НЕВОЉЕ ЦРНОГОРСКОГ СОМОЗЕ

Мило Ђукановић, Пандорини папири и реконструкција владе

Свако ко се нада да би доживотни председник Монтенегра могао бити смењен и процесуиран у скорије време, у складу с открићима која је обелоданила новинарска Пандоринa кутијa почетком месеца, нека слободно престане да се (само)заварава. Ђукановић ће остати ту док год то буде неопходно онима који су га ту и поставили а Црна Гора ће такође остати заглављена у транзицији из милократије ка (макар привиду) демократије и демонтажи претходног режима

Може бити да је он ку..н син, али је он наш ку…н син – рекао је наводно амерички председник Френклин Делано Рузвелт 1939. године за Анастасија Сомозу Дебајлеа, никарагванског диктатора који је у два наврата, на крилима америчких авиона и њихове безрезервне подршке, обављао (за њихов рачун) власт у својој земљи. Иако се не може тачно утврдити истинитост ове изјаве и анегдоте (око чега расправе међу истраживачима трају и данас), она је ипак симболичан показатељ односа вашингтонских јастребова према њиховим спољнополитичким диктаторским узданицама у земљама које држе под контролом. Tако је остала плејада диктатора и тирана које су САД подржавале у хладноратовском периоду због „вишег добра“ (борбе против комунизма), а с овом „добром праксом“ се наставило у великој мери и дан-данас.
Што ће рећи да се од Фулхенсија Батисте с Кубе (Кастро га је у комунистичкој револуцији свргнуо с власти 1959. године), раније споменутог Сомозе, Фердинанда Маркоса са Филипина, Мобуту Сесе Секоа из Заира, Аугуста Пиночеа из Чилеа и шаха Мухамеда Резе Пахлавија (ког је Хомеини свргнуо с власти у исламској револуцији 1979) није много одмакло. То неспорно доказују примери подршке заливским петромонархијама и разним исламистима широм Блиског истока и Магреба, украјинским неонацистима и бандеристима, средњоазијским диктаторима и наравно „последњем комунистичком диктатору“ у Европи Милу Ђукановићу.
Шаблон је увек исти. Све мане и недостаци актуелног тирана, сва његова знана и незнана непочинства, све грешке и сви злочини које је починио су „мање важни“ и могу се „опростити“ и пренебрегнути спрам „већег добра“, тј. улоге коју обавља на терену у корист „дубоке државе“, у супротстављању „већем злу“, оличеном у Русији, Кини, Ирану… И он ће остати ту док год његови спољни старатељи буду могли да га ту држе или док не процене да им више није неопходан па га „пусте низ воду“. Било како било, ситуација са „црногорским Сомозом“ није ништа другачија.

[restrict]

