиоте у служби капитала“, о којима говори Фузаро, по страни. Они испаљују само „баражну ватру“, која нас спречава да реално сагледамо ствари. Сада, уочава Мејсан, стојимо на прагу велике промене: „огромног преокрета који ће збрисати све западне институције“. Таква катаклизма би се могла избећи под једним условом: „променом равнотеже надокнаде између рада и капитала“. Промена би била не само козметичка већ управо револуционарна. То је, уједно, оно што је чини невероватном: „Ово решење је мало вероватно, јер би то значило крај супербогатства.“
С једне стране данас имамо Запад, чије елите се руководе искључиво демонском, незајажљивом похлепом, с друге стране Исток, који представља свет рада и производње. Термин „Кимерика“ донедавно је означавао међузависност кинеске и америчке привреде: у ствари, означавао је зависност америчке потрошње од кинеске производње, али с тим је сада завршено, или ће бити завршено у блиској будућности. Шта ће се десити кад падне поверење у „доларску монархију“ и „његово величанство долар“, односно у способност Америке да измирује своје дугове? Америка се до сада већ претворила у „ненаплативе Хималаје дугова“, док Русија и Кина немају спољни дуг. То поверење нестаје. Доларски систем се одржава по пукој инерцији, којој се назире крај.
„Имајући у виду ове чињенице, ривалство Запада и Истока је само површно. Не само зато што Азијци не размишљају у смислу конкуренције већ углавном зато што виде како Запад умире“, тврди Мејсан.
„Због тога Русија и Кина полако граде свој свет, без наде да ће интегрисати Запад, који виде као рањеног предатора. Они не желе да се сукобе с њим… већ да му пруже палијативно збрињавање и да прате његово стање без присиљавања да изврши самоубиство.“
Постоји, додуше, још један сценарио, али је и он мало вероватан, а биће и мање како се снаге Запада смањују, а то је светски рат. „Рањени змај“ је најопаснији, он још може задати смртоносне ударце, макар и у агонији. За сада имамо само „хладни рат“ између Запада и његових клијентелистичких режима (или колонија) с једне, против Истока с друге стране. Хладни рат је нека врста замене за прави рат, игра изнуривања и исцрпљивања, у недостатку других могућности. Све је веће и упадљивије заостајање Запада за Истоком, почев од војне и технолошке сфере, до сфере економије. Ако оружје има последњу реч, не постоји пример да је војно инфериорна сила започела (и добила) неки рат.

Феномен суперимперијализма

Мајкл Хадсон фото: wikipedia.org
У суштини, предност Запада никад није почивала на економској „супериорности“, на предностима његовог „економског модела“, већ на способности принуде, на моћи коју је Америка стекла после Другог светског рата. Како показују анализе америчког економисте Мајкла Хадсона, реч је о комплексном феномену „суперимперијализма“, чији је начин контроле данас превасходно финансијски, уз сталну претњу употребе силе: „У суперимперијализму ради се о томе да се Америка разликује од европског колонијализма по томе што контролише свет финансијски и тајно, политички, а не (пуком) војном силом.“
У питању су механизми који су допуштали Америци да, заједно са својим неолибералним структурама (ММФ, Светска банка итд.), трошкове своје хегемоније пребацује на друге земље, што им је омогућавало истовремено финансирање дефицита платног биланса и дефицита америчког буџета. Мајкл Хадсон детаљно анализира функционисање овог „суперимперијализма“, империјализма новог типа, у књизи која носи идентичан наслов. Књига је своје треће издање доживела ове године.
У суштини, „Америка је саму себе сатерала у ћошак неуравнотеженом војном потрошњом“. Захваљујући томе, „изгубила је своју индустријску предност и међународну конкурентност. Једино што јој је преостајало била је моћ да уништи друге државе уколико оне одбију да своје економије подреде контроли САД… ’А, уколико то не урадите, можемо да учинимо да изгледате као Либија или Ирак. Можда вам се допада да постанете земља налик на Авганистан?’“
Америчка привреда већ неко време није конкурентна и не може се такмичити с другим економијама, поготову не с оним у успону. То је битан разлог зашто Америка све мање производи. Лаж је да је Кина преотела радна места од Америке. Да Кина не постоји, тврди Хадсон, Америка би свеједно имала Појас рђе (Појас рђе – производни појас, manufacturing belt, делови Средњег запада у САД изложени деиндустријализацији, прим. аут.), зато јој је било много уносније да се врати на стари систем финансијског, односно „рентијерског капитализма“, који се базира на монополима. „САД не могу да се више такмиче у индустрији која ствара профит јер у индустрији нема профита. Не можете остварити профит ако су ваши трошкови рада, ваша економија, ваши трошкови транспорта и здравствени трошкови тако високи“ (као у САД). Ова идеја је неко време продавана широм света, упакована у привлачни целофан „постиндустријског друштва“: „Ми ћемо се бавити оним што доноси велики новац (финансијски сектор, сектор ’финансијских услуга’), ви (Глобални Југ) ћете производити уместо нас.“ Систем се назива и финансијализмом и неофеудализмом. Можете још да направите монопол који се заснива на ренти.

