Zečevizija – Glumac na strani naroda

Decenijama je Milan Lane Gutović bio u samom vrhu popularnosti u pozorištu, na filmu i televiziji o čemu svedoče reference koje nas ovih dana podsećaju da je časno i odgovorno služio najplemenitijim ciljevima svog poziva, sasvim u duhu onog Didroovog paradoksa, što vodi glumca da vazda bude neko drugi i da to prihvata kao sudbinu

Da glumac može postati veliki znak vremena jemče velike svetske i možda samo jedna domaća glumačka karijera, ali se svojom pojavom, karakterom i umećem Milan Lane Gutović (1946-2021) sasvim približio tom idealu, kao jedan iz male, sasvim male grupe odabranih. Decenijama je bio u samom vrhu popularnosti u pozorištu, na filmu i televiziji o čemu svedoče reference koje nas ovih dana podsećaju da je časno i odgovorno služio najplemenitijim ciljevima svog poziva, sasvim u duhu onog Didroovog paradoksa, što vodi glumca da vazda bude neko drugi i da to prihvata kao sudbinu. Jednom, kad su ga o ovom pitali, odgovorio je začuđujuće lako: „Ne kažem da sam šizofrenik, ali ulaženje i izlaženje iz lika sam ostavio na akademiji. To sam završio tamo i nije mi teško da igram Šojića. U stvari, sviđa mi se, dopada mi se i, najiskrenije rečeno, uživam u tome“. Tako je definisao i bit svog posla i lični odnos prema glumi koja mu je donela najveću popularnost i postala ogledalo narodne duše. Lane je izveo presek jedne epohe, stvorio znak i zatim ga pustio u narod, uživajući u tome što Šojić počinje da živi svoj život u jedinstvu čulne obmane i čulne stvarnosti, kroz duboku vezu između označavajućeg (lik) i označenog (život sam), što je u prirodi svakog znaka. A da je Srećko Šojić izrastao u lik svog doba van svake je sumnje. To se događa veoma retko i zato ovo pred vama nije nekrolog nego pokušaj čitanja takve persone.

PERSONA JE MASKA „Srećka Šojića“ su napisali Siniša i Ljiljana Pavić kao epizodu u filmu Laf u srcu reditelja Miće Miloševića 1981. Godine, čini se bez velikih ambicija. Bio je to laki stereotip karijeriste iz arsenala već groteskno degenerisanog samoupravnog socijalizma, dakle jedna karikatura, koja je tada harala svuda. Važniji je bio maestralni Nikola Simić, nosilac glavne uloge sitnog službenika Pantića. Uloga njegovog „zlog šefa“ Šojića pripala je mladom glumcu Milanu Gutoviću, ali se tada dogodio značajan obrt: fotogenija, jedno staro i pomalo volšebno filmsko svojstvo, sasvim neočekivano, otkrila je novi tip. Kao da je nad svim tim lebdeo duh najvećeg među glumcima, Čarlija Čaplina.
Setimo se kako je nastao Šarlo. Mladi i još nepoznat komičar ušao je u fundus studija i dugo prebirao po gomili maski i rekvizita, odakle je izvukao sasvim neupotrebljive drangulije: preširoke čakšire, preuzak žaket, pohabani halbcilinder, dva broja veće bakandže, krivi štap i nemoguće brkove, koji će uskoro postati i kobni znak epohe. „Da“, rekao je Čaplin nešto kasnije, „cela moja umetnost je u preterivanju“. Persona koju je izgradio Šarlo bila je u svemu preterana, sasvim nemoguća. Ali udružena sa velikim talentom počela je da dejstvuje upravo kao jedinstvo dve sasvim suprotne pojave iz Breton-Reverdijeve definicije nadrealizma, jedinstvo koje i sam film određuje kao gotovo neizvodljiv spoj zbilje i iluzije. Jedna sasvim nestvarna, neverovatna ličnost postala je idol filmskih masa i veliki znak vremena. Slično se dogodilo sa Lanetom i Šojićem. Sasvim protiv svih tadašnjih moda zalizana kosa i idiotska ćuba navrh glave, sastavljene obrve, drečavi žaketi, nekad bogami i smokinzi i žaboi, volovski jezici oko vrata i šarloovski mufić ispod nosa, sve to je bila jedna gotovo cirkuska karikatura skorojevića koji su dolazili na vlast i duboko iritirali svojom bahatošću. Kivni narod sa zadovoljstvom je aplaudirao ovoj novokomponovanoj maski zato što je na neki način sublimisala prezir i protest tihe većine prema novoj klasi što se nametala kao nova elita. Nikogovići, ništarije i bitange navukli su novu obrazinu sa istorijskim padom titoizma, sa pojavom demokratske renesanse i opozicije zdravog razuma. Šojić se munjevito rađao sam od sebe, u saradnji sa Lanetovim talentom. Na svakom koraku prepoznavali smo medijsku sliku umnoženog Broza, novokomponovanog dembela koju su dugo pripremali mediji i prostačka estrada, Žikine dinastije i lakoćemo sprdačine, balkanski cunami neukusa i najnižih strasti, sada već u velikoj meri vladajućeg ukusa. Razlika je samo u tome što prirodni cunamiji dolaze i prolaze, a ovaj se neprestano uvećava i proždire sve što mu se nađe na putu. Danas više nego ikada.

BEZ IJEDNOG POZITIVNOG SVOJSTVA Tako je nekako tekla desetogodišnja tranzicija Lanetovog Srećka Šojića u filmskom serijalu Tesna koža (1981-1992) reditelja Miće Miloševića, iz pera Siniše Pavića, u kome je Šojić postajao persona grata novog društvenog ugovora i glavno lice narodne komedije. Ličina je ostala ista, prilagođena novom izgledu stvarnosti, upravo u smislu Jungove definicije persone „kao maske koja i pokriva ali i štiti naše Sopstvo u različitim društvenim okolnostima“. (K. G. Jung je ovaj pojam preuzeo iz atičke komedije, gde su glumci igrali različite uloge i u skladu sa tim menjali glinene obrazine, kroz koje je dopirao njihov izmenjeni glas). To je sad bila druga glavna uloga, prihvaćena aklamacijom masa (preko pola miliona gledalaca samo u Beogradu 1982!), a Šojić već obavezna figura u nekoj vrsti posttitoističke commediae dell’ arte, nešto između Brighelle (zločinac bez trunke savesti) i Pulcinelle (sebični i egoistični kameleon), u svakom slučaju lik „bez ijednog pozitivnog svojstva“, kakav je svesno gradio Lane Gutović. Vreme koje je dolazilo tražilo je upravo ovakve primerke. Bespoštedna politička arena na prelomu milenijuma iznedrila je društveni zverinjak u kome je Šojić postao glavni lovac u mutnom, koga su majstorski modelovali Pavić i Lane u novom serijalu Bela lađa (2006-2012), apsolutno najgledanijoj tv franšizi svih vremena u Srbiji i remek-delu političke satire, od koje je, često, zastajao dah.
Tu naša jungovska persona oboleva u smislu dijagnoze dr Vladete Jerotića: „Ukoliko je čovekova Persona izgrađena samo na osnovu slike koju mu nameće spoljašnji kolektiv, takav čovek lako postane ‘čovek mase’, plen kolektivno svesnog jednog celog društva. Ali kompenzatorno se budi kolektivno nesvesno i buja u njemu sve više, obrazujući sumanute ideje veličine. Ovakav čovek postaje u svojim očima heroj, iskupitelj sveta, mučenik, osvetnik itd, pa se shodno ovakvoj predstavi i ponaša, postajući sve više pravi duševni bolesnik“ (1969). Drugim rečima iz sfere benigne komedije naravi, Šojić prelazi u opasnu društvenu patologiju (ja pa ja!). Ali gle, njega ne odvode na lečenje nego ga podižu na lestvici uspeha, koriste i upotrebljavaju njegovu opsesiju vlašću i umišljenom veličinom jer je baš kao takav dobrodošao u haosu razaranja države, ekonomije, vojske – cele jedne nacije! – tokom vršljanja petooktobarske bande i samokolonizacije zemlje. Svi Šojićevi atributi – beli luk i ljuta paprika a na uvce stara armunika veličaju se i zamenjuju nacionalnu vertikalu, krsna slava postaje sramni surogat u kući doajena demokratije koji je jahao popove, u industrijskim basenima uzgajaju krokodile, po akvaparkovima i pihtijadama okuplja se društvena elita koja vuče geni iz svoj rodni kraj. Rođen u Nerodici, odrastao u Jalovištu, Šojić završava u susjedstvu Kuće cvijeća. Njegovi sponzori su mafijaški tajkuni i NATO ekselencije, koje haraju Beogradom dok im on majmuniše na „engleskom“. Kao što su mu maska i kostim nepojamna sprdačina tako mu je i jezik prostačka smeša južne pruge (koju Pavić u prste poznaje) i krparenje kvaziurbanih dronjaka (viskić sa hledom, kafućino…). Što je više ovih nakarada to više Lane seiri i caka u njih unosi, uz salve pučkog grohota, jedinog leka od cele ove bruke. U Šojića je Lane uneo celu svoju božanstvenu komiku, galeriju svojih likova i kabarea, pulsku Zlatnu arenu, Sterijinu nagradu, cara Konstantina, dva zlatna Ćurana, svoje znakovno iskustvo i iskreno rodoljublje; sav svoj ljudski kapital; sve što je imao. Ali, čujte ga još jednom: „U stvari, sviđa mi se, dopada mi se i, najiskrenije rečeno, uživam u tome“. Sasvim na strani ojađenog naroda, izvrgavajući ruglu ovo zastiđe, Pavić izvodi anatomiju našeg kolapsa, dok Lane artikuliše narodni gnev, koji samo što nije proključao. Ali u času u kome Šojićev glavni politički savetnik, negromantkinja Baba Roska, postaje predsednik Narodne skupštine, obojica staju, zgledaju se, puštaju svoju kreaturu niz vodu i napuštaju Belu lađu. Niko se više ne smeje. Smeh se zaledio u bolan grč. Pisac i glumac likvidiraju svoju ludu travestiju, ali poštuju Srbiju. Tu je prestalo sve i počeo muk, u kome je veliki narodni umetnik i patriota okončao svoju misiju. Slava mu.