Друга боја зеленог

Спасавање планете и живота на њој парадоксом: „Зелена карта“, а овде је реч о чистој енергији, постала је чаробна формула у борби против еколошке катастрофе, та благодет, међутим, не пада као дар с неба, до чисте стазе стиже се прилично прљавим путем и новим (неизбежним) загађењем околине; ћуприја, по оној метафори, узима оно што је мост пропустио

Годинама се то понавља: уочи великих скупова посвећених клими сустижу се све драматичнија, алармантнија упозорења да свет срља у катастрофу ако се нешто не предузме, одлучно и хитно.
Тако је било и уочи недавног дводневног самита Г20 у Риму и двонедељне конференције УН у Глазгову која се окончава на дан када овај број „Печата“ буде на киосцима.
И последњи извештај Програма Уједињених нација за заштиту животне средине (УНЕП), под упозоравајућим насловом „Биће врело“, говори о ономе што је, на драстичан и драматичан начин, већ голим оком видљиво. Свет се већ суочио, и суочава се, с катастрофалним последицама необузданог усијавања атмосфере: с разарајућим олујама и ураганима тамо где их никада није било, пустошним пожарима и потопима библијских размера.

Критично раскршће

И годинама се, такође, после звучних скупова понавља готово исто: варљиву наду следи горко разочарање. Тако је било с чувеним протоколима из Кјота, тако је било са споразумом из Париза, тако ће, очигледно, бити и после Глазгова.
Неуспех „мамутске“ конференције, с преко двадесет хиљада учесника, био је, практично, „упрограмиран“: лидери најразвијенијих и најбогатијих земаља света, Група 20, нису успели да се, кад је реч о клими, договоре о било чему.
У завршном документу прецртане су (симптоматично) две одреднице: да се мора „хитно деловати“, а она временска, и прецизна, и макар формално обавезујућа, да се до 2050. мора зауставити загревање атмосфере на 1,5 степен Целзијуса у односу на 1900. годину, преименована у неодређену и необавезујућу – „средином века“.
Ноам Чомски (91), један од „најубедљивијих бораца против неправди, неједнакости и климатског хаоса“, како је представљен у интервјуу чији је непосредни повод била конференција у Глазгову, упозорава да смо заиста стигли на „критично раскршће“ и да је потребан радикалан заокрет ради спасавања планете, пре него што буде (пре)касно.
За „климатски хаос“, уверен је Чомски, криви су неолиберална филозофија „максимализације профита“ без икакве друштвене одговорности и „климатски империјализам“: они који најмање доприносе еколошкој катастрофи, а реч је о сиромашним земљама, најтеже су погођени. Илуструје то следећим податком: Европска унија отпрема атомски отпад у Сомалију која „не може да се заштити“.

