Priča o tri faze

Od Srpske Atine i Srpske Sparte do vojvođanskih separatista i komita

Kako su i zašto Novi Sad i Cetinje prešli put od dva srpska centra do dva centra antisrpstva, vojvođansko-separatističkog i komitsko-montenegrinskog? Kako su Srpska Atina i Srpska Sparta došli do toga da budu sedišta dve antisrpske ideologije? Zašto su Čankov odlazak na Cetinje i delovanje Gordane Čomić lajtmotiv ove antisrpske saradnje? Jedno je sigurno; regionalni antisrpski savez sačinjen od bivših i slučajnih Srba je živ, zdrav i aktivan i dan-danas, naročito povodom specijalnih prilika

Bila su to najbolja vremena, bila su to najgora vremena – ova rečenica je među najpoznatijim u svetu književnosti, kada je reč o prvoj rečenici nekog romana. A njome je počeo jedan od najvećih evropskih i svetskih romana, „Priča o dva grada“ Čarlsa Dikensa. I upravo kada je prvi put ugledao svetlost dana, sada već daleke 1859. godine, dva grada o kojima ćemo danas pričati vodila su fundamentalno drugačiju politiku od one koju vode danas. Kroz tri faze, tri istorijske epohe, pokušaćemo da ukratko pokažemo kako je do ove konverzije došlo i kako su i zašto Novi Sad i Cetinje prešli put od dva centra sabranja srpske učenosti i hrabrosti do dva centra antisrpstva, vojvođansko-separatističkog i komitsko-montenegrinskog. Prva faza je hronološki smeštena u period 19. i 20. veka i traje do kraja Drugog svetskog rata i trijumfa komunističke revolucije („Nadsrpska“ faza), drugu predstavlja komunistička delatnost i višedecenijski društveno-identitetski inženjering („nesrpska“ faza), a treća predstavlja savremeni pogled na ovo pitanje (antisrpska faza). [restrict]

Ti meni serdare – ja tebi vojvodo

Tokom 19. veka Novi Sad i Cetinje imali su intenzivne kulturne kontakte i bili su u pravom smislu reči bratski gradovi. Dok su i jedni i drugi gledali u Srbiju kao maticu i čekali da donese oslobođenje i ujedinjenje, neretko su bili zagledani i više jedni u druge i nalazili komplementarnost o pitanju nedovoljno „srpskog“ delovanja srpskih vlasti, tada još uvek pod formalnim turskim jarmom i faktičkom samoupravom. Primera radi, novosadski listovi koje su vodili srpski intelektualci su u više navrata kritikovali srpske vlasti u Beogradu zbog „nedovoljno snažnog“ pristupa glavnom srpskom zadatku epohe, oslobođenju i ujedinjenju. U određenom smislu su bili ekstremno beskompromisni i s podozrenjem gledali na politiku Beograda usmerenu ka Srbima van autonomne kneževine Srbije.
O sličnom mišljenju Cetinja ne treba trošiti reči, pa je tu jedna od prvih tačaka „sporazumevanja“ Novog Sada i Cetinja. Tako su Novi Sad i Cetinje jedno drugome, ako ne već dodelili, onda u velikoj meri uticali na popularizaciju famoznih titula Srpske Sparte i Srpske Atine. Naime, srpski intelektualci iz Habzburške monarhije, okupljeni prvenstveno u Novom Sadu kao središtu srpske kulture, umetnosti, pa i duhovnosti (Karlovačka mitropolija) u periodu turskog ropstva i srpskog bezdržavlja, s ponosom i zanosom su gledali na reklo bi se neprestane bojeve Crnogoraca s Turcima, te „proglasili“ Crnu Goru za Srpsku Spartu, a Crnogorce za Spartance. Koliko god to bilo tumačeno u skladu s duhom vremena i logikom epohe, ne može se prenebregnuti činjenica da je i tu, između ostalog, zametak današnjeg problema sa srpstvom u Crnoj Gori. To je zbog toga što su „montenegrini“ do antisrpstva došli preko nadsrpstva, a njihovo nadsrpstvo je decenijama pothranjivano upravo preko gorenavedenog epiteta koji su u svojim pisanjima hvalili i isticali oni tada najpismeniji i najučeniji među Srbima; novosadski i uopšteno vojvođanski.
Isto tako, Cetinje je na Novi Sad gledalo s divljenjem zbog njegove prosvećenosti i učenosti, nauke i mudrosti, znanja koje je imao i koje je širio i delio Srbima u svim porobljenim krajevima, tako opravdavši epitet Srpske Atine. Ipak, i tu je zametak jednog savremenog fenomena i problema za srpsku naciju; vojvođanskog separatizma. Jer kao što je Cetinje došlo do antisrpstva preko nadsrpstva linijom herojske borbe protiv Turaka i čitave koncepcije o Srpskoj Sparti, isto tako je jedan od glavnih argumenata vojvođanskih separatista danas taj da Vojvodina nije/ne treba da bude deo Srbije zbog toga što je u kulturnom smislu daleko superiornija, linijom priče o Srpskoj Atini, koja je tadašnju nespornu kulturnu dominaciju i primat koristila za prosrpske svrhe i ciljeve, za razliku od „autonomaša“, koji se danas pozivaju na isti taj istorijski period za svoje sopstvene antisrpske i separatističke ciljeve. Dakle, montenegrini i naročito Cetinjani govore kako oni nisu Srbi i nemaju nikakve veze sa Srbijom/srpstvom između ostalog i zbog toga što oni nisu kao Srbi vekovno tursko roblje već slobodna zemlja gde turska noga nikada kročila nije, što naravno predstavlja višeslojno i tendenciozno izvrtanje i zloupotrebljavanje istorije u aktuelne, dnevno-političke, ali i identitetske, kulturne pa i strateške svrhe.
Ono što ih je pre 150 godina činilo „Nad-Srbima“ (činjenica da su manje vremena bili pod Turcima, odnosno više ratovali s njima i neretko bili predvodnici te borbe) danas se uzima kao jedna od polaznih osnova za njihove antisrpske tvrdnje i radnje. Tako isto „vojvođaneri“ zloupotrebljavaju prošlost kada se pozivaju na „kulturnu superiornost“ Novog Sada i Vojvodine kroz vekove a ne govore da je svaka javna delatnost u krajnjem bila usmerena ka ujedinjenju sa Srbijom, a ne radi udaljavanja od nje ili stvaranja nekakve zasebne vojvođanske nacije i države, što je njima danas nesporno cilj.
Dakle, ratnička superiornost u slučaju Cetinja i kulturna superiornost Novog Sada su dva glavna „kamena temeljca“ u savremenim naporima vojvođanskih separatista i crnogorskih komita na kojima zasnivaju sva svoja antisrpska dela. U korenu svega toga leži netačno i proizvoljno tumačenje istorije, što nas dovodi do druge faze u odnosima ova dva grada – komunističkog perioda srpske istorije.

Bivši Srbi svih zemalja – ujedinite se

Sledeći boljševičku strategiju razbijanja najveće nacije i njenog fragmentisanja na što je moguće više novih entiteta i identiteta, komunisti u Srbiji su svoj odgovor na „srpsko pitanje“ dali tako što su koristili svaku moguću regionalnu, jezičku, versku i drugu specifičnost određenog područja kako bi tu stvorili osnovu za nastanak nove nacije na štetu srpskog nacionalnog korpusa. To je naročito jasno i bez ikakvog naglašavanja kada je reč o Crnoj Gori, međutim ni s Vojvodinom situacija nije mnogo drugačija niti bolja, samo se o tome ne govori podjednako. Nadsrpstvo iz prve faze je iskorišćeno u kombinaciji s komunističkim planovima i ciljevima kao katalizator za nesrpstvo. Pospešujući do nivoa banalnosti crnogorsku hrabrost i vojvođansku prosvećenost, komunisti ništa nisu prepuštali slučaju a naročito ne to da uvek prećute onaj najvažniji deo kada je reč o specifičnostima crnogorske hrabrosti i vojvođanske prosvećenosti; one su bile srpske i usmerene ka cilju svesrpskog oslobođenja i ujedinjenja. Tendenciozno prenaglašavanje specifičnosti dela spram celine (dela srpskog naroda spram srpske nacije u celini) imalo je jasne dugoročne vizije stvaranja zasebnih nacija na polju tadašnjih različitosti unutar srpskog nacionalnog korpusa. Ili, da budemo krajnje otvoreni i konkretni – Tito je otac i crnogorske i vojvođanske „nacije“ a titoizam (kao specifična ideološka kombinacija antisrpskog na unutrašnjem i antiruskog načina mišljenja i delovanja na spoljašnjem planu) majka i komitsko-montenegrinske i vojvođansko-separatističke ideologije.
Tada su ova dva „Titova blizanaca“ i rođena i svoj morbidni frankenštajnovski životni vek, na agoniju svih koji sebe smatraju Srbima a i uopšteno, nastavljaju i dalje s nesmanjenim intenzitetom, do konačne pobede, ne predajući se dok sa srpstvom u Crnoj Gori i Vojvodini ne bude gotovo. Pri tome, porastom broja nacionalnih Vojvođana i Crnogoraca od tada do danas nije se smanjivao broj pripadnika nijednog drugog manjinskog naroda (Mađara, Hrvata, Slovaka tj. Bošnjaka, Albanaca i drugih) sem srpskog, što će reći da su se uvek Srbi (slučajni/bivši) upisivali u redove ovih novih nacija, a to znači da je ovo projekat koji nema nikakve veze s građanstvom i građanskom kulturom, kosmopolitizmom i sl. (kako to često žele da naglase i komite i separatisti) već je u pitanju običan paravan za denacionalizaciju i isušivanje srpskog etnosa. A popis je dobar šlagvort za otvaranje priče o trećoj fazi koju trenutno proživljavamo.

Antisrpski svet

Američki predsednik Frenklin Delano Ruzvelt je rekao: „U politici ništa se ne dešava slučajno. Ako se desi, možeš se kladiti da je isplanirano da tako bude.“ Stoga ne treba da čudi „naočigled“ sinhronizovana i gotovo istovremena kampanja u Srbiji i Crnoj Gori o pitanju izjašnjavanja na predstojećem popisu. Dok su s raznih adresa iz Crne Gore (nažalost u mnogim slučajevima i iz nove vlasti) govorili o „banalnosti“ nacionalnih i verskih odrednica na popisu, time svesno potkopavajući brojnost i ugroženost Srba i srpstva u Crnoj Gori, za to vreme su u Srbiji takođe s raznih adresa (od ministarke Čomić do Čankove i Odžićeve stranke i njihovih mladih tviter bojovnika) stizali pozivi srpskoj vlasti i apeli evropskim instancama da se na popisu u Srbiji planiranom za 2022. godinu dozvoli izjašnjavanje na polju nacionalne pripadnosti kao Vojvođanin.
Iako se nekome može činiti da su ovi zahtevi smešni i banalni, a njihov domet sve i da se ostvare veoma mali, setimo se da je tako počela i priča oko crnogorskog identiteta; kao uzimanje geografskog porekla za osnovu u izgradnji nacije. Ovo je uz čitavu medijsku kampanju koju su Čanak i njegovi kompradori vodili povodom ustoličenja mitropolita Joanikija na Cetinju jasan pokazatelj da ovaj „antisrpski svet“ (tačnije polusvet) živi i radi na istom cilju i zadatku kao i pre 150 godina, samo što se cilj i zadatak u međuvremenu promenio za 180 stepeni. To je poslednja, treća i terminalna faza u dijagnosticiranju puta i tranzicije koju su Novi Sad i Cetinje, svaki na svoj način, prešli u poslednjih vek i po. Antisrpstvo ove dve nekada srpske prestonice hrabrosti i kulture konačno je i poslednje (logično) ishodište svih procesa započetih za Brozovog vakta. Ono što je KPJ radila u Vojvodini i Crnoj Gori intenzivno, duže od četiri decenije nastavljaju njene rebrendirane (u skladu s novim trendovima koji su došli kao posledica pada Berlinskog zida) verzije u vidu vojvođanera i komita već tri decenije. Iako ni jedni ni drugi nisu u „zvaničnoj“ vlasti u Beogradu i Podgorici, njihov domet i uticaj je nesrazmeran njihovom broju, što će reći da ih „neko“ i spolja i iznutra veštački stimuliše u finansijskom smislu i drži na „steroidima“ dok ih priprema za nove obračune sa Srbima i nove juriše – pre neki dan na Cetinjski manastir i srpske okupatorske popove a sutra ko zna.
A onaj ko misli da su nemile scene sa Cetinja teško zamislive u Srbiji neka se seti da je nešto mnogo gore od primitivnog divljanja i rušilačkog nasilja komita prisutno kod nas – institucionalno nasilje kroz forsiranje priče o „vojvođanskom“ identitetu. Ne treba ići dalje od ministarke Gordane Čomić kao predvodnika, ili makar vatrenog zastupnika ove ideje. Ona je trenutno na najvećoj političkoj funkciji od čitavog tabora separatista i svih koji simpatišu ove procese i to je mnogo gore od komitskog divljanja jer država raspolaže daleko većim kapacitetima da nešto postigne od neorganizovane ulične rulje, pre svega jer ima više resursa na raspolaganju. Zato ne treba olako shvatati ovu „spontanu“ i „ničim izazvanu“ a zapravo vrlo tendencioznu kampanju oko „vojvođanskog identiteta“, čije je institucionalno „lice i naličje“ upravo ministarka Čomić, koja pored borbe za rodnu ravnopravnost, LGBT+ propagandu i jezički inženjering uspeva da smogne snage i vremena da krši Ustav i zakone ove zemlje i o pitanjima statusa Vojvodine kao pokrajine u Srbiji i statusa „Vojvođana“ kao „zasebne“ nacije. Pitanje je samo koliko ima spremnosti i volje da se ovom institucionalnom nasilju i psihološkom zlostavljanju većine građana Srbije ovim krajnje nepotrebnim pričama stane na put i spreči njihova demonska antisrpska suština. Nadajmo se da je ima u dovoljnoj meri, jer svaki alternativni scenario po nas Srbe bi bio poguban.
Ipak, za kraj treba dodati da je sreća u nesreći u proterivanjima Srba sa zapada na istok tokom ratova devedesetih godina to da su oni pojačali etničku strukturu Vojvodine i Crne Gore u našu korist, te je to umnogome faktički u Vojvodini paralizovalo a u Crnoj Gori ozbiljno otežalo zacrtane planove i ciljeve rebrendiranih Titovih produkata. Zato je, između ostalog, danas Novi Sad ponovo važan grad na mapi srpskog sveta, naročito bitan zbog svog kontaktnog mesta ukrštanja više kultura i uticaja (pored toga što je nažalost i centar vojvođansko-separatističke ideologije), a nedavno završeno ustoličenje mitropolita Joanikija je pokazalo da sa srpstvom ni na Cetinju, a kamoli u Crnoj Gori, još nije gotovo. Antisrpski svet zna zašto se okuplja i šta želi da (nam) uradi. A znamo li mi i imamo li mi bilo kakav plan i strategiju za implementaciju ideje našeg srpskog sveta?

[/restrict]