Ljiljana Habjanović Đurović – SNAGA ŽENSKOG RODOSLOVA NE POZNAJE GRANICE

Naša sagovornica ove godine obeležava dva značajna književna jubileja: dve i po decenije od izlaska romana Ženski rodoslov, i dve decenije od objavljivanja Petkane. Tokom proteklih 25 godina Rodoslov je doživeo tiraž od 500.000 primeraka, i prevod na jedanaest jezika, a roman o zemnom životu Svete Petke objavljen je u više od 150.000 primeraka i preveden na sedam jezika

Globalizacija teži da potopi i poravna sve što se uzdiže i stremi ka nebu. Donela nam je i nju ejdž filozofiju, i instant duhovnost. Ovo vreme nameće lažne vrednosti, obogotvoruje lažne idole, veliča lažne utešitelje i iscelitelje, nudi lažne spasitelje. Ljudi, zbunjeni, prevareni i izgubljeni traže utehu i nadu tamo gde ni utehe ni nade nema – kaže u intervjuu za Pečat književnica Ljiljana Habjanović Đurović.
Naša sagovornica ove godine obeležava dva značajna književna jubileja: dve i po decenije od izlaska romana Ženski rodoslov, i dve decenije od objavljivanja Petkane. Tim povodom pred čitaocima se našla i knjiga koja prati njen književni put i put ova dva njena dela, od kojih je Ženski rodoslov promenio njeno mesto u književnosti, dok je Petkana promenila nju samu i sam njen život. Spomena radi, Rodoslov je dosad doživeo tiraž od 500.000 primeraka, i prevod na jedanaest jezika. Godine 2015. ova knjiga imala je status „lidera u prodaji“ u najvećoj moskovskoj knjižari Biblioglobus, a njen prevod na engleski dostupan je čitaocima širom sveta putem prodajne mreže Amazon. Godine 2016. objavljen je u čuvenoj Prosvetinoj ediciji „Veliki romani“. Roman o zemnom životu Svete Petke, Petkana, objavljen je u više od 150.000 primeraka a preveden na sedam jezika. Za grčko izdanje predgovor je napisao mitropolit Amfilohije a za rumunsko episkop erdeljski Laurencio Streza.

Danas, kada Ženski rodoslov zaokružuje četvrt veka postojanja i tiraž od pola miliona (legalnih) primeraka, možete li da se setite trenutka kada ste ispisali poslednju stranicu, momenta kada se knjiga vinula visoko na svim relevantnim listama čitanosti? Kako ste primili taj uspeh, da li ste već tada imali svest o tome da je reč o knjizi koja je promenila i odredila vaš književni put, tačnije vaše mesto u književnosti?
Priče na osnovu kojih je nastao roman Ženski rodoslov istinite su. To su priče o mojim pretkinjama po majci. Slušala sam ih kroz čitavo detinjstvo i mladost od svoje babe. Te priče uzbuđivale su me i očaravale. Istovremeno, maštala sam da ću biti pisac. I bilo mi je, čini mi se, petnaest godina kada sam odlučila da ću jednom napisati roman o svom ženskom rodoslovu. U vreme kada sam pisala knjigu, bila sam poznata kao novinarka Duge. U toku je bio i jedan sudski proces zbog serije tekstova iz 1994. o onima koji su, zahvaljujući pozicijama moći, pokupili novac posle sloma „Dafiment“ banke i time učestvovali u pljački prevarenih štediša. I mada je Dafina potvrdila na sudu da mi je ona, kao ovlašćeno lice, rekla ono što sam napisala, i dala priznanice, osuđena sam na godinu dana zatvora. (Ženski rodoslov je već objavljen kada je kazna preinačena u uslovnu.) Dakle, bila sam poznata kao novinar, ali malo poznata kao pisac, uprkos tri objavljena romana. Još dok sam pisala Ženski rodoslov znala sam da je to priča koju će čitaoci zavoleti. I da ona može da promeni moje mesto na našoj književnoj sceni. Ali bio mi je potreban dobar izdavač. Izdavač koji neće reći: „Dosta su joj dva izdanja!“, i zaustaviti štampanje novih tiraža, kao što je učinio tadašnji direktor Prosvete s romanom Iva, zbog čega sam i napustila tu tada moćnu i uglednu izdavačku kuću. Otišla sam kod Milička Mijovića, vlasnika Narodne knjige. Rekla sam mu da imam rukopis s kojim mogu da uđem među deset najčitanijih pisaca i pitala ga da li može i da li hoće da me u tome podrži.
