Liberalna nagrada za mir

Nobelova nagrada za mir pretvorila se, kažu neki, u instrument podrške liberalnim snagama u svetskoj politici od kako je (bezrazložno) 2009. godine dodeljena američkom predsedniku Baraku Obami na samom početku njegovog boravka u Beloj kući. To, nažalost, nije istina, jer je ta „tradicija“ započeta mnogo ranije, a i danas se, kako vidimo, nastavlja

Već tri godine zaredom švedska tinejdžerka Greta Tunberg favorit je za dobitnika Nobelove nagrade za mir zbog svog poluobrazovanog blebetanja (iz udobne fotelje od 10.000 evra) o apokaliptičnom scenariju koji nam preti ukoliko na globalnom nivou ne preduzmemo hitne korake kojim bi se zaustavilo, ili makar usporilo globalno zagrevanje. Dok svojim buržoaskim kukanjem o „uništenom detinjstvu“ ubira simpatije svetske oligarhije koja je svim silama promoviše, njen doprinos boljoj sutrašnjici tinejdžera koji su zaista ugroženi diljem Trećeg sveta je nikakav, ako ne i negativan, jer zemlje u kojima žive prosto nemaju novca za razvoj u uslovima „zelene“ agende koju im nameće bogati Zapad.
Nekim čudom Tunbergovoj ova nagrada izmiče, ali ju je za sličan rad 2007 (dve godine pre Obame) dobio nesuđeni predsednik SAD Al Gor koji je obavljao funkciju potpredsednika u vreme kada je njegova zemlja povela nelegalni rat protiv SR Jugoslavije. Nije Al Gor nagrađen za svoj doprinos miru bombardovanjem jedne suverene evropske države (mada ni to nije isključeno) nego za propagandni aktivizam u onome što se naziva „borbom protiv klimatskih promena“ u čemu je stekao globalnu slavu snimivši Oskarom nagrađeni film „Neugodna istina“ (An inconvenient truth). Međutim, u tom filmu je zaista neugodno to što u njemu ima vrlo malo istine i što ga je poslednjih 15 godina u velikoj meri demantovalo. Još 2007, godinu dana pošto je film premijerno prikazan i u godini u kojoj je Gor nagrađen Nobelom, Visoki sud Engleske i Velsa zaključio je da sadrži netačnosti u „kontekstu širenja panike i preterivanja“ i naložio svim školama u kojima bi se prikazivao da obezbede i kontratežu jednostranim argumentima koje film sadrži.
Šta je o svojim argumentima mislio Gor, ukazuje nam činjenica da je – iako je u filmu upozoravao da će se u roku od 10 godina nivo mora podići za 20 stopa (nešto više od šest metara), što bi, na primer, dovelo do potpunog potapanja Holandije, Menhetna, Floride itd. – nekoliko godina od objavljivanja svog remek-dela kupio kuću u Kaliforniji, na obali Pacifika, vrednu osam miliona dolara. On je, za razliku od Nobelovog komiteta, očito više verovao prognozama Međunarodnog panela za klimatske promene (koji i sam ume da bude kontroverzan) da će se nivo mora u ovom veku podići između šest milimetara i 60 centimetara (hiljadu do stotinu puta manje od Gorove tvrdnje). Kako se ovo Gorovo obećanje, kao ni ona Obamina o zatvaranju Gvantanama i zaustavljanju američkih ratova (naprotiv, samo ih je intenzivirao) nisu ostvarila, možemo zaključiti da ona predstavljaju laži, pa posledično i da Nobelov komitet nagrađuje laži, ako već ne nagrađuje istinita dela koja su korisna zapadnoj (liberalnoj) oligarhiji.
Neistine i rad u interesu zapadne oligarhije su u korenu i ovogodišnje odluke Nobelovog komiteta da Nagradu za mir dodeli dvoma novinarima koji se bore za „istinu“ i „slobodu govora“ – Rusu Dmitriju Muratovu, glavnom i odgovornom uredniku „Novaje gazete“, i filipinskoj Amerikanki Mariji Resi, osnivaču i generalnom direktoru onlajn-medija „Repler“. [restrict]

