NAJVEĆA UMETNIČKA POBUNA U SFRJ

Rušenje njegoševe kapele i izgradnja meštrovićevog mauzoleja

VASKRSENJA NE BIVA BEZ SMRTI

Duhovna obnova Crne Gore još jednom počinje od obnove njenog duhovnog vrha – kapele na Lovćenu. Nije ideja da se Mauzolej ruši nego da se Kapela obnovi i Njegoš izbavi. Mesta ima za oboje

Matija Bećković

Ni pad Moskve ni pad sviju ruskih tvrđava  ni potpuno uništenje vladavine Petra Karađorđevića nije nas tako zadovoljilo kao pad Lovćena,  pisale su 1916. godine Beogradske novine pod uredništvom K. Hermana. Ali pad Lovćena u Prvom svetskom ratu od okupatorskih soldata bio je šala pri padu Lovćena u miru, dvadeset pet godina posle Drugog svetskog rata od  domaćih herostrata. Okupatorske haubice srušile su kapelu na Lovćenu i naređivale da se Njegoševe kosti snesu niz lovćenske slomovrate i to noću, a domaći herostrati su buldožerima, minama i bušilicama srušili Njegoševu grobnu crkvu – i  taj  „Srpski Olimp, brdo Lovćen spomenik podignut Božjom rukom kao spomenik slobodi i njenim braniteljima“, kako je pisao kralj Nikola – sravnili sa zemljom.
Taj pad je Petar Lubarda ovekovečio slikom Sumrak Lovćena. Slikar Mića Popović o toj slici je napisao: „Odavno već kad zamislim: Lubarda, ne mogu a da ne zamislim: Njegoš. Lubarda i Njegoš su vrlo blizak rod. Kad sam prvi put video Lubardinu sliku Sumrak Lovćena, osetio sam, neodoljivo, da se to rod, s najdubljim pravom i pravim gnevom diže protiv jedne zavere… Ovakav gnev se ne miri sa obavljenim poslom. Lubardina slika je uporan nastavak zahteva za pravdom.“
Umetnici Jugoslavije, različitih vera i nacija, listom su ustali u odbranu jednog remek-dela i na svoju pobedničku zastavu stavili Lubardinu sliku. Pridružio im se i Iso Mahmutović, građevinski radnik, koji je bacio kramp niz lovćenske litice i rekao: „Neću da rušim vlašku svetinju!“
Đuru Lubardu, majora jugoslovenske vojske, ubili su oslobodioci u podne, nasred Cetinja, 1945. godine zato što je držao govor na sahrani generala Iličkovića koga su, sa suprugom, bacili u jamu. Petar Lubarda je o ubistvu oca progovorio slikom Na kuću mi  gavran pao. U tom duhu i Sumrak Lovćena mogao je nazvati  Na Lovćen mi neman stala.
Decenijama je povodom Kapele na Lovćenu vođena najznačajnija debata koja se ikada vodila oko jednog spomenika i  pokrenuta „suštinska  pitanja estetike, teorije umetnosti i kulturne istorije.“ Redakcija časopisa  Umetnost sabrala je u  dvobroju 27/28 za 1971. godinu sve što je rečeno  i napisano na ovu temu, a sud o svemu prepušten je budućnosti. Glavni urednik bio je Lazar Trifunović, a priređivači Dejan Medaković i Živorad Stojković. Taj broj je spasio čast i iskupio savest najznačajnijih umetnika i istoričara umetnosti i spada u najdragocenija svedočanstva jednog vremena. U tom jedinstvenom činu prvi put uzelo je učešće gotovo sve stvaralačko bratstvo Jugoslavije. Časopis je osuđivan, kamenovan, zabranjivan, a uredništvo kažnjavano, ali i predstavljen u prepunoj sali Doma omladine uz prisustvo intelektualnog Beograda i učešće najznamenitijih umetnika čiji su prilozi objavljeni u časopisu. Među učesnicima sam bio i ja i tom prilikom pročitao pesmu Grob na Lovćenu.
Dan kasnije, u navečerje srpske nove 1972. godine neko je zazvonio na vratima mog stana. Bila je to Vera, supruga Petra Lubarde. „Ovo Vam je poslao Petar“ – rekla je i pružila upakovani dar. Kad sam ga otvorio video sam da je to fragment slike Sumrak Lovćena.
Zatečen, upitah: „Gde je Petar?“
„Eno ga dole. Čeka me u taksiju.“
„Da odem da ga dovedem u kuću?“
„Ne, hvala, žurimo, nosimo sliku i Skenderu Kulenoviću!“
I Skender je u Domu omladine čitao sonet Tarih za Lovćen ispisan njegovim  krupnim rukopisom. U tom sonetu je, aludirajući na Meštrovićevog orla iznad Njegoševe glave, napisao i stih: „Samar orla ne tovari na me!“
Stevan Raičković je svoju  pesmu započeo stihovima iz Simonide Milana Rakića „Iskopaše ti oči lepa sliko“, a završio distihom „Kad s vrha tvog groba prvi kamen sruše / On će u dubinu sići naše duše.“

Matija Bećković Grob na Lovćenu Posle svih poraza: smrt Rada Tomova Najveći je srpski poraz od Kosova! A sirak tužni, utrenik, vladika Grob nam ostavi za svog naslednika. I naše pleme da izgub ublaži Na grobu-jedincu oslonac potraži! I do dan-danas, sve o toga doba Naš Rod se drži na vrhu tog groba! Al kad dirne pijuk i u osnov sveti Kako li ćemo taj dan preživeti?

Vasko Popa  je priložio svojeručno  ispisanu pesmu Lovćen, u kojoj su stihovi: „Greju li te Gospodaru  gromovi… /Služe li te visine device / oblaci krilaši / Vernije nego mi pusti / I grešni sa svoga neznanja“.
 Miodrag Pavlović je svoju pesmu započeo stihom: „Mrtav on zove da se penjemo“. Dušan Radović je, preda mnom i Žikom Stojkovićem, ispisao stihove  „Veći grob za novu smrt“.
Ređale su se pesme Ivana V. Lalića, Milorada Pavića, Dušana Kostića, Riste Tošovića, Branka V. Radičevića, Brane Petrovića, Slobodana Rakitića, Momira Vojvodića, Mira Glavurtića, Ljubomira Simovića…
Miodrag Bulatović je ispisao fantazmagoriju „Dioba kostiju“, Antonije Isaković priču „Ne diraj u grob“, a Dobrica Ćosić je napisao i ove reči: „Neka mi svi pismeni Srbi izgaze grob, ako u sedam velikih jugoslovenskih bezumlja, peto ili šesto po redu, ne bude rušenje Njegoševe kapele na Lovćenu i podizanje Meštrovićevog mauzoleja“.
Mihiz je između ostalog rekao: „Jedne su samo kosti, umivene mirom  i vinom, počivale – činilo se za večnost – gde su same htele, gde je zrno klicu zametnulo, da stražare u karauli – kapeli nad rodom i jezikom. Pa evo ni njima nema mira. Jednom ih je s Lovćena zbacio Austrougarin-okupator, a danas im prah potresa, volju krši, zindan nad njima zida prevelika glupost ljudska. I nećemo mu više moći u pohode slobodnom na Lovćen, u sužanjstvo se oprema lepa Njegoševa glava. Na obretenije svoje čekaće kao i svi velikomučenici istog zakona“.
Ono što je Meša Selimović napisao u Sarajevu 3. 10. 1971. vredi citirati u celini. „Uvek me uzbuđivala  misao da je jedna veličanstvena planina, sa skromnim grobom na vrhu, postala spomenik jednom pjesniku. Zato mi je izgledalo nevjerovatno kad sam čuo da će se taj sklad narušiti i to znamenje obesvetiti. Na žalost, ta zamisao, potpuno izvan svega što se moglo očekivati, počela je da se ostvaruje. I mada sam bio uvjeren da ništa novo ne može biti bolje i ljepše od skromne kapele na vrhu Lovćena, ipak me zaprepastila  neukusnost i agresivnost makete tog nepotrebnog projekta, koji deluje mučno svojom težinom, jezivom hladnoćom, neljudskom odbojnošću. Takvi lažni monumentalni spomenici podižu se ljudima bez djela i zasluga, vlastodršcima kojima tragovi smrde nečovještvom. Velikom Njegošu, koji je svojim djelom  sam sebi podigao najljepši spomenik, ova odbojna faraonska grobnica ne odgovara nipočemu, nikako.“
Gojko Đogo je naslovio svoj tekst „Probudite Njegoša“, a Mirko Kovač: „Pleme moje snom mrtvijem spava.“ „Ako je riječ o tome da se Meštrovićev mauzolej sa Njegoševim spomenikom podigne na Lovćenu, moje je subjektivno mišljenje beskompromisno protiv“ – napisao je Miroslav Krleža  još 1966. godine.
Iste godine su svoj glas protiv na istu adresu uputili su iz Ljubljane profesor France Stele, a iz Zagreba profesor dr Cvito Fisković i dr Kruno Prijatelj iz Splita. Iz Beograda im se pridružio Oto Bihalji Merin i skulptori Risto Stijović i Aleksandar Zarin.
Poseban istorijski gest je naslovljen „Pismo najznačajnijih intelektualaca rodom iz Crne Gore upućeno Narodnoj skupštini, Centralnom komitetu, Izvršnom vijeću, Glavnom odboru Socijalističkog saveza  Crne Gore na adrese u Titogradu i Skupštini opštine Cetinje“. Pismo su potpisali, sa sve titulama koje ovde izostavljamo Radoslav Bošković, Vlado Drašković, Milutin Đurišić, Dušan Kostić, Mihailo Lalić, Radovan Lalić, Petar Lubarda, Milisav Lutovac, Uroš Martinović, Pavle Miljanić, Mitar Mitrović, Vukić Mićović, Miljan Mojašević, Andrija Petrović Njegoš, Petar Popović, Đuza Radović, Mito Savićević, Gligor Stanojević, Mihailo Stevanović, Risto Stijović, Božidar Tomić. Ostaće  zapamćen telegram Mihaila Lalića: „Potpis dajem, uspehu se ne nadam!“
Kako su slikari videli mauzolej najbolje se vidi na crtežima  Miće Popovića, Bate Mihailovića, Mladena Srbinovića, Radomira Reljića, Milića od Mačve, Petra Omčikusa, Dušana Otaševića i pismo Voje Stanića kojim demantuje vest da je član odbora za podizanje Meštrovićevog mauzoleja.
O položaju Srpske pravoslavne crkve rečito svedoči podatak  što su se u njeno ime oglasili samo mitropolit crnogorsko-primorski i Sveti arhijerejski sabor. Justin Popović je bio živ, a njegovi duhovni sinovi dostasali, ali se još ne čuju živi. Retko ko spominje da se ruši crkva i da je Njegoš vladika. Jedan naslov se čak pita: Pjesnik ili Vladika. Njegoš je bio razvladičen a njegova grobna crkva razorena.
Onaj koji je sebe zvao Pustinjak Cetinjski, a Luču mikrokozma potpisao od vladike crnogorskoga Petra II Petrovića Njegoša, a Gorski vijenac – sočinjenije P. P. N. vladike crnogorskoga, bio je razvladičen da ne kažem raščinjen, a crkva koju je podigao i posvetio Svetom Petru, iste 1845. godine kada je objavio i Luču mikrokozma – smenjena je mauzolejem. Prvi put je jednom vladici uskraćeno pravo da počiva u crkvi koju je sam podigao.
Protiv mitropolita Danila organizovane su prve i jedine demonstracije u posleratnoj Crnoj Gori, a on se ovako jadao u pismu Komnenu Bećiroviću: „… Istorija neće pisati kako sam ja spasao od propasti nekoliko manastira i stotine crkava u Crnoj Gori, ali će pisati kako je kapela na Lovćenu srušena za vrijeme moga vladikovanja u Crnoj Gori… Uspjehu se ne nadam, jer ja nemam fizičke sile sa kojom bih je odbranio, a po svemu mi izgleda sve druge odbrane su slabe. Zaludu akademici slovenački, hrvatski, beogradski i sarajevski i toliko profesora umjetnosti, arhitekata, slikara i intelektualaca kažu ,da se stari spomenici čuvaju a novi podižu,. Vjerujte, kod mene nema nikakvog inata osim što želim da spasem veliki ugled najvećeg Srbina i da mu se ne igraju s kostima  i da mu se ne podižu paganski mauzoleji, jer on je bio vladika, pa vladar, pa tek onda filozof i genije… Stalo mi je da se čojstvo, junaštvo, ponos, dostojanstvo ne ukalja, a ukaljaće se ako se to uradi.“
Sudbina Lovćena nije mogla ostaviti svet ravnodušnim napisao je Komnen Bećirović podsećajući da je „čuveni hrišćanski filozof Gabrijel Marsel u članku objavljenom u listu Figaro napisao da je Njegoš možda jedini u modernim vremenima koji je u sebi spajao tri velika poziva: poziv sveštenika, vladara i pesnika. Za opstanak malog hrama na Lovćenu zauzeo se Andre Malro, što je isto kao da je kapelu na Lovćenu uneo u  svoje Glasove tišine ili Metamorfoze bogova u koje je uvrstio Nereze i Sopoćane.“ Tu  je i kardinal Tiseran, Pjer Emanuel, član Francuske akademije i Žan Kasu, osvedočeni prijatelj Jugoslavije i tolika druga imena svetske kulture od čijih bi se tekstova mogla sastaviti nova Bela knjiga.
Osuđujući varvarstvo nad Njegoševim grobom znali su da „vaskrsenja ne biva bez smrti“ i čekali vaskrs Lovćena. Njegoševe kosti su se pokazale kao neuništive a njegova grobna crkva je već vaskrsavala pa će opet  vaskrsnuti.

