NEVOLJE CRNOGORSKOG SOMOZE

Milo Đukanović, Pandorini papiri i rekonstrukcija vlade

Svako ko se nada da bi doživotni predsednik Montenegra mogao biti smenjen i procesuiran u skorije vreme, u skladu s otkrićima koja je obelodanila novinarska Pandorina kutija početkom meseca, neka slobodno prestane da se (samo)zavarava. Đukanović će ostati tu dok god to bude neophodno onima koji su ga tu i postavili a Crna Gora će takođe ostati zaglavljena u tranziciji iz milokratije ka (makar prividu) demokratije i demontaži prethodnog režima

Može biti da je on ku..n sin, ali je on naš ku…n sin – rekao je navodno američki predsednik Frenklin Delano Ruzvelt 1939. godine za Anastasija Somozu Debajlea, nikaragvanskog diktatora koji je u dva navrata, na krilima američkih aviona i njihove bezrezervne podrške, obavljao (za njihov račun) vlast u svojoj zemlji. Iako se ne može tačno utvrditi istinitost ove izjave i anegdote (oko čega rasprave među istraživačima traju i danas), ona je ipak simboličan pokazatelj odnosa vašingtonskih jastrebova prema njihovim spoljnopolitičkim diktatorskim uzdanicama u zemljama koje drže pod kontrolom. Tako je ostala plejada diktatora i tirana koje su SAD podržavale u hladnoratovskom periodu zbog „višeg dobra“ (borbe protiv komunizma), a s ovom „dobrom praksom“ se nastavilo u velikoj meri i dan-danas.
Što će reći da se od Fulhensija Batiste s Kube (Kastro ga je u komunističkoj revoluciji svrgnuo s vlasti 1959. godine), ranije spomenutog Somoze, Ferdinanda Markosa sa Filipina, Mobutu Sese Sekoa iz Zaira, Augusta Pinočea iz Čilea i šaha Muhameda Reze Pahlavija (kog je Homeini svrgnuo s vlasti u islamskoj revoluciji 1979) nije mnogo odmaklo. To nesporno dokazuju primeri podrške zalivskim petromonarhijama i raznim islamistima širom Bliskog istoka i Magreba, ukrajinskim neonacistima i banderistima, srednjoazijskim diktatorima i naravno „poslednjem komunističkom diktatoru“ u Evropi Milu Đukanoviću.
Šablon je uvek isti. Sve mane i nedostaci aktuelnog tirana, sva njegova znana i neznana nepočinstva, sve greške i svi zločini koje je počinio su „manje važni“ i mogu se „oprostiti“ i prenebregnuti spram „većeg dobra“, tj. uloge koju obavlja na terenu u korist „duboke države“, u suprotstavljanju „većem zlu“, oličenom u Rusiji, Kini, Iranu… I on će ostati tu dok god njegovi spoljni staratelji budu mogli da ga tu drže ili dok ne procene da im više nije neophodan pa ga „puste niz vodu“. Bilo kako bilo, situacija sa „crnogorskim Somozom“ nije ništa drugačija. [restrict]

TRIPUT URA ZA TROJANSKOG KONJA Postavlja se pitanje zašto otkriće „Pandorinih papira“ vezano za ofšor-poslovanje aktuelnog predsednika Crne Gore nije otvorilo Pandorinu kutiju i započelo proces njegovog „impičmenta“? Deo odgovora smo već dali u prethodnom delu teksta, a drugi deo se krije u činjenici da je pored nesporne podrške „međunarodne zajednice“ (što je, kako se po ustaljenoj praksi kaže, eufemizam za SAD, EU i NATO) Đukanović i unutar zemlje još davno postavio takvo „stanje stvari“ da se bilo kakva ozbiljnija politička rekompozicija unapred onemogući. Dobrovoljno napustivši veći deo formalne vlasti prošle godine, suštinski je zadržao veći deo faktičke vlasti u svojim rukama i ogroman upliv i uticaj na „novu vlast“. Pre svega tu se misli na pokret Ujedinjena reformska akcija (URA), koja je kao „nevoljni saveznik“ primljena u redove nove vladajuće većine i oduvek s podozrenjem i „ispod oka“ posmatrali su je Demokratski front i demokrate, ali i brojni drugi zbog sumnji da su trojanski konj bivšeg režima. Ova tvrdnja, na momente mnogima neosnovana i preterana, ovih dana se pokazuje stvarnija nego ikada do sad. Zapravo, od prošlomesečne fame i drame oko ustoličenja novog mitropolita crnogorsko-primorskog Joanikija na Cetinju, razlike i nijanse između URA i Milovog DPS-a su tako minimalne da su postale faktički nepostojeće. U svetlu nove rekonstrukcije vlade i (ne)spremnosti da se Đukanović privede „k poznaniju prava“, što URA u velikoj meri izražava, ovo je jasnije više nego išta drugo.
