Braća u Beogradu

Da li je radost opozicije zbog dolaska braće Hil samo stari podanički refleks, ili postoji opasnost od izazivanja nasilja u Srbiji?

Iako se na Balkanu menja gotovo čitava garnitura američkih diplomata, pažnja javnosti najviše je usmerena na rođenu braću Kristofera i Nikolasa Hila. Kristofer je vanserijski diplomata, predviđen za ambasadora u Beogradu, a Nikolas vrhunski obaveštajac CIA čiju ćemo ulogu na Balkanu tek videti. Nema više visokog američkog diplomate koji ujedno nije i obaveštajac. I obratno, nema vrhunskog obaveštajca koji nije ovladao diplomatskim veštinama kako bi maska pod kojom obavlja prljave akcije i operacije bila uverljiva. A braća Hil spadaju u pionire nove tehnike delovanja, gde su obaveštajni centri (uglavnom smešteni u ambasadama) postali važniji za realizaciju američkih interesa od samih ambasada.

RIČARD HOLBRUK I MADLEN OLBRAJT Prevremeni opoziv ambasadora Entonija Godfrija da bi dužnost preuzeo Kristofer Hil, siguran je znak da će se nešto promeniti u američkoj politici prema Srbiji.
Nas najviše brine to što je Kristofer Hil učenik i saradnik Ričarda Holbruka i Madlen Olbrajt, dobro poznatih srbomrzaca, čija je fatalna politika ostavila trajne posledice po Srbiju i Srbe na Balkanu. Sećamo se da su pravi problemi s albanskim teroristima na KiM počeli tek kada je Holbruk izuo cipele, seo s njima i napravio dogovor koji traje do danas. Madlen Olbrajt je zapretila da će nas bombardovanjem vratiti u kameno doba, i pokušala je da to sprovede u praksi.
Kristofer je bio član Holbrukovog tima prilikom pregovora iz kojih je proistekao Dejtonski sporazum. Imao je veoma važnu ulogu i tokom pregovora i konferencije u Rambujeu 1999. godine, kao specijalni izaslanik državne sekretarke Madlen Olbrajt.

[restrict]

MANIPULACIJA U RAMBUJEU Dobri poznavaoci prilika kažu da u Rambujeu pregovora nije ni bilo – bar ne direktnih pregovora s Albancima, nego se kompletna komunikacija odvijala preko Kristofera Hila. On je tvrdio da Albanci ne prihvataju direktne pregovore, a prosto je neverovatno da ih Amerikanci na to nisu mogli prisiliti. Pre će biti da direktni pregovori nisu odgovarali SAD jer je cilj bio da se dogovor i ne postigne.
Kristofer Hil je kao ovlašćeni posrednik jednima i drugima prenosio stavove druge strane, i tako stvorio odlične uslove za manipulaciju – da ponešto doda ili prećuti i tako presudno utiče da pregovori propadnu. Srpska strana je optužena za krah pregovora, što je poslužilo kao jedan od povoda za bombardovanje SRJ.
Ako je već tada, kao relativno mlad diplomata, Kristofer Hil pokazao tako velike manipulativne sposobnosti, šta bi tek danas mogao iskonstruisati, s obzirom na brojna kasnija iskustva i stečeni ugled? Jer bio je ambasador u Poljskoj i Makedoniji, i specijalni izaslanik za „Kosovo“, tako da govori srpski, makedonski i poljski jezik i poznaje lokalne kulture i običaje. Bio je ambasador i u Južnoj Koreji, specijalni savetnik predsednika i šef Nacionalnog saveta za bezbednost, tako da je predvodio američku delegaciju u pregovorima o nuklearnim pitanjima sa Severnom Korejom. Zaista impresivna karijera koja garantuje uticaj i moć, tako da nije bez razloga aktiviran iz penzije i uključen u diplomatski tim za rešavanje problema na Balkanu.

CIA RAZBIJAČ Za Kristofera Hila se može reći da ima perfidan diplomatski pristup rešavanju problema, dok je njegov brat Nikolas pravi „CIA razbijač“ u čijem „diplomatskom“ nastupu nema baš mnogo diplomatije. Njemu je diplomatski pasoš više služio kao maska i zaštita za prljave akcije CIA.
Toliko su različiti u aktivnostima, kao da nisu rođena braća, jer su im ponašanje oblikovale dužnosti i karijere više nego porodica. Nikolas želi da reši sve sada i odmah, dok je Kristofer usvojio savete njihovog oca diplomate, da „stvari ne treba forsirati, jer ako nešto ne radi, ima razloga za to i treba utvrditi zašto“.
Međutim, u paru su oni razorni, svaki na svoj način, i verovatno zbog toga oni koji ih dobro poznaju zaziru od njihovog povratka na Balkan. Da li braća Hil samo sprovode zacrtanu politiku Stejt departmenta prema Balkanu ili imaju i neki lični negativan stav prema Srbima, nije sasvim jasno, iako osnova za to mišljenje postoji.
Njihov otac bio je diplomata u Beogradu 1961. kada je u Kongu ubijen Patris Lumumba. Nikolas je rođen u Beogradu i bio je sasvim mali, dok je Kristofer išao u treći razred osnovne škole. Tada su im demonstranti, Srbi, demolirali kuću u kojoj su živeli zbog vesti da je Lumumbu ubila CIA, a građani su pružali podršku nesvrstanom Kongu. Kristofer se seća kako je došao iz škole, zatekao uplašenu majku s Nikolasom u naručju i razbijene prozore kuće. Na kući je video parole-poruke „Jenki idite kući“, „Lumumba“ i nešto sa CIA što nije razumeo. Iz njegovih memoara se vidi da je to na njega ostavilo snažan utisak, i to je mogući razlog da kao porodica toliko zamrze Srbe…

PERSONA NON GRATA Nikolas je svojevremeno zvanično bio otpravnik poslova Ambasade SAD u BiH, ali svi znaju da je bio samo kvalitetan obaveštajac CIA, sa zonom operativnih aktivnosti širom Balkana.
Spominjan je tokom suđenja za pokušaj atentata na Vuka Draškovića u Budvi, gde su razlozi za tajno praćenje i snimanje Draškovića opravdavani time što je dogovorio sastanak s američkim obaveštajcem Nikolasom Hilom. Ipak, neprijatnu sliku o njemu kod Srba najviše stvara zaključak da je svojevremeno u Sarajevu imao isti zadatak prema Miloradu Dodiku kakav je Vilijem Montgomeri imao prema Slobodanu Miloševiću u Budimpešti. Praktično je vodio kampanju protiv Dodika i pokušavao na sve načine da ga kompromituje i smeni. Optužio ga je za korupciju, nezakonito bogaćenje i kupovinu luksuznih nekretnina na Kipru i u Beogradu, i da pritiskom na sudije utiče da se predmeti o korupciji ne procesuiraju. Dodik mu, naravno, nije ostajao dužan, dokazao je da stranci kontrolišu sudstvo u BiH i da selekciju predmeta vrši baš američki državljanin koji sedi u tužilaštvu.
Naravno da tu nije bio cilj Milorad Dodik nego Republika Srpska. Nikolas nije lako odustao, organizovao je čak i „Evromajdan“, gde je pod pritiskom demonstracija Bošnjaka pokušao da promeni Dejtonski sporazum i Ustav BiH uz obrazloženje „da su to živi dokumenti koje povremeno treba ažurirati“. Nije krio svoj krajnji cilj, da BiH uđe u EU i NATO. Nije uspeo u svojim namerama. Tri godine je bio na toj dužnosti i na odlasku zaključio da je najveća prepreka na reformskom putu BiH Republika Srpska.
Ako se sve to ima u vidu, pa i činjenica da je Dodik zvanično tražio da se Nikolas Hil proglasi personom non grata u BiH (što naravno nisu prihvatili bošnjački i hrvatski predstavnik), šta sada očekivati od njega nego da nastavi tamo gde je stao – da ponovo pokuša da ukine RS, unitarizuje BiH i uvede je u NATO. Kao i tada, Milorada Dodika mora eliminisati kao glavnu prepreku. Nikolas Hil je službovao i u Zagrebu, tako da su i njegova balkanska iskustva zaista velika i sigurno ima veliki uticaj na kreiranje planova CIA.

NOVI POKUŠAJ PREVRATA Logično je da nova američka diplomatsko-obaveštajna garnitura, u kojoj su i braća Hil, prvo obnovi svoje stare veze i pokuša da iskoristi sve političke i destruktivne faktore u Srbiji koji mogu poslužiti u budućim hibridnim operacijama.
Te veze se već uspostavljaju, a pošto su srpske obaveštajno-bezbednosne službe značajno ojačale, najbezbednije je da se kontakti i dogovori obave negde u inostranstvu. U SAD su na dogovore ekspresno otišli predsednik Stranke slobode i pravde Dragan Đilas i njegov zamenik Borko Stefanović. Za sada se zna da su se sastali s jednim diplomatom iz diplomatske garniture za Balkan Gabrijelom Eskobarom, nakon čega je usledila konkretna akcija – u svojim izjavama Srbe na severu Kosova oni su označili kao kriminalce, i istovremeno uspostavljaju jake veze s albanskim lobistima u američkom Senatu.
Pokušavaju da zajednički podstaknu predsednika Džozefa Bajdena da uvede nekakve sankcije – blokadu imovine i zabranu ulaska u SAD „osobama koje destabilizuju Zapadni Balkan“. Tu misle pre svega na predsednika Srbije Aleksandra Vučića i člana predsedništva BiH Milorada Dodika.
Probudila se i nama dobro poznata politička trojka Boris Tadić, Dragan Šutanovac i general Zdravko Ponoš, preko koje su zapadni moćnici svojevremeno uspeli da drastično oslabe odbrambeni i obaveštajno-bezbednosni sistem Srbije. Pljačkaškim privatizacijama oslabljena je i ekonomska osnova društva.
Stranci su tada znali šta rade – uložili su veliki napor i novac da dovedu poslušnike na vlast, znajući da će se kasnije svaki zahtev realizovati kao pritiskom na dugme. Svoju kandidaturu za predsednika Srbije na predstojećim izborima, nakon najave dolaska braće Hil, stidljivo spominje Boris Tadić, a glasno najavljuje Zdravko Ponoš. I jedan i drugi postavljaju neke uslove, u smislu, „ako se opozicija ujedini“… Znaju ko takvo ujedinjenje može da sprovede, pa je utisak da se u stvari nude stranim diplomatama s kojima su već nekada sarađivali.
Ponoš to i ne krije kada kaže: „Ja bih bio spreman da kažem da kad neko odluči da Kristofera Hila izvuče iz penzije i dovede ga ovde, onda postoji priličan nivo izvesnosti da on neće otići odavde a da Vučić ostane.“ Znači, znaju da se plan rušenja predsednika Vučića priprema i da će ga sprovoditi strani faktor.

PRIPREMA SUKOBA Najava dolaska američkih diplomatskih i obaveštajnih veterana podigla je temperaturu i u našem okruženju, tako da su medijski napadi, zapaljive izjave i otvorene pretnje ratom svakodnevna pojava. Dolasku „veterana“ najviše se raduju Albanci, ali i Hrvati i Bošnjaci, dok su Srbi zabrinuti da se aktiviranjem diplomata iz Klintonovog vremena i njegova politika ne vrati na scenu. Hrvati priželjkuju Ponoša na čelu Srbije zato što znaju da bi to za srpski narod bilo pogubno. Trenutno je u pitanju zastoj u imenovanjima za ambasadore i specijalne izaslanike, navodno zbog nekih internih prepucavanja u američkom Senatu vezano za „Severni tok 2“, ali pre će biti da su to perfidne igre i da se diplomatsko-obaveštajni tim za Balkan uvežbava za buduće široke akcije kojima će pokušati da probleme rešavaju u američkom interesu. Iako sve izgleda tako kao da se i prevratničke opozicione stranke spremaju za izbore, male su šanse da pobede. Veća je mogućnost da će predizborna kampanja i sami izbori poslužiti kao povod za nasilne proteste i nemire, uz snažnu podršku zapadne propagandne mašinerije i drugih hibridnih akcija, pod optužbom da vlast lažira i krade glasove.
Među ekspertima za hibridno ratovanje, obojene revolucije i prevrate nalaze se i eksperti za postizanje i formulisanje međunarodnih sporazuma. Oni su navikli da uspostavljaju mir iz ratnog sukoba i tu se krije velika opasnost. Tako je mnogo lakše nametnuti pripremljene sporazume, jer kada sukobi bukte i kada se gine, mir postaje najvažniji pa je lakše pritisnuti i primorati neke ličnosti da potpišu pripremljena dokumenta. Ako bude potreban sukob kao vrsta pritiska na Srbiju, za to su zaduženi Britanci na Kosmetu sa svojom MI6 i Gurkama.
Tako i sve one besmislene vojne avanture Aljbina Kurtija dobijaju smisao, jer se zna koje su „crvene linije“ čiji prelazak Srbija neće tolerisati. Po ovome što do sada preduzimaju zapadni stratezi za hibridno ratovanje vidi se da su im i ove procene i planovi katastrofalno loši, možda najlošiji do sada. Zanemaruju novu snagu Srbije i sigurnu pomoć moćnih prijatelja, Rusije i Kine. Ako stvarno krenu u realizaciju nekakvog prevrata, mogli bi doživeti mnoga neprijatna iznenađenja, jer je odbrambeno-bezbednosni sistem Srbije postao tvrd orah. Najbolja procena bi im bila da Srbiju ostave na miru.

[/restrict]