SUTRA – Vreme ima vremena

Piše Zdravko Kučinar

Filozof Libert i njegovi izbori

Autoru ovog teksta, filozofu Arturu Libertu, profesoru Berlinskog univerziteta, kao Jevrejinu, onemogućeno je bilo 1933. dalje delovanje u Nemačkoj. Prihvatio je poziv Beogradskog univerziteta i došao u nedovoljno poznatu zemlju, koja je postojala samo petnaest, a pod tim imenom tek pet godina. Impresioniran zemljom, njenim ljudima i univerzitetom koji ga je primio, filozof je pisao o svom „otkriću Jugoslavije i Srbije“, poletne zemlje u punom procvatu i istrajnih ljudi koji su izgradili svoje razumevanje vremena, stameno trajanje u njemu i poverenje u budućnost, u svoje „sutra“! Koristio je svaku priliku da odbaci nametano gledanje na našu zemlju kao na prljavu zemlju svinjara u blatu Balkana.
Ovaj tekst je objavljen u švajcarskom listu Der Bund (3. 1. 1937). Kraća verzija je izašla u zagrebačkom listu Morgen (21. 8. 1935), koji je, progermanski usmeren, odmah objavio i reakciju na Libertovo gledište. Pisac je želeo da njegovo viđenje naše zemlje i karaktera njenog naroda dospe do što više čitalaca, pa je članak ponudio i bečkom listu Neue Freie Presse, koji ga nije prihvatio. Prijatelji su podržali autorove pokušaje da se njegovo razumevanje našeg naroda pojavi i na drugim jezicima. Filozof Anders Karic sa univerziteta u Upsali obezbedio je prevod na švedski, a književnik Rudolf Kajzer, Ajnštajnov zet i biograf, pokušao je da tekst objavi u Americi. Posle više od 80 godina tekst se pojavljuje i na jeziku naroda o kome je reč.

Piše Artur Libert

Berlinskog profesora i filozofa Artura Liberta, autora ovog teksta, sudbina je – po pozivu Beogradskog univerziteta – dovela 1933. godine u Srbiju… Ostajući u sredini koja ga je prihvatila i koju je zavoleo, on se potom trudio da svojim angažmanom promeni evropske predrasude i predstave o našoj zemlji. Ekskluzivno objavljujemo podsećanje na ovog (nepravedno) zaboravljenog prijatelja srpskog naroda i prijatelja svih Jugoslovena. Libertov tekst nadahnut oduševljenjem za zemlju i narod čije je osobenosti i karakter otkrivao, upoznavao i poštovao, posle više od 80 godina sada se pojavljuje i na srpskom jeziku – u prevodu (s nemačkog ) akademika Danila N. Baste i s propratnim komentarom profesora Zdravka Kučinara

Jugoslavija! Srbija! Zar te gorostasne zemlje nisu još pre nekoliko godina za ostalu Evropu bile jedan skoro mračan pojam? Zar one nisu bile, takoreći, daleko, daleko zaostale? Juna 1914. prasnuli su u bosanskom glavnom gradu pucnji koji su imali milionskog odjeka i započeli strašne krvave užase Svetskog rata. Od tog vremena se pogledi ostale Evrope sve više i više usmeravaju ka toj zemlji. I to s punim pravom. Jer ovde se odvija razvoj koji je u višestrukom smislu od najveće važnosti. Jugoslavija je zemlja u procvatu. Njen politički i njen privredni razvoj neprekidno rastu. A u kulturnom pogledu ona pokazuje najzanimljivije osobenosti koje upućuju na staru i dugu tradiciju. Međutim, te izvanredne osobenosti nije lako i jednostavno razumeti, i uživeti se u običaje i navike, shvatanja i životne poglede ovdašnjih ljudi.
Brzina modernih saobraćajnih sredstava podstiče obmanu koja se ovde često sreće. Avionom je čovek iz Berlina u Beogradu za šest sati, iz Praga za pet, iz Beča za nešto više od dva sata. Žestoka brzina čuvenog simplon-ekspresa donosi Švajcarca za okruglo dvadeset četiri sata u glavni grad Jugoslavije. Rapidno savlađivanje prostora sprečava da se putnik na odgovarajući način može preudesiti i na novo prilagoditi. Ovde on – skoro bi se tako moglo izraziti – stiže prerano i prebrzo. Ostalu Evropu još nije dovoljno zaboravio, vreme je za to prekratko. Prostor i vreme su mu nestali. A ipak upotrebljava ih da bi se navikao na novo, štaviše, da bi uopšte znao da dolazi u novu zemlju, u nove prilike, među nove ljude, čiji život i čija kultura imaju mnogostruko drukčije pretpostavke nego što ih imaju život i kultura u zemljama porekla.
A da bi se obmana ojačala i upotpunila, uz to dolazi da je Beograd sasvim moderan velegrad koji je elegantan, koji u mnogom pogledu izgleda sasvim evropski. Tu su mnogobrojni neboderi, tu jure luksuzni automobili kroz čiste ulice, tu zvone preko mnogih trgova sasvim popunjeni električni tramvaji. A da bi sreo istočnjački odevene ljude, čovek mora otići u sporedne ulice ili predgrađa, ponešto udaljenije od središnjih delova grada. [restrict]

Iz Libertove prepiske Najčešće se pomišlja da je Beograd prljavo svinjarsko mesto. To je apsolutno pogrešno. Ovde se sve ovde razvija džinovskim koracima. Na našem univerzitetu je više od 7.000 studenata… (Evi Brejer, Bratislava). * Beograd se sve više i više razvija u sasvim moderan, skoro američki velegrad… Položaj grada je jedinstvene lepote i strateški je vrlo važan. Stari rimski general koji je izabrao ovo mesto za tvrđavu mora da je bio pravi genije. Kada se poboljša saobraćaj, Jugoslaviju će posećivati mnogi stranci. Nisam mogao ni pomisliti da je zemlja tako lepa… Narod je u političkom pogledu neverovatno prosvećen. I najprostiji seljak pokazuje jasnoću i realističnost pogleda kakvu jedva da sam mogao slutiti (Rektoru Ernstu Tisenu, Berlin). * Ne sme se suditi o Balkanu kao u „Veseloj nevesti“… Napredak je naprosto enorman… Moje kolege su izuzetno obrazovani ljudi… (Anji Simon, Amsterdam). Svojom naukom mogu da se bavim bez ikakvih ograničenja (V. Rotšildu). Naš univerzitet se razvija na najpoželjniji način… Studenti su izvanredni. Mogu samo da zahvalim sudbini što mi je pružila priliku da ovde radim (čuvenom estetičaru Maksu Desoaru , Berlin). * U svom poslednjem delu (Univerzalni humanizam, 1946) Libert je podsetio da je rad na ovoj „metafizici slobode“ započeo početkom 1933. godine i da je taj, kao i svaki drugi njegov rad bio onemogućen nacističkim preuzimanjem vlasti u Nemačkoj i istakao: „Nastavak ovog rada bio je omogućen pozivom na mesto profesora filozofije i pedagogije na procvalom univerzitetu u Beogradu, prema kome osećam najdublju odanost i zahvalnost.“

Pa ipak, život se ovde odigrava sasvim drukčije nego u ostaloj Evropi. Kako? Da bi se shvatila osobenost tog života i života uopšte, moraju se uvek uzeti u obzir uslovi na kojima taj život počiva, i čovek mora biti kadar da spozna opšte i velike oblike u kojima se on odvija. A tim uslovima i oblicima pripada, pre svega, vreme. Svi mi, naravno, znamo da je vreme ogromna moć koja nas drži, koja nas formira, koja često postaje ili jeste naša sudbina, ili u kojoj nam se naša sudbina dešava. A ako hoću da stvarno upoznam neku stranu zemlju ili nekog stranca, moram paziti na to kakva shvatanja on ima o suštini vremena, kako koristi vreme i šta uopšte znači vreme u toj zemlji ili za tog čoveka.
A u ovoj zemlji vreme je zaista sasvim drukčije negoli drugde. Mogao bi se napraviti paradoks: Ovde vreme baš ima vremena. Jedna krajnje neobična pojava. To znači: Ovdašnji ljudi, recimo, ne spavaju, oni obavljaju svoje poslove, oni se ne prepuštaju previše mirovanju. Čas i ovde ima šezdeset minuta. Međutim, to je, takoreći, matematička tvrdnja čisto platonskog karaktera. A čovek sebi prigovara kada se tih šezdeset minuta precrtaju i protegnu u večnost vremena iz koje potiču. Ovde se vreme proteže, ono postaje šire i dalje, ono sve više i više nalikuje beskrajnim ravnicama, beskrajnim rekama, beskrajnim prostorima, beskrajnoj geografskoj širini i daljini Balkana.

Najzanimljiviji i najuverljiviji izraz za to imanje vremena za vreme ispoljava se u jednoj rečci koja se ovde svugde čuje. To je reč SUTRA. To nije devojačko ime, kako bi se po zvuku moglo poverovati, niti se odnosi na ljubav ili na kakvu ljubavnu povest. Pa ipak, ona označava pojavu ili događaj čiji je značaj barem toliko velik kao i ljubav, ona se odnosi na jednu snagu koja po veličini podsticajne i mistične moći ne zaostaje za ljubavlju. U srpsko-hrvatskom jeziku sutra znači morgen. Ona se nebrojeno puta pojavljuje u svim iskazima Srba i Hrvata. Povezana je sa svim mislima, planovima, namerama, radovima. Njen značaj je toliko velik, toliko presudan, čak toliko sudbonosan da se bavljenje njom stvarno isplati, kao i upoznavanje njene suštine. Ko to „Sutra“ ne shvati i s njim ne računa, taj neće shvatiti ovdašnji život. Ko nije kadar da se uklopi u to „Sutra“, taj neće moći izići na kraj s ovdašnjim ljudima i prilikama. U toj reči dolazi do izraza ni više ni manje nego zakon sudbine kojoj taj život podleže. I s onom ljupkom samoironijom, kojom daroviti jugoslovenski narod javno kritikuje svoje osobine, on svoju zemlju, baš zbog te beskrajno česte upotrebe izraza „sutra“ (morgen), naziva zemljom sutrašnjice (Morgenland).
Već hodanje u ovoj zemlji pokazuje osoben tempo. Jugosloven hoda teško, on hoda u tamnijem tonu nego npr. Nemac ili Francuz. On hoda s određenošću koja nije nervozna, koja je mirna. Drugoga ne guraju u stranu zbog toga što, navodno, nemaju vremena. Stajao sam na stotinama šaltera za prodaju železničkih karata ili na biletarnicama bioskopa, posmatrao sam izdavanje garderobe u pozorištima: stalno iznova sam kod službenikâ i kod publike zapažao ono držanje koje bi se moglo nazvati vrlinom nadmoći nad vremenom, koja i bližnjima dopušta da dođu do svoga prava, jer ni njima ne oduzima mir, vreme. Neki službenik ti, na primer, obeća da će rešiti neku stvar. On odmah, kada primi vašu želju ili vaš dopis, doda rečcu sutra. On to čini skoro automatski, skoro nesvesno; on se povinuje jednoj nesavladivoj navici. Neupućen čovek, stranac, držaće se tada, što je pojmljivo i sasvim naivno, tačnog smisla tog izraza. Ako je, recimo, utorak bio dan kada je dato ono obećanje, onda čovek misli da će stvar, dakle, biti svršena u sredu. O tome nije reč. Vreme ipak mora doći do svoga prava. Obećanje uopšte nije mišljeno tako ograničeno, tako suženo, tako tačno. Jadikovke koje se tada često oglašavaju zbog nepouzdanosti, ili lenjosti ili zbog pomanjkanja obučenosti službenika, sasvim su neumesne. Jer nijedna stvar, tako se oseća, nije toliko hitna i toliko važna da njeno rešavanje ne bi imalo vremena. „Sutra“ ne znači tačno sutrašnji dan, već neki dan u daljem toku života; ono znači neki dan u budućnosti. A pošto će ta budućnost, i s njom taj dan, već doći zahvaljujući snazi vremena, time će se rešiti i tvoja stvar. Ljudi imaju poverenja u moć vremena kao u jednu nadmoćnu, večnu silu, i oni osećaju da je detinjasto i prostodušno da se sopstvenom aktivnošću i sopstvenim nemirom toj sili petljaju u zanat i da se time prave „važni“.

Ta mirnoća prema vremenu, to strpljenje s vremenom, imaju svoje uzroke – geografske, istorijske, duševne. I veoma je umesno da ti uzroci čoveku budu jasni i da s njima računa ako balkanske Slovene želi iznutra da shvati i da s njima deli život. Razumevanje za te uzroke sasvim nam objašnjava dušu ovdašnjih ljudi. Kakav odnos imaš prema vremenu, to objašnjava tvoje biće. Nemirni ljudi uzimaju i proživljuju vreme nemirno. Ljudi koji sebe shvataju važnim i koji razvijaju veliku moć delanja, shvataju i vreme vrlo važnim; ometaju ravnomeran tok vremena, unose nered u zbivanje i u velike zakone i oblike zbivanja. I zbog toga se ovde sreće nenaklonjenost prema prevelikoj aktivnosti. Ta nenaklonjenost ne potiče, recimo, otuda što neki takav čovek ometa mir i ugodnost ovdašnjeg života. Takvi sudovi se ovde često čuju; oni, međutim, nisu tačni. Štaviše, to se oseća kao neka vrsta pobune i oholosti kada se čovek na osnovu svoje aktivnosti smatra vrlo važnim i pravi važan, dakle vremenu ne dopušta više vreme da dođe do sebe sâma. A kako treba doći do budućnosti i, uopšte, do nekog „Sutra“ ako se vreme krade sebi i drugima, ako se nema dara i snage da se može čekati? Neposredno posle izraza „sutra“ jedva da se ovde čuje neki drugi izraz tako često kao „sačekaj malo“ ili „sačekaćemo“. I ne naposletku, taj dar da može da čeka na „Sutra“ i da to čekanje razvije do principa svoga života doveo je srpski narod do njegovog vaskrsenja kao nacije i kao jedne političke, privredne i kulturne moći. U tome „Sutra“ ostvaruje se budućnost i svojom snagom i svojim zakonima obasjava povratno sadašnjost. Bez poverenja u „Sutra“ nema sigurnosti za sadašnjost. Iz jugoslovenske vere u „Sutra“ možemo naučiti da je „Sutra“ jedan od temelja i jedan od zakona ne samo za život ovde na Balkanu nego i za život uopšte.

Preveo Danilo N. Basta

[/restrict]