ТРИПУТ УРА ЗА ТРОЈАНСКОГ КОЊА Поставља се питање зашто откриће „Пандориних папира“ везано за офшор-пословање актуелног председника Црне Горе није отворило Пандорину кутију и започело процес његовог „импичмента“? Део одговора смо већ дали у претходном делу текста, а други део се крије у чињеници да је поред неспорне подршке „међународне заједнице“ (што је, како се по устаљеној пракси каже, еуфемизам за САД, ЕУ и НАТО) Ђукановић и унутар земље још давно поставио такво „стање ствари“ да се било каква озбиљнија политичка рекомпозиција унапред онемогући. Добровољно напустивши већи део формалне власти прошле године, суштински је задржао већи део фактичке власти у својим рукама и огроман уплив и утицај на „нову власт“. Пре свега ту се мисли на покрет Уједињена реформска акција (УРА), која је као „невољни савезник“ примљена у редове нове владајуће већине и одувек с подозрењем и „испод ока“ посматрали су је Демократски фронт и демократе, али и бројни други због сумњи да су тројански коњ бившег режима. Ова тврдња, на моменте многима неоснована и претерана, ових дана се показује стварнија него икада до сад. Заправо, од прошломесечне фаме и драме око устоличења новог митрополита црногорско-приморског Јоаникија на Цетињу, разлике и нијансе између УРА и Миловог ДПС-а су тако минималне да су постале фактички непостојеће. У светлу нове реконструкције владе и (не)спремности да се Ђукановић приведе „к познанију права“, што УРА у великој мери изражава, ово је јасније више него ишта друго.
Тако је црногорско Специјално државно тужилаштво (на чијем челу и даље суверено господари Милов приватни кадија Миливоје Катнић) формирало предмет поводом тврдњи које је изнела Мрежа за афирмацију невладиног сектора (МАНС), да су актуелни председник државе Мило Ђукановић и његов син Блажо 2012. године склопили тајне уговоре о управљању својом имовином, скривајући се иза компликоване мреже повезаних компанија из Велике Британије, Швајцарске, Британских Девичанских острва, Панаме и Гибралтара. МАНС је у оквиру глобалног истраживачког пројекта „Пандора папири“ пронашао оверене копије уговора о успостављању трастова и компанија на офшор-дестинацијама које су формирали отац и син Ђукановић. Извршна директорка МАНС-а Вања Ћаловић Марковић је објаснила да трастови не постоје у црногорском законодавству и да су облик правног посла у којем једно лице пренесе на неко друго лице имовину, иако то лице наставља да користи имовину и њене бенефите. Кабинет председника Ђукановића је одговорио устаљеном методом, као и сваки пут када се нађу оптужени за било шта; играјући на „патриотску карту“, како је напад на њихова у најбољем случају сумњива међународна финансијска пословања заправо напад на суверенитет, територијални интегритет, политичку независност и евроатлантски пут Црне Горе. Овај став можда и најбоље осликава у којој се мери Ђукановић и његови компрадори поистовећују с државом и колико мисле да су њихови лични, приватни интереси исто што и државни. А то да МАНС није сам прикупио папире и исконструисао ову „заверу“ против Ђукановића већ је само издвојио за Црну Гору и њене грађане значајне делове свеобухватне међународне истраге, то нису поменули из кабинета председника нити из редова његове странке. Мора бити да је због тога што је читав пројекат „Пандориних папира“ заправо напад на председника Ђукановића и Црну Гору, где су сви други папири сакупљени само као „димна завеса“ и „маскировка“ за обрачун са „највећом зверком“; малом али храбром Црном Гором и њеним сувереним председником.
И док је Мило на самиту ЕУ – Западни Балкан на Брду код Крања опуштено изјавио да „реч је о још једној конструкцији, још једној исконструисаној афери, која треба да послужи за домаће политичке потребе и која ће сигурно, веома брзо, водити урушавању остатака ауторитета њених аутора и која ће водити њиховој потпуној компромитацији“, Демократски фронт је затражио да се формира Анкетни одбор који би анализирао аферу „Пандора папири“, с обзиром на то да је при садашњем стању тешко очекивати да ће тужилаштво детаљније испитати овај случај, како је рекао посланик ДФ-а Мило Божовић. Међутим, тешко да ће се с тим далеко догурати, пре свега због унутрашње немогућности да се случај озбиљније разради и испита, узевши у обзир да главне полуге моћи и даље држи Милова „дубока држава“ у црногорским институцијама или „нови ДПС“ – УРА, који је са читавих 5% подршке бирачког тела монополизовао цео сектор безбедности у земљи, док глобална „дубока држава“ онемогућава да и уз потенцијално негативну пресуду Мило буде свргнут, док год то њима не буде одговарало. А у оба случаја, и као главни „клин у точковима“ транзиције и гарант држања „евроатлантског курса“ Црне Горе долази УРА, која сада наступа и као главни кочничар најављене реконструкције владе за коју се залаже 95% актуелне власти.