Tako je crnogorsko Specijalno državno tužilaštvo (na čijem čelu i dalje suvereno gospodari Milov privatni kadija Milivoje Katnić) formiralo predmet povodom tvrdnji koje je iznela Mreža za afirmaciju nevladinog sektora (MANS), da su aktuelni predsednik države Milo Đukanović i njegov sin Blažo 2012. godine sklopili tajne ugovore o upravljanju svojom imovinom, skrivajući se iza komplikovane mreže povezanih kompanija iz Velike Britanije, Švajcarske, Britanskih Devičanskih ostrva, Paname i Gibraltara. MANS je u okviru globalnog istraživačkog projekta „Pandora papiri“ pronašao overene kopije ugovora o uspostavljanju trastova i kompanija na ofšor-destinacijama koje su formirali otac i sin Đukanović. Izvršna direktorka MANS-a Vanja Ćalović Marković je objasnila da trastovi ne postoje u crnogorskom zakonodavstvu i da su oblik pravnog posla u kojem jedno lice prenese na neko drugo lice imovinu, iako to lice nastavlja da koristi imovinu i njene benefite. Kabinet predsednika Đukanovića je odgovorio ustaljenom metodom, kao i svaki put kada se nađu optuženi za bilo šta; igrajući na „patriotsku kartu“, kako je napad na njihova u najboljem slučaju sumnjiva međunarodna finansijska poslovanja zapravo napad na suverenitet, teritorijalni integritet, političku nezavisnost i evroatlantski put Crne Gore. Ovaj stav možda i najbolje oslikava u kojoj se meri Đukanović i njegovi kompradori poistovećuju s državom i koliko misle da su njihovi lični, privatni interesi isto što i državni. A to da MANS nije sam prikupio papire i iskonstruisao ovu „zaveru“ protiv Đukanovića već je samo izdvojio za Crnu Goru i njene građane značajne delove sveobuhvatne međunarodne istrage, to nisu pomenuli iz kabineta predsednika niti iz redova njegove stranke. Mora biti da je zbog toga što je čitav projekat „Pandorinih papira“ zapravo napad na predsednika Đukanovića i Crnu Goru, gde su svi drugi papiri sakupljeni samo kao „dimna zavesa“ i „maskirovka“ za obračun sa „najvećom zverkom“; malom ali hrabrom Crnom Gorom i njenim suverenim predsednikom.