Dušan Radović Veći grob za novu smrt Njegoša podmićuju, Nude mu novu smrt i veći grob mame ga u svoju raku, u kazamat, da ga stave pod svoj kamen i svoje straže da jedino oni budu nadležni za njegov slučaj da nam jedino oni mogu prepričavati njegove prave misli da nije mislio ono što je mislio i da nije napisao ono što je napisao i da je oduvek mislio ono što oni misle

Rušenje Njegoševe zadužbine već jednom je pokazalo njenu neuništivost. Ona spada u one spomenike koji, žrtve vremena ili što je još gore, ljudske zloće i slepila, moraju jednog dana vaskrsnuti – napisao je Komnen Bećirović. Nije li to ona energija slike Sumrak Lovćena koja traži pravdu kako je doživeo Mića Popović. Nije li lepa Njegoševa glava dočekala obretenije na koje je dugo čekala kao i svi velikomučenici istog zakona, kako je napisao Mihiz.
Kada je obeležavana 200. godišnjica Njegoševog rođenja, vladika je premešten na ikonu i proglašen Lovćenskim Tajnovidcem. Ali grob novoprosijanog svetitelja ostao je da čami iza rešetaka u kiklopskom  kazamatu mauzoleja. Već pola veka nad Vladičinim grobom se ne pali sveća i ne drži opelo. Arhitekta Krasnov je napravio na stotine skica dok je našao konačan oblik kapele kojoj po skladnosti, skromnosti i prirodnosti nije bilo ravne. Otkad je srušena kapela na Lovćenu –  kapele su se umnožile ne samo po Crnoj Gori i već ih se podiglo  dvadesetak. 
To što je kapelu obnovio kralj Aleksandar, prva žrtva fašizma, Njegošev i Karađorđev potomak, kome je Njegoš posvetio Gorski vijenac, najčešće se spominje kao glavni motiv za  rušenje kapele. Po toj logici bi valjalo srušiti i spomenik zahvalnosti Francuskoj i Pobednika na Kalemegdanu i Neznanog junaka na Avali i Kralja Tomislava u Zagrebu i Grgura Ninskog u Splitu  i Svetozara Miletića u Novom Sadu, a sve ih  je od istog autora naručio i platio kralj Aleksandar. On je od Meštrovića poručio i mauzolej na Lovćenu i od tog nauma odustao tek kad mu je tadašnji mitropolit crnogorski Gavrilo Dožić skrenuo pažnju da je na Lovćenu crkva u kojoj počiva jedan pravoslavni vladika. Da se kralj Aleksandar  nije predomislio i mesto kapele podigao mauzolej, sa istog razloga  bi rušili i mauzolej.
Čas je kad su na onom svetu gotovo svi i oni koji su kapelu branili i oni koji su je rušili. Zašto bi se podrazumevalo da neko  o tome nešto zna i da nema smisla sve pričati ispočetka. Ono što se nama čini da svako zna nekoliko naraštaja nije nikad čulo. Dovoljno da vide i znaju da je prošlo  vreme kad  su u Crnoj Gori crkva i Bog  zakopavani i sahranjivani.
Duhovna obnova Crne Gore još jednom počinje od obnove njenog duhovnog vrha –  kapele na Lovćenu. Nije ideja da se Mauzolej ruši nego da se Kapela obnovi i Njegoš izbavi. Mesta ima za oboje.
Pošto je bilo dovoljno i haubica i kamenica i suzavca,  bio bi to veliki dan i radosna vest da se svi udružimo i povratimo izgubljenu lepotu. I da niko ne bude na gubitku i da nas sve to izmiri i  koliko toliko objedini. Vaskrsenja ne biva bez smrti. •

Srušili crkvu da izgrade naciju

Veliki pesnik, vladar i vladika tražio je da počiva „na onoj visini, koja je najviša u Crnoj Gori i od kud se vide ponajviše samo srbske zemlje i sinje more“

Četvrt veka vodila se žestoka bitka da se vladici Radu skine krst sa večnog konačišta, da mu se razruši zavetna kapela, da se čuvaru Pećkog trona svuče vladičanska riza i navuče čojano odelo, a mitropolit i vladar ostane samo veliki pesnik. Na stotu godišnjicu smrti Petra Petrovića Njegoša, 1951. godine, crnogorski komunisti odlučili su da konačno raskrste sa religijom, mračnom prošlošću i zatucanom tradicijom, da s vrha Lovćena uklone crkvu i da je zamene mauzolejom, monumentalnim, poput onoga što su njihova ideološka braća izgradila na Crvenom trgu. Protiv skrnavljenja Njegoševog zaveta i rušenja kapele na Lovćenu ustali su gotovo svi značajniji jugoslovenski intelektualci, ali njihov glas bio je nemoćan naspram ideološke zaslepljenosti komunista iz Titograda. Oni su uradili nešto što nijedna vlast na svetu ni pre ni posle nije uradila – prvo su lovćensku kapelu stavili na grb Crne Gore, a onda tu istu kapelu sa neobičnim entuzijazmom razorili i bacili na Ivanova korita. I nakon što je razorena, kapela je ostala u vrhu grba Crne Gore.
Priča o kapeli počinje još 1845. godine kada je Njegoš na Jezerskom vrhu počeo da gradi crkvicu koju je prvobitno namenio svom stricu Petru Cetinjskom. Kotorski okružni poglavar podneo je izveštaj gubernijskom predsedniku u Zadru 21. juna 1845. godine u kome javlja da je Njegoš 16. juna počeo da podiže crkvu na vrhu Lovćena. Po njegovim saznanjima vladika je pod „uticajem noćnih vizija“ izabrao nepristupačno planinsko mesto za crkvu. Kotoranin nije znao kome će crkva biti posvećenja, ali mu je izgledao da će se videti sa velike daljine, da bi se „bolje uverili u njegova religiozna osećanja. Crkva je imala da služi putnicima kao vodič iz velike daljine.“
Vladika Rade pred kraj života izrazio je želju da bude sahranjen u toj crkvici na vrhu Lovćena. Kako je svedočio Milorad Medaković, njegov prijatelj i ađutant, a kasnije i sekretar crnogorskog knjaza Danila Petrovića, Njegoš je tražio da počiva „na onoj visini, koja je najviša u Crnoj Gori i od kud se vide ponajviše samo srbske zemlje i sinje more.“ Medaković je zabeležio i Njegoševe reči kojima obavezuje Crnogorce da ga sahrane na Lovćenu: „To je moja potonja želja, koju u vas ištem da je ispunite, i ako mi ne zadate Božju vjeru da ćete tako učinjet, kako i ja hoću, onda ću ve ostaviti pred prokletstvom, a moj posljednji čas biće mi najžalostniji i tu moju žalost stavljam vami na dušu.“
Petar Petrović Njegoš upokojio se u 10 sati ujutru 19, odnosno 31. oktobra 1851. godine, na isti dan kao i njegov prethodnik na vladičanskom tronu Petar Cetinjski 1830. godine. Tog dana na Cetinju je vladalo veliko nevreme, pa je zbog toga, ali i bojazni da bi Turci krišom mogli da se popnu na Lovćen i oskrnave Njegoševo telo, odlučeno da se privremeno sahrani u Cetinjskom manastiru. Risanski prota Vuk Popović piše svom imenjaku Vuku Karadžiću u Beč: „… U nedelju večer, treći dan po smrti, ukopali su ga na Cetinje u crkvi, u grob Sv. Petra, u onoj lijepoj odeždi. Tako je htio Pero i Đorđije. Na pogrebu bilo je preko 100 sveštenika i do četiri hiljade duša.“ Njegošev naslednik, knjaz Danilo naredio je da se 31. avgusta 1854. godine posmrtni ostaci vladike Rada prenesu sa Cetinja i sahrane u njegovoj zadužbini na Lovćenu.
Njegov sekretar i sekretar knjaza Danila Milorad Medaković piše u „Serbskim novinama“: „U petak ujutru, na Cetinju, 30. avgusta, otvoren je izidani grob upokojenog vladike Petra Drugog, sanduk je izvađen i stajao je u crkvi do subote ujutru. Zorom u subotu oglasila su se zvona, a popovi i narod počeo da se prikuplja. Dva arhimandrita, dvadeset sveštenika i dva đakona obuku se u crkvi, i poslije očitane molitve, u sedam sati, ponesu iz crkve smrtne ostatke. Sprovod je bio velik, koji prođe kroz avliju dvora knjaževa. Do podignu mrtvački sanduk zazvone zvona, a zabruje topovi.“ Crnogorski kralj Nikola Petrović rekao je 1913. godine dopisniku francuskog „Tempa“ : „Lovćen je Olimp srpski, spomenik podignut Božjom rukom slobodi i njezinim braniteljima, koliko je to naše slavne dinastije, podnožije je to mauzoleja pepela Petra Petrovića Njegoša“.
Austrijanci tokom Prvog svetskog rata, znajući za važnost i simboliku Njegoševe kapele, iz Bokokotorskog zaliva stalno su bombardovali ovu svetinju. Po naredbi Vrhovne komande okupatorski guverner Veber, odmah posle kapitulacije Crne Gore, naredio je ekshumaciju Njegoševih kostiju, kako bi se njegova zavetna kapela srušila a na tom mestu podigao „veličanstveni kip trijumfa u slavu Franje Josifa“. Hrvatski general Stjepan Sarkotić dobija titulu baron i svom prezimenu dodaje fon Lovćen.
Mitropolit Mitrofan Ban pokušavao je u ime građana Cetinja da umoli okupatora da odustane od ove namere, ali nije uspeo. Ekshumacija je izvršena 12. avgusta 1916. godine. Njegoševi ostaci su nakon obavljenog parastosa preneseni u Cetinjski manastir. Kapela na Lovćenu je razrušena i raspisan konkurs za izgradnju spomenika koji je sa oduševljenjem propraćen među hrvatskim nacionalistima u dubrovačkom glasilu „Prava crvena Hrvatska”. U slavu „zauzeća ovoga jadranskog Gibraltara a potomcima na izgled“ raspisan je konkurs za model spomenika na koji se javilo 17 umetnika sa više od 100 radova. Na „carev dan“ 18. avgusta u Hrvatskom domu u Herceg Novom otvorena je izložba prispelih radova. Odabran je i nagrađen rad Dubrovčanina Marka Rašice (1883–1963) koji je predviđao izgradnju spomenika od belog kamena sa crvenkastim umecima, da predstavlja genija pobede i slave Franju Josifa. Ova ideja je propala jer je Austrougarska izgubila rat.

Crnogorski kralj Nikola Petrović rekao je 1913. godine: „Lovćen je Olimp srpski, spomenik podignut Božjom rukom slobodi i njezinim braniteljima, koliko je to naše slavne dinastije, podnožije je to mauzoleja pepela Petra Petrovića Njegoša“

