Зечевизија – Параџанов на унутрашњој слободи

Сергеј Параџанов није био дисидент у ужем смислу речи, мада је важна фигура у историји „совјетског дисидентства“. Његова унутрашња слобода је била безгранична. Али све то је имало своју цену. Сваки делић његове затворске уметности говори о великој патњи. Пристао је да плати ту цену: „Светио сам се својом љубављу“, говорио је и то данас стоји на његовом гробу као истинити епитаф

Највећи део свог живота Сергеј Параџанов провео је у ужасној врсти изолације од средстава за рад, од камере и екрана, од филмског света и света уопште. Човек који је створио један филмски стил неупоредив с било којим постојећим био је систематски онемогућаван да ствара било шта. Осећао се као једно од оних наказних митских бића на врху Богородичине цркве у Паризу што згрчена реже на свет испод себе. „Када бих вам отворио свој лични архив, нашли бисте тамо три осуде на робију, којим ми jе одузета слобода“, жалио се Параџанов Рону Холовеју, америчком историчару филма на једном од својих ретких боравака на Западу, где су га пустили на крају живота и совјетске ере, коју је готово целу провео закључан у Зону. Зона је био типично совјетски еуфемизам за логор или затвор, али је могао означавати и свако друго место ограниченог кретања и слободе којим је управљала тајна служба. За „тамо где треба“ важили су нарочити закони о којима се није много говорило, али су сви знали о каквом паклу се ради. Био је то радикални изазов ономе што је под Зоном подразумевао Тарковски у Сталкеру. Писма и цртеже, које је Параџанов некако достављао из својих зона у спољни свет, сакупио је Гарегин Закојан и издао их прошле године у Јеревану.

СЛОБОДАН УНУТАР СОПСТВЕНЕ ВИЗИЈЕ „У тим осудама писало је да сам надреалиста који види друштвену структуру као химеру. Као једна од химера са крова цркве Нотр Дам, оних са гнусним губицама и масивним папцима што мотре на град Париз, чекао сам нови дан и завидео му“, говорио је доцније Параџанов. Нашли смо после ову оптужницу међу судским папирима и у њој је доиста реч химера, којом је неки надарени совјетски правник указивао на друштвену опасност од једног „надреалисте“, као од злокобне творевине људске маште с готичког торња. За државу био је то јерменско-грузијско-украјинско-руско-закавкаски гражданин, прави продукт система који је отпао од совјетске наднације свесног пролетаријата. Тек при крају његовог бурног, готово невероватног живота, када је прогнан из Москве, Кијева, Бакуа, с Карпата и с Кавказа, из родног Тбилисија у завичајни Јереван да тамо умре, схватио је да је његов дугогодишњи, упорни и простосрдачни, готово детињасти отпор систему на крају успео да сачува један космополитски идентитет, потекао од Андерсенових бајки и Шубертове музике, од браће Грим и браће Лимијер. „Његов начин размишљања, његово парадоксално, поетско својство да воли лепоту омогућило му је да остане апсолутно слободан унутар сопствене визије“, описао је дугогодишњи знанац Андреј Тарковски. У Зони је грађанин света Серго Параџанов стекао неку врсту природног имунитета према злу и злочину и успео да сачува свој унутрашњи живот. Али по коју цену?

Андреј Тарковски: То је права уметност Он ствара нешто што би се могло назвати колажима, луткама, шеширима или нечем сличном „дизајну“. Али има нешто изнад тога што је веома даровито и племенито; то је права уметност. Спонтаност. Кад га обузме нека идеја, он не планира, аранжира или процењује како да ту замисао изврши на најбољи могући начин. Нема разлике између идеје и њене имплементације; нема времена за губљење. Емоција запали креацију у нешто коначно, без ичега сувишног. То настаје кроз своју изворну чистоту, спонтаност и наивност. Жан-Лик Годар: Мајстор храма У храму филма постоје слике, светлост и стварност. Сергеј Параџанов је мајстор у том храму.

