Zečevizija – Paradžanov na unutrašnjoj slobodi

Sergej Paradžanov nije bio disident u užem smislu reči, mada je važna figura u istoriji „sovjetskog disidentstva“. Njegova unutrašnja sloboda je bila bezgranična. Ali sve to je imalo svoju cenu. Svaki delić njegove zatvorske umetnosti govori o velikoj patnji. Pristao je da plati tu cenu: „Svetio sam se svojom ljubavlju“, govorio je i to danas stoji na njegovom grobu kao istiniti epitaf

Najveći deo svog života Sergej Paradžanov proveo je u užasnoj vrsti izolacije od sredstava za rad, od kamere i ekrana, od filmskog sveta i sveta uopšte. Čovek koji je stvorio jedan filmski stil neuporediv s bilo kojim postojećim bio je sistematski onemogućavan da stvara bilo šta. Osećao se kao jedno od onih nakaznih mitskih bića na vrhu Bogorodičine crkve u Parizu što zgrčena reže na svet ispod sebe. „Kada bih vam otvorio svoj lični arhiv, našli biste tamo tri osude na robiju, kojim mi je oduzeta sloboda“, žalio se Paradžanov Ronu Holoveju, američkom istoričaru filma na jednom od svojih retkih boravaka na Zapadu, gde su ga pustili na kraju života i sovjetske ere, koju je gotovo celu proveo zaključan u Zonu. Zona je bio tipično sovjetski eufemizam za logor ili zatvor, ali je mogao označavati i svako drugo mesto ograničenog kretanja i slobode kojim je upravljala tajna služba. Za „tamo gde treba“ važili su naročiti zakoni o kojima se nije mnogo govorilo, ali su svi znali o kakvom paklu se radi. Bio je to radikalni izazov onome što je pod Zonom podrazumevao Tarkovski u Stalkeru. Pisma i crteže, koje je Paradžanov nekako dostavljao iz svojih zona u spoljni svet, sakupio je Garegin Zakojan i izdao ih prošle godine u Jerevanu.

SLOBODAN UNUTAR SOPSTVENE VIZIJE „U tim osudama pisalo je da sam nadrealista koji vidi društvenu strukturu kao himeru. Kao jedna od himera sa krova crkve Notr Dam, onih sa gnusnim gubicama i masivnim papcima što motre na grad Pariz, čekao sam novi dan i zavideo mu“, govorio je docnije Paradžanov. Našli smo posle ovu optužnicu među sudskim papirima i u njoj je doista reč himera, kojom je neki nadareni sovjetski pravnik ukazivao na društvenu opasnost od jednog „nadrealiste“, kao od zlokobne tvorevine ljudske mašte s gotičkog tornja. Za državu bio je to jermensko-gruzijsko-ukrajinsko-rusko-zakavkaski graždanin, pravi produkt sistema koji je otpao od sovjetske nadnacije svesnog proletarijata. Tek pri kraju njegovog burnog, gotovo neverovatnog života, kada je prognan iz Moskve, Kijeva, Bakua, s Karpata i s Kavkaza, iz rodnog Tbilisija u zavičajni Jerevan da tamo umre, shvatio je da je njegov dugogodišnji, uporni i prostosrdačni, gotovo detinjasti otpor sistemu na kraju uspeo da sačuva jedan kosmopolitski identitet, potekao od Andersenovih bajki i Šubertove muzike, od braće Grim i braće Limijer. „Njegov način razmišljanja, njegovo paradoksalno, poetsko svojstvo da voli lepotu omogućilo mu je da ostane apsolutno slobodan unutar sopstvene vizije“, opisao je dugogodišnji znanac Andrej Tarkovski. U Zoni je građanin sveta Sergo Paradžanov stekao neku vrstu prirodnog imuniteta prema zlu i zločinu i uspeo da sačuva svoj unutrašnji život. Ali po koju cenu?

Andrej Tarkovski: To je prava umetnost On stvara nešto što bi se moglo nazvati kolažima, lutkama, šeširima ili nečem sličnom „dizajnu“. Ali ima nešto iznad toga što je veoma darovito i plemenito; to je prava umetnost. Spontanost. Kad ga obuzme neka ideja, on ne planira, aranžira ili procenjuje kako da tu zamisao izvrši na najbolji mogući način. Nema razlike između ideje i njene implementacije; nema vremena za gubljenje. Emocija zapali kreaciju u nešto konačno, bez ičega suvišnog. To nastaje kroz svoju izvornu čistotu, spontanost i naivnost. Žan-Lik Godar: Majstor hrama U hramu filma postoje slike, svetlost i stvarnost. Sergej Paradžanov je majstor u tom hramu.