Ženski rodoslov objavljen je 21. 5. 1996. godine i već tokom leta osvojio je čitaoce naprečac. Za pet meseci prodato je devet izdanja romana i ja sam, umesto da se nađem među prvih deset, postala najčitaniji srpski pisac.
Ma koliko je poprište vašeg romana geografski svedeno na teritoriju Crne Gore, pa i na istorijski, socijalni milje ovih prostora i vremena u kojem su živele vaše pretkinje, Ženski rodoslov ima snažnu notu univerzalnog. Otud, rekla bih, i nesmanjeno interesovanje za knjigu generacija i generacija. Zajednički imenitelj ovde su ženske patnje, suze i bol bez obzira na geografske širine, kulture, jezike… U čemu je tajna Ženskog rodoslova?
Da, sa svakom novom generacijom dolaze novi čitaoci, i danas potpisujem knjige kćerima i unukama, bratanicama i sestričinama svojih čitateljki. Mi i dalje, neprekidno, nekoliko puta godišnje doštampavamo nova izdanja ovog romana. A u čemu je tajna Ženskog rodoslova? Ne znam. Verovatno u svemu tome što ste nabrojali.
Kako ste bili prihvaćeni na domaćoj književnoj sceni nakon što je Ženski rodoslov postigao veliki uspeh i bio prigrljen od čitalaca? Kako su reagovale kolege pisci?
Ženski rodoslov je sve iznenadio. Do tada, znao se red. Književni kritičari i direktori izdavačkih kuća određivali su meru uspeha i piscima i knjigama. Liste najčitanijih poklapale su se s listama nagrađenih knjiga. A onda se pojavio roman o kome književna kritika ništa nije rekla, a čitaoci su je prigrlili i zavoleli. Pojavili smo se Ženski rodoslov i ja, a da nismo dobili dozvolu. Čak nismo pitali da li smemo. I to mi urednici književne scene nikada nisu oprostili.
Bilo je i vanknjiževnih razloga koji su omeli skrupulozno čitanje i pošteno vrednovanje ove knjige. Kolege pisci javno se nisu izjašnjavali, ali su do mene doprli odjeci njihovih podsmeha, zluradih komentara i netrpeljivosti. To neprijateljstvo bilo je tako snažno da sam ga povremeno osećala kao fizički pritisak. A čovek kada je ugrožen, poželi da uđe u sukob da bi se odbranio. Tako je došla jesen. Jednoga dana, dok sam išla na Sajam knjiga, bilo mi je posebno teško. U jednom trenutku pomislila sam: „Bože, molim te, pomozi mi! I ne daj mi da postanem zla kao oni!“ Stigla sam na štand, tamo su već bili čitaoci, i među njima jedan monah iz Studenice. Pružio mi je malu papirnu ikonu Majke Božje. „Neka vas Ona čuva!“, rekao mi je. Uzela sam ikonicu, privila je na grudi i zaplakala sam. Posle toga, sve što je sledilo, podnosila sam mnogo, mnogo lakše.
Kako je Ženski rodoslov promenio vaše mesto u književnosti, tako je roman Petkana promenio vaš život. Kako je došlo do toga?
Sve je, u stvari, počelo u jesen 1995. kada sam počela da pišem roman Ženski rodoslov. Teško sam pisala. Mučila sam se s rečima toliko da sam se uplašila da sam izgubila dar. Jednog dana krajem oktobra, sva očajna, plakala sam i molila za pomoć Svetog Nikolu, Svetog Vasilija Ostroškog i Svetog Petra Cetinjskog. Tada, odjednom, u moj um došle su reči: „A zašto se ti, kao žena, ne pomoliš Svetoj Petki?“ I istog časa pred sobom sam videla ikonu Svetiteljke u crvenoj haljini, sa plavom maramom. Do toga časa Sveta Petka nije bila „moja“ svetiteljka.
