Druga boja zelenog

Spasavanje planete i života na njoj paradoksom: „Zelena karta“, a ovde je reč o čistoj energiji, postala je čarobna formula u borbi protiv ekološke katastrofe, ta blagodet, međutim, ne pada kao dar s neba, do čiste staze stiže se prilično prljavim putem i novim (neizbežnim) zagađenjem okoline; ćuprija, po onoj metafori, uzima ono što je most propustio

Godinama se to ponavlja: uoči velikih skupova posvećenih klimi sustižu se sve dramatičnija, alarmantnija upozorenja da svet srlja u katastrofu ako se nešto ne preduzme, odlučno i hitno.
Tako je bilo i uoči nedavnog dvodnevnog samita G20 u Rimu i dvonedeljne konferencije UN u Glazgovu koja se okončava na dan kada ovaj broj „Pečata“ bude na kioscima.
I poslednji izveštaj Programa Ujedinjenih nacija za zaštitu životne sredine (UNEP), pod upozoravajućim naslovom „Biće vrelo“, govori o onome što je, na drastičan i dramatičan način, već golim okom vidljivo. Svet se već suočio, i suočava se, s katastrofalnim posledicama neobuzdanog usijavanja atmosfere: s razarajućim olujama i uraganima tamo gde ih nikada nije bilo, pustošnim požarima i potopima biblijskih razmera.

Kritično raskršće

I godinama se, takođe, posle zvučnih skupova ponavlja gotovo isto: varljivu nadu sledi gorko razočaranje. Tako je bilo s čuvenim protokolima iz Kjota, tako je bilo sa sporazumom iz Pariza, tako će, očigledno, biti i posle Glazgova.
Neuspeh „mamutske“ konferencije, s preko dvadeset hiljada učesnika, bio je, praktično, „uprogramiran“: lideri najrazvijenijih i najbogatijih zemalja sveta, Grupa 20, nisu uspeli da se, kad je reč o klimi, dogovore o bilo čemu.
U završnom dokumentu precrtane su (simptomatično) dve odrednice: da se mora „hitno delovati“, a ona vremenska, i precizna, i makar formalno obavezujuća, da se do 2050. mora zaustaviti zagrevanje atmosfere na 1,5 stepen Celzijusa u odnosu na 1900. godinu, preimenovana u neodređenu i neobavezujuću – „sredinom veka“.
Noam Čomski (91), jedan od „najubedljivijih boraca protiv nepravdi, nejednakosti i klimatskog haosa“, kako je predstavljen u intervjuu čiji je neposredni povod bila konferencija u Glazgovu, upozorava da smo zaista stigli na „kritično raskršće“ i da je potreban radikalan zaokret radi spasavanja planete, pre nego što bude (pre)kasno.
Za „klimatski haos“, uveren je Čomski, krivi su neoliberalna filozofija „maksimalizacije profita“ bez ikakve društvene odgovornosti i „klimatski imperijalizam“: oni koji najmanje doprinose ekološkoj katastrofi, a reč je o siromašnim zemljama, najteže su pogođeni. Ilustruje to sledećim podatkom: Evropska unija otprema atomski otpad u Somaliju koja „ne može da se zaštiti“.