PROPASTI ILI POSTATI UMETNIK? „Izolacija u sovjetskom logoru bila je teško podnošljiva“, priča umetnik. „Ali prava tragedija mogla je da se dogodi da sam se slomio i napustio svoju profesiju. U takvom okruženju mogao sam postati zločinac. Svud oko mene bili su ljudi sa kriminalnom prošlošću, propalice, opasni tipovi. Mogao sam da propadnem u taj milje, ali me je spasla moja umetnost. Počeo sam da crtam. Posle četiri godine i jedanaest dana izašao sam, vratio se u slobodu. Uprkos svemu, kažnjenici su me voleli, a ja sam kao neku misiju doživeo da slušam njihove priče. Svaka ispovest zločinca, tragedije i ubistva, koje su mi šaputali na uvo, bila je gotov scenario ili velika novela. Bili su to moji darovi. Stekao sam tako stotinu priča i šest gotovih scenarija od kojih četiri imam nameru da snimam. Ostalo su moje tajne. One se mogu objaviti u nekom obliku, mogu stići i na ekran ili otići zajedno sa mnom u grob. Zatvorsko doba bilo je strašno. Ali umesto da nestanem, izašao sam na slobodu bogatiji. Tu patologiju stvara sama izolacija. Zaključaju te i ti za deset dana potpune izolacije poludiš, postaneš patološki tip, mentalno i seksualno. Izolacija je užasna. Kad zatvoriš 2.000 ljudi u potpunu izolaciju, u zoni počinju da se dešavaju neverovatne stvari. Počeo sam da crtam. Okrenuo sam se grafičkoj umetnosti i spasavao crtajući sve što je prolazilo kroz mene, što mi je pomoglo da pobegnem iz tog mulja i nekako sačuvam prisustvo duha. Dakle, kad sam dopao najvećih muka, shvatio sam da je preda mnom izbor: propasti ili postati umetnik. Iz zatvora sam izašao sa oko 800 radova.“

A progon je počeo još u ranoj mladosti, dok je bio student, 1948. Bio je uhapšen kao homoseksualac (što je bilo zakonom zabranjeno u tadašnjem SSSR-u), na dostavu oficira KGB-a Nikolaja Miklave, u Tbilisiju. Kasnije se to ispostavilo kao lažna prijava, navodi Ron Holovej. Uprkos tome, bio je osuđen na pet godina robije, ali je pušten posle tri meseca. Još tada je upoznao čudovišni mehanizam Zone i njegov razrađeni sistem za sve koji su se usuđivali da ga javno kritikuju. Uprkos tome, govorio je slobodno. Lepa glumica tatarskog porekla Niđar Kerimova, koja je 1950. prešla u pravoslavlje da bi se udala za Paradžanova, nađena je mrtva posle tri meseca braka, a istraga nikad nije pronašla ubicu. Tokom pedesetih godina tavorio je u Kijevu i Moskvi iako iz tog doba potiču njegovi najbolji projekti, koje je uzaludno nudio filmskim studijima (od Kijevskih fresaka, zaustavljenih u toku snimanja „zbog nepravilnog odnosa prema religiji“ ostalo je tek petnaestak minuta snimljenog materijala!). I sve tako do polovine pedesetih, kada se ženi Svetlanom Ščerbaćuk, ćerkom ambasadora, s kojom 1958. dobija sina Surena, Paradžanov prilično tavori a zatim mu uspeva da snimi Senke zaboravljenih predaka (1965), fascinantno remek-delo prema prozi ukrajinskog klasika Mihaila Kočubinskog. Film obilazi svet i postaje živi klasik jednog novog filmskog stila, kome se dive Tarkovski, Pazolini, Kopola… Jedan film, jedva pušten u svet („Paradžanov nije naš eksportni reditelj“, govorio mi je predstavnik „Soveksportfilma“ kada sam sedamdesetih tražio druge njegove filmove!), bio je dovoljan da Paradžanov uđe u filmski Panteon, što je Zonu učinilo još kivnijom prema kontroverznom reditelju. Iz Kijeva je čak šupiran u Jerevan, koji je pokazao nešto više razumevanja za svog već slavnog zemljaka, kome 1969. polazi za rukom da snimi svoje drugo remek-delo Sajat Nova, koji je odmah bunkerisano i jedva pušteno posle „premontiravanja“ pod naslovom Boja nara. Ovo veličanstveno dostignuće i danas stoji kao međaš u istoriji sedme umetnosti jer u celosti otkriva poetski potencijal filma, o čemu smo više pisali u prošlom broju. Mihail Vartanov je istakao: „Posle doprinosa Grifita i Ejzenštejna jeziku filma, u svetskom filmu nije bilo ničeg revolucionarnog do pojave Boje nara“! Ceo svet tražio je, zahtevao ovaj film i on je visoko nagrađivan na velikim festivalima, a zemlja porekla je sve to ignorisala, umesto da ga upravo iz političkog interesa svim silama podrži! Svet nije mogao da se načudi gluposti sovjetskog sistema i ubilačkoj ideologiji Zone, koja je, međutim, vrebala novu priliku i brzo je – dočekala.