Istog dana po podne javila mi se moja kuma Dušanka. Ispričala mi je da je toga dana bila u manastiru Sveta Petka u Izvoru (kod Paraćina) i da je tamo odjednom osetila da treba da uđe u prodavnicu i kupi mi ikonu Svete Petke. Moram da napomenem da ona u to vreme nije bila pobožna i da je manastir posetila službeno. Možete zamisliti moju radost kada sam otkrila da svetiteljka na ikoni izgleda isto kao u mom viđenju, i kada smo kuma i ja u razgovoru utvrdile da mi je kupovala ikonu otprilike u isto vreme kada sam se prvi put pomolila Svetoj Petki. Tog oktobarskog dana 1995. desio se jedan veliki duhovni preokret, koga u tom času nisam bila svesna. Gospod je počeo da me priprema za ono što će postati moj život. Svim srcem svojim i svom dušom svojom okrenula sam se Svetoj Petki. Prošlo je pet godina. Onda je došao 29. decembar 2000. Petak. Dok sam u Crkvici Svete Petke na Kalemegdanu čekala da celivam ikonu, javila mi se misao kao jasan nalog: „Treba da prestaneš da pišeš knjigu koju pišeš, treba da napišeš roman o Svetoj Petki i naslov treba da bude Petkana!“ Uplašila sam se. I prošlo je više od mesec dana dok jednog jutra, budeći se, nisam rekla: „Dobro. Pokušaću.“ Pisala sam kao da se molim. Nikada nijednu knjigu nisam napisala brže. Nijednu lakše.
Pišući ovaj roman uplovljavali ste sve dublje u veru, u molitvu. U kojoj meri je za vas već sama tema romana, zemaljski život najveće pravoslavne svetiteljke i njeno višedecenijsko podvizivanje bio ne samo književni već i lični izazov?
Dok sam pisala ovu knjigu, ja sam se menjala. I osećala sam kako se menjam. Naučila sam da bolje razumem i da više volim druge ljude. Postala sam bolji čovek. Do tada, poštovala sam tradiciju i običaje. Ali o pravoj, suštinskoj veri nisam ništa znala. Danas, bez vere i Boga ne bih ni umela ni mogla ni htela da živim. Vera preoblikuje iznutra i od starog čoveka stvara novog. A pošto je delo odraz duše i duha stvaraoca, sasvim je prirodno što su i knjige koje pišem postale drugačije.
Roman Petkana nije dobio nijednu književnu nagradu, međutim, „nagradio“ vas je brojnim dirljivim susretima sa čitaocima kojima je knjiga, kao i vama uostalom, promenila život. Mnogi su se krstili, venčali, pokajali, oprostili… I otkrivali vam sve to na književnim susretima, večerima, sajmovima knjiga.
Nije problem što roman nije nagrađen nijednom književnom nagradom. Ali verovali ili ne – roman Petkana proglašen je za kič i šund! Naime, nekoliko meseci posle petooktobarskog puča formirana je komisija pri Ministarstvu kulture koja je odredila koja dela treba dodatno oporezovati kao kič i šund u umetnosti. Na tom kratkom spisku našao se i roman Petkana. Bila je to jedina oporezovana knjiga Narodne knjige, dakle jedini zvanično proglašen kič i šund u produkciji izdavača koji je objavio i Kasandru, i Ljovisnu, i Veliki sanovnik, i još nekoliko podjednako vrednih dela. Eto, i tako se vlast obračunavala s nepodobnim autorima, i s knjigama o nacionalnoj istoriji i pravoslavlju. A sve uz zluradost nekih podobnih autora, koji su jedva dočekali ovakvo ponižavanje pisca čije su knjige, na njihovo čuđenje, i posle svih promena ostale – najčitanije. Roman Petkana, s predivnim blagoslovom mitropolita Amfilohija, koji je napisao: „Ljiljana je ovom knjigom prinela Svetoj Petki i Hristu Bogu srce i um kao rascvetali miomirisni ljiljan na dar“, osim mirjana, čitaju sveštenici, monasi i vladike, i to ne samo u srpskim zemljama već diljem pravoslavnih zemalja, pa i na Svetoj Gori, u prevodu na sedam jezika. Knjige se prodaju u crkvama i manastirima srpske, ali i ruske, beloruske, grčke, rumunske crkve. Petkana i dalje živi. Već dvadeset godina mi neprestano doštampavamo nova izdanja. A koliki je njen uticaj, potvrđuju mi i brojni čitaoci, ali i sveštenici koji se na književnim večerima javljaju iz publike i govore da su se mnogi ljudi posle čitanja romana Petkana i ostalih knjiga iz mog duhovnog ciklusa okrenuli Crkvi, veri i Bogu, a mnogi odlučili da se krste. Da postanu novi ljudi.
Petkana je „utrla“ put nizu vaših romana koji pripadaju duhovnom ciklusu. Usledili su romani o zemnom životu Presvete Bogorodice, o Svetom Savi, o mati Angelini, o kneginji Milici, o Svetom Vasiliju Ostroškom… Niste se libili niti ustuknuli pred složenim teološkim, ali i istorijskim temama, ličnostima čiji su životi bili vaš književni izazov… Možemo li da govorimo o svojevrsnoj, pa i vašoj književnoj misiji?