Зелена агенда

Чомски је веома критичан и према сопственој земљи. Сједињене Америчке Државе су једине напустиле протоколе из Кјота. Блокирале су Париски споразум и пре Трампа, који се потом и званично повукао из споразума. Под знаком питања су и обавезујућа обећања која је Бајден дао у Глазгову: могуће је да буде блокиран у Конгресу.
На његовом нишану посебно се нашла Републиканска странка. Изгубила је, каже, сваки привид нормалне политичке партије. Посвећена готово искључиво благостању супербогаташа и корпоративног сектора, њу не интересују грађани и будућност света.
Чомски види излаз у политичкој економији спасавања планете глобалним Њу дилом. Зелена агенда постала је, изнуђено, планетарно ургентна тема: почеле су да се „зелене“ и политичке странке у чијим програмима никад није било ни слова од екологије.
Успех Зелених на парламентарним изборима отерао је „црне“ (политичка боја демохришћана) у опозицију после дугих 16 година владавине Ангеле Меркел. Кад већ нису успели да на најважнији политички положај у земљи устоличе прву зелену канцеларку, еколози су ушли у коалиционе преговоре у „семафор“ формацији, са социјалдемократама и либералима, с наглашеним амбицијама да радикално преобликују (и модернизује) земљу у складу са својим програмским „бојама“.
Зеленим заставама машу и оне (моћне) мултинационалне компаније, које су, пословично и деценијама, користећи фосилна горива, највећи и најопаснији загађивачи. Вук облачи јагњећу кожу и притворно креће у „зелени маркетинг“. Компанија „Еxон мобил“ се хвали да је „компанија с душом“, инвестира у методе и технологије са знаком сутрашњице („футуристичке“) како би из атмосфере „уклонила загађења“ која „сама изазива“. Поручује умирујуће: све је у реду. И тражи да јој се верује. Ко то хоће и (уопште) може, нека изволи.
Зелена карта, а у овом случају реч је превасходно о зеленој, обновљивој и еколошки чистој енергији, постала је питање бити или не бити. Чаробна формула у борби против еколошке катастрофе, за спас планете и живота на њој. Та благодет, међутим, не пада као дар с неба. Зелено има и другу боју. До чисте стазе стиже се, и овде, о чему се у јавности најчешће не расправља, прљавим путем. Ћуприја узима оно што је мост пропустио.

Драгоцени и скупи метали

Немачки недељник „Шпигл“ је, тим поводом, упозорио на парадокс: ветропаркови, соларни панели и електроаутомобили треба да спасу планету, а да би све то било произведено, планета мора да се разори и уништи.
За постројење које ће користити ветар за производњу струје потребно је обезбедити материјал: цемент, песак, затим, за генераторе, мрежу каблова, драгоцене, и све скупље метале, челик, цинк, алуминијум и велике количине бакра. А да би се, на пример, обезбедио само бакар за један осредњи ветропарк, потребно је ископати и претурити педесет хиљада тона земље. Њу, потом, огромним киперима треба отпремити из дубоких кратера (онај у Чилеу, једном од највећих налазишта бакра, дубок је готово четири хиљаде метара!) на „обраду“.
За одвајање земље и камена од руде бакра потребно је много „класичне“, дакле „прљаве“ струје и много, много драгоцене воде. За потребе овог налазишта, после побуне тамошњег становништва, великим цевоводима доведена је морска вода, која је морала проћи кроз процес „одсољавања“.
Још примера који не говоре против еколошки чисте енергије, али показују другу, невидљиву, или мање видљиву страну медаље: за систем соларних панела хиљаду пута хиљаду потребно је девет тона сребра. У један Тесла електрични аутомобил модел С стане више литијума него у батеријама десет хиљада мобилних телефона. И шест пута више скупоцених метала него у класичан ауто: пре свега бакра, графита, кобалта, иридијума и никла.

Време нове зависности

Међународна агенција за енергију процењује, иначе, да ће се потражња за овим металима до 2040. драстично увећавати. За (спорним) литијумом, који и нас интересује, на пример, више од четрдесет пута. Њен шеф Фатих Бирол констатује да ти метали постају „есенцијални део“ будућег, глобалног и чистог, енергетског система. Свет ће од њих зависити као што је до сада зависио од нафте и гаса. Налазишта тих метала су, практично, концентрисана у неколико земаља: Кина има највише оних веома ретких, Индонезија и Филипини „опскрбљују“ готово педесет одсто потреба за никлом, Конго производи две трећине кобалта, Јужна Африка „покрива“ 70 одсто светског тржишта својом платином.
Једна од најсиромашнијих земаља света, Гвинеја, располаже највећим резервама боксита. Без њега нема алуминијума. А без њега, аутомобила и ветропаркова. Модел аудија е-трон састоји се, бележи прецизно „Шпигл“, од 804 килограма алуминијума. Толико рудно богатство није, међутим, донело Гвинеји благостање. На ту територију „кидишу“ многе националне и мултинационалне компаније, од Европе (Немачка, Холандија…) до Кине. Не обзирући се превише на околину.

Профит и похлепа

Иза великих мултинационалних фирми, кад се већ „испосте“ рудна налазишта, остајао је, и остаје, „крш и лом“, много јаловине, много опасно загађених „језера“ у ископинама о чему се деценијама, углавном, није водило рачуна. Свест о опасностима с којима се у таквим случајевима суочава локално становништво постаје, у последње време, све уочљивија, прерастајући у организовани отпор и побуну. Економија, а овде је често реч о профиту и похлепи, опасно се судара с екологијом.
Потражња за новим налазиштима драгоцених метала, без којих нема чисте енергије и спаса од еколошког хаоса, грозничава је. И често агресивна. Мања понуда од потражње, и кад није реч о махерајима моћних компанија и шпекулантима, чини своје. Цене готово свих метала отишле су за годину дана „у небо“: никла за 26 процената, бакра 43, алуминијума 56 процената, а цена једне једине тоне литијум-карбоната се утростручила, отишла је на двадесет хиљада долара.
Проблем је, међутим, процењују у Међународној агенцији за енергију, што се ни с новим налазиштима, које је све теже у време пробуђене еколошке свести и отворених побуна отварати, не могу задовољити готово незајажљиве потребе индустријски развијених земаља. Посебно кад је реч о литијуму и кобалту, без којих нема соларне енергије, ветропаркова и аутомобила на струју.
Кад је реч о електроаутомобилима, зависно од типа батерија, сваки од њих појединачно „апсорбује“ између 150 и 250 килограма ретких метала: графита, никла, бакра, мангана, кобалта и, наравно, литијума. Међу великим произвођачима букти жестока битка око набавке драгоцених руда.
Шеф немачког БМВ-а Оливер Ципсе је пролетос обзнанио да ће његов концерн правити „најзеленији ауто на свету“. Не само кад је реч о чистом ваздуху него и о чистим ископинама: за БМВ неће набављати метале из рудокопа у којима раде деца и који загађују околину и трују воду. Набављаће „робу“ од поузданих, контролисаних, произвођача, директно и без посредника, из Марока, Аргентине и Аустралије. Делује утешно, а питање је: колико уверљиво.
Јагма за сировинама За разлику од класичних аутомобила, на бензин или дизел, електричном аутомобилу потребно је много раније споменутих метала до којих се, често, долази на „прљав“ и проблематичан начин. Један од типова БМВ-а „теренц“ има у себи шест килограма кобалта, десет килограма литијума и 60 килограма бакра. Немачки концерн планира да од садашња (свега) три процента електроаутомобила у укупно продатим лимузинама „скочи“ до 2030. године на више од 50 процената.
Јагма за сировинама на светском тржишту представља посебан изазов за најјачу привреду Старог континента: Немачка готово потпуно зависи од увоза. Доскора с тим није било великих проблема. Све је текло „као вода из чесме“. Сад су, међутим, настали велики, готово алармантни проблеми. И кад је реч о набавци, укључујући високе цене, и кад се ради о отежаном допремању. Критична је, подсећају медији, несташица магнезијума, неопходног за производњу алуминијума, због чега посебно „пати“ аутомобилска индустрија, срце немачке економије. Више од 90 одсто овог производа у Европску унију стиже из Кине. За његову производњу потребно је много електричне енергије. А тренутна енергетска криза погодила је снажно и највећу економију света, Кину: струја је сада насушно потребна њеним грађанима и фирмама. Извоз магнезијума може да (при)чека.
У Европској комисији укључен је аларм: суочавамо се с беспримерном кризом у испорукама, с катастрофалним последицама.
Енергетска криза „рехабилитовала“ је већ отписани и „прљави“ угаљ: до чисте, зелене обновљиве и одрживе енергије, макар се к њој стизало и „прљавом стазом“ , још ће се дуго путовати. Технолошки развијене земље полажу наду у рециклажу, али то је питање сутрашњице.