JESMO LI KONAČNO DONELI ODLUKU?

RASPETO KOSOVO I METOHIJA

Najnoviji upad „kosovskih specijalaca“ na sever Kosova i Metohije usledio je svega desetak dana posle prethodnog incidenta, i ukazuje samo na jedno – Priština se neće libiti da povuče ovakav potez svaki put kada joj to bude u interesu. Pitanje s kojim se sada suočavamo jeste kako će Beograd reagovati na ovakve provokacije

Niko ne sme da vas bije – čuvena je rečenica koju je Slobodan Milošević izgovorio Srbima okupljenim u Kosovu Polju 24. aprila 1987, pošto su mu se požalili da ih policija, mahom sastavljena od Albanaca, bije. Smatra se da su ta rečenica i taj događaj izbacili Miloševića u prvu ligu srpske političke scene i omogućili mu uspon na vlast. Mnogo toga se dogodilo na Kosovu i Metohiji od te 1987. godine. Mnogo toga što nikako nije moglo biti pod kontrolom predsednika Srbije, ili vlasti u Beogradu. Po povlačenju srpskih snaga bezbednosti iz južne srpske pokrajine, u junu 1999. godine, bukvalno je otvorena sezona lova na Srbe – svi su mogli i da ih biju, i ubijaju, uključujući i one koji su se na Kosovu prvi put našli od 1944 – vojnike Vermahta, pardon, Bundesvera.
Od tada, od onog užasnog pogroma iz marta 2004, izvršenog uglavnom uz pasivnost „međunarodne zajednice“ oličene u UNMIK-u i Kforu, stvari se jesu stabilizovale i umirile, a sadašnje stanje podseća na ono iz osamdesetih godina prošlog veka – vlast u rukama kosovskih Albanaca toleriše gotovo svakodnevne provokacije i incidente nižeg intenziteta prema Srbima i koristi svoju policiju da bi ih „dovodila u red“ kada zatreba. Lokalni Srbi žale se i traže pomoć od Beograda, koji nastoji da im pomogne kad može. Tako je bilo sve do dolaska na vlast najekstremnijeg među albanskim političarima Aljbina Kurtija, koji je započeo seriju provokacija što su dovele do ozbiljnih incidenata. [restrict]

NIKO NE SME DA VAS UBIJA Kada su ponovo – protivno dogovoru s NATO-om postignutim paralelno s Briselskim sporazumom u aprilu 2013. koji predviđa da teško naoružane policijske snage ne smeju ulaziti na sever pokrajine bez saglasnosti Kfora i predsednika srpskih opština – prištinski specijalci 13. oktobra upali na sever Kosova i Metohije, predsednik Aleksandar Vučić je, poput Slobodana Miloševića tog 24. aprila 1987, otišao u Rašku kako bi razgovarao s kosovskim Srbima i dao im poruku ohrabrenja da ih Beograd neće ostaviti na milost i nemilost Kurtiju i ostalima. „Nemojte da dozvolite da nas tuku“, bio je apel kosovskih Srba tog dana koji je u naslovu izveštaja o sastanku u Raški preneo „Sputnjik“. Nažalost, po svemu sudeći, ispravnije bi bilo reći „nemojte da dozvolite da nas ubijaju“, jer su „kosovski specijalci“, pošto su ispalili više od stotinu metaka u kalibru predviđenom za ratna dejstva, imali upravo tu nameru – da nekog ubiju. Samo je stvar sreće (ili Božje ruke) što niko tada nije smrtno stradao, iako je život teško ranjenog Srećka Sofronijevića još u opasnosti dok pišemo ovaj tekst, zbog čega je i prebačen iz Kosovske Mitrovice u Urgentni centar u Beogradu.
„To što rade šiptarski teroristi, terorišu narod, došli su da hapse tzv. švercere, ali to se ne radi bojevom municijom. Ako hoćete da nas zaštitite, molim vas za to, ako ne, sami ćemo, saterani smo do kraja“, rekao je jedan od predstavnika Srba Vučiću. Nije predsednik Srbije u Raški izgovorio rečenicu „niko ne sme da vas ubija“, ali nije bio daleko od toga. „Šta god da se desi i kako god da se desi, Srbija i Beograd će biti uz vas. U borbi u kojoj moramo da štitimo živote naše dece na KiM, u kojoj moramo da štitimo njihov opstanak, ne samo da ćemo da zaštitimo, nego vam kažem prvi put sa sigurnošću, da ćemo u toj borbi i da pobedimo“, rekao je Vučić.
Nešto kasnije istog dana na svom instagram profilu napisao je da je odluka doneta i da će Srbija braniti svoj narod na Kosovu i Metohiji. „Čini mi se da se svaki čovek danima, nedeljama, mesecima, ponekad i godinama, muči dok ne prelomi, dok ne donese odluku, a teške odluke odgovorni i ozbiljni ljudi ne donose lako. Ipak, kada odluku donesete, osetite nesvakidašnji mir i spokoj, jer znate da ste doneli ne najbolju već jedinu moguću. Naša odluka je jasna i čvrsta kao stena, čuvaćemo i odbranićemo naš narod na Kosovu i Metohiji. Nema povlačenja! Predaja nije opcija! Živela Srbija!“
Jesmo li, dakle, konačno doneli odluku? Od odgovora na ovo pitanje i to u delima, a ne u rečima, reklo bi se, Vučiću više zavisi nego kosovskim Srbima čiji je pre svega život u pitanju. Na višedecenijskim ako ne i vekovnim mukama, navikli su na zulum i svakodnevnu opasnost. Ako ih Vučić ne izvuče iz toga, sačekaće da to učini neko drugi. Vučić pak, ako želi da ostane ubeležen kao svetla tačka srpske istorije, ne može da čeka, a delovanje u skladu s rečenicom „niko ne sme da vas ubija“ baš to bi mu obezbedilo, kao onomad Slobodanu Miloševiću. Bez obzira da li bi bio u tome uspešan, ili ne. Jedino je važno da bude iskren. I ne mora, poput Karađorđa, da se oružan zaleće, može i, poput Miloša, da se služi drugim, lukavijim sredstvima dok ne oseti da je došao trenutak.

ŠTA NAM JE ČINITI? Kao i svaki dobar šahista, i Vučić je svestan da ne sme da otkriva unapred svoju strategiju, pa ne znamo šta tačno podrazumeva to što je „doneo odluku“ osim da je nameren da zaštiti srpski narod na Kosovu. „Kada shvatite da ste saterani kao zemlja u ćošak, ostaje vam da se predate, ili borite. Predaja nije opcija, a neki drugi neka vide da li će da opravdavaju divljanje Albanaca na severu. Ja znam šta je nama činiti, zaštitićemo naš narod. Tačka. Kako, nadam se da nikada nećete morati da vidite“, rekao je Vučić. I zaista, jesmo saterani u ćošak. Došlo je dotle da Srbija i pored sve svoje dobre volje za dijalogom, kompromisom i ostalim lepim željama konačno shvati da s druge strane toga nema ni u tragovima i da se svako naše popuštanje i uzdržanost ne shvataju nikako drugačije nego kao znak slabosti koju treba do kraja iskoristiti.
To se pokazalo i na sednici Saveta bezbednosti UN održanoj 15. oktobra kada je „predsednica Kosova“ pokušavala da Kosovo* predstavi kao raj na zemlji koji može da se podiči Ritom Orom i Duom Lipom, što je imalo podršku u izlaganjima dva najveća mentora kosovske nezavisnosti u najvišem svetskom telu, SAD i Velike Britanije. Ove države u trenutku kada napetosti očito rastu nastavljaju na insistiranju za ukidanjem Misije UN na Kosovu, čemu se sasvim razumno protive Rusija i Kina, budući da bi takva odluka značila i ukidanje Rezolucije 1244.
Srbija je priterana uza zid jer vlasti u Prištini otvoreno nameravaju da nastave „incidentno ponašanje“. Tako je Kurtijev zamenik Besnik Bisljimi, u razgovoru s visokim predstavnikom EU za spoljnu politiku i bezbednost Žozepom Boreljom, najavio da će „kosovska vlada nastaviti sa akcijama“ koje su viđene 13. oktobra. Iako je Borelj na to uzvratio zahtevom da se „nasilni incidenti na severu Kosova moraju odmah prekinuti“ i ocenom da je to „neprihvatljivo“, male su šanse da će glas evropskog birokrate iko u Prištini poslušati, utoliko pre što za svoje delovanje imaju otvorenu podršku nekih drugih sila, u prvom redu Velike Britanije koja odobrava akciju Prištine, ali i prećutnu nekih koji se prave da se tome protive, poput SAD, čiji je ambasador Entoni Godfri Beogradu poručio: „Budite sigurni da vršimo snažan pritisak na Prištinu i da očekujemo da ljudi preuzmu odgovornost za svoje akcije.“ Ali kakav crni pritisak, kada je svima jasno da bi jedan ozbiljan telefonski poziv iz Vašingtona Prištinu vratio na mesto? A i ako ne bi, ako je Priština stvarno van kontrole, to vraćanje na mesto bi se jednostavno postiglo zelenim svetlom datim Beogradu, ako već takvo zeleno svetlo ne žele da daju svojim vojnicima raspoređenim u južnoj srpskoj pokrajini.
A kad smo kod tih vojnika Kfora, šta se od njih može očekivati ako njihov komandant general-major Franko Federiči pred odlazak s Kosova i Metohije poručuje da je bezbednosna situacija na Kosovu i Metohiji mirna i da ne postoji opasnost od eventualne eskalacije? Čovek to reče samo dan pošto su „kosovski specijalci“ otvorili vatru na nenaoružan narod. Šta je „eskalacija“ ako nije to? Objasnio je Federiči: „Među lokalnim institucijama koje se bave bezbednošću postoji kosovska policija i kosovske bezbednosne snage pri policiji. Oni imaju pravo da sprovode zakon na celom Kosovu. Posebne bezbednosne snage pripadaju kosovskoj policiji i one, takođe, mogu da sprovode akcije širom Kosova, koristeći svoju posebnu opremu. Kada se radi o kosovskim bezbednosnim snagama, situacija je drugačija. Oni mogu da sprovode akcije uz moje prethodno odobrenje.“ Ovde se radi o vrlo slobodnoj interpretaciji koja jasno ukazuje na namere Kfora, pa samim tim i NATO-a, koji očito ne namerava da poštuje sporazum postignut 2013. Naime, na Kosovu i Metohiji je po Rezoluciji 1244 i aktima koji su sledili predviđeno da na Kosovu ne postoji nikakva oružana formacija koja bi ličila na vojsku. Po dolasku Kfora, OVK je transformirana u Kosovski zaštitni korpus, koji je za zadatak imao zaštitu civilnog stanovništva od katastrofa, odnosno traganje i spasavanje, uklanjanje eksplozivnih naprava, gašenje požara… KZK je ukinut 2009, a tzv. vojska Kosova, formirana na osnovu „bezbednosnih snaga“ proisteklih iz plana Martija Ahtisarija (koji nema nikakvu zvaničnu važnost), nelegalna je i iz ugla Rezolucije 1244 na kojoj se zasniva i mandat Kfora, ali i iz „kosovskog ustava“. Dakle, jedine legitimne oružane snage na Kosovu su Kfor i kosovska policija, a specijalne snage kosovske policije, po sporazumu iz Brisela, treba da traže dozvolu za odlazak na sever, a ne neka „fantomska vojska“ koja 2013. nije ni postojala, a danas je nelegalna. Iz ovoga se može zaključiti jedino da dosadašnji komandant Kfora žmuri pred kršenjem sporazuma, odnosno, što je još gore, i sam učestvuje u njemu i pravda ga.
Ako je cilj ovih akcija, kao što neki kažu, ispitivanje granica strpljenja Srbije, onda im se na jasan i nedvosmislen način mora staviti do znanja da je granica pređena, a pošto je strategija apela „međunarodnoj zajednici“ po svemu sudeći jalova, jer ne rađa ništa osim famoznih „poziva obema stranama“, mora se preći na neku drugu strategiju i ne dozvoliti da, kako je šef srpske diplomatije Nikola Selaković rekao na sednici Saveta bezbednosti, „suzavac i šok bombe postanu svakodnevica Srba na Kosovu i Metohiji“.

[/restrict]