Zelena agenda

Čomski je veoma kritičan i prema sopstvenoj zemlji. Sjedinjene Američke Države su jedine napustile protokole iz Kjota. Blokirale su Pariski sporazum i pre Trampa, koji se potom i zvanično povukao iz sporazuma. Pod znakom pitanja su i obavezujuća obećanja koja je Bajden dao u Glazgovu: moguće je da bude blokiran u Kongresu.
Na njegovom nišanu posebno se našla Republikanska stranka. Izgubila je, kaže, svaki privid normalne političke partije. Posvećena gotovo isključivo blagostanju superbogataša i korporativnog sektora, nju ne interesuju građani i budućnost sveta.
Čomski vidi izlaz u političkoj ekonomiji spasavanja planete globalnim Nju dilom. Zelena agenda postala je, iznuđeno, planetarno urgentna tema: počele su da se „zelene“ i političke stranke u čijim programima nikad nije bilo ni slova od ekologije.
Uspeh Zelenih na parlamentarnim izborima oterao je „crne“ (politička boja demohrišćana) u opoziciju posle dugih 16 godina vladavine Angele Merkel. Kad već nisu uspeli da na najvažniji politički položaj u zemlji ustoliče prvu zelenu kancelarku, ekolozi su ušli u koalicione pregovore u „semafor“ formaciji, sa socijaldemokratama i liberalima, s naglašenim ambicijama da radikalno preoblikuju (i modernizuje) zemlju u skladu sa svojim programskim „bojama“.
Zelenim zastavama mašu i one (moćne) multinacionalne kompanije, koje su, poslovično i decenijama, koristeći fosilna goriva, najveći i najopasniji zagađivači. Vuk oblači jagnjeću kožu i pritvorno kreće u „zeleni marketing“. Kompanija „Exon mobil“ se hvali da je „kompanija s dušom“, investira u metode i tehnologije sa znakom sutrašnjice („futurističke“) kako bi iz atmosfere „uklonila zagađenja“ koja „sama izaziva“. Poručuje umirujuće: sve je u redu. I traži da joj se veruje. Ko to hoće i (uopšte) može, neka izvoli.
Zelena karta, a u ovom slučaju reč je prevashodno o zelenoj, obnovljivoj i ekološki čistoj energiji, postala je pitanje biti ili ne biti. Čarobna formula u borbi protiv ekološke katastrofe, za spas planete i života na njoj. Ta blagodet, međutim, ne pada kao dar s neba. Zeleno ima i drugu boju. Do čiste staze stiže se, i ovde, o čemu se u javnosti najčešće ne raspravlja, prljavim putem. Ćuprija uzima ono što je most propustio.

Dragoceni i skupi metali

Nemački nedeljnik „Špigl“ je, tim povodom, upozorio na paradoks: vetroparkovi, solarni paneli i elektroautomobili treba da spasu planetu, a da bi sve to bilo proizvedeno, planeta mora da se razori i uništi.
Za postrojenje koje će koristiti vetar za proizvodnju struje potrebno je obezbediti materijal: cement, pesak, zatim, za generatore, mrežu kablova, dragocene, i sve skuplje metale, čelik, cink, aluminijum i velike količine bakra. A da bi se, na primer, obezbedio samo bakar za jedan osrednji vetropark, potrebno je iskopati i preturiti pedeset hiljada tona zemlje. Nju, potom, ogromnim kiperima treba otpremiti iz dubokih kratera (onaj u Čileu, jednom od najvećih nalazišta bakra, dubok je gotovo četiri hiljade metara!) na „obradu“.
Za odvajanje zemlje i kamena od rude bakra potrebno je mnogo „klasične“, dakle „prljave“ struje i mnogo, mnogo dragocene vode. Za potrebe ovog nalazišta, posle pobune tamošnjeg stanovništva, velikim cevovodima dovedena je morska voda, koja je morala proći kroz proces „odsoljavanja“.
Još primera koji ne govore protiv ekološki čiste energije, ali pokazuju drugu, nevidljivu, ili manje vidljivu stranu medalje: za sistem solarnih panela hiljadu puta hiljadu potrebno je devet tona srebra. U jedan Tesla električni automobil model S stane više litijuma nego u baterijama deset hiljada mobilnih telefona. I šest puta više skupocenih metala nego u klasičan auto: pre svega bakra, grafita, kobalta, iridijuma i nikla.

Vreme nove zavisnosti

Međunarodna agencija za energiju procenjuje, inače, da će se potražnja za ovim metalima do 2040. drastično uvećavati. Za (spornim) litijumom, koji i nas interesuje, na primer, više od četrdeset puta. Njen šef Fatih Birol konstatuje da ti metali postaju „esencijalni deo“ budućeg, globalnog i čistog, energetskog sistema. Svet će od njih zavisiti kao što je do sada zavisio od nafte i gasa. Nalazišta tih metala su, praktično, koncentrisana u nekoliko zemalja: Kina ima najviše onih veoma retkih, Indonezija i Filipini „opskrbljuju“ gotovo pedeset odsto potreba za niklom, Kongo proizvodi dve trećine kobalta, Južna Afrika „pokriva“ 70 odsto svetskog tržišta svojom platinom.
Jedna od najsiromašnijih zemalja sveta, Gvineja, raspolaže najvećim rezervama boksita. Bez njega nema aluminijuma. A bez njega, automobila i vetroparkova. Model audija e-tron sastoji se, beleži precizno „Špigl“, od 804 kilograma aluminijuma. Toliko rudno bogatstvo nije, međutim, donelo Gvineji blagostanje. Na tu teritoriju „kidišu“ mnoge nacionalne i multinacionalne kompanije, od Evrope (Nemačka, Holandija…) do Kine. Ne obzirući se previše na okolinu.