РЕКОНСТРУКЦИЈА ИЛИ РЕСТАУРАЦИЈА? Упркос томе што је тренутно једини политичар у „неполитичкој“ (?!) и „експертској“ влади, лидер УРА и потпредседник Владе Црне Горе Дритан Абазовић се противи реконструкцији владе и понавља свој и став своје странке (па и став „међународне заједнице“ према раније објашњеном еуфемизму), како наредна влада, ако је буде било, такође мора бити „нестраначка“ и „експертска“. При томе се позивају на постизборни споразум Бечић–Кривокапић–Абазовић као „камен темељац“ приче о експертској влади иако се у том уговору уопште не помиње да ће влада бити „експертска“ и „неполитичка“. О каквом експертизму ту може бити реч довољно сведочи пример самог Абазовића, који се „ни крив ни дужан“, али нимало случајно, нашао као координатор безбедносних служби, иако га и формално образовање и неопходне пратеће квалификације, а нарочито практични рад у минулом периоду и бројне грешке, те суштинска недораслост одговорности такве позиције – трајно дисквалификују за тако нешто.
Исту папагајску (амбасадорску) мантру понавља и главни мегафон западних интереса у Црној Гори, у претходном тексту спомињани „новинар“ (пропагандни активиста би био прецизнији термин) Жељко Ивановић у тексту „Вучићева или експертска“, који већ насловом прави лажну дихотомију и наставља спинове и дезавуисање по устаљеној пракси; или наша (УРА и западна) верзија владе или – утапање Црне Горе у Вучићев „српски свет“. Ова лажна дихотомија и негирање изборне воље већине грађана који су гласали за највећу странку из актуелне власти се продубљује кроз став да: „Заиста није јасно коме се може продати прича о европској и прозападној Влади, поузданом НАТО партнеру, о процвату мултиетничке Црне Горе – након што у њу уђе ДФ. Покушај да се маглом прикрије суштина, јер ће ДФ ући контролисано – већ је пао у воду.“ Дакле за уваженог „новинара“ Ивановића као и за самопрокламованог „експерта за безбедност“ Абазовића, улазак представника највеће странке из владајуће већине у власт је недопустив, јер се зна да је у свакој правој демократији по западним мерилима и рецептима воља амбасадора важнија од изборне воље грађана.
Актуелна криза се према многима може решити новим изборима. То сматра и политичар кога многи у старту дискредитују због „екстравагантних“ и „параноичних“ ставова да би често после стидљиво и покајнички признали, када их време демантује а његове ставове потврди, како је „Медо био у праву“. Тако је сада Небојша Медојевић изјавио како сматра да неће бити реконструкције владе и да се тренутна ситуација једино може решити ванредним парламентарним изборима. То је због тога што неколико посланика УРА држе као таоце владајућу већину и коче реконструкцију владе за коју је већина посланика. Уз то, Медојевић сматра, а није нимало усамљен у тим тврдњама (напротив, тако мисли већина владајуће већине), како овим претераним и неоснованим одуговлачењем УРА само купује време и да ће изаћи на изборе са „здравим језгром ДПС-а“ или да ће с мањинским партијама тражити да формирају неку нову мањинску владу, коју би сачињавали СД, СДП и ДПС уз подршку мањинских власти. Узев у обзир претходно деловање покрета УРА, које је више било на линији са ДПС-ом него с колегама из владајуће већине (смена Лепосавића, резолуција о Сребреници, устоличење Јоаникија на Цетињу, покушаји отимања Цетињског манастира и ревизија Закона о слободи вероисповести, тј. његово враћање на верзију пре литија, подршка НВО ЦПЦ, неприкосновеност евроатлантског и аутоколонијалног пута Црне Горе под патронатом будног ока западних амбасада у земљи), овакве тврдње и те како имају тежину. Најновија „спекулација“ покрета УРА око Закона о слободи вероисповести то поново и недвосмислено потврђује, јер чему сумња у измене закона за које чак и Парламентарна скупштина Савета Европе у резолуцији из априла ове године каже како „поздравља усвајање измена Закона о слободи вјероисповијести као решења које поштује демократију и владавину права и које се фокусира на контроверзне одредбе, а задржава оне које представљају напредак“.
А слични гласови о „спремности на сарадњу“ долазе и од шефа друге стране, који је у припремама за једне локалне изборе најавио могућност оних општих. Тако је Ђукановић у свом предизборном маниру рекао како су 27 посланика нове парламентарне већине „пјешадија српског света у Црној Гори“ и како: „Хибридни рат против Црне Горе није престао. Малигни рат из Београда се интензивирао. Сјетимо се, имали смо рат за Никшић, сада ћемо имати рат за Мојковац“, уочи предстојећих локалних избора у Мојковцу (као и Петњици и Цетињу, мада они немају „такмичарски значај“ због неприкосновености ДПС-а у овим општинама). Уз то је додао да се може радити кроз разне аранжмане и унапређивати политичко разумевање „проевропских политичких снага које су за грађанску Црну Гору“, да се створи амбијент за организацију избора, јер се из оваквог стања једино поштено излази кроз изборе. Све у складу с парафразом из текста који је Милан Кнежевић посветио Жељку Ивановићу почетком овог месеца, како је дошло време да се напусти брод који тоне и да се поведу „млади лавови ДПС-а у зелену савану Уре“.
Остаје да се види хоће ли у тој савани бити и црногорски Сомоза, који би могао по други пут, као његов никарагвански парњак, и формално доћи на власт, пошто се у тренутној ситуацији ни такав сценарио не може искључити, узев у обзир да је реконструкција какву прижељкује ДФ реална исто колико и Милова рестаурација. На крају крајева, о судбини Црне Горе се не одлучује у Црној Гори, што није разлог за дефетизам и одустајање, напротив. Јер се „бајонетима може све учинити само се на њима не може седети“. А некоме ће можда већ и „досадити“ црногорски Сомоза. Као што им је недавно досадио и Ашраф Гани.

[/restrict]