BREŽNJEV I NADREALISTI Posle nadahnutog govora autora na premijeri Boje nara u Minsku 1. decembra 1971. glavni ideolog i šef KGB-a Jurij Andropov prikazao je snimak ovog govora Brežnjevljevom Politbirou, koji je odmah naložio hapšenje Paradžanova. Snimanje filma Intermeco po Kočubinskom istog časa je, naravno, prekinuto i film nikada nije snimljen (u četvrtak, 7. oktobra 2021, prvi put ćemo moći da vidimo originalni scenario filma s Paradžanovljevim crtežima!). Paradžanov je uhapšen prilikom posete bolesnom sinu i sproveden u Lukjanovski zatvor u Kijevu. U decembru 1973. sovjetske vlasti postale su još osornije i osudile Paradžanova na pet godina teškog logora zbog „silovanja člana KPSS i propagande pornografije“! Tri dana pre izricanja ove presude Andrej Tarkovski pisao je Centralnom komitetu KPSS: „U poslednjih deset godina Sergej Paradžanov snimio je samo dva filma Senke zaboravljenih predaka i Boja nara. Ova dela su uticala na razvoj filma pre svega u Ukrajini, zatim u ovoj zemlji i celom svetu. Umetnički, malo je ljudi svetu koji mogu da se mere sa Paradžanovim. Njegova krivica je u njegovoj usamljenosti. Naša je krivica što nismo brinuli o njemu i što smo propustili da prepoznamo značaj ovog majstora.“ Lavina pisama potekla je prema Brežnjevu: Robert de Niro, Fransis Ford Kopola, Martin Skorseze, Leonid Gajdaj, Eljdar Rjazanov, Iv Sen Loran, Marčelo Mastrojani, Fransoaz Sagan, Žan-Lik Godar, Fransoa Trifo, Luis Bunjuel, Federiko Felini… Ipak, Brežnjev je sve njih ostavio bez odgovora, sve do jedne večeri u Boljšom teatru, kada se u foajeu sreo s francuskim nadrealistom Lujom Aragonom i njegovom ženom Lujzom Triole, inače vernim saveznicima sovjetske komunističke partije u celom dotadašnjem periodu. Za sve to vreme KPSS-u nije smetao Aragonov nadrealizam (za koji je Paradžanov bio osuđivan u SSSR-u), a Brežnjev, razdragan ovim susretom, upitao je svoje francuske goste može li da nešto učini za njih. Aragon i Trioleova lepo su ga zamolili da Paradžanova pusti na slobodu. Poslednjih dana decembra 1977. Paradžanov je pušten godinu dana pre isteka kazne (s dokumentom koji ovde prilažemo) i upućen u svoj rodni grad. U međuvremenu preživeo je Zonu na način koji je ovde opisao i koji sada detaljno rasvetljava Garegin Zakojan u svom dramatičnom svedočanstvu.

SVETIM SE LJUBAVLJU Mislite li da se ovim završavaju muke Paradžanova sa Zonom? Nikako. Javni govor posle premijere Vladimira Visockog u moskovskom Pozorištu na Taganki odveo ga je ponovo u zatvor i pred sud, gde u februaru 1982, na vrhuncu svetske slave, biva osuđen za „davanje mita“ i poslat u kazamate zloglasne kule Ortahala u Tbilisiju! Pušten je jedva nekako posle deset meseci žestokih protesta najveće gruzijske glumice i negdašnje Staljinove miljenice Sofiko Čiaureli i Bele Ahmaduljine, cveta ruskog kulturnog života i celog ansambla Pozorišta na Taganki, koji je pretio štrajkom (u tekstu donosimo Paradžanovljev kolaž „Prodao sam daču“ u kome vidimo glumce sa Taganke u gostima kod velikog umetnika!). Eto, tako se završio Paradžanovljev boravak u Zoni, odakle je izašao potpuno narušenog zdravlja, ali s ogromnom kolekcijom crteža, ulja, kolaža i dečjih lutaka koja je predstavljala njegov svet bajki i koja se sada može videti u jerevanskom muzeju.
„Danas, u uslovima relativne slobode kao da potcenjujemo nivo neslobode i istrajnosti onih koji su uspeli da unutra ostanu slobodni“, piše na kraju Levon Abrahamjan. „Ili pak pripisujemo ovu unutrašnju slobodu ’disidentskom heroizmu’. Paradžanov nije bio disident u užem smislu reči, mada je važna figura u istoriji ’sovjetskog disidentstva’. Njegova unutrašnja sloboda je bila bezgranična. Ali sve to je imalo svoju cenu. Svaki delić Paradžanovljeve zatvorske umetnosti govori o velikoj patnji. Pristao je da plati tu cenu: ’Svetio sam se svojom ljubavlju’, govorio je i to danas stoji na njegovom grobu kao istiniti epitaf.“