Љиљана Хабјановић Ђуровић – СНАГА ЖЕНСКОГ РОДОСЛОВА НЕ ПОЗНАЈЕ ГРАНИЦЕ

Наша саговорница ове године обележава два значајна књижевна јубилеја: две и по деценије од изласка романа Женски родослов, и две деценије од објављивања Петканe. Током протеклих 25 година Родослов је доживео тираж од 500.000 примерака, и превод на једанаест језика, а роман о земном животу Свете Петке објављен је у више од 150.000 примерака и преведен на седам језика

Глобализација тежи да потопи и поравна све што се уздиже и стреми ка небу. Донела нам је и њу ејџ филозофију, и инстант духовност. Ово време намеће лажне вредности, обоготворује лажне идоле, велича лажне утешитеље и исцелитеље, нуди лажне спаситеље. Људи, збуњени, преварени и изгубљени траже утеху и наду тамо где ни утехе ни наде нема – каже у интервјуу за Печат књижевница Љиљана Хабјановић Ђуровић.
Наша саговорница ове године обележава два значајна књижевна јубилеја: две и по деценије од изласка романа Женски родослов, и две деценије од објављивања Петканe. Тим поводом пред читаоцима се нашла и књига која прати њен књижевни пут и пут ова два њена дела, од којих је Женски родослов променио њено место у књижевности, док је Петкана променила њу саму и сам њен живот. Спомена ради, Родослов је досад доживео тираж од 500.000 примерака, и превод на једанаест језика. Године 2015. ова књига имала је статус „лидера у продаји“ у највећој московској књижари Библиоглобус, а њен превод на енглески доступан је читаоцима широм света путем продајне мреже Амазон. Године 2016. објављен је у чувеној Просветиној едицији „Велики романи“. Роман о земном животу Свете Петке, Петкана, објављен је у више од 150.000 примерака а преведен на седам језика. За грчко издање предговор је написао митрополит Амфилохије а за румунско епископ ердељски Лауренцио Стреза.

Данас, када Женски родослов заокружује четврт века постојања и тираж од пола милиона (легалних) примерака, можете ли да се сетите тренутка када сте исписали последњу страницу, момента када се књига винула високо на свим релевантним листама читаности? Како сте примили тај успех, да ли сте већ тада имали свест о томе да је реч о књизи која је променила и одредила ваш књижевни пут, тачније ваше место у књижевности?
Приче на основу којих је настао роман Женски родослов истините су. То су приче о мојим преткињама по мајци. Слушала сам их кроз читаво детињство и младост од своје бабе. Те приче узбуђивале су ме и очаравале. Истовремено, маштала сам да ћу бити писац. И било ми је, чини ми се, петнаест година када сам одлучила да ћу једном написати роман о свом женском родослову. У време када сам писала књигу, била сам позната као новинарка Дуге. У току је био и један судски процес због серије текстова из 1994. о онима који су, захваљујући позицијама моћи, покупили новац после слома „Дафимент“ банке и тиме учествовали у пљачки преварених штедиша. И мада је Дафина потврдила на суду да ми је она, као овлашћено лице, рекла оно што сам написала, и дала признанице, осуђена сам на годину дана затвора. (Женски родослов је већ објављен када је казна преиначена у условну.) Дакле, била сам позната као новинар, али мало позната као писац, упркос три објављена романа. Још док сам писала Женски родослов знала сам да је то прича коју ће читаоци заволети. И да она може да промени моје место на нашој књижевној сцени. Али био ми је потребан добар издавач. Издавач који неће рећи: „Доста су јој два издања!“, и зауставити штампање нових тиража, као што је учинио тадашњи директор Просвете с романом Ива, због чега сам и напустила ту тада моћну и угледну издавачку кућу. Отишла сам код Миличка Мијовића, власника Народне књиге. Рекла сам му да имам рукопис с којим могу да уђем међу десет најчитанијих писаца и питала га да ли може и да ли хоће да ме у томе подржи.