Sveti arhijerejski sabor, na predlog novog mitropolita crnogorsko-primorskog Gavrila Dožića, 14. novembra 1920. godine donosi odluku da se obnovi Njegoševa kapela na Lovćenu. Pet godina docnije, zavet vladike Rada po drugi put je ispunjen, a izvršio ga je kralj Aleksandar Karađorđević i unuk crnogorskog kralja Nikole Petrovića. Njegoševa kapela je obnovljena 10. septembra 1925, a 12. septembra mitropolit Gavrilo osveštao je crkvu.
Devet dana kasnije na Cetinje je stigao i srpski patrijarh Dimitrije, koji je služio pomen Njegošu. Tog dana do Ivanovih korita moglo se automobilom, a odatle su svi išli pešice. Tačno u podne 21. septembra na vrh Lovćena stigao je kovčeg za Njegoševim posmrtnim ostacima. U obnovljenu kapelu Njegošev kovčeg su uneli kralj Aleksandar, članovi Vlade i mitropolit Gavrilo sa episkopima bitoljskim, timočkim i čehoslovačkim. Po spuštanju kovčega u sarkofag, služen je svečani pomen a u sarkofag je spušten komadić svilene vladičine odeće nađen pri otkopavanju stare kapele. U tom trenutku kralj Aleksandar je sa svojih grudi skinuo albansku spomenicu i položio je u sarkofag.
Obnovljena kapela je izrađena od tesanog lovćenskog kamena donesenog iz rudnika „Zlatice“. Sve što je ostalo od stare kapele uzidano je u obnovljenu. Veličina i oblik stare i nove kapele bili su isti, samo je okolni prostor malo proširen i podignuta ograda sa stepenicama od tesanog kamena. Pri ulazu je bila ikona svetog Đorđa a u oltaru je namešten žrtvenik iz stare kapele. Sa desne strane bio je sarkofag pokriven mermernom pločom i kruna izrađena od istog mermera. Ispod same krune je Njegošev lik u mozaiku. Sa strane sarkofaga u zid je uzidan kamen sa Njeguša i na njemu je takođe naslikan Njegošev lik. Zlatnim slovima izrađeni su citati iz Gorskog vijenca: „Blago tome ko dovijek živi, imao se rašta i roditi“ i „Vječna zublja, vječne pomrčine, nit dogori niti svjetlost gubi“. Radove na obnovi Njegoševe kapele nadgledao je čuveni ruski arhitekta Nikolaj Krasnov, a unutrašnjost crkve je oslikao Uroš Predić.
Crkva na Lovćenu stradala je i tokom Drugog svetskog rata, jer su italijanske okupacione snage, prilikom vojnih vežbi, pogodile Njegoševu kapelu. Videvši kakvo je ogorčenje naroda to izazvalo, Italijani su odmah uputili javno izvinjenje. U „Glasu Crnogorca“ 14. aprila 1942. objavili su da nisu tačne glasine kako su njihovi vojnici gađali kapelu na Lovćenu nego je „jedno zalutalo artiljerijsko tane palo blizu grobnice Vladike Rada“ Italijanski okupatori nisu ni pomišljali da sruše crkvu na Lovćenu, ali crnogorski komunisti jesu. Njegoševa zavetna kapela bila najjasnija veza crnogorske države i srpske nacije i zato je trebalo srušiti. Na stotu godišnjicu smrti pesnika, vladara i vladike, rukovodstvo NR Crne Gore odlučilo je da se na Lovćenu umesto crkve Njegošu podigne monumentalni spomenik koji bi izradio hrvatski vajar Ivan Meštrović.
Blažo Jovanović, predsednik vlade i jedan od organizatora partizanskog ustanka, preko ambasadora u Njujorku Vladimira Popovića, stupio je u kontakt sa Meštrovićem koji je tada živeo u Americi. Jovanović u pismu upućenom Meštroviću 21. maja 1952. godine navodi: „Spomenik Njegošu mi zamišljamo u vidu divnog i veličanstvenog mauzoleja… Taj mauzolej postavili bi(smo) na vrhu Lovćena, tamo gde je sada kapelica… Smatramo da bi takvom spomeniku kao velikom umetničkom delu u slavu Njegoša, najbolje odgovarali motivi iz Njegoševe i narodne epike, a ne crkveno-religiozni motivi…“ Meštroviću ideja o gradnji spomenika Njegošu nije bila strana jer je sličnu ponudu imao i 1924. godine, za vreme Kraljevine SHS, ali je taj predlog u samom početku sprečio vrh SPC.
Ovoga puta nije bilo prepreke za Meštrovića i on je sa oduševljenjem pristao na ovakvu redukciju lika i dela Njegoša. U odgovoru Jovanoviću Meštrović kaže: „Nije meni ni onda (1924), kao ni sada, lebdeo pred očima vladika Rade, ni vladalac Crne Gore, već pesnik Njegoš…“ Meštrović je odmah prionuo na posao, ali su se radovi na gradnji mauzoleja obustavljeni jer je za nastavak nedostajalo 300 miliona dinara. Kada je crnogorska vlada desetak godina kasnije napravila novu finansijsku projekciju utvrđeno je da nedostaje čak 700 miliona dinara, što je opet dovelo do odlaganja izgradnje.
U domaćoj javnosti je polemiku o rušenju Njegoševe kapele na Lovćenu i izgradnje mauzoleja otvorio Lazar Trifunović, istoričar umetnosti i profesor Univerziteta u Beogradu člankom „Mit o Meštroviću“ objavljenom 30. avgusta 1961. godine, u kojem je Meštrovićev projekat proglasio stranim i tuđim telom koje je „u potpunoj suprotnosti sa svim idejama koje su u ovom društvu rođene“. Trifunović je kao argument naveo i mišljenja Moše Pijadea i Miroslava Krleže o Meštrovićevoj umetnosti.
Nekim čudnim spletom okolnosti crnogorski sekretarijat za prosvetu i kulturu 1964. godine formirao je stručnu Komisiju za reorganizaciju Muzeja na Cetinju a na čelo te komisije je postavio baš Trifunovića, jer je bio i direktor Narodnog muzeja u Beogradu. Ova komisija je posle nekoliko sednica izašla u javnost 1966. godine sa predlogom da se na Lovćenu ne podiže Njegošev mauzolej i navela tri argumenta: da projekat ne odgovara prirodnoj konfiguraciji Lovćena, da je projekat „paradna, hladna i reprezentativna arhitektura koja sa Njegoševom figurom ispred orla, više ističe Njegoša kao gospodara i vladara nego kao pesnika i simbola slobode“ i konačno da je taj projekat stilski tipično delo bečke secesije koja nema ništa zajedničko sa našom, domaćom sredinom i kulturnom tradicijom.
Pre saopštavanja odluke Komisija je organizovala anketu među jugoslovenskim istoričarima umetnosti, kritičarima i umetnicima o realizovanju Meštrovićevog projekta. Protiv su bili književnik Miroslav Krleža, direktor Konzervatorskog zavoda za Dalmaciju Cvito Fisković, direktor Umetničke galerije u Splitu Kruno Prijatelj, književnik i likovni kritičar Oto Bihalji Merin, vajar Risto Stijović, slikar Milo Milunović i profesor Univerziteta u Ljubljani Luc Menaše. Za rušenje kapele su bili Grgo Gamulin, profesor Univerziteta u Zagrebu, Vanja Radauš, vajar i profesor na Likovnoj akademiji u Zagrebu i Sida Marjanović, docent na Univerzitetu u Sarajevu Miroslav Krleža je u svom obrazloženju naveo da Meštrović u Mauzoleju na Lovćenu Njegoša prikazuje „kao karikaturu, i kao spomenik i kao statua“.
Crnogorski komunisti i na Cetinju i u Beogradu su odbacili navode Trifunovićeve Komisije. Pukovnik JNA Savo J. Orović u „Borbi“ 24. februara 1966. pita zašto „Komisija nije određena samo od ljudi iz Crne Gore ili ako treba angažovati ljude sa strane, zašto samo iz Srbije a ne iz drugih republika?“ Sekretar opštinskog komiteta komunista Cetinja Branko Krivokapić u „Pobjedi“ 10. aprila 1969. godine stav Komisije ocenjuje kao „nezvaničan“ je „niko od crnogorske vlade nije dao svoj sud“.
Mitropolit crnogorsko-primorski poručuje u „Pobjedi“ 7. aprila 1966. godine da „SPC još ništa nije rekla o svemu ovome, a svakako da ima mnogo više prava da o tome govori nego mnogi koji nastoje da sruše lovćensku kapelu, jer se radi o jednom pravoslavnom, osvećenom hramu“. Crkva je za vladike a mauzoleji za careve, kraljeve, predsednike i druga svetovna lica, naveo je mitropolit
Posle nekoliko godina zatišja, početkom 1966. godine, mitropolit crnogorsko-primorski Danilo izveštava Sinod da je aktuelizovana namera i da crnogorske vlasti ponovo razmatraju rušenje kapele. Sinod se ponovo obraća saveznoj Komisiji za verska pitanja za zahtevom da se „poštuje amanet mitropolita Petra Petrovića Njegoša i da se ne ruši osvećena crkva na njegovom grobu.“ Kao u nekom filmu Živka Nikolića, crnogorska komisija za verska pitanja odgovara da crkva „nema prava da se meša u samoupravna prava SO Cetinje“.
Dolaskom novog partijskog rukovodstva koje predvodi Veselin Đuranović od 1968. godine počeo je rad na snažnijem afirmisanju crnogorske nacije, a posebna pažnja je posvećena rušenju crkve i izgradnji mauzoleja na Lovćenu. Đuranović je smatrao da bi odustajanje od gradnje mauzoleja bila najveća politička glupost i da je crnogorska vlast napravila grešku kada je formirala Komisiju za reorganizaciju muzeja na Cetinju a posebno što je za predsednika imenovala Lazara Trifunovića. Đuranović je ocenio da se u ovom pitanju „pre svega radi o napadu velikosrpskih šovinista, ali i da je sukob oko mauzoleja odraz političkih podela u Crnoj Gori“. Narednog leta u Skoplju je održan sastanak rukovodstava Crne Gore i Makedonije na kome je bilo reči odnosima SPC i nepriznate makedonske crkve kao i podizanju spomenika na Lovćenu. Đuranović je naveo da se odnosi sa SPC zaoštravaju posle Brionskog plenuma i autokefalnosti makedonske crkve, optužio SPC da se „počinje baviti politikom, pokušavajući da to bude jedan od kanala dejstvujućih ostataka velikosrpskog nacionalizma u Crnoj Gori.“
Napominjući da SPC ima ignorantski odnos prema rešavanju crnogorskog nacionalnog pitanja, Đuranović zaključuje da je „ovakva orijentacija SPC posledica njene borbe za svoj položaj, za jačanje svog položaja koji je jako oslabljen autokefalnošću MPC. Mislim da oni vrše pritisak, vode jednu politiku koja bi mogla onemogućiti eventualne pojave rađanja ideje o autokefalnosti crnogorske crkve, koja je ukazom kralja Aleksandar izgubila svoju samostalnost 1921. godine“. „Tu su oni u sprezi sa ostacima velikosrpskog nacionalizma koji svoj odnos prema podizanju mauzoleja u svakom momentu nastoje da ispolje“, zaključio je Đuranović.
Definitivnu odluku o rušenju crkve na Lovćenu crnogorska vlast je donela 1968. godine a za realizaciju je zadužena lokalna vlast na Cetinju. SO Cetinje u decembru 1968. formira Odbor za podizanje mauzoleja, a Zavod za zaštitu spomenika kulture SRCG u februaru 1969. daje odobrenje Opštini Cetinje da „izmesti kapelu“. Sveti arhijerejski sabor SPC oštro je reagovao poredeći takvu odluku sa rušenjem kapele iz vremena austrijske okupacije. Međutim, cetinjska skupština zabranila je SPC da se meša u njena „zagarantovana samoupravna prava“ i donela jednoglasno, 18. marta 1969. godine, odluku o podizanju mauzoleja na mestu kapele. Sutradan su na Cetinju organizovali demonstracije protiv Mitropolije crnogorsko-primorske i mitropolita Danila. Tražili su „ostavku“ mitropolita a demonstranti, uglavnom mladi srednjoškolci uzvikivali su „obrijaćemo te“, „očupaćemo ti bradu“.
Partijski aktivisti objašnjavali su da oni ne ruše Njegoševu kapelu na Lovćenu nego kapelu koju su podigli Karađorđevići i da ona nema veze sa zadužbinom vladike Rada. U avgustu 1969. održana je prva a u aprilu 1970. i druga sednica Odbora za podizanje mauzoleja na Lovćenu, kojom je predsedavao Veljko Milatović a prisustvovao je i Veselin Đuranović. Zaključeno je da se izmesti „kapelica koja nije autentična“ i da se prebaci na Ivanova korita. U Odboru za podizanje spomenika bili su još i Svetozar Vukmanović Tempo, režiser iz Zagreba Dušan Vukotić, Vidoje Žarković, Vladimir Dedijer, Peko Dapčević, Blažo Jovanović, Vladimir Popović…

Veselin Đuranović na sastanku crnogorskog i makedonskog rukovodstva u Skoplju kaže da je „ovakva orijentacija SPC posledica njene borbe za svoj položaj, koji je jako oslabljen autokefalnošću Makedonske pravoslavne crkve. Mislim da oni vrše pritisak, vode jednu politiku koja bi mogla onemogućiti eventualne pojave rađanja ideje o autokefalnosti crnogorske crkve“