ПРОПАСТИ ИЛИ ПОСТАТИ УМЕТНИК? „Изолација у совјетском логору била је тешко подношљива“, прича уметник. „Али права трагедија могла је да се догоди да сам се сломио и напустио своју професију. У таквом окружењу могао сам постати злочинац. Свуд око мене били су људи са криминалном прошлошћу, пропалице, опасни типови. Могао сам да пропаднем у тај миље, али ме је спасла моја уметност. Почео сам да цртам. После четири године и једанаест дана изашао сам, вратио се у слободу. Упркос свему, кажњеници су ме волели, а ја сам као неку мисију доживео да слушам њихове приче. Свака исповест злочинца, трагедије и убиства, које су ми шапутали на уво, била је готов сценарио или велика новела. Били су то моји дарови. Стекао сам тако стотину прича и шест готових сценарија од којих четири имам намеру да снимам. Остало су моје тајне. Оне се могу објавити у неком облику, могу стићи и на екран или отићи заједно са мном у гроб. Затворско доба било је страшно. Али уместо да нестанем, изашао сам на слободу богатији. Ту патологију ствара сама изолација. Закључају те и ти за десет дана потпуне изолације полудиш, постанеш патолошки тип, ментално и сексуално. Изолација је ужасна. Кад затвориш 2.000 људи у потпуну изолацију, у зони почињу да се дешавају невероватне ствари. Почео сам да цртам. Окренуо сам се графичкој уметности и спасавао цртајући све што је пролазило кроз мене, што ми је помогло да побегнем из тог муља и некако сачувам присуство духа. Дакле, кад сам допао највећих мука, схватио сам да је преда мном избор: пропасти или постати уметник. Из затвора сам изашао са око 800 радова.“

А прогон је почео још у раној младости, док је био студент, 1948. Био је ухапшен као хомосексуалац (што је било законом забрањено у тадашњем СССР-у), на доставу официра КГБ-а Николаја Миклаве, у Тбилисију. Касније се то испоставило као лажна пријава, наводи Рон Холовеј. Упркос томе, био је осуђен на пет година робије, али је пуштен после три месеца. Још тада је упознао чудовишни механизам Зоне и његов разрађени систем за све који су се усуђивали да га јавно критикују. Упркос томе, говорио је слободно. Лепа глумица татарског порекла Ниђар Керимова, која је 1950. прешла у православље да би се удала за Параџанова, нађена је мртва после три месеца брака, а истрага никад није пронашла убицу. Током педесетих година таворио је у Кијеву и Москви иако из тог доба потичу његови најбољи пројекти, које је узалудно нудио филмским студијима (од Кијевских фресака, заустављених у току снимања „због неправилног односа према религији“ остало је тек петнаестак минута снимљеног материјала!). И све тако до половине педесетих, када се жени Светланом Шчербаћук, ћерком амбасадора, с којом 1958. добија сина Сурена, Параџанов прилично тавори а затим му успева да сними Сенке заборављених предака (1965), фасцинантно ремек-дело према прози украјинског класика Михаила Кочубинског. Филм обилази свет и постаје живи класик једног новог филмског стила, коме се диве Тарковски, Пазолини, Копола… Један филм, једва пуштен у свет („Параџанов није наш експортни редитељ“, говорио ми је представник „Совекспортфилма“ када сам седамдесетих тражио друге његове филмове!), био је довољан да Параџанов уђе у филмски Пантеон, што је Зону учинило још кивнијом према контроверзном редитељу. Из Кијева је чак шупиран у Јереван, који је показао нешто више разумевања за свог већ славног земљака, коме 1969. полази за руком да сними своје друго ремек-дело Сајат Нова, који је одмах бункерисано и једва пуштено после „премонтиравања“ под насловом Боја нара. Ово величанствено достигнуће и данас стоји као међаш у историји седме уметности јер у целости открива поетски потенцијал филма, о чему смо више писали у прошлом броју. Михаил Вартанов је истакао: „После доприноса Грифита и Ејзенштејна језику филма, у светском филму није било ничег револуционарног до појаве Боје нара“! Цео свет тражио је, захтевао овај филм и он је високо награђиван на великим фестивалима, а земља порекла је све то игнорисала, уместо да га управо из политичког интереса свим силама подржи! Свет није могао да се начуди глупости совјетског система и убилачкој идеологији Зоне, која је, међутим, вребала нову прилику и брзо је – дочекала.