OD NOBELOVCA ZA NOBELOVCA Posle Andreja Saharova, jednog od očeva sovjetskog nuklearnog programa (koji nagradu nije dobio zbog svog naučnog istraživanja nego zbog otpora sovjetskim vlastima) i Mihaila Gorbačova, poslednjeg predsednika Sovjetskog Saveza koji je zapravo nagrađen zbog uništenja zemlje koju je vodio, dobili smo i trećeg ruskog „mirovnog nobelovca“ Dmitrija Muratova. Zanimljivo je da su ova tri čoveka međusobno povezana. Saharova, koji je nagradu dobio 1975, iz „unutrašnjeg egzila“ (u Nižnjem Novgorodu, gradu u centralnoj Rusiji tada zabranjenom za strance), u koji je poslat 1980. zbog antidržavnih aktivnosti, u Moskvu je 1986. vratio Gorbačov. Kada je Muratov 1993. napustio „Komsomolskaju pravdu“ i s grupom saradnika osnovao „Novaju gazetu“, rad novog medija podržao je upravo Gorbačov (drugi značajni finansijer bio je i jedan od najbogatijih Rusa, oligarh Aleksandar Lebedev, koji i danas ima značajan udeo u akcijama ovog lista, ali o tome nešto kasnije) i to delom novca koji je dobio od Nobelove nagrade (oko milion dolara) 1990. godine.
Muratov je glavni urednik „Novaje gazete“ postao u februaru 1993. i na toj funkciji je ostao do današnjeg dana, dok je politički angažovan u opozicionoj partiji liberalnog usmerenja „Jabloko“. Pod njegovim rukovodstvom list je zauzeo opozicioni i kritički stav prema ruskim vlastima i objavljuje članke u kojima ukazuje na navodne: korupciju, nezakonita hapšenja, izborne prevare, policijsko nasilje i druge važne političke i društvene teme u Rusiji. Treba napomenuti da je u tim novinama radila i Ana Politkovska, koja je ubijena u liftu svoje zgrade 7. oktobra 2006. godine, a za čiju smrt Zapad i liberalni krugovi u Rusiji optužuju vlast, iako su organizator i izvršilac ubistva otkriveni i osuđeni. Zbog toga što nisu otkriveni naručioci ovog ubistva, novinari „Gazete“ pod vođstvom Muratova vode sopstvenu istragu. Nažalost, pored Politikovske, život je izgubilo još petoro novinara ovog lista. „Uprkos ubistvima i pretnjama, glavni urednik Muratov nije odustao od principa nezavisnosti i dosledno je štitio prava novinara da pišu na izabrane teme, sve dok zadovoljavaju profesionalne i etičke standarde novinarstva“, rekao je predsednik Norveškog komiteta Berti Rejs-Andersen obrazlažući nagradu.
Paradoksalno je, međutim, što je Nobelov komitet odlučujući da nagradi Muratova (a isti je slučaj i s Resom) za njihove napore da „očuvaju slobodu izražavanja koja je preduslov za demokratiju i trajan mir“, u stvari odao priznanje i Rusiji (odnosno Filipinima) indirektno poručivši da u toj zemlji i te kako postoji sloboda mišljenja i štampe, jer Muratov živi, radi i svoje novine prodaje u Rusiji. Ubistava i pretnji novinarima, nažalost, ima svuda, od Sjedinjenih Država do članica Evropske unije poput Francuske ili Slovačke.
O tome kakvi su i sloboda izražavanja i orijentacija Muratova i njegovih novina svedoči njihova naslovna strana od 24. jula 2014. kada su velikim slovima napisali: „Vergeef ons, Nederland“ / „Prosti, Gollandiя“ (Holandijo, oprosti nam). Ova naslovnica objavljena je nedelju dana posle tragedije s avionom „Malezija erlajnsa“ MH17 koji je oboren iznad teritorije Ukrajine, gde su u to vreme vođene borbe između snaga pod kontrolom vlasti u Kijevu i proruskih ustanika. Istražiteljski tim za ovu nesreću koji su predvodili Holanđani rezultate svoje istrage (gde optužuju Rusiju i ozbiljno su osporavani) objavio je tek u maju 2018. Dakle, Muratov i njegovi novinari znali su skoro četiri godine pre istražitelja da je za obaranje aviona odgovorna Rusija, pa su zbog toga osetili neizdrživu potrebu da se izvinjavaju. Da li vas ovo izvinjavanje za zločin koji se bahato pripisuje jednoj strani podseća na nešto? Samo što Rusiju niko ne može da bombarduje.
Ovakvo izveštavanje o tragediji leta MH17 imali su i britanski mediji, predvođeni „Independentom“, a „Independent“ je, Đuro, čiji? „Independent“ je u vlasništvu gorepomenutog suvlasnika „Gazete“, oligarha Aleksandra Lebedeva i njegovog sina Jevgenija, inače bliskog prijatelja britanskog premijera Borisa Džonsona, a to prijateljstvo je takvo da je porodica Lebedev u svojim medijima u Britaniji (vlasnici su i „Ivning standarda“ i televizije „London lajv“) otvoreno podržavala politički uspon Džonsona od izbora za gradonačelnika Londona pa nadalje, za šta je Džonson uzvratio u julu 2020. dodelivši Lebedevu Mlađem plemićku titulu i mesto u Gornjem domu britanskog parlamenta.