Konkurs za izvođenje radova na izgradnji mauzoleja raspisan je u listu Politika 19. aprila 1970. godine a za krajnji rok za završetak radova određen je oktobar 1971. godine. Crnogorci ni ovoga puta nisu imali novca za gradnju spomenika pa je pokrenuta „opštedruštvena jugoslovenska akcija tokom koje su prikupljena potrebna finansijska sredstva za gradnju mauzoleja“. Srpski patrijarh German uputio je 29. aprila 1969. pismo Josipu Brozu u kome se izražava protest zbog odluke o podizanju spomenika i rušenju Njegoševe kapele na Lovćenu. „Srpskoj pravoslavnoj crkvi porušeno je dosta crkava i manastira za vreme prošlog rata, pa i posle rata, i sa time treba jednom prestati“, napisao je German i pozvao Broza da se zauzme i zaštiti prava i svetinje SPC. Broz nije odgovorio na pismo patrijarha ali je otišao na Cetinje. Tamo su mu lokalni komunistički lideri pokazali plan za izgradnju mauzoleja i naveli da imaju „problema zbog protivljenja crkve“. Na pitanje i šta mislite predsedniče, Broz je odgovorio: „Ja nisam advokat crnogorske mitropolije“. Ta rečenica je protumačena kao zeleno svetlo za rušenje kapele i dizanje mauzoleja.
Kao reakcija na odluke cetinjskog i crnogorskog Odbora za podizanje spomenika, 31 intelektualac u Beogradu potpisuje čuveni Manifest, objavljen u „Politici“ 20. jula 1969, u kome se navodi da Meštrovićev mauzolej „krši amanet pesnika”. Manifest su, između ostalih, potpisali i Dejan Medaković, Lazar Trifunović, Vojislav J. Đurić, Vojislav Korać, Aleksandar Deroko, Dinko Davidov, Miodrag Protić, Stojan Aralica. Tekstovima, polemikama, peticijama protiv rušenja kapele na Lovćenu glas su podigli Meša Selimović, Skender Kulenović, Dobrica Ćosić, Petar Lubarda, Vasko Popa, Borislav Mihajlović Mihiz, Matija Bećković, Peđa Milosavljević, Antonije Isaković, Risto Stijović, Stojan Aralica, Duško Radović, Mirko Kovač, Mića Popović, Ivan Tabaković, Franc Stele, Oto Bihalji Merin, Dragoslav Mihajlović, Stevan Raičković i mnogi drugi. Kao kompromisno rešenje predlagano je da se mauzolej posvećen Njegošu podigne na Cetinju a na Lovćenu da ostane kapela. Jedan od najoštrijih kritičar bio je Žika Stojković, koji je u članku „Hegemonija falsifikata“, u Književnim novinama 21. decembra 1970. naveo da je „Meštrović je bio jedan od najodanijih poklonika zagrebačkog nadbiskupa Stepinca…, koji je u vreme bartolomejskih prekrštavanja pravoslavnih Srba, koja su trajala noćima, bio na čelu crkve koja je dočekivala glinskim metodama pripremane i privođene preobraćenike…“
U maju 1970. godine sklapa se specifično političko-kulturno savezništvo između Crne Gore i Hrvatske protiv Srbije, kada je Dragutin Haramija, predsednik hrvatske vlade i jedan od najistaknutijih protagonista Hrvatskog proleća, primio članove Odbora za podizanje spomenika Veljka Milatovića, Vanju Radušu, Grgu Gamulina i Dušana Vukotića koji su došli da traže novčanu pomoć. Sledeće godine delegacija Cetinja je posetila Maticu hrvatske u Zagrebu. Poseban kontakt je uspostavljen sa hrvatskom maticom iz Drniša gde su odlučili da pomognu podizanje spomenika uz obrazloženje: „Naša dužnost je da finansijski pomognemo izgradnju ovog spomenika, koji simbolizira stoljetnu borbu crnogorskog naroda za slobodu, kao i suradnju između dvaju naših naroda…“ U polemiku oko gradnje spomenika Njegošu uključio se i Vladimir Dedijer pismom objavljenim u „Borbi“ 20. avgusta 1970. godine. Dedijer je za borbu SPC protiv rušenje kapele naveo: „Oni ne mogu da podnesu da jedan Hrvat plete venac jednom Crnogorcu, da jedan rimokatolik gradi spomenik jednom pravoslavnom vladici.“
Mitropolija crnogorsko-primorska tužila je 23. aprila 1970. Ustavnom sudu Jugoslavije Republiku Crnu Goru, kao i opštine Titograd i Cetinje, tražeći da sud „odmah donese, kao privremenu meru, odluku o zabrani rušenja kapele”.Ustavni sud Jugoslavije proglasio se nenadležnim za to pitanje i predmet ustupio Ustavnom sudu Crne Gore. Na čelu Ustavnog suda Jugoslavije u to vreme bio Blažo Jovanović, isti onaj čovek koji je od Meštrovića naručio Mauzolej na Lovćenu. Ustavni sud CG ocenio je da su odluke crnogorske vlade i SO Cetinje zakonite i doneo rešenje da se na drugom mestu očuva autentičnost Njegoševe kapele, izrazivši mišljenje da „kapela nije hram, već već nadgrobni spomenik i spomenik kulture“. Ništa više nije moglo zaustaviti rušenje crkve na Lovćenu. Čak ni odluku da je premeste nisu ni pomišljali da sprovedu. Kamenje sa razrušene kapele je obeleženo i bačeno na jednu utrinu na Ivanovim koritima. Njegoševa zavetna crkva porušena je do temelja 1972. godine, a na njenom mestu 1974. podignut je Meštrovićev mauzolej.
Kad su radnici došli da ruše kapelu, Mirko Živković, upravnik gradilišta na Lovćenu okupio ih je na Ivanovim koritima da bi im saopštio zadatak. Iz gomile je istupio musliman iz Bijelog Polja Iso Mahmutović i kazao: „Ja neću da rušim crkvu!“ Bio je to skandal, nastala je prepirka, ali odvažni Iso nije se dao pokolebati, ni po cenu otkaza. Uz njega je stalo još nekoliko kolega njegove vere. Međutim, direktor cetinjske „Gradnje“ Rade Radoman ubrzo je našao „domaći kadar“ – Cetinjane koji su pristali da sruše crkvu. I veliki književnik Meša Selimović, koji se žestoko protivio rušenju crkve, uzalud je apelovao „da se na Lovćen ne stavlja samar“. Da bi se ratosiljali srpstva i ideja koje je simbolizovao Njegoš prvo su se ratosiljali kapele na Lovćenu. Iste one koju su stavili na vrh grba Crne Gore. •

Nikola Trklja

Lazar Trifunović – čovek koji je prvi digao glas Jedan čovek pokrenuo je intelektualnu elitu tadašnje Jugoslavije oko pitanja rušenja Njegoševe kapele i građenja Meštrovićevog mauzoleja navodno u čast velikog pesnika, kojem će prethodno, opet u čast, srušiti grob i pregaziti njegov zavet. Njegovo ime je Lazar Trifunović – direktor Narodnog muzeja u Beogradu i profesor Beogradskog univerziteta koji je prvi napao ideju mauzoleja a zatim i bio na čelu komisije koja je trebalo da donese sud o opravdanosti tog projekta. Republički sekretarijat za prosvetu, nauku i kulturu formirao je 1965. Komisiju za izradu razvoja muzeja na Cetinju. Ona je trebalo da se izjasni o lokaciji mauzoleja – da li da bude na Lovćenu ili Cetinju. U komisiji, koju je činilo 13 članova, bilo je četiri profesora univerziteta (jedan akademik), dva naučna savetnika, dva saradnika, jedan viši konzervator, jedan viši kustos, jedan kustos, jedan viši bibliotekar i jedan profesor književnosti. Oni su anketirali umetnike, kritičare i javne radnike u svim republikama i 90 odsto njih izjasnilo se protiv podizanja mauzoleja. Članovi komisije su zamerali da je prirodna konfiguracija Lovćena toliko impozantna i sama je po sebi spomenik da se na njoj ne može umetnički održati ništa što bi se takmičilo sa prirodom. Sa estetsko-likovne strane, zamerila je Komisija, mauzolej predstavlja tipično delo bečke secesije „koju su već u godinama Prvog svetskog rata prevazišla druga, napredna umetnička shvatanja“. U pismu crnogorskim poslanicima, koji su već zastupali stav da kapela na Lovćenu nije Njegoševa već Karađorđevićeva, iako je kralj Aleksandar samo obnovio kapelu koju je srušila austrougarska vojska, Trifunović tvrdi da Meštrovićev mauzolej zapravo ostvaruje „ono što je Aleksandar hteo i zahtevao – da obeleži sebe, svoje velikodržavne ambicije, prepotentne teze o našem geniju, da jednom paradnom i naduvanom formom starog istoka prikrije svoj šesti januar i da monarhističku diktaturu okiti slavom jednog slobodarskog pesnika“. Crnogorske komuniste je podsetio i na esej Moše Pijade koji je zastupao tezu da se Meštrovićeva ideja o nacionalnom stilu ne može održati, jer predstavlja ujedinjenje svih onih egzotičnosti bečke moderne umetničke pijace, asirizma, Egipta, antike, gotike, Rodena, Mecnera, jednom reči modernog Beča… „Na takav se melanž mogao odlučiti samo umetnik koji je duševno bio izvan tradicije, koji je stajao kao tuđinac prema narodnoj duši, koji je verovao da se umetnost može receptima praviti kao kalodont, te je tako strpao sve proizvode bečke umetničke industrije u jednu vreću“, smatrao je Pijade. Trifunović je u polemika postavljao i „neumesna“ i nelogična pitanja – zašto nije raspisan veliki jugoslovenski konkurs za spomenik Njegošu, zašto se ne obelodani koliko će se metara skinuti lovćenska kapa, koliko će metara tunela proći kroz ovu planinu, kakvi će se sve radovi preduzeti da se mauzolej postavi i obezbedi. Istakao je Trifunović da ova naizgled tehnička pitanja kriju u sebi i jedno suštinsko – „uvid u projekat jasno pokazuje da više neće biti ni Lovćena, ni njegove kape, ni njegove siluete i nestaće jedna divna planina a na mesto nje ostaće arhitektonsko-vajarska zabluda, slika vaše nepromišljenosti“. Trifunović je u polemikama sa komunistima isticao da je prevaziđeno shvatanje „da se veličinom i dimenzijama spomenika meri i određuje značaj onoga kome je posvećen. Kao što kaže izreka, brada ne čini filozofa“. Spomenik treba da bude, verovao je Trifunović, projekcija vremena koje ga podiže i umetnika koji ga stvara, on mora da bude odgovoran prema tom vremenu i toj epohi, da izražava njegove ideje i njene poglede. „Na Lovćenu neće biti Njegošev već Meštrovićev mauzolej posvećen Njegošu i morate biti svesni da tamo podižete beleg Meštroviću i našem vremenu.“ Književnik Zoran Gluščević naveo je u jednom tekstu imena koja su se do tada izjasnila protiv Meštrovićevog mauzoleja: Miroslav Krleža, Hrvat, France Stele, Slovenac, Cvito Fisković, Hrvat, Milo Milunović, Crnogorac, Kruno Prijatelj, Hrvat, Niko Martinović, Crnogorac, Pavle Mijović, Crnogorac, Ljubomir Durković, Crnogorac, i drugi. I pitao, kako objasniti stav „ove beznačajne grupe Jugoslovena za koje je sasvim sigurno da nisu velikosrpski šovinisti i hegemonisti“. • Marija Sretenović

 

ODBRANA NJEGOŠEVOG ZAVETA

Borislav Mihajlović Mihiz

Obretenije glave Vladike Rada

Koja to crna sudbina hoće da najsvetije mošti moga roda ne miruju, da se, vekovima već, potresaju kosti prađedovske.
Jedne je, one rodonačelne, prvorodne, iz Trnova u Mileševu donesene – sažegao Sinan na Vračaru.
Onda smo dugo, vekovima, Lazara bez glave bezglavo nosili u seobama, bežanijama, egzodusima našim, od Ravanice jedne do druge, od Sent Andreje do Beograda, cvileći, preklinjući: „Vostani Serbije, vostani carice!”
I kada je najzad vostala, kada se podigla kuka i motika, onda je crna glava Đorđeva, kumovskom rukom ukinuta sa ramena, pala i otkotrljala se do prestola cara od Stambola.
Jedne su samo kosti, umivene mirom i vinom, počivale – činilo se za večitost – tamo gde je i valjalo, gde su same htele, „gde je zrno klicu zametnulo”, da stražare u karauli-kapeli nad rodom i jezikom.
Pa evo i njima nema mira. Jednom ih je s Lovćena zbacio Austrougarin-okupator, a danas im prah potresa, volju krši, zindan nad njim zida prevelika glupost ljudska.
I nećemo mu više moći u pohode slobodnom na Lovćen, u sužanjstvo se otprema lepa Njegoševa glava.
Na obretenije svoje čekaće kao i svi velikomučenici istog zakona. •

Dragoslav Mihailović

Velika usta podižu spomenik svojim velikim ustima

Vi, pesnici, ako ste dosad žalili što nikad nećete biti Njegoš, sad možete da budete mirni. Vi, zavidljivi, vi, nesrećni, vi bez noćnog mira, smirite se. Nije najbolje biti ni Njegoš.
Pesnik je hteo da bude jedno. Njegov izbor se nije dopao. Biće drugo. Zašto bi neko bio tragičan kad može da bude smešan? Zar to nije veselije?
Biti Njegoš – nije dovoljno. Bio je odviše visok; ako bude potrebno, postaće kraći. Nosio je bradu; bude li potrebno, berberi će mu je obrijati, doktori će mu ulepšati nos. Dela će mu napisati lepom kongresnom prozom. Biće doteran za vekove.
Mrtav pesnik je najbolji pesnik. On više ništa ne može da kaže. Biće zadovoljan. Lep u svom orlovskom društvu, sedeće sprema za vidovdanske i ostale praznike, verujući da je to poslednje. Nadaće se da ga više neće dirati.
Velika usta slave pesnika. Velika usta podižu spomenik svojim velikim ustima. •

Meša Selimović

Spomenik vlastodršcima kojima tragovi smrde nečovještvom

Uvijek me uzbuđivala misao da je jedna veličanstvena planina, sa skromnim grobom na vrhu, postala spomenik jednom pjesniku.
Zato mi je izgledalo nevjerovatno kad sam čuo da će se taj sklad narušiti a to znamenje obesvetiti.
Na žalost, ta zamisao, potpuno izvan svega što se moglo očekivati počela je da se ostvaruje.
I mada sam bio uvjeren da ništa novo ne može biti bolje i ljepše od skromne kapele na vrhu Lovćena, ipak me zaprepastila neukusnost i agresivnost makete tog nepotrebnog projekta, koji djeluje mučno svojom težinom, jezivom hladnoćom, neljudskom odbojnošću. Takvi lažno monumentalni spomenici podižu se ljudima bez djela i zasluga, vlastodršcima kojima tragovi smrde nečovještvom.
Velikom Njegošu, koji je svojim djelom sam sebi podigao najljepši spomenik, ova odbojna faraonska grobnica ne odgovara ni po čemu, nikako! •