БРЕЖЊЕВ И НАДРЕАЛИСТИ После надахнутог говора аутора на премијери Боје нара у Минску 1. децембра 1971. главни идеолог и шеф КГБ-а Јуриј Андропов приказао је снимак овог говора Брежњевљевом Политбироу, који је одмах наложио хапшење Параџанова. Снимање филма Интермецо по Кочубинском истог часа је, наравно, прекинуто и филм никада није снимљен (у четвртак, 7. октобра 2021, први пут ћемо моћи да видимо оригинални сценарио филма с Параџановљевим цртежима!). Параџанов је ухапшен приликом посете болесном сину и спроведен у Лукјановски затвор у Кијеву. У децембру 1973. совјетске власти постале су још осорније и осудиле Параџанова на пет година тешког логора због „силовања члана КПСС и пропаганде порнографије“! Три дана пре изрицања ове пресуде Андреј Тарковски писао је Централном комитету КПСС: „У последњих десет година Сергеј Параџанов снимио је само два филма Сенке заборављених предака и Боја нара. Ова дела су утицала на развој филма пре свега у Украјини, затим у овој земљи и целом свету. Уметнички, мало је људи свету који могу да се мере са Параџановим. Његова кривица је у његовој усамљености. Наша је кривица што нисмо бринули о њему и што смо пропустили да препознамо значај овог мајстора.“ Лавина писама потекла је према Брежњеву: Роберт де Ниро, Франсис Форд Копола, Мартин Скорсезе, Леонид Гајдај, Ељдар Рјазанов, Ив Сен Лоран, Марчело Мастројани, Франсоаз Саган, Жан-Лик Годар, Франсоа Трифо, Луис Буњуел, Федерико Фелини… Ипак, Брежњев је све њих оставио без одговора, све до једне вечери у Бољшом театру, када се у фоајеу срео с француским надреалистом Лујом Арагоном и његовом женом Лујзом Триоле, иначе верним савезницима совјетске комунистичке партије у целом дотадашњем периоду. За све то време КПСС-у није сметао Арагонов надреализам (за који је Параџанов био осуђиван у СССР-у), а Брежњев, раздраган овим сусретом, упитао је своје француске госте може ли да нешто учини за њих. Арагон и Триолеова лепо су га замолили да Параџанова пусти на слободу. Последњих дана децембра 1977. Параџанов је пуштен годину дана пре истека казне (с документом који овде прилажемо) и упућен у свој родни град. У међувремену преживео је Зону на начин који је овде описао и који сада детаљно расветљава Гарегин Закојан у свом драматичном сведочанству.

СВЕТИМ СЕ ЉУБАВЉУ Мислите ли да се овим завршавају муке Параџанова са Зоном? Никако. Јавни говор после премијере Владимира Висоцког у московском Позоришту на Таганки одвео га је поново у затвор и пред суд, где у фебруару 1982, на врхунцу светске славе, бива осуђен за „давање мита“ и послат у казамате злогласне куле Ортахала у Тбилисију! Пуштен је једва некако после десет месеци жестоких протеста највеће грузијске глумице и негдашње Стаљинове миљенице Софико Чиаурели и Беле Ахмадуљине, цвета руског културног живота и целог ансамбла Позоришта на Таганки, који је претио штрајком (у тексту доносимо Параџановљев колаж „Продао сам дачу“ у коме видимо глумце са Таганке у гостима код великог уметника!). Ето, тако се завршио Параџановљев боравак у Зони, одакле је изашао потпуно нарушеног здравља, али с огромном колекцијом цртежа, уља, колажа и дечјих лутака која је представљала његов свет бајки и која се сада може видети у јереванском музеју.
„Данас, у условима релативне слободе као да потцењујемо ниво неслободе и истрајности оних који су успели да унутра остану слободни“, пише на крају Левон Абрахамјан. „Или пак приписујемо ову унутрашњу слободу ’дисидентском хероизму’. Параџанов није био дисидент у ужем смислу речи, мада је важна фигура у историји ’совјетског дисидентства’. Његова унутрашња слобода је била безгранична. Али све то је имало своју цену. Сваки делић Параџановљеве затворске уметности говори о великој патњи. Пристао је да плати ту цену: ’Светио сам се својом љубављу’, говорио је и то данас стоји на његовом гробу као истинити епитаф.“