I dok je Milo na samitu EU – Zapadni Balkan na Brdu kod Kranja opušteno izjavio da „reč je o još jednoj konstrukciji, još jednoj iskonstruisanoj aferi, koja treba da posluži za domaće političke potrebe i koja će sigurno, veoma brzo, voditi urušavanju ostataka autoriteta njenih autora i koja će voditi njihovoj potpunoj kompromitaciji“, Demokratski front je zatražio da se formira Anketni odbor koji bi analizirao aferu „Pandora papiri“, s obzirom na to da je pri sadašnjem stanju teško očekivati da će tužilaštvo detaljnije ispitati ovaj slučaj, kako je rekao poslanik DF-a Milo Božović. Međutim, teško da će se s tim daleko dogurati, pre svega zbog unutrašnje nemogućnosti da se slučaj ozbiljnije razradi i ispita, uzevši u obzir da glavne poluge moći i dalje drži Milova „duboka država“ u crnogorskim institucijama ili „novi DPS“ – URA, koji je sa čitavih 5% podrške biračkog tela monopolizovao ceo sektor bezbednosti u zemlji, dok globalna „duboka država“ onemogućava da i uz potencijalno negativnu presudu Milo bude svrgnut, dok god to njima ne bude odgovaralo. A u oba slučaja, i kao glavni „klin u točkovima“ tranzicije i garant držanja „evroatlantskog kursa“ Crne Gore dolazi URA, koja sada nastupa i kao glavni kočničar najavljene rekonstrukcije vlade za koju se zalaže 95% aktuelne vlasti.

REKONSTRUKCIJA ILI RESTAURACIJA? Uprkos tome što je trenutno jedini političar u „nepolitičkoj“ (?!) i „ekspertskoj“ vladi, lider URA i potpredsednik Vlade Crne Gore Dritan Abazović se protivi rekonstrukciji vlade i ponavlja svoj i stav svoje stranke (pa i stav „međunarodne zajednice“ prema ranije objašnjenom eufemizmu), kako naredna vlada, ako je bude bilo, takođe mora biti „nestranačka“ i „ekspertska“. Pri tome se pozivaju na postizborni sporazum Bečić–Krivokapić–Abazović kao „kamen temeljac“ priče o ekspertskoj vladi iako se u tom ugovoru uopšte ne pominje da će vlada biti „ekspertska“ i „nepolitička“. O kakvom ekspertizmu tu može biti reč dovoljno svedoči primer samog Abazovića, koji se „ni kriv ni dužan“, ali nimalo slučajno, našao kao koordinator bezbednosnih službi, iako ga i formalno obrazovanje i neophodne prateće kvalifikacije, a naročito praktični rad u minulom periodu i brojne greške, te suštinska nedoraslost odgovornosti takve pozicije – trajno diskvalifikuju za tako nešto.
Istu papagajsku (ambasadorsku) mantru ponavlja i glavni megafon zapadnih interesa u Crnoj Gori, u prethodnom tekstu spominjani „novinar“ (propagandni aktivista bi bio precizniji termin) Željko Ivanović u tekstu „Vučićeva ili ekspertska“, koji već naslovom pravi lažnu dihotomiju i nastavlja spinove i dezavuisanje po ustaljenoj praksi; ili naša (URA i zapadna) verzija vlade ili – utapanje Crne Gore u Vučićev „srpski svet“. Ova lažna dihotomija i negiranje izborne volje većine građana koji su glasali za najveću stranku iz aktuelne vlasti se produbljuje kroz stav da: „Zaista nije jasno kome se može prodati priča o evropskoj i prozapadnoj Vladi, pouzdanom NATO partneru, o procvatu multietničke Crne Gore – nakon što u nju uđe DF. Pokušaj da se maglom prikrije suština, jer će DF ući kontrolisano – već je pao u vodu.“ Dakle za uvaženog „novinara“ Ivanovića kao i za samoproklamovanog „eksperta za bezbednost“ Abazovića, ulazak predstavnika najveće stranke iz vladajuće većine u vlast je nedopustiv, jer se zna da je u svakoj pravoj demokratiji po zapadnim merilima i receptima volja ambasadora važnija od izborne volje građana.