Dobila sam milost da pišem o našim svetiteljima, o istoriji naše vere i našoj nacionalnoj istoriji. Tu milost dobila sam dobrotom Božjom i svakako bez svoje zasluge. I neprestano se trudim da svojim životom tu milost opravdam. Pre dvadeset godina položila sam sve svoje pred Presvetu Bogorodicu i Svetu Petku. Od tada želim samo jedno: da budem mala, najmanja kap s izvora na kome One napajaju žedne. Da, po reči Gospodnjoj „Vi ste so zemlji!“, budem mala, najmanja mrvica soli. Zato su me moja tetka sa Cetinja, a ponekad i mitropolit Amfilohije zvali Mrvica.
Pored dirljivih pisama, susreta sa čitaocima, prevoda, nagrada, bilo je i niskih udaraca koje ste podnosili nadasve tokom tvorenja romana iz duhovnog ciklusa. Dirnuli ste u osinje gnezdo pišući o sektaškom zlu, bodrili ste i snažili svojim pisanjem neretko klonule, kolebljive, nepostojane na putu vere, očuvanja tradicije, porodičnih vrednosti. Stoga ste svojevremeno i „betonirani“, pa i zaobilaženi i prećutkivani u nekim medijima… Osujećeni za Nagradu Narodne biblioteke Srbije.
U početku, svako podmetanje, laž, odmazda, nepravda istinski su me boleli. Pitala sam se zašto je neko kome nikada ništa nažao nisam učinila, neko koga ne poznajem, za koga do tada nisam znala ni da postoji, zao prema meni. Onda sam shvatila da je, nažalost, nekim ljudima sama činjenica da postojim, da sam uradila nešto lepo, da sam postigla neki uspeh, dovoljan razlog za netrpeljivost. Dovoljan povod da pokušaju da me sruše i zgaze. Poslednjih dvadesetak godina kritike, podsmevanja (recimo, kada me u naslovu teksta nazovu „Sveta Tetka srpske književnosti“, ili kada nacrtaju moju karikaturu sa Svetim Savom na jednom, a mitropolitom Amfilohijem na drugom ramenu…), ali i ozbiljna podmetanja (kao što je, recimo, ukidanje Nagrade za najčitaniju knjigu u bibliotekama Srbije, da je ne bih dobila peti put, i to za roman o zemaljskom životu Presvete Bogorodice) ili neprekinuta medijska blokada, ne promene ništa u meni. „Oni rade svoj posao, a ja svoj“, pomislim. Ponovim onu staru molitvu: „Gospode, sačuvaj me! Ne daj mi da postanem zla kao oni!“ I – nastavim da radim svoj posao. Ravnodušna sam prema nekim sitnim i krupnim dobitima koje gubim zbog toga što pišem o našoj veri i našoj istoriji.
U mnogim vašim knjigama, intervjuima koje ste davali neretko ste isticali da „nas samo ljubav može spasti“. Šta je to u čemu čovek današnjice skrhan pandemijom, pritisnut kleštima globalizma može da potraži i pronađe utočište, nadu, spas?
Globalizacija teži da potopi i poravna sve što se uzdiže i stremi ka nebu. Donela nam je i nju ejdž filozofiju, i instant duhovnost. Ovo vreme nameće lažne vrednosti, obogotvoruje lažne idole, veliča lažne utešitelje i iscelitelje, nudi lažne spasitelje. Ljudi, zbunjeni, prevareni i izgubljeni traže utehu i nadu tamo gde ni utehe ni nade nema. Sve to, samo da se ne bi potražila pomoć od jedinog iscelitelja duše i tela. Od jedinog Spasitelja. Od Hrista Boga. Ljudi su se udaljili od Boga, i samim tim, udaljili su se jedni od drugih. Jer Bog je ljubav. Tamo gde nema Boga, nema ljubavi. Ali onaj ko je u jedinstvu s Hristom ume da razlikuje znamenja vremena. Ume da prepozna šta je Hristovo, a šta nije. Sve što nam je potrebno za život i na ovom i na onom svetu, piše u deset Božjih zapovesti, u Jevanđeljima i Delima apostolskim. A možda ovom vremenu najviše odgovaraju reči Apostola: „Sada, ostaju nam vera, ljubav i nada. A od ta tri najvažnija je ljubav!“, a ja bih dodala: Ljubav koju primamo, ali i ljubav koju dajemo drugima.

Fotografije Nemanja Maraš