Браћа у Београду

Да ли је радост опозиције због доласка браће Хил само стари поданички рефлекс, или постоји опасност од изазивања насиља у Србији?

Иако се на Балкану мења готово читава гарнитура америчких дипломата, пажња јавности највише је усмерена на рођену браћу Кристофера и Николаса Хила. Кристофер је вансеријски дипломата, предвиђен за амбасадора у Београду, а Николас врхунски обавештајац ЦИА чију ћемо улогу на Балкану тек видети. Нема више високог америчког дипломате који уједно није и обавештајац. И обратно, нема врхунског обавештајца који није овладао дипломатским вештинама како би маска под којом обавља прљаве акције и операције била уверљива. А браћа Хил спадају у пионире нове технике деловања, где су обавештајни центри (углавном смештени у амбасадама) постали важнији за реализацију америчких интереса од самих амбасада.

РИЧАРД ХОЛБРУК И МАДЛЕН ОЛБРАЈТ Превремени опозив амбасадора Ентонија Годфрија да би дужност преузео Кристофер Хил, сигуран је знак да ће се нешто променити у америчкој политици према Србији.
Нас највише брине то што је Кристофер Хил ученик и сарадник Ричарда Холбрука и Мадлен Олбрајт, добро познатих србомрзаца, чија је фатална политика оставила трајне последице по Србију и Србе на Балкану. Сећамо се да су прави проблеми с албанским терористима на КиМ почели тек када је Холбрук изуо ципеле, сео с њима и направио договор који траје до данас. Мадлен Олбрајт је запретила да ће нас бомбардовањем вратити у камено доба, и покушала је да то спроведе у пракси.
Кристофер је био члан Холбруковог тима приликом преговора из којих је проистекао Дејтонски споразум. Имао је веома важну улогу и током преговора и конференције у Рамбујеу 1999. године, као специјални изасланик државне секретарке Мадлен Олбрајт.

[restrict]

МАНИПУЛАЦИЈА У РАМБУЈЕУ Добри познаваоци прилика кажу да у Рамбујеу преговора није ни било – бар не директних преговора с Албанцима, него се комплетна комуникација одвијала преко Кристофера Хила. Он је тврдио да Албанци не прихватају директне преговоре, а просто је невероватно да их Американци на то нису могли присилити. Пре ће бити да директни преговори нису одговарали САД јер је циљ био да се договор и не постигне.
Кристофер Хил је као овлашћени посредник једнима и другима преносио ставове друге стране, и тако створио одличне услове за манипулацију – да понешто дода или прећути и тако пресудно утиче да преговори пропадну. Српска страна је оптужена за крах преговора, што је послужило као један од повода за бомбардовање СРЈ.
Ако је већ тада, као релативно млад дипломата, Кристофер Хил показао тако велике манипулативне способности, шта би тек данас могао исконструисати, с обзиром на бројна каснија искуства и стечени углед? Јер био је амбасадор у Пољској и Македонији, и специјални изасланик за „Косово“, тако да говори српски, македонски и пољски језик и познаје локалне културе и обичаје. Био је амбасадор и у Јужној Кореји, специјални саветник председника и шеф Националног савета за безбедност, тако да је предводио америчку делегацију у преговорима о нуклеарним питањима са Северном Корејом. Заиста импресивна каријера која гарантује утицај и моћ, тако да није без разлога активиран из пензије и укључен у дипломатски тим за решавање проблема на Балкану.