Aktuelna kriza se prema mnogima može rešiti novim izborima. To smatra i političar koga mnogi u startu diskredituju zbog „ekstravagantnih“ i „paranoičnih“ stavova da bi često posle stidljivo i pokajnički priznali, kada ih vreme demantuje a njegove stavove potvrdi, kako je „Medo bio u pravu“. Tako je sada Nebojša Medojević izjavio kako smatra da neće biti rekonstrukcije vlade i da se trenutna situacija jedino može rešiti vanrednim parlamentarnim izborima. To je zbog toga što nekoliko poslanika URA drže kao taoce vladajuću većinu i koče rekonstrukciju vlade za koju je većina poslanika. Uz to, Medojević smatra, a nije nimalo usamljen u tim tvrdnjama (naprotiv, tako misli većina vladajuće većine), kako ovim preteranim i neosnovanim odugovlačenjem URA samo kupuje vreme i da će izaći na izbore sa „zdravim jezgrom DPS-a“ ili da će s manjinskim partijama tražiti da formiraju neku novu manjinsku vladu, koju bi sačinjavali SD, SDP i DPS uz podršku manjinskih vlasti. Uzev u obzir prethodno delovanje pokreta URA, koje je više bilo na liniji sa DPS-om nego s kolegama iz vladajuće većine (smena Leposavića, rezolucija o Srebrenici, ustoličenje Joanikija na Cetinju, pokušaji otimanja Cetinjskog manastira i revizija Zakona o slobodi veroispovesti, tj. njegovo vraćanje na verziju pre litija, podrška NVO CPC, neprikosnovenost evroatlantskog i autokolonijalnog puta Crne Gore pod patronatom budnog oka zapadnih ambasada u zemlji), ovakve tvrdnje i te kako imaju težinu. Najnovija „spekulacija“ pokreta URA oko Zakona o slobodi veroispovesti to ponovo i nedvosmisleno potvrđuje, jer čemu sumnja u izmene zakona za koje čak i Parlamentarna skupština Saveta Evrope u rezoluciji iz aprila ove godine kaže kako „pozdravlja usvajanje izmena Zakona o slobodi vjeroispovijesti kao rešenja koje poštuje demokratiju i vladavinu prava i koje se fokusira na kontroverzne odredbe, a zadržava one koje predstavljaju napredak“.
A slični glasovi o „spremnosti na saradnju“ dolaze i od šefa druge strane, koji je u pripremama za jedne lokalne izbore najavio mogućnost onih opštih. Tako je Đukanović u svom predizbornom maniru rekao kako su 27 poslanika nove parlamentarne većine „pješadija srpskog sveta u Crnoj Gori“ i kako: „Hibridni rat protiv Crne Gore nije prestao. Maligni rat iz Beograda se intenzivirao. Sjetimo se, imali smo rat za Nikšić, sada ćemo imati rat za Mojkovac“, uoči predstojećih lokalnih izbora u Mojkovcu (kao i Petnjici i Cetinju, mada oni nemaju „takmičarski značaj“ zbog neprikosnovenosti DPS-a u ovim opštinama). Uz to je dodao da se može raditi kroz razne aranžmane i unapređivati političko razumevanje „proevropskih političkih snaga koje su za građansku Crnu Goru“, da se stvori ambijent za organizaciju izbora, jer se iz ovakvog stanja jedino pošteno izlazi kroz izbore. Sve u skladu s parafrazom iz teksta koji je Milan Knežević posvetio Željku Ivanoviću početkom ovog meseca, kako je došlo vreme da se napusti brod koji tone i da se povedu „mladi lavovi DPS-a u zelenu savanu Ure“.
Ostaje da se vidi hoće li u toj savani biti i crnogorski Somoza, koji bi mogao po drugi put, kao njegov nikaragvanski parnjak, i formalno doći na vlast, pošto se u trenutnoj situaciji ni takav scenario ne može isključiti, uzev u obzir da je rekonstrukcija kakvu priželjkuje DF realna isto koliko i Milova restauracija. Na kraju krajeva, o sudbini Crne Gore se ne odlučuje u Crnoj Gori, što nije razlog za defetizam i odustajanje, naprotiv. Jer se „bajonetima može sve učiniti samo se na njima ne može sedeti“. A nekome će možda već i „dosaditi“ crnogorski Somoza. Kao što im je nedavno dosadio i Ašraf Gani.

[/restrict]