Mića Popović

O Lubardi i „Sumraku Lovćena”

… Umetnika ništa ne može da spase. On je osuđen da do kraja sveta bude vezan za zemlju, da niče samo iz zemlje. Kao žito! A da nepravda bude veća, da nesporazum bude groteskniji – što je ličnost umetnika snažnija, delo trajnije, nada u spas je sve manja. Genijalan umetnik, razume i zna tako tragično manje od bilo kog učesnika u političkim regatama na rekama i na moru. I za Petra Lubardu, već odavno, spasa nema! Ovaj zaista genijalan slikar ostavio je delo za snove i za antologiju, za obimne ispite, za usamljene šetače. (Rusoove staze bili su meki tepisi, Petrove staze su od ljutog kamena, od kojeg ostaju rane a ne postaju punački biskupi). Pa ipak Lubarda nije umeo da se popne iznad nacije, ni da se uvrsti među one prevejane intelektualce umornog lika. Na svakom kvadratnom santimetru njegove slike je Crna Gora. Dovikuju se glasovi sa stena. Brkati junaci i tvrdog srca udovice. Odjekuje kamena pučina kao kad je prava nepogoda. Peče, prži sunce. I tišine su drukčije i naročite na ovim slikama i u ovim brdima. Mislim da se austrougarska okupacija Crne Gore, kukavička i surova, morala najviše plašiti tih tišina. (Sve što je austrougarska okupacija odlučila da zapodene u Crnoj Gori pre više od pola veka, ostavila je, obazriva, za mnogo kasnije.)
Stvari i ljudi naliče jedni drugima i po dimenzijama. Po tome koliko su porasli u vis i po tome koliko, tamo gore mogu da traju. Odavno već kad zamislim: Lubarda, ne mogu da ne zamislim: Njegoš!
Vladičina reč znači i kao zvuk (nešto iz punih grudi); Petrov zvuk, i onaj sivi i smeđi iz doratnog perioda, i onaj užareno crven i oranž sa freske „Boj na Kosovu“ znači i kao jasna, određena literarno filozofska poruka. Do dva velika umetnika mora da se priđe, a to prilaženje traži nekog napora i neke usredsređenosti. Lubardi je Njegoš vrlo blizak rod. Kad sam prvi put video Lubardinu sliku „Sumrak Lovćena“ osetio sam, neodoljivo, da se to rod, s najdubljim pravom i s pravim gnevom, diže protiv jedne zavere skovane na regatama. Toliko pametnih i zamišljenih napisa pojavilo se u nas protiv asirskog spomenika na vrhu duhovnom Crne Gore. Toliko dobrih argumenata stručnjaka i istoričara! Toliko se Vladičinih citata savršeno poklopilo sa argumentima stručnjaka! Toliko ljudi je žalilo čin, toliko ljudi je onemelo pred vizijom obezglavljenog Lovćena. Pa ipak, čini se, Lubardin predlog se, po nečem bitnom, razlikuje od drugih. Lubardina slika nije pogrebna i nije samo konstatovanje tirjanstva. Ovakav gnev se ne miri sa obavljenim poslom. On ne priznaje da je nešto definitivno. Lubardina slika je uporan nastavak zahteva za pravdom. Ona je jedna energija i kao takva – nepomirljiva.
Ako ste videli sliku, šta mislite: kolike su njene stvarne dimenzije!? Rekli biste: pa, tri metra, četiri… Ne sećate se tačno, ali vam je slika ogromna! Ne! Stvarne dimenzije slike su 130 x 170 cm. Ali je slika u vašem sećanju porasla. I da znate, ona će stalno da raste.
Gnev raste u tišini. Zastrašujuće. •

Mirko Kovač

Pleme moje snom mrtvijem spava

Iz dana u dan u našoj štampi pratimo, kao kakvu kriminalnu hroniku koja se splela oko Njegoševog groba, izveštaje o radu Skupštine opštine Cetinje u vezi sa podizanjem mauzoleja na Lovćenu i rušenjem postojeće kapele. Nastale su demonstracije oko rezidencije crnogorsko-primorskog mitropolita Danila, a Petar Tomanović, predsednik Opštinske skupštine, već poteže kramp, tobože da će još u aprilu udariti u kapelu Vladike crnogorskog Petra Petrovića Njegoša Drugog. Njegoš je više bio na strani vere kao njen vladika i na strani poezije kao pesnik, nego što bi ikada mogao biti na strani cetinjskog opštinskog činovništva.
Ovakva kapela kakva postoji više odgovara velikom crnogorskom pesniku i vladici nego monumentalna građevina s asocijacijama na egipatske hramove koji nemaju ničega zajedničkog s hrišćanstvom u kome je živeo, delao i umro Vladika Rade.
Skupština opština Cetinje bila je gluva na mitropolitov predlog i ustupak da se kapela uklopi u ovaj hram, iako ga sam mitropolit smatra paganskim. Ona je isto tako gluva na mišljenje jednog dela kulturne javnosti koja se svojevremeno izjasnila protiv rušenja postojeće kapele već inkorporirane u crnogorsku tradiciju. Dobro bi bilo da posle mišljenja sveštenstva cetinjska skupština sasluša i mišljenje pesnika, ako već odbija mišljenje Svetog arhijerejskog Sinoda i ukoliko ne smatra da je Njegoš njena prćija i da mogu s njegovim kostima raditi šta god hoće, makar se one već okretale u grobu. I na kraju evo kviza za jednu Opštinsku skupštinu.
1. Da li Skupština zna odgovoriti na koga je Njegoš mislio kad se obraćao: „Bože sveti…”? 2. Da li je Skupština čitala „Gorski vijenac“ i „Luču Mikrokozma“ i šta misli o njima? 3. Da li Skupština uvažava Njegoševo hrišćansko opredeljenje? 4. Šta Skupština misli o tome da li je bolje imati dva spomenika ili jedan? 5. Zna li Skupština da je dva više nego jedan?

Književne novine, 24. 3. 1969.

Petar Lubarda

O Lovćenu i Njegošu

Dragi drugovi,

Ne mogu da se primim članstva u jugoslovenskom Odboru za podizanje Njegoševog mauzoleja na Lovćenu. Smatram da mi moja savest umetnika ne dozvoljava da vas ne zamolim da opozovete odluku koju ste doneli. Lovćen je vekovni simbol ponosa i slobode, starije i novije naše istorije, koga je sama priroda stvorila kao najlepše umetničko delo.
Njegoš, veliki pesnik, osetio je to i želeo da mu Lovćen bude spomenik. I zato smatram da ne treba kršiti Njegoševu volju.
Poštujem veoma mnogo umetnika Meštrovića i predlažem da se spomenik podigne iznad Letnje pozornice, na mestu gde je Njegoš i pisao svoju poeziju. I da se ustanove Njegoševi dani poezije, kada bi naši i strani umetnici svojim učešćem nastavili tradiciju širenja ljudske misli u slavu velikog pesnika i tako podizali najlepši živi spomenik Njegošu. Molim da se ovo pročita na skupštini Odbora.
Uz drugarski pozdrav,
Petar Lubarda
P. S. Da bi bilo jasnije hteo bih da dodam još nešto. Sam vrh Lovćena, takozvana lovćenska kapa, ima jedan oblik piramide, izvanredno lepo i delikatno modelirane, koja sama po sebi predstavlja prirodi spomenik-mauzolej, onakav kakve su stari Egipćani podizali uz velik žrtve, pa mislim da je bez smisla graditi spomenik na spomeniku.
Savremenici Njegoševi imali su veliko poštovanje i ljubav prema njemu i sigurno je da bi mu i u ono doba podigli velelepni spomenik. Ali, poštujući njegovu želju, odneli su ga u planinu da počiva u netaknutoj prirodi. I mislim da bi za sve sadašnje i buduće generacije ova želja velikog pesnika trebalo da bude iznad svih turističkih i materijalnih razloga. Govorim ovo kao umetnik bez ikakvih republičkih, političkih i drugih motiva.

5. 7. 1969 •

Dejan Medaković

Spomenik naše sramote

… Lovćenska kapela, prirodno srasla sa veličanstvenim gorom, čedna u svojim oblicima, verno odražava duh čitave jedne istorijske epohe. Upravo taj duh sačuvala je i njena posleratna obnova, i, treba već jednom javno zahvaliti, što se tada nije upalo u obmanjivačke zamke megalomanije. Takva kakva jeste, ona je zamisao pustinjaka cetinjskog i niko, doista niko, nema ni prava ni moći da menja uzbudljivi amanet izrečen u suočavanju sa smrću. Bitku sa mrtvim pesnikom ne može dobiti niko, pa ni oni revni skupljači što po neobaveštenim sredinama traže priloge za jedan „odbor“ koji se tragikomično zaklanja iza narodne volje. Samo skorojević može da se postidi pred skromnošću i „siromaštvom“ istinskog velikana i usamljenika, kome nisu potrebne mermerne fasade jedne neofaraonske građevine, kakve je pre sedamdeset godina stvarala bečka Secesija…
Kada su u pitanju amaneti velikana, drevno iskustvo nas uči da ne kršimo njihovu volju. Vekovima proveravamo – simboli ne trpe naknadne ispravke, oni zrače jedino u svojoj izvornoj lepoti. Mine na Lovćenu ispod pesnikovih moštiju, ne buše samo ono moćno stenje. Više od toga! One bezobzirno razaraju pesnikov amanet! Kada to jednom bude jasno, pitam se, ne bez gorke ironije, šta će preuzeti mauzolejski „odbor”, tako dobro izvežban u razgovoru gluvih, tako vešto oslonjen na zaštitu moćnih?
Kada ipak zarobe pesnikove kosti svečanim, turističko-mauzolejskim pakovanjem, kada sa glave Lovćena skinu malu kapelu, jednostavnu kao crnogorska kapa, a ovu zamene pozajmljenim admiralskim šeširom davno potopljenih flota, hoće li iko tim odbornicima dozvoliti da tiho iščeznu u čemeru svoje velike sramote?…
… Pred obezdušenim, rekviriranim i unakaženim Lovćenom, verujem, da poniženi i silom potisnuti etički i umetnički razlozi, izgovoreni čista srca i mirne savesti u prilog spasavanja jednog tihog amaneta čiji otmeni glas sve više iščezava u pustinji duha koji se pobedonosno širi našim vremenom, kriju u sebi i čudesnu tajnu da pretraju neporaženi i nezagađeni sumnjivim društvenim varkama.
Verujem, da će mučeništvo ovog spomenika i ovog amaneta, jednom osloboditi nove umne i duševne snage ovoga tla, koje će imati hrabrosti i moći da priznaju i sve poraze svojih oholih očeva.
I to je jedina uteha koju danas pruža „Sumrak Lovćena”. Samo Njegošu treba zahvaliti za buduću svetlost. On je rekao:
„Vrijeme je majstorsko rešeto,
Prečistiće ono ove stvari.”