Долар је постао врућ кромпир

Кина, међутим, попут Русије, упорно одбија „финансијализацију“ своје економије. Задржава долар само у мери неопходној за стабилност курса. Русија се прва решила долара: „Сједињене Државе су пре неколико година мислиле да ће озбиљно наштетити Русији увођењем санкција на извоз пољопривредних производа у Русију… Оно што је Русија урадила било је нешто најлепше што се догодило: ’Сада можемо да развијамо сопствену пољопривреду’… Русија је данас највећи пољопривредни извозник на свету, који је истиснуо Сједињене Државе.“ Русију су санкцијама САД приморале да постане независна и самодовољна, за почетак у исхрани. И у многим другим областима, руска привреда је остварила независност и данас веома мало, или нимало, зависи од САД. То је промакло разним „економским аналитичарима“, као што им је промакао и вртоглави успон Кине.
Поента је у следећем: „Сви се данас решавају долара и нико не жели да им се долар врати.“ Русија, Иран или Венецуела, али и многе друге земље, данас избегавају доларе: сви купују злато. И плаше се да држе своје злато у Сједињеним Државама, чак и Немачка, јер САД напросто могу да блокирају њихове рачуне. „Долар је сада постао врућ кромпир који нико не жели да задржи, осим сателитских економија у служби САД.“
С „бесплатним ручком за САД је готово“, чак и у сфери технологије, која наставља да функционише по истом принципу, принципу монопола. Ништа неочекивано јер „ниједна земља у последњих 5.000 година није успела да задржи монопол“.
Сада је очигледно да земље попут Кине, и свих других држава које своју економију базирају на производњи, добијају значајну предност. У Кини се данас на случај САД гледа као на предметну лекцију: „Они (Кинези) кажу: видели смо шта су Сједињене Државе урадиле Јапану (почетком 1990-их).“ Већ тада се америчка економија претварала у финансијски мехур, али су „тај мехур апсорбовали Јапан, Енглеска и Европа“. Кина се, насупрот томе, према речима америчког економисте Мајкла Хадсона, определила за реалну економију, у којој влада, индустрија и радници заједнички одлучују и раде на њеном развоју, уместо „поларизоване, финансијски оријентисане регановске и тачеризоване економије какву имамо данас у САД и Енглеској“.

ЕУ је олигархија под контролом САД

Изгледа да, осим тога, праве невоље за Запад тек почињу. На пример, са гасном кризом која данас најтеже погађа Европу, која је настала зато што је Северни ток 2 фактички блокиран. Ова криза погодује шпекулантима, не Русији. Све што Европљани треба да ураде јесте да отворе гасовод, после чега би уследило појефтињење и нормализација у снабдевању. Међутим, „Европска комисија не представља Европу. Брисел ради за Вашингтон. Брисел је огранак америчког Стејт департмента“. Он заправо и нема никакве везе са становништвом Европе, јер Европа, подвлачи Хадсон, није демократија већ олигархија. „Али то је милитаризована олигархија коју контролишу САД.“ Та „милитаризована олигархија“ не следи логику економије ни развоја. Њој је наложено да се непрекидно сукобљава с Русијом, да јој стално упућује своје измишљене оптужбе и да је провоцира, све до руба новог „врућег рата“.
Свет се данас налази на раскршћу. Уколико економску политику не планирају владе, одговорне искључиво свом народу, планираће је Волстрит, Лондон и Париска берза: група мешетара, лишених скрупула. Америка се једноставно, тврди Хадсон, „придружила погрешној страни историје“. Америка је, као и Европска унија, „изабрала неофеудализам“. Али елите које данас воде Америку имају свега двадесетак година живота.
Да ли ће политика коју оне тако доследно спроводе уништити Америку? Они не дају пет пара за то: „Све до чега им је стало јесте да се обогате у наредних двадесет година. Није их брига да ли ће иза себе оставити банкротирану Америку. То улази у њихов пословни план.“ „Остатак света“ ће за то време наставити с растом, у економском, војном, технолошком, научном и цивилизацијском смислу, свакако независно од Запада. „Они“ ће искористити своју прилику. Поставља се још само једно питање: „Куда ће они на концу побећи?“ Али то је динамика на делу.
Данас, по свој прилици, имамо могућност да посматрамо један џиновски експеримент који се одвија ин виво: спектакуларно самоубиство цивилизацијe која се назива, или се још доскора називала Западом. А то је очигледна „предметна лекција“ за све.
[/restrict]

Један коментар

  1. Tоплица

    Све сјајно уочено. Ипак морамо стално имати у виду “маштабност” фигура о којима је овде реч. Ево сад, кад послови Запада као минимум стагнирају у односу на оне на Истоку, глобализација изражена кроз разигравања корјенитих промена на свим правцима живота просто кипти. Док је та аждаха сита мировала, њена величина слабије се и уочавала, али сад ! Прште санкције на све стране, морални преображај тоталан, антропологија све до преображаја човека самог, туторисања свуда каква Свет не памти, војне вежбе и ратне припреме и бројне ситније и крупније мере. Наговештава се и велики РЕСЕТ, па се онда сугерише да је све поменуто само предигра ! А тај ресет оголиће цели свет до голе коже, да би се на томе градио нови почетак ! Но какав, кад знамо да су сви слични пројекти на крају испадали смешни ? Узмимо за пример само последњи комунистички; Лењин и братија срушише и сравнише са земљом ама баш све, да би се након подужег искреног труда испоставило да принцип заједничког власништва не функционише, те да све пропада. Овде није згорег присетити се књиге “Смысл творчества” Николаја Бердјаева, да бисмо се подсетили домена деловања човека и Бога.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *