Krvavi obaveštajni debakl

Montirane obaveštajne procene postale su povod za oružanu agresiju, a stvarne greške obaveštajnih službi uzrok brojnih masovnih stradanja

Politika je veština mogućeg i zato bi trebalo da se zasniva na proverenim i tačnim informacijama. U suštini i jeste tako, ali, ono što ponekad u medijima vidimo kao bombastične obaveštajne informacije često su fabrikovane podvale. Ispravnije je zato govoriti o duplim procenama – onim stvarnim, na osnovu kojih se donose važne odluke, i lažnim, koje treba da obmanu sopstvenu i svetsku javnost. Moćnim obaveštajnim službama se veruje, pa se neko na Zapadu dosetio da tu činjenicu zloupotrebi zarad fabrikovanja povoda za agresiju na male i suverene države. Tako je za oružani napad na neke zemlje u muslimanskom svetu povod bio što su „leglo globalnog terorizma“ a za druge da „proizvode zabranjena oružja za masovno uništenje“. Gde takve optužbe ne bi bile uverljive, podmetani su montirani masakri i lažne „humanitarne katastrofe nad civilima“, kao što se to desilo Srbiji i Republici Srpskoj. [restrict]

AGRESIJA NA IRAK Najbolji primer zloupotrebe i tehnologije obrade obaveštajnih podataka jeste način pripreme američke i evropske javnosti za oružanu agresiju na Irak 2003. godine.
Da bi fabrikovani povod za napad bio potpuno uverljiv, iako je zasnovan na netačnim obaveštajnim informacijama, u lažiranje su se uključile tri države – SAD, Velika Britanija i Nemačka, i tri njihove moćne obaveštajne službe – CIA, MI6 i BND. Celom svetu su prikazani „čvrsti dokazi“ iz tri nezavisna izvora informacija da Irak tajno proizvodi biološko i hemijsko oružje. Istovremeno, iste službe „proučile“ su psihološki profil Sadama Huseina, i „utvrdile“ da je