(U Manastiru Savina, 2. avgusta 1971) 

Miroslav Krleža

(pismo upućeno Milutinu Mijanoviću, članu komisije za reorganizaciju cetinjskih manastira i problem Njegoševog mauzoleja)
Zagreb, 4. 1. 1966

Beskompromisno negativno o Meštrovićevom spomeniku

Poštovani druže Mijanoviću,

U vezi s Vašim pismom od 22. 12. 1965. ne mogu Vam odgovoriti meritorno, jer na temelju onih fotografskih snimaka koje ste mi poslali kao prilog, ne mogu da o tome projektu dam nikakvu određenu ocjenu, ni u pozitivnom ni u negativnom smislu.
Ako je riječ o tome da se Meštrovićev mauzolej sa Njegoševim spomenikom podigne na Lovćenu, moje je subjektivno mišljenje beskompromisno negativno. Već po negativnom iskustvu s Avalom suvišno je dokazivati nešto što je samo po sebi jasno da se monumentalnost takvih spomenika u nerazmjeru sa naravnom veličinom samoga ambijenta – jezivo gubi. To, što bi trebalo da djeluje veličanstveno, na vrhu brda, pretvara se iz perspektive u jedva primjetljivu sitnu konturu nečega što samo po sebi, arhitektonski, u vezi s ambijentom gubi svaki efekat. Isti je slučaj sa Pobjednikom na Kalemegdanu.
Vi kažete kako nemate namjere da „pokrećete pitanje Meštrovićeve umjetnosti, jer to ovom prilikom ne bi bilo umjesno”, a ja se pitam kada po Vašem mišljenju nastupaju takve prilike, koje uslovljuju „umjesnost pokretanja“ takvih pitanja, kad me pozivate istodobno da sam svoje mišljenje o „podobnosti postavljanja ovoga projekta”?
O Meštroviću, kao kiparu, oduvijek sam imao superlativno mišljenje (što je, uostalom, za vrijednost njegova djela zaista sporedno), no jedna je stvar dobra skulptura, a druga – dobar spomenik. U ovom stvarnom slučaju Njegoš je karikatura i kao spomenik i kao statua.
Nadajući se, i tako dalje, molim Vas da i ovom prilikom primite izraz moga poštovanja. •

O. Bihalji Merin
Beograd, 13. januar 1966

I sam Meštrović bi predložio neko drugo mesto

Drug Milutin Mijanović,
direktor Muzeja Cetinje

Primio sam Vaše pismo u vezi sa postavljanjem mauzoleja Ivana Meštrovića na Lovćenu. Iako nisam imao prilike da na samom terenu proučim lokaciju i da se udubim u sve obuhvatne elemente ovog problema, odgovoriću Vam kako najbolje umem:
1. U principu nisam za to da se, ma kako bi skroman, spomenik ruši da bi se na njegovom mestu stavio drugi. Stara kapela na Lovćenu postala je sastavni deo siluete te planine; ona ima izvesne tradicije koje ne treba zaboraviti. Smatram da je ne treba ukloniti radi monumentalne građevine, kao što ne bi trebalo – recimo – Ajfelovu kulu ukloniti radi novih smelijih konstrukcija.
2. I ako bi se prenebregle sve ove činjenice, ipak bih oklevao da na mestu stare kapele postavim Meštrovićev mauzolej, jer mi izgleda predimenzioniran, pretežak za položaj na uskom vrhu brda. Osim toga, na tom mestu bi bio i predalek od centra života.
Bez sumnje, Meštrovićev mauzolej Njegošu treba graditi. Da li je autor pre stvaranja svoje koncepcije bio na vrhu Lovćena? Ja verujem da bi on sam predložio koncepciju mauzoleja na nekom pogodnijem mestu i narodnom životu bližem.
3. O definitivnoj lokaciji svakako će bolje odlučiti ljudi koji dobro poznaju Cetinje i njegovu okolinu. Smatram svakako da se u samom Cetinju, ili na nekoj ravni bliže Cetinju, moglo pronaći pogodno mesto. Ako se to prihvati imaćemo dva spomenika od kojih će veliki, monumentalni spomenik, biti sagrađen po nacrtu Meštrovića u blizini grada, a drugi dosta udaljen i usamljen dobio bi značaj hodočašća. •

Risto Stijović

Njegošev grob je simbol slobode svih Jugoslovena a specijalno nas Srba

Beograd 15. 1. 1966

Poštovani druže Mijanoviću,

Ovim sam hteo da odgovorim na Vaše pismo od 25. 12. 1965. godine i ako je moje mišljenje iz štampe već poznato: gde treba postaviti Njegošev spomenik koji je izradio Ivan Meštrović.
Mislim, da ni u kom slučaju taj mauzolej Njegošev ne treba postaviti na Lovćen i ako je umetnik predvideo da se baš tu postavi. Razlozi su vrlo prosti i ubedljivi: spomenik se pravi tamo gde ljudi žive i cilj mu je da uvek podseća buduće naraštaje na svog velikog sina, koje mu je potomstvo zahvalno.
U Cetinju ovaj će spomenik najmanje videti svakog dana bar 1.000 osoba i samim tim je cilj postignut.
Mislim da niko nema prava da kvari izgled Lovćena, pa ni jednim lepim spomenikom, jer svi smatramo baš taj vrh Lovćena gde je grob Njegošev – kao simbol slobode svih Jugoslovena, a specijalno nas Srba.
Zatim i grb SRCG prikazuje taj vrh sa Njegoševim grobom.
Mišljenja sam da se umoli arhitekta, koji je pravio projekat mauzoleja da taj projekat prilagodi Tabli izviše cetinjskog manastira i tu da se postavi – na taj način i Cetinje i Lovćen bi dobili. •

Pavle Ivić

Tvorevina čoveka obnevidelog u mržnji na srpski narod

Razloga je mnogo da se to ne čini, i svi su odavno uočeni imenovani: pesnikov amanet da počiva u baš takvoj crkvici kakvu je sebi namenio (i sagradio), nedostojnost i same pomisli da se Njegošev grob pretvori u sitan mamac za turističke pfenige, estetska promašenost pretencioznog, čudovišnog zdanja na osakaćenoj planini, monstruozitet ideje da se na grobu najvećeg Srbina među srpskim pesnicima ustoliči tvorevina čoveka obnevidelog u mržnji na srpski narod, samovoljno kršenje zakona, koje opominje na besudna vremena, lakomislena gotovo obesna rasipnost u prilikama kada Crna Gora kleca pod teretom ne samo prečih već i viših potreba da bi ukinuta zaostalost i siromaštvo, a sačuvala bogato ime svoje istorijske i duhovne časti.
Svaki od ovih razloga mogao bi biti dovoljan, a svi zajedno bili su ipak slabi da zaustave ljude koji su doneli odluku, ili da zamisli one koji po nekakvim uzusima reprezentacije pristaju da spiskom svojih imena sačine federalni dekor poduhvata. Njima se to nije učinilo zastidno. Nisu pomislili da će zbog njihovih neznanja, nemoći ili nenavisti naše vreme crveneti pred onim koje dolaze. •

Peđa Milosavljević

Drugo otvoreno pismo Odboru za podizanje Njegoševog mauzoleja na Lovćenu

Njegoševa posveta mom rodu daje mi pravo
Obraćam vam se po drugi put, opet sa beskrajnim mirom, bez rodoljubivih strasti i srdačno, duboko uveren da ćete mi odgovoriti na isti način. Kao i u prvom, koje je ostalo bez odgovora, ni u ovom pismu nema političkih aluzija. Pitanje podizanje Njegoševog mauzoleja na vrhu Lovćena, to je pitanje razuma i ukusa na prvom mestu. Zatim, to je i pitanje prava i etike.
Da li je vaša odluka i politički greh, to prepustimo savesti odgovornih i nadležnosti pozvanih….
Ovo nije ni prva ni poslednja, ne samo pogrešna, nego i nedopustiva lokacija. Ako je reč o Meštroviću – čije vajarsko delo u celini ne osporavam – ta pogreška, nažalost, već zaboravljena, učinjena je i na Avali u doba pre odnošenja današnjeg Zakona o zaštiti kulturno-istorijskih spomenika. Da podigne grob Neznanog junaka i tada je Meštroviću bilo potrebno da poruši na vrhu Avale naš srednjovekovni grad Žrnov, koji su Turci osvojili 1442. godine…
Ne obraćam se neposredno članovima vašeg odbora, stručnjacima, istoričarima, profesorima etike ili estetike. Da budem iskren, više i ne pamtim ko su članovi tog tela.
Ovo pismo upućujem članovima odbora – političarima, koje smatram uticajnijim, ali i manje odgovornim od konsultovanih stručnjaka. Oni su, uostalom, i želeli da ovaj odbor bude znatno širi i značajniji od odbora kakav je sada. Najzad, još nije učinjen konačni i fatalni greh rušenja jedne svetinje Republike Crne Gore i podizanja jedne amaterske arhitekture na vrhu jedne prirodne piramide…
Stalo mi je da vas uverim da nikakve nacionalističke pobude ne inspirišu ove redove. Sada, posle četrdeset godina, čitam po drugi put „Gorski vijenac“ i „Luču mikrokozma“ u originalnim izdanjima. Njegoševa posveta mome rodu daje mi za pravo da vam se obratim i kao srodnik. Tačno je da sam rođen usred Šumadije, ali se jedva sećam zavičaja. Pamtim samo toranj jedne crkve i zidove jedne škole u kojoj sam ugledao svet. Odrastao sam u Makedoniji. Univerzitetske studije započeo sam u Beogradu a završio u Subotici. Živeo sam koliko u inostranstvu toliko i u zemlji. Osećam se građaninom sveta koliko i Jugoslovenom. Jedan ded mi je govorio da se doselio iz Crne Gore, a drugi iz istočne Hercegovine, pa sam u doba ranog detinjstva bio više dijete nego dete. Kao što vidite, nisam imao mnogo uslova da postanem veći Srbin nego što sam, a kako od svih naših krajeva najviše volim Crnu Goru (o čemu sam i pisao), čini mi se da sa njom ponešto i saosećam…
Ako mi sada verujete da nisam vatreni nacionalista, da vas obavestim i o svom estetskom odgoju. Uprkos školovanju u Jugoslaviji, doživeo sam da me mnogi smatraju Francuzom. Između 1945. i 1948. godine bio sam čak i dekadent sa Zapada. A mi, Francuzi, znate, ne volimo patetiku… Nikada ne bismo podigli mauzolej ličnostima koje nisu bili ni kraljevi ni carevi. Naši besmrtnici počivaju u panteonima, shodno našim latinskim tradicijama, a troškove tih besmislenih građevina podnosimo unapred i u doba prosperiteta a ne deficitarnosti. Poduhvat koji ste preduzeli mi bismo nazvali rasipništvom. Razume se, ukoliko ne raspolažete moćnim sredstvima za koja mi Francuzi ne znamo.
Osim toga, naši dobri skulptori nisu bili arhitekti. Duboko smo svesni da je renesansa davno prošla. Na pada nam na pamet da podižemo spomenike na ramenima već postojećih, kakav je Lovćen u oba svoja vida i kao delo prirode i kao delo Njegoša. Na vrhovima planina podizali smo samo utvrđenja, a spomenike na pristupačnim mestima. Naše shvatanje monumentalnosti polazi od pretpostavke proporcija a ne dimenzija. Sve naše dobre skulpture postale su velike kad su male u odnosu na susedne građevine i kad su sa sve četiri strane sveta podjednako sagledive i ubedljive, kad se možemo izmicati da ih bolje sagledamo a da se pri tome ne sunovratimo u ambis, a najmanje se usuđujemo da prkosimo vihorima, smetovima i grmljavini pesnikovog gneva na vrhu Lovćena!
A sada vas molim da pažljivo pročitate ono što sledi, da još jednom zamislite kako smo na samom vrhu planine, da detaljno razmotrimo, ne više sa horizonta dalekovidosti i obrisa budućnosti, već iz jedne sasvim obične, žablje perspektive, da proučimo spomenik koji podižete Meštroviću, oprostite, hteo sam reći Njegošu…
Ne ulazeći i celokupni Meštrovićevo delo, ja samo hoću da vas podsetim na dobro poznatu istinu da Meštrović skulptor nije i arhitekta. I da je čak i Njegoševa figura, izdvojena iz ovog arhitektonskog sklopa, a verovatno upravo zbog ove nazoviceline, isti takav promašaj.
Meštrovića ovom prilikom verovatno inspiriše Egipat, kao što ga za Avalu oduševljava Kirova grobnica. Posle faraonske pripreme kroz tunele i useke, sa jednog zaravnjenog platoa, između dva prazna i vertikalna pilona, ulazi se u prostorno predvorje sa tri hodnika razdvojena nizom ortogonalnih ekskavacionih stubova. Nema vremena da vam razlažem kakvu su razliku Egipćani pravili između ovih i okruglih stubova čija su i tela i glave bili inspirisani vegetacijom podneblja. Čitav ovaj hipostilon sa preteškim i bez ikakve potrebe granitnim stubovima (Egipćane je zadovoljavao krečnjak), nosi jedan ravan krov (takođe podstrek sa Nila), ravan da što bolje podnese goleme naslage snega i leda! Ova pozajmica pilona i stubova, bez imalo razumevanja i njihovog oblika i njihove namene, dolazi iz zemlje čiji žitelji, otkako čovek pamti, nikada nisu ugledali nijedan oblik niti čuli da postoje atmosferske padavine. Tamo je nebo večito plavo. Poplave i mulj Nila obezbedili su ovim drevnim i mudrim graditeljima najidealnije podloge. Svoje kiklopske monolite u Karnaku i Luksoru oni su slagali čak i bez veziva. Ni temelje nisu uvek kopali. Ispred svojih pilona, otvorenih knjiga istorije ili zadivljujućeg znanja, imali su smisla da postave moćne skulpture i snagu da se u kamenu izraze najplićom plastikom, da unutrašnju napetost organa ovih kolosa dovedu do savršene sinteze, da prirodu i strukturu kamena saobraze adekvatnoj obradi. Ti polubogovi nepokretni su i mirni kao granit u kojem su isklesani, sa glavama bez grimasa i patetičnog grča koje je krasio samo transcendentni osmeh. Nikakav orao (pardon, Ibis, još bolje Mut), nikakva tebanska boginja nije skrivala njihove nedostatke.
Meštrović nas zatim uvodi u jedan manji hram. Tamo dominira centralna niša ispred koje postavlja svoju skulpturu Njegoša u sedećem stavu i sa prekrštenim nogama. U prvobitnom hramu, u Vizantiji i u Njegoševoj kapeli, vladalac, patrijarh i vladika stajaše. Sa svojim stasom kolosa Njegoš bi još kako imao razloga da ustane iz kamena kad mu vaš odbor pristupi u punom sastavu.
Na Zapadu, od Kanose, papa sedi. Njegoš ne sme da sedi!
Sedećeg Njegoša u guslarskom stavu prati jedna otvorena knjiga. Čast i slava čestitim guslarima, davnim predstavnicima usmene naracije. Njegoš je bio pesnik i filozof. Na to su i Meštroviću skrenuli pažnju. Njegov dalekovidi Njegoš posmatra šest drugih niša sa simbolima naših šest republika. Da li ste ikada čuli za dobre graditelje koji u niše stavljaju stubove koji nose plamen? Ako su to „sveće”, da li ste čuli za vajara koji vaja već izvajane oblike? Kakvi su to stubovi koji nose plamen a ne kamen? I kakav to šestostruki plamen – opela ili slave – treba da oda poštu našim revolucionarnim tvorevinama? (Da sam političar, meni ne bi promakla ova metafora.)
Zamolite jednog od potpisnika odluke da se ovaj spomenik podigne, stručnjaka, da vas obavesti ko je u istoriji spajao egipatske pilone sa romanskim lukom. Pitajte ga kako bi nazvao ovakav spoj. Pre toga doznajte kada je otkriven Egipat. A zatim mu postavite pitanje sa kakvim je to razlozima glasao za ovo neuko i prazno delo kad se slaže da se postavi na vrh planine. Oh, ne na vrh. I taj vrh se zaseca. Ostaje još da se uveze i malo svete vode sa Nila kako bi se postigla diluvijalna ravan.
I još nešto. Ako je ovo hram, nije li neukusno da se vladiki i vladaocu Petru Drugom Petroviću Njegošu podiže crkva koja je toliko daleko od pravoslavne. Čemu ta žurba da se dira u osećanja naših dedova i očeva i u tolike uspomene još živih svedoka? Da ste bar vodili računa o stranama sveta. Vaša apsida nije okrenuta čak ni istoku. Ona gleda na sever. Vašem vladiki i pesniku ni to ne bi bilo po volji. A meni, zbog ove male primedbe iz kodeksa crkvene arhitekture, nema potrebe da odgovarate. Vi vrlo dobro znate da se vernik ne postaje ni u gnevu ni iz inata.
Prinuđen sam da upotrebim i jednu stranu reč, jer lepše zvuči od naše, a čini mi se da je i sadržajnija. Ta je reč i međunarodna i u vezi sa etikom: pijetet. Mi, Francuzi, veoma poštujemo naše vladaoce i crkvene velikodostojnike, pogotovu ako su bili i pesnici. Za nas su njihove oporuke svetinje. Nikada i nikome ne bismo dozvolili, sem višoj sili, onoj izvan ljudske moći, da se kosti preturaju našem vladiki. Vi ste očigledno zaboravili da na to pomislite. Vidite, na to se pre vas usudio samo austrijski guverner za Crnu Goru 1916. godine i jedan anonimni fašistički narednik 1942. godine. Ali, i bečki dvor i italijanske okupacione vlasti imali su stila da se javno izvine kad su doznali i uvideli kakvo su nedelo počinili. Da okaje greh, austrijska vlada je predala našoj zemlji originalan Njegošev rukopis „Gorski vijenac”, najveći i autentični Njegošev spomenik.
Na sve pozive i molbe da odustanete od ovog neumesnog poduhvata i ove neprikladne lokacije vaši stručnjaci i estete uporno ćute. Niko se ne usuđuje da brani valjanim razlozima ovaj hram apsurda. U javnosti nema ni slova – izuzev teksta jednog istoričara koji govori o kamenu sa Lovćena čiji duh, videćete, ne oseća – ni slova o celishodnosti gaženja Njegoševe oporuke, a još manje pravih i ubedljivih reči o veličini i snazi Meštrovićevog spomenika koji se podiže na postament od hiljadu šest stotina šezdeset metara.
Loše se branite da je Njegoševa kapela sada samo ruševina. Na takvim i sličnim, a daleko starijim ruševinama, mi smo zasnovali svoja prava na ovaj deo sveta. Zaboravljate da je ovaj spomenik srušen na naše oči, da se taj događaj dobro pamti i da istoričari raspolažu ne samo fotografijama, a Lovćen ne samo kamenom, nego i kamenom koji je pao pod fašističkim granatama 1942. godine. Nije li Atinjanima bilo hiljadu puta teže da obnove agoru, a arheolozima da načine tačnu maketu čak i do temelja srušene vavilonske kule? Od čitavog ovog pitanja koje ni po čemu nije političko vaš odbor je stvorio politički tabu da se u nedostatku argumenata dobro sakrije iza deklaracije o bratstvu i jedinstvu, uz aluzije da zna šta radi! Pitam se da li su članovi odbora (ovog puta stručnjaci, ne političari, koji nemaju vremena)uopšte pročitali „Luču mikrokozma“ čiji prvi stihovi glase:

Teško li se u polet puštati
Na lađici krilah raspetijeh,
Bez kormila i bez rukovođe…

Ne čudite se ako vam se kaže da vi ne smatrate spomenikom spomenike koji se ne vide, kakav je vaš „Gorski vijenac”. Taj spomenik podignut je u srcu prosvećenih Jugoslovena još pre toliko godina i ako ste hteli predstojeću godišnjicu da obeležite kakvim znakom u kamenu, mogli ste uzeti koji dobar citat iz „Gorskog vijenca”, recimo onaj sa početka ove za sve nas svete knjige, tamo gde se iskrenim i pravim rečima peva o bratstvu i jedinstvu, da biste zaista bili dosledni.
Nažalost, za vas duhovne vrednosti kao da nemaju volumen. Pošto broj nepismenih ne opada, a broj turista raste, čuo sam kako se branite potrebama turizma. Kako ste predvideli i noćnu rasvetu, poučeni primerom sa piramida, svetosti ovog mesta dodaćete i svetlo 20. veka. I u tom slučaju bićete dosledni nerazumevanju ličnosti oko koje se toliko trudite. Jer Njegošu, čije delo zrači svetlošću širom sveta, nije potrebna ova skupocena bakljada. Zaboravili ste skromnost njegovu, i njegovu svakodnevnu brigu i trud oko ubogih, kao i to da je svu svoju ličnu ušteđevinu zaveštao sirotinji. Nije li sve ovo čime danas raspolažete delimično poteklo i od ovog početnog uloga?
Rušeći svoje kulturno-istorijske spomenike – koje u slučaju Žrnova na Avali nismo stigli ni naučno da ispitamo, i u slučaju Njegoševe kapele čak ni da je obnovimo a još manje da je zavolimo – mi samo svedočimo o svome barbarstvu. Ako ni pokojni Meštrović nije imao sluha za istoriju, znači li da je taj sluh danas otkazao širom naše zemlje?
Ništa nam, zaista, više nije sveto. Nepromišljeni smo. Zalećemo se. Inat i tvrdoglavost, da ne kažem ponos, i to su naše osobine. Naši knezovi su ukleti i stalno nesložni da na kraju izgube suštinske bitke. Pribegavaju čak i krivotvorevinama da bi sakatim tezama pribavili štake.
Ističući pravo da o ovom spomeniku i Njegoševoj oporuci samo vi govorite kao najbliži Njegoševi srodnici, da li ste svesti da tako umanjujete pesnikovu svetsku slavu? Da li najzad uviđate da većnici Skupštine grada Cetinja, iako pozvani na ovu odluku po svome pravu samoupravljanja koje im niko ne osporava, zaboravljaju na dužnost što se rađa iz ovog prava da svoju odluku zasnuju na podršci stručnjaka i javnosti? Ako je odbor i mene zvao u svoje redove – neka i javnost čuje da se odazivam, i to s preporukom da Skupština svakako ostvari svoje pravo na podizanje spomenika. Samo, neka to ne bude na vrhu Lovćena i neka taj spomenik ne bude Meštrovićevo delo (ne iz političkih razloga, već stoga što je pomisao na zvaničnog skulptora stare Jugoslavije znak preživelog ukusa, a neki političari kažu i političke nazadnosti)…
Bez obzira kako ste do sada postupali, krajnji je čas da od sada postupate samo po glasu razuma. Recite mi, tako vam Njegoša, svetskog čoveka, zašto krijete od javnosti poruke uglednih pisaca, erudite i proslavljenih ličnosti kao što us Andre Marlo, Žan Kasu, Gabrijel Marsel, Miroslav Krleža, Mihailo Lalić i ogromne većine uglednih javnih i kulturnih radnika širom Jugoslavije koji svi od reda odvraćaju Skupštinu od nepromišljenog koraka. Jer koji bi drugi razlog, ako ne velika nelagodnost, da se u kase zatvaraju a možda i uništavaju, sva ova dokumenta, naveo Skupštinu na uporno držanje odluke koju je donela u radosti što je u mogućnosti da jednom na izgled velikim potezom ostvari pravo na samoupravljanje…
… S dobrim potezom da načinite pristupni put ka Njegoševoj kapeli, ostaje vam još i dužnost – jedini amanet pesnika u istoriji spomenika –da obnovite prvobitnu Njegoševu crkvicu. Samo je taj skromni hram, polucrkva i polutvrđava, lepim klasičnim vencem optočena, sazdana kamenom s Lovćena, pravi spomenik Njegošu i „Gorskom vijencu”, pravi zato što je autentičan, po pesnikovoj zamisli stvoren. Takođe, jedinstven slučaj. I istorijski spomenik!!!
To je prava mera pristojnosti i aršin svetskog ukusa.
Trudio sam se da u ovo pismo unesem i malo vedrine, čak i malo humora. Verujte, nije mi do šale. Veoma sam tužan, A tužan sam što se moja rođena braća olako oglušuju o slovo i želje Dostojnog najdubljeg poštovanja.
Ova istorijska odgovornost, kao i Njegoševa kletva, pada na sve pesnikove potomke.
Iznenađen, kad sam čitao ovo pismo nekolicini prijatelja, što mnogi nisu znali kojim je rečima Njegoš izrazio svoju pretnju, pošto je ovo otvoreno pismo, moraću i vama da je ponovim. Oprostite. Nije mi namera da vas mučim. Hteo bih da vam pomognem:
„Ja hoću da me saranite u onu crkvu na Lovćenu… To je moja potonja želja, koju u vas ištem, da je ispunite, i ako mi ne zadate božju vjeru, da ćete tako učinit kako ja hoću, onda ću ve ostaviti pod prokletstvom, a moj poslednji čas biće mi najžalosniji i tu moju žalost stavljam vama na dušu”.

Književne novine, 27. 2. 1971 •

Dobrica Ćosić

Ne znam šta je srpska kultura ako u njoj nema Njegoša

Teško je u ovom trenutku određivati se prema Njegošu, a da se istovremeno ne odredimo i prema jednom istorijskom kriminalu koji se vrši sa izvesnih strana i na izvesnim mestima, a sa očiglednim ciljem. Iščupati Njegoša iz celine kulture srpskog naroda – to je upravo ubistvo Njegoša. Nepravde koje mu ti ideolozi čine u toj svojoj takozvanoj reviziji kulturnog nasleđa, a u tobožnjim naporima za afirmaciju jedne nacionalne kulture, ili jedne nacionalne posebnosti, dakle, te ideološke naknade su najteža iznevera Njegoša, njegove univerzalnosti, njegove veličine. Govoreći modernim jezikom, Njegoš je upravo duhovni i etički ideolog oslobodilačke nacionalne svesti srpskog naroda u celini, bez obzira na državne, republike i druge granice u prošlosti i sadašnjosti.
Ja ne znam šta je Njegoš, ako nije najveći srpski pesnik 19. veka, niti znam šta je srpska kultura ako u njoj nema Njegoša. Filozofske, poetske i etičke razmere Njegoševog dela odredili su i određivaće pesnici, naučnici, istoričari – ali ravnopravno sa narodom koji ga zna i koji mu pripada. To i jeste ono divno čudo kojeg malo ima u drugim kulturama sveta: značaj, trajnost i smisao Njegoševe poezije i Njegoševstva, upravo je odredio i određuje njegov narod.
Zar se zbilja treba i danas nacionalno „određivati“ prema Njegošu? Zar uopšte sme srpski pisac tako da se izjašnjava o tvorcu „Gorskog vijenca“ i „Luče mikrokozme”? Ali, ipak, biva neophodno da od krivotvorstva branimo sebe i svoju istoriju.
(Nikšićke novine, 30. maj 1971)
P. S.
Biće ovo naše doba bogato i po razlozima za svakojaka nepoštovanja, prezire i sažaljenja nas od naših jadnih i gnevnih potomaka. Pri tome, svakako, učiniće nam se i mnoge nepravde: neke će nam hrabrosti upisati u gluposti; mnoge će nam gluposti smatrati hrabrostima. Ali, ne sumnjam, biće nekoliko događaja i činova prema kojima će naši potomci biti nepogrešivi i jedinstveni: jasno će im biti šta je bezumlje našeg, ovog, doba. Neka mi svi pismeni Srbi izgaze i grob, ako u sedam velikih jugoslovenskih bezumlja, peto ili šesto po redu, ne bude rušenje Njegoševe kapele na Lovćenu i podizanje Meštrovićevog mauzoleja.
Jer, kao što i ova „bela knjiga“ Umetnosti pokazuje, ne postoji nijedan razuman estetski, poetski, likovni, kulturni, naučni, humani, društveni, nacionalni, istorijski, revolucionarni, marksistički, geološki, geografski – ili bilo koji razlog da se oskrnavi Njegošev grob i pogazi Njegošev amanet.
O učini jedna mržnja. Mržnja koja ima silu – jaču od pameti, hrabrosti i dostojanstva naše generacije.
Od te mržnje može nas spasti samo novi „Gorski vijenac”. •