FILIPINSKA AMERIKANKA, ILI AMERIČKA FILIPINKA? Sličan je pedigre i drugog laureata Nobela za mir. Marija Resa rođena je 1963. na Filipinima i tamo je živela sve dok se njena majka nije udala u Americi (nosi prezime očuha), pa se tamo preselila kada je imala deset godina. Diplomirala je na Prinston univerzitetu. Za Si-En-En je počela da radi 1987. i do 1995. godine bila je šef njihovog biroa u Manili. Isti posao, samo u Džakarti, radila je od 1995. do 2005. Iz Si-En-Ena je prešla na Ej-Bi-Es-Si-Bi-En, gde je kao urednik informativnog programa radila do 2010. kada je za „Volstrit džornal“ napisala kritički tekst o tadašnjem predsedniku Filipina Benignu Akinu koji je objavljen svega dve nedelje pre njegove posete Vašingtonu. Posle toga je ova medijska odlučila da joj ne produži ugovor. „Repler“, gde radi i danas, osnovala je 2012. godine.
Njen sukob s predsednikom Filipina Rodrigom Duterteom je star, dubok i toliko ozbiljan da je on u obraćanju naciji jula 2015. godine za „Repler“ rekao da je, budući da je „potpuno u američkom vlasništvu“, u prekršaju u odnosu na ustav zemlje, te da „ne samo da ’Repler’ širi lažne vesti nego je lažno i to da je filipinski“. Posle toga su vlasti pokrenule istragu i oduzele „Repleru“ licencu za rad, koju mu je Apelacioni sud naknadno vratio. Zanimljivo je da je 2018, kada su vlasti vodile proces protiv „Replera“ zbog utaje poreza na osnovu neprijavljivanja investicija iz jedne američke investicione kompanije, izjavila da se radi o „donaciji“ i da tu ništa nije sporno, iako je nekoliko godina ranije jednu finansijski mnogo manju „donaciju“ proglasila za korupciju. Radi se o optužbi da je filipinsko-kineski biznismen Vilfredo Keng korumpirao tadašnjeg filipinskog ministra pravde Renata Koronu tako što mu je pozajmio svoj sportski automobil. Jedini proces koji se protiv Rese trenutno vodi na Filipinima je upravo proces po Kengovoj tužbi za klevetu, za šta je na Filipinima zaprećena kazna od šest meseci do šest godina zatvora. Prvostepeno je proglašena krivom, ali nije upućena u zatvor, jer je u toku apelacija. Zanimljivo je i da je njeno hapšenje u ovom slučaju (u pritvoru je provela jedan dan) izazvalo burnu reakciju „međunarodne zajednice“ oligarha, pa je zbog toga morala da vrisne čak i bivša američka državna sekretarka Madlen Olbrajt, a odbranu u svoje ruke uzme čuvena Amal Kluni, supruga Džordža Klunija. Ispada da se o njenu slobodu izražavanja više ogrešila korporacija Ej-Bi-Es-Si-Bi-En, koji ju je zbog toga otpustio, nego Filipini koji je gone po privatnoj tužbi za klevetu.
Pravo pitanje posle svega ovoga za Nobelov komitet, čije je sedište u Švedskoj, jeste čime je ovaj „novinarski“ dvojac doprineo miru u svetu i u čemu se doista oličava njihova borba za „slobodu misli i izražavanja“? Kako im, ako su već odlučili da nagrade nekog novinara, na pamet nije pao Džulijan Asanž, koji je zaista svojim radom doprineo miru obznanjujući svima užase koje je američka vojska činila u Iraku i Avganistanu, ali i drugde. Ne, on je zaslužio najbrutalniji progon jednog novinara u novijoj istoriji u kojem je zdušno učestvovala i zemlja domaćin Nobelove nagrade za mir, Švedska. Možda Asanža zbog toga Nobelov komitet nije ni uzeo u obzir, da ne uvrede domaćine pokazujući da slobodno misle i izražavaju se.

[/restrict]