ЦИА РАЗБИЈАЧ За Кристофера Хила се може рећи да има перфидан дипломатски приступ решавању проблема, док је његов брат Николас прави „ЦИА разбијач“ у чијем „дипломатском“ наступу нема баш много дипломатије. Њему је дипломатски пасош више служио као маска и заштита за прљаве акције ЦИА.
Толико су различити у активностима, као да нису рођена браћа, јер су им понашање обликовале дужности и каријере више него породица. Николас жели да реши све сада и одмах, док је Кристофер усвојио савете њиховог оца дипломате, да „ствари не треба форсирати, јер ако нешто не ради, има разлога за то и треба утврдити зашто“.
Међутим, у пару су они разорни, сваки на свој начин, и вероватно због тога они који их добро познају зазиру од њиховог повратка на Балкан. Да ли браћа Хил само спроводе зацртану политику Стејт департмента према Балкану или имају и неки лични негативан став према Србима, није сасвим јасно, иако основа за то мишљење постоји.
Њихов отац био је дипломата у Београду 1961. када је у Конгу убијен Патрис Лумумба. Николас је рођен у Београду и био је сасвим мали, док је Кристофер ишао у трећи разред основне школе. Тада су им демонстранти, Срби, демолирали кућу у којој су живели због вести да је Лумумбу убила ЦИА, а грађани су пружали подршку несврстаном Конгу. Кристофер се сећа како је дошао из школе, затекао уплашену мајку с Николасом у наручју и разбијене прозоре куће. На кући је видео пароле-поруке „Јенки идите кући“, „Лумумба“ и нешто са ЦИА што није разумео. Из његових мемоара се види да је то на њега оставило снажан утисак, и то је могући разлог да као породица толико замрзе Србе…

ПЕРСОНА НОН ГРАТА Николас је својевремено званично био отправник послова Амбасаде САД у БиХ, али сви знају да је био само квалитетан обавештајац ЦИА, са зоном оперативних активности широм Балкана.
Спомињан је током суђења за покушај атентата на Вука Драшковића у Будви, где су разлози за тајно праћење и снимање Драшковића оправдавани тиме што је договорио састанак с америчким обавештајцем Николасом Хилом. Ипак, непријатну слику о њему код Срба највише ствара закључак да је својевремено у Сарајеву имао исти задатак према Милораду Додику какав је Вилијем Монтгомери имао према Слободану Милошевићу у Будимпешти. Практично је водио кампању против Додика и покушавао на све начине да га компромитује и смени. Оптужио га је за корупцију, незаконито богаћење и куповину луксузних некретнина на Кипру и у Београду, и да притиском на судије утиче да се предмети о корупцији не процесуирају. Додик му, наравно, није остајао дужан, доказао је да странци контролишу судство у БиХ и да селекцију предмета врши баш амерички држављанин који седи у тужилаштву.
Наравно да ту није био циљ Милорад Додик него Република Српска. Николас није лако одустао, организовао је чак и „Евромајдан“, где је под притиском демонстрација Бошњака покушао да промени Дејтонски споразум и Устав БиХ уз образложење „да су то живи документи које повремено треба ажурирати“. Није крио свој крајњи циљ, да БиХ уђе у ЕУ и НАТО. Није успео у својим намерама. Три године је био на тој дужности и на одласку закључио да је највећа препрека на реформском путу БиХ Република Српска.
Ако се све то има у виду, па и чињеница да је Додик званично тражио да се Николас Хил прогласи персоном нон грата у БиХ (што наравно нису прихватили бошњачки и хрватски представник), шта сада очекивати од њега него да настави тамо где је стао – да поново покуша да укине РС, унитаризује БиХ и уведе је у НАТО. Као и тада, Милорада Додика мора елиминисати као главну препреку. Николас Хил је службовао и у Загребу, тако да су и његова балканска искуства заиста велика и сигурно има велики утицај на креирање планова ЦИА.

НОВИ ПОКУШАЈ ПРЕВРАТА Логично је да нова америчка дипломатско-обавештајна гарнитура, у којој су и браћа Хил, прво обнови своје старе везе и покуша да искористи све политичке и деструктивне факторе у Србији који могу послужити у будућим хибридним операцијама.
Те везе се већ успостављају, а пошто су српске обавештајно-безбедносне службе значајно ојачале, најбезбедније је да се контакти и договори обаве негде у иностранству. У САД су на договоре експресно отишли председник Странке слободе и правде Драган Ђилас и његов заменик Борко Стефановић. За сада се зна да су се састали с једним дипломатом из дипломатске гарнитуре за Балкан Габријелом Ескобаром, након чега је уследила конкретна акција – у својим изјавама Србе на северу Косова они су означили као криминалце, и истовремено успостављају јаке везе с албанским лобистима у америчком Сенату.
Покушавају да заједнички подстакну председника Џозефа Бајдена да уведе некакве санкције – блокаду имовине и забрану уласка у САД „особама које дестабилизују Западни Балкан“. Ту мисле пре свега на председника Србије Александра Вучића и члана председништва БиХ Милорада Додика.
Пробудила се и нама добро позната политичка тројка Борис Тадић, Драган Шутановац и генерал Здравко Понош, преко које су западни моћници својевремено успели да драстично ослабе одбрамбени и обавештајно-безбедносни систем Србије. Пљачкашким приватизацијама ослабљена је и економска основа друштва.
Странци су тада знали шта раде – уложили су велики напор и новац да доведу послушнике на власт, знајући да ће се касније сваки захтев реализовати као притиском на дугме. Своју кандидатуру за председника Србије на предстојећим изборима, након најаве доласка браће Хил, стидљиво спомиње Борис Тадић, а гласно најављује Здравко Понош. И један и други постављају неке услове, у смислу, „ако се опозиција уједини“… Знају ко такво уједињење може да спроведе, па је утисак да се у ствари нуде страним дипломатама с којима су већ некада сарађивали.
Понош то и не крије када каже: „Ја бих био спреман да кажем да кад неко одлучи да Кристофера Хила извуче из пензије и доведе га овде, онда постоји приличан ниво извесности да он неће отићи одавде а да Вучић остане.“ Значи, знају да се план рушења председника Вучића припрема и да ће га спроводити страни фактор.

ПРИПРЕМА СУКОБА Најава доласка америчких дипломатских и обавештајних ветерана подигла је температуру и у нашем окружењу, тако да су медијски напади, запаљиве изјаве и отворене претње ратом свакодневна појава. Доласку „ветерана“ највише се радују Албанци, али и Хрвати и Бошњаци, док су Срби забринути да се активирањем дипломата из Клинтоновог времена и његова политика не врати на сцену. Хрвати прижељкују Поноша на челу Србије зато што знају да би то за српски народ било погубно. Тренутно је у питању застој у именовањима за амбасадоре и специјалне изасланике, наводно због неких интерних препуцавања у америчком Сенату везано за „Северни ток 2“, али пре ће бити да су то перфидне игре и да се дипломатско-обавештајни тим за Балкан увежбава за будуће широке акције којима ће покушати да проблеме решавају у америчком интересу. Иако све изгледа тако као да се и превратничке опозиционе странке спремају за изборе, мале су шансе да победе. Већа је могућност да ће предизборна кампања и сами избори послужити као повод за насилне протесте и немире, уз снажну подршку западне пропагандне машинерије и других хибридних акција, под оптужбом да власт лажира и краде гласове.
Међу експертима за хибридно ратовање, обојене револуције и преврате налазе се и експерти за постизање и формулисање међународних споразума. Они су навикли да успостављају мир из ратног сукоба и ту се крије велика опасност. Тако је много лакше наметнути припремљене споразуме, јер када сукоби букте и када се гине, мир постаје најважнији па је лакше притиснути и приморати неке личности да потпишу припремљена документа. Ако буде потребан сукоб као врста притиска на Србију, за то су задужени Британци на Космету са својом МИ6 и Гуркама.
Тако и све оне бесмислене војне авантуре Аљбина Куртија добијају смисао, јер се зна које су „црвене линије“ чији прелазак Србија неће толерисати. По овоме што до сада предузимају западни стратези за хибридно ратовање види се да су им и ове процене и планови катастрофално лоши, можда најлошији до сада. Занемарују нову снагу Србије и сигурну помоћ моћних пријатеља, Русије и Кине. Ако стварно крену у реализацију некаквог преврата, могли би доживети многа непријатна изненађења, јер је одбрамбено-безбедносни систем Србије постао тврд орах. Најбоља процена би им била да Србију оставе на миру.

[/restrict]