Mihailo Đurić

Kome je toliko stalo do spomenika razdora

… Nije to nikakav spor između pristalica i protivnika velikog pesnika, između njegovih pravih i lažnih poklonika, mada se može osnovano posumnjati u istinsku privrženost Njegošu onih koji bi hteli da ga zazidaju Meštrovićevim kamenim oklopom. U pitanju je spor oko toga šta više priliči pesniku, šta više odgovara njegovom značaju, šta je više u skladu s njegovom poslednjom voljom. Ili tačnije: osporena je umetnička, moralna i istorijska opravdanost nastojanja da se preinači smisao Njegoševog dela, da se njegov grob obeleži novim, tuđim znacima…
Svi se slažu u tome da je Njegoš neprikosnovena nacionalna veličina, da je prvi među svim srpskim pesnicima. Pa ipak, ni veće jednodušnosti u priznavanju vrednosti Njegoševog dela, ni veće podeljenosti u procenjivanju karaktera Meštrovićevog projekta. I upravo zbog toga što je u pitanju podeljenost na istim polaznim pretpostavkama, u okviru manje ili više podjednako naglašene jednodušnosti u onome što je najvažnije, teško je razumeti i opravdati besprimernu upornost pomenutih političkih činilaca u nametanju jednog u svakom pogledu sumnjivog rešenja, teško je razumeti i opravdati zadivljujuću revnost tih činilaca u prećutkivanju, suzbijanju i onemogućavanju svega onoga što se kosi s njihovim shvatanjem. Čak kad bi se odnekud i ispostavilo da rušenje Njegoševe kapele ne bi bilo nikakvo svetogrđe, čak kad ni i bilo tačno da nema nikakvih ozbiljnih ni umetničkih, ni moralnih, ni istorijskih razloga protiv podizanja Meštrovićevog spomenika, čak bi i u tom slučaju bilo krajnje problematično nastojanje da se po svaku cenu sprovede ono što se naumilo. U stvari, već sama okolnost da je toliko istaknutih književnika, slikara, naučnika i uopšte ljudi od pera ustalo u odbranu Njegoševe kapele, a protiv Meštrovićevog projekta, morala bi biti dovoljan razlog za odustajanje od prvobitne namere…
Kome je to toliko stalo do jednog spomenika koji tako očigledno protivreči svojoj svrsi, koji tako oštro razdvaja i suprotstavlja ljude, pod kojim se nikako neće moći okupiti svi istinski poštovaoci velikog pesnika, pred koji izvesno neće doći mnogi danas značajni predstavnici srpske kulture, dakle upravo oni koji su najpre pozvani da odaju poštu jednom od njenih najviših vrhova? Čemu uopšte treba da služi jedan takav spomenik razdora?
1971 •

Dragutin Gostuški

Meštrović je u mauzoleju sahranio deo svoje reputacije

… Ne znam čija je krivica što su se moji sugrađani i kolege, umetnički stručnjaci, skoro bez izuzetka postrojili na stranu suprotnu graditeljima Mauzoleja… Uzalud sam očekivao estetičku antitezu da joj se, po tvrdoglavosti svoje prirode, pridružim, ako ništa drugo ono zbog atavističkog nagona suprotstavljanja opštem mišljenju. Jedinu mogućnost fundiranja nekakve barijere negativnim odnosima prema Mauzoleju video bih ovde u zametku jedne sveže, sada prvi put nagoveštene muzeološke prakse: do sada su se antikviteti pronalazili ili otkupljivali; od sada se, izgleda, mogu praviti, potpuno novi i sjajni, što, razume se, nešto skuplje košta, ali što plemenitost krajnjeg cilja potpuno opravdava. Deformisanje aktuelnog momenta umetničke istorije dopušta, između ostalog, da se reše neka bolna pitanja naše kulturne prošlosti, te da se, između ostalog, na primer, pokaže puna privrženost crnogorskog naroda pokretu bečke secesije početkom ovog stoleća. Svet je – reče jednom Santajana – neprekidna karikatura samog sebe; u svakom trenutku on se podsmeva i protivreči onom što bi hteo da bude.
Ostaje pitanje logičnosti projekta, što će reći njegove celishodnosti u opštem sklopu date situacije… Uzmimo, recimo, jedno ogromno brdo od kamena kakvo je Lovćen. Sad na to brdo treba doneti opet jednu veliku količinu kamena sa nekog drugog brda što nije ekonomično; a šteta je i za ono brdo od koga se oduzima i za ono kome se dodaje. Onda, da bi se tim preteškim materijalom moglo manipulisati, kupuju se preskupe dizalice u Italiji koje se zatim preko Barske luke takođe prenose na vrh brda, što je ponovo očigledno neekonomično. Dizalice bi trebalo ostaviti u Barskoj luci gde bi i lepše stajale.
Najzad, čini mi se kao krajnje neekonomično podizati grobnicu tako kolosalnih razmera da bi se u nju smestila ona šačica pepela koja je ostala od genijalnog Vladike. To što se tiče materije; jer što se duha tiče Njegoš će uvek biti veći od spomenika pa ovaj i ne vredi uveličavati. Primeri francuskog Panteona, Oplenca i mnogobrojnih crkvenih građevina širom sveta u svim epohama pokazuju da je ekonomičnije kad se u veći objekt smesti više pokojnika, pa bi trebalo razmisliti o mogućnosti da se u Mauzoleju – ako već mora biti podignut – što pre sahrane i mnoge druge znamenite ličnosti, razume se po predlogu Odbora.
Dodaću još samo to da je Ivan Meštrović bio umetnik siromašne mašte, ali, pored Burdela, verovatno najveći modelar modernih vremena. Zbog toga je bilo nepromišljeno provocirati stručnjake, inače poštovaoce Meštrovićevog dela, da ovom prilikom pronađu, obrazlože i javno istaknu tolike njegove nedostatke i padove… Meštrović sigurno nikad ne bi projektovao ovu nesrećnu grobnicu da je naslutio kako će u njoj prvo biti pokopan jedan deo njegove istorijske reputacije.
1971 •

Vojislav Stanić

„Nisam član odbora za podizanje spomenika Njegošu”

Bio sam odsutan desetak dana od kuće i kada sam se vratio saznao sam da je u jedom od prošlih brojeva „Borbe“ izašao spisak članova Jugoslovenskog odbora za podizanje Njegoševog spomenika na Lovćenu. U tom spisku je bilo i moje ime.
Molim vas da svakako napišete u jednom od idućih brojeva „Borbe“ da se moje ime u tom odboru našlo greškom i da ja nisam član tog odbora.
U vezi s tim mogao bih mnogo više da kažem, ali to bi za vas, verujem, bilo dosadno i biću srećan i beskrajno zahvalan ako udovoljite ovoj mojoj molbi. •

Užasna uspomena iz Velikog rata Kako je veliki pisac 1925. godine opisao razaranje kapele i raskopavanje Njegoševog groba koje su počinii austrougarski vojnici Miloš Crnjanski Danas, kada se kosti pesnika Gorskog vijenca – pesme koja bi i kada bi sav naš narod izumro jasno i gorostasno sačuvala njegov lik, među narodima, za sva vremena – prenose sa Cetinja na strašni vrh Lovćena, među oblake munjobije nad sinjim i debelim Jadranskim morem, najlepšim morem na svetu, ja sam u mogućnosti da svojim čitaocima otkrijem nove i verodostojne podatke o oskrnavljenju groba Vladike Rada, koji su Austrijanci raskopali za vreme okupacije godine 1916. Osamnaestog avgusta godine 1916. Austrija je htela pošto-poto da proslavi dan svoga ćesara, veličanstveno, u porobljenoj Srbiji i Crnoj Gori. Guverner sa Cetinja bio je naredio da se na Lovćenu zapale velike vatre, da oganj sine čak na more, da bljesne u strašna i siromašna sela veselih Cuca, najdivnijeg hajdučkog plemena, koje se ikad u našem narodu smrti grohotom smejalo, da obasja goli krš Krivošija, vitkih kao borovi na vetru, da sevne čak do hercegovačkih gudura, gde nam je sačuvan najlepši izgovor starog jezika i najčistija, najvitkija telesna lepota. Uoči carskog dana velike lomače obasjale su sa visova Lovćena Jadransko more. Ali je zver, u austrijskoj uniformi, želela još više. Htela je da uništi i onu grobnicu, munjama bijenu, što je kao neki anđeo od kamena klečala pod nebom, u oblacima na vrhu Lovćena. Hiljade vojnika počelo je, osam dana pre ćesarevog dana, da sprema lomače na vrhovima Jezerskom, na Babljaku, i Trešteniku. Iznenada, u guvernmanu, organizovana je naročita grobarska komisija, za ekshumiranje kostura Vladike Rada. Ta uvek sramna vojska što je skrnavila grobove po Italiji, i po Francuskoj, i po Češkoj, bila je rešila da raja procvili i nad leševima davno pokopanim. Dan kada će se iskopavanje izvršiti držao se u tajnosti, ali je glas pukao po brdima i tresao dušu naroda u okolini. Tog dana, uveče, zapadalo je Sunce kao zažarena bomba. Vojnici austrijski razmileli se po logorima, po dolinama. To su već bile povorke bednika, umornih od gladi koja se javljala. Noć je spremala se tiha, bez vetra, Lovćen je i sam postao nepregledan, kao neko kamenito, sivo, strašno nebo. More i urvine negde dole hučale su, kao što psi zavijaju kada osete vampira. Kod Ivanovih Korita zaustavio se jedan automobil, na raskršću k Malom Bosturu. Izađe hrpa oficira te vojske, što je uvek zaudarala grobarski i čije su uniforme imale uvek nečeg grobarskog, pa se uputi s nekim popovima na Jezerski vrh. Prošli su uz Bostur bez reči, kao grobari, nemi od straha. Hotimice su kasnili, da bi se vratili, kao vrane, pred sam mrak. Gore, nad njima pojaviše se plavi dimovi, oblaci što su sevali i tutnjali polako. Zastali su i nisu smeli napred. Bili su sitni na stenovitom putu, kao mravi. Vratili su se u polumraku i prolazili krišom kao lopovi. Jedan vojnik nosio je neki sanduk od dasaka, u kome su možda bile kosti Njegoševe. Drugi je nosio jedno šatorsko krilo i u njemu neke istrulele svilene odežde. Možda to niko danas ne bi ni znao, da to veče nije sedeo, pod onom osamljenom starom bukvom, kod kolibe Markove, očevidac svega toga, Lazar Matković, tada austrijski oficir, docnije sreski poglavar u Duvnu. Sutradan se po austrijskim logorima pričalo sa cerekanjem koliko su kosti bile teške, kakvih je sve svilenih odežda nađeno, da su čitavog Vladiku pretresli. Ali je bilo vojnika, koji su glasno mrmljali zašto se, kad se već učinilo to, nije dalo na izvršenje vojnicima iz porobljenih krajeva. Za prenos kostiju upotrebljeni su sve sami Mađari i Švabe. Prenos je bio pred veče 12. avgusta. U nedelju, sutradan, taj isti očevidac uzeo je svoga pisara i jednog zastavnika, Vrbu, obojicu Čehe i zamolio ih da se popnu na Jezerski vrh i vide kako je razrušen grob Vladike Rada. Austrijanci su na razrušenom grobu spremali lomaču da odatle naročito zasvetle Crnoj Gori i da grobu nestane i traga a kamenje rasture. Oko groba razrušenog našli su treskotine istrulelog drveta od mrtvačkog odra. U sami grob bile su srušene i prelomljene ploče. Crni gnjilatci drveta, otpatci rublja, zarđani ekseri bili su ispremeštani sa crnom zemljom. Raka je bila duboka. Čim je Matković skočio unutra našao je jedan kralješak, koji je virio iz zemlje. Kostur Vladike Rada bio je rasut. Prekopavši gnjilu zemlju, ti ljudi nađoše sa otpatcima drveta – petu i zatiljak Vladike pesnika, pesnika i vladara. Tri kosti poneli su iz groba. Tri kosti koje bi bile ostale tamo rasute i oskrnavljene, uvređene i izgubljene. Valjalo je ćutati i taj Srbin i dva Čeha ćutali su i umeli su da ćute. Posle Oslobođenja tek, kad se saznalo da je kostur Vladike Rada na Cetinju u Mitropoliji, u manastiru, javio se Matković sa svojim moćima, koje je čuvao kao svetinju. Mitropolija mu je pismom od 14. marta 1921. dala upute kako da joj ih pošalje. Istog proleća, kad je sva Boka bila rumena od ruža, prenesene su kosti u manastir Savinu, na ruke Njegovog preosveštenstva episkopa Kirila Mitrovića. Vrh Timora, među oblacima, danas će nositi, zaslugom i ovog čoveka, potpun kostur pesnika nad pesnicima, što je teško bolan tuda prolazio s divnim Mljecima u očima, stasom lepšim od svih muških u našem narodu i dušom bezmernom i oblačnom kao nebo iznad Lovćena, da počivaju i utiču na nas, za navek. •

Urednik: Batić Bačević, Grafička priprema: Goran Ratković

Ovaj projekat je sufinansiran iz Budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.