Profit i pohlepa

Iza velikih multinacionalnih firmi, kad se već „isposte“ rudna nalazišta, ostajao je, i ostaje, „krš i lom“, mnogo jalovine, mnogo opasno zagađenih „jezera“ u iskopinama o čemu se decenijama, uglavnom, nije vodilo računa. Svest o opasnostima s kojima se u takvim slučajevima suočava lokalno stanovništvo postaje, u poslednje vreme, sve uočljivija, prerastajući u organizovani otpor i pobunu. Ekonomija, a ovde je često reč o profitu i pohlepi, opasno se sudara s ekologijom.
Potražnja za novim nalazištima dragocenih metala, bez kojih nema čiste energije i spasa od ekološkog haosa, grozničava je. I često agresivna. Manja ponuda od potražnje, i kad nije reč o maherajima moćnih kompanija i špekulantima, čini svoje. Cene gotovo svih metala otišle su za godinu dana „u nebo“: nikla za 26 procenata, bakra 43, aluminijuma 56 procenata, a cena jedne jedine tone litijum-karbonata se utrostručila, otišla je na dvadeset hiljada dolara.
Problem je, međutim, procenjuju u Međunarodnoj agenciji za energiju, što se ni s novim nalazištima, koje je sve teže u vreme probuđene ekološke svesti i otvorenih pobuna otvarati, ne mogu zadovoljiti gotovo nezajažljive potrebe industrijski razvijenih zemalja. Posebno kad je reč o litijumu i kobaltu, bez kojih nema solarne energije, vetroparkova i automobila na struju.
Kad je reč o elektroautomobilima, zavisno od tipa baterija, svaki od njih pojedinačno „apsorbuje“ između 150 i 250 kilograma retkih metala: grafita, nikla, bakra, mangana, kobalta i, naravno, litijuma. Među velikim proizvođačima bukti žestoka bitka oko nabavke dragocenih ruda.
Šef nemačkog BMV-a Oliver Cipse je proletos obznanio da će njegov koncern praviti „najzeleniji auto na svetu“. Ne samo kad je reč o čistom vazduhu nego i o čistim iskopinama: za BMV neće nabavljati metale iz rudokopa u kojima rade deca i koji zagađuju okolinu i truju vodu. Nabavljaće „robu“ od pouzdanih, kontrolisanih, proizvođača, direktno i bez posrednika, iz Maroka, Argentine i Australije. Deluje utešno, a pitanje je: koliko uverljivo.
Jagma za sirovinama Za razliku od klasičnih automobila, na benzin ili dizel, električnom automobilu potrebno je mnogo ranije spomenutih metala do kojih se, često, dolazi na „prljav“ i problematičan način. Jedan od tipova BMV-a „terenc“ ima u sebi šest kilograma kobalta, deset kilograma litijuma i 60 kilograma bakra. Nemački koncern planira da od sadašnja (svega) tri procenta elektroautomobila u ukupno prodatim limuzinama „skoči“ do 2030. godine na više od 50 procenata.
Jagma za sirovinama na svetskom tržištu predstavlja poseban izazov za najjaču privredu Starog kontinenta: Nemačka gotovo potpuno zavisi od uvoza. Doskora s tim nije bilo velikih problema. Sve je teklo „kao voda iz česme“. Sad su, međutim, nastali veliki, gotovo alarmantni problemi. I kad je reč o nabavci, uključujući visoke cene, i kad se radi o otežanom dopremanju. Kritična je, podsećaju mediji, nestašica magnezijuma, neophodnog za proizvodnju aluminijuma, zbog čega posebno „pati“ automobilska industrija, srce nemačke ekonomije. Više od 90 odsto ovog proizvoda u Evropsku uniju stiže iz Kine. Za njegovu proizvodnju potrebno je mnogo električne energije. A trenutna energetska kriza pogodila je snažno i najveću ekonomiju sveta, Kinu: struja je sada nasušno potrebna njenim građanima i firmama. Izvoz magnezijuma može da (pri)čeka.
U Evropskoj komisiji uključen je alarm: suočavamo se s besprimernom krizom u isporukama, s katastrofalnim posledicama.
Energetska kriza „rehabilitovala“ je već otpisani i „prljavi“ ugalj: do čiste, zelene obnovljive i održive energije, makar se k njoj stizalo i „prljavom stazom“ , još će se dugo putovati. Tehnološki razvijene zemlje polažu nadu u reciklažu, ali to je pitanje sutrašnjice.