Женски родослов објављен је 21. 5. 1996. године и већ током лета освојио је читаоце напречац. За пет месеци продато је девет издања романа и ја сам, уместо да се нађем међу првих десет, постала најчитанији српски писац.
Ма колико је поприште вашег романа географски сведено на територију Црне Горе, па и на историјски, социјални миље ових простора и времена у којем су живеле ваше преткиње, Женски родослов има снажну ноту универзалног. Отуд, рекла бих, и несмањено интересовање за књигу генерација и генерација. Заједнички именитељ овде су женске патње, сузе и бол без обзира на географске ширине, културе, језике… У чему је тајна Женског родослова?
Да, са сваком новом генерацијом долазе нови читаоци, и данас потписујем књиге кћерима и унукама, братаницама и сестричинама својих читатељки. Ми и даље, непрекидно, неколико пута годишње доштампавамо нова издања овог романа. А у чему је тајна Женског родослова? Не знам. Вероватно у свему томе што сте набројали.
Како сте били прихваћени на домаћој књижевној сцени након што је Женски родослов постигао велики успех и био пригрљен од читалаца? Како су реаговале колеге писци?
Женски родослов је све изненадио. До тада, знао се ред. Књижевни критичари и директори издавачких кућа одређивали су меру успеха и писцима и књигама. Листе најчитанијих поклапале су се с листама награђених књига. А онда се појавио роман о коме књижевна критика ништа није рекла, а читаоци су је пригрлили и заволели. Појавили смо се Женски родослов и ја, а да нисмо добили дозволу. Чак нисмо питали да ли смемо. И то ми уредници књижевне сцене никада нису опростили.
Било је и ванкњижевних разлога који су омели скрупулозно читање и поштено вредновање ове књиге. Колеге писци јавно се нису изјашњавали, али су до мене допрли одјеци њихових подсмеха, злурадих коментара и нетрпељивости. То непријатељство било је тако снажно да сам га повремено осећала као физички притисак. А човек када је угрожен, пожели да уђе у сукоб да би се одбранио. Тако је дошла јесен. Једнога дана, док сам ишла на Сајам књига, било ми је посебно тешко. У једном тренутку помислила сам: „Боже, молим те, помози ми! И не дај ми да постанем зла као они!“ Стигла сам на штанд, тамо су већ били читаоци, и међу њима један монах из Студенице. Пружио ми је малу папирну икону Мајке Божје. „Нека вас Она чува!“, рекао ми је. Узела сам иконицу, привила је на груди и заплакала сам. После тога, све што је следило, подносила сам много, много лакше.
Како је Женски родослов променио ваше место у књижевности, тако је роман Петкана променио ваш живот. Како је дошло до тога?
Све је, у ствари, почело у јесен 1995. када сам почела да пишем роман Женски родослов. Тешко сам писала. Мучила сам се с речима толико да сам се уплашила да сам изгубила дар. Једног дана крајем октобра, сва очајна, плакала сам и молила за помоћ Светог Николу, Светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског. Тада, одједном, у мој ум дошле су речи: „А зашто се ти, као жена, не помолиш Светој Петки?“ И истог часа пред собом сам видела икону Светитељке у црвеној хаљини, са плавом марамом. До тога часа Света Петка није била „моја“ светитељка.
Истог дана по подне јавила ми се моја кума Душанка. Испричала ми је да је тога дана била у манастиру Света Петка у Извору (код Параћина) и да је тамо одједном осетила да треба да уђе у продавницу и купи ми икону Свете Петке. Морам да напоменем да она у то време није била побожна и да је манастир посетила службено. Можете замислити моју радост када сам открила да светитељка на икони изгледа исто као у мом виђењу, и када смо кума и ја у разговору утврдиле да ми је куповала икону отприлике у исто време када сам се први пут помолила Светој Петки. Тог октобарског дана 1995. десио се један велики духовни преокрет, кога у том часу нисам била свесна. Господ је почео да ме припрема за оно што ће постати мој живот. Свим срцем својим и свом душом својом окренула сам се Светој Петки. Прошло је пет година. Онда је дошао 29. децембар 2000. Петак. Док сам у Црквици Свете Петке на Калемегдану чекала да целивам икону, јавила ми се мисао као јасан налог: „Треба да престанеш да пишеш књигу коју пишеш, треба да напишеш роман о Светој Петки и наслов треба да буде Петкана!“ Уплашила сам се. И прошло је више од месец дана док једног јутра, будећи се, нисам рекла: „Добро. Покушаћу.“ Писала сам као да се молим. Никада ниједну књигу нисам написала брже. Ниједну лакше.
Пишући овај роман упловљавали сте све дубље у веру, у молитву. У којој мери је за вас већ сама тема романа, земаљски живот највеће православне светитељке и њено вишедеценијско подвизивање био не само књижевни већ и лични изазов?
Док сам писала ову књигу, ја сам се мењала. И осећала сам како се мењам. Научила сам да боље разумем и да више волим друге људе. Постала сам бољи човек. До тада, поштовала сам традицију и обичаје. Али о правој, суштинској вери нисам ништа знала. Данас, без вере и Бога не бих ни умела ни могла ни хтела да живим. Вера преобликује изнутра и од старог човека ствара новог. А пошто је дело одраз душе и духа ствараоца, сасвим је природно што су и књиге које пишем постале другачије.
Роман Петкана није добио ниједну књижевну награду, међутим, „наградио“ вас је бројним дирљивим сусретима са читаоцима којима је књига, као и вама уосталом, променила живот. Многи су се крстили, венчали, покајали, опростили… И откривали вам све то на књижевним сусретима, вечерима, сајмовима књига.
Није проблем што роман није награђен ниједном књижевном наградом. Али веровали или не – роман Петкана проглашен је за кич и шунд! Наиме, неколико месеци после петооктобарског пуча формирана је комисија при Министарству културе која је одредила која дела треба додатно опорезовати као кич и шунд у уметности. На том кратком списку нашао се и роман Петкана. Била је то једина опорезована књига Народне књиге, дакле једини званично проглашен кич и шунд у продукцији издавача који је објавио и Касандру, и Љовисну, и Велики сановник, и још неколико подједнако вредних дела. Ето, и тако се власт обрачунавала с неподобним ауторима, и с књигама о националној историји и православљу. А све уз злурадост неких подобних аутора, који су једва дочекали овакво понижавање писца чије су књиге, на њихово чуђење, и после свих промена остале – најчитаније. Роман Петкана, с предивним благословом митрополита Амфилохија, који је написао: „Љиљана је овом књигом принела Светој Петки и Христу Богу срце и ум као расцветали миомирисни љиљан на дар“, осим мирјана, читају свештеници, монаси и владике, и то не само у српским земљама већ диљем православних земаља, па и на Светој Гори, у преводу на седам језика. Књиге се продају у црквама и манастирима српске, али и руске, белоруске, грчке, румунске цркве. Петкана и даље живи. Већ двадесет година ми непрестано доштампавамо нова издања. А колики је њен утицај, потврђују ми и бројни читаоци, али и свештеници који се на књижевним вечерима јављају из публике и говоре да су се многи људи после читања романа Петкана и осталих књига из мог духовног циклуса окренули Цркви, вери и Богу, а многи одлучили да се крсте. Да постану нови људи.
Петкана је „утрла“ пут низу ваших романа који припадају духовном циклусу. Уследили су романи о земном животу Пресвете Богородице, о Светом Сави, о мати Ангелини, о кнегињи Милици, о Светом Василију Острошком… Нисте се либили нити устукнули пред сложеним теолошким, али и историјским темама, личностима чији су животи били ваш књижевни изазов… Можемо ли да говоримо о својеврсној, па и вашој књижевној мисији?
Добила сам милост да пишем о нашим светитељима, о историји наше вере и нашој националној историји. Ту милост добила сам добротом Божјом и свакако без своје заслуге. И непрестано се трудим да својим животом ту милост оправдам. Пре двадесет година положила сам све своје пред Пресвету Богородицу и Свету Петку. Од тада желим само једно: да будем мала, најмања кап с извора на коме Оне напајају жедне. Да, по речи Господњој „Ви сте со земљи!“, будем мала, најмања мрвица соли. Зато су ме моја тетка са Цетиња, а понекад и митрополит Амфилохије звали Мрвица.
Поред дирљивих писама, сусрета са читаоцима, превода, награда, било је и ниских удараца које сте подносили надасве током творења романа из духовног циклуса. Дирнули сте у осиње гнездо пишући о секташком злу, бодрили сте и снажили својим писањем неретко клонуле, колебљиве, непостојане на путу вере, очувања традиције, породичних вредности. Стога сте својевремено и „бетонирани“, па и заобилажени и прећуткивани у неким медијима… Осујећени за Награду Народне библиотеке Србије.
У почетку, свако подметање, лаж, одмазда, неправда истински су ме болели. Питала сам се зашто је неко коме никада ништа нажао нисам учинила, неко кога не познајем, за кога до тада нисам знала ни да постоји, зао према мени. Онда сам схватила да је, нажалост, неким људима сама чињеница да постојим, да сам урадила нешто лепо, да сам постигла неки успех, довољан разлог за нетрпељивост. Довољан повод да покушају да ме сруше и згазе. Последњих двадесетак година критике, подсмевања (рецимо, када ме у наслову текста назову „Света Тетка српске књижевности“, или када нацртају моју карикатуру са Светим Савом на једном, а митрополитом Амфилохијем на другом рамену…), али и озбиљна подметања (као што је, рецимо, укидање Награде за најчитанију књигу у библиотекама Србије, да је не бих добила пети пут, и то за роман о земаљском животу Пресвете Богородице) или непрекинута медијска блокада, не промене ништа у мени. „Они раде свој посао, а ја свој“, помислим. Поновим ону стару молитву: „Господе, сачувај ме! Не дај ми да постанем зла као они!“ И – наставим да радим свој посао. Равнодушна сам према неким ситним и крупним добитима које губим због тога што пишем о нашој вери и нашој историји.
У многим вашим књигама, интервјуима које сте давали неретко сте истицали да „нас само љубав може спасти“. Шта је то у чему човек данашњице скрхан пандемијом, притиснут клештима глобализма може да потражи и пронађе уточиште, наду, спас?
Глобализација тежи да потопи и поравна све што се уздиже и стреми ка небу. Донела нам је и њу ејџ филозофију, и инстант духовност. Ово време намеће лажне вредности, обоготворује лажне идоле, велича лажне утешитеље и исцелитеље, нуди лажне спаситеље. Људи, збуњени, преварени и изгубљени траже утеху и наду тамо где ни утехе ни наде нема. Све то, само да се не би потражила помоћ од јединог исцелитеља душе и тела. Од јединог Спаситеља. Од Христа Бога. Људи су се удаљили од Бога, и самим тим, удаљили су се једни од других. Јер Бог је љубав. Тамо где нема Бога, нема љубави. Али онај ко је у јединству с Христом уме да разликује знамења времена. Уме да препозна шта је Христово, а шта није. Све што нам је потребно за живот и на овом и на оном свету, пише у десет Божјих заповести, у Јеванђељима и Делима апостолским. А можда овом времену највише одговарају речи Апостола: „Сада, остају нам вера, љубав и нада. А од та три најважнија је љубав!“, а ја бих додала: Љубав коју примамо, али и љубав коју дајемо другима.

Фотографије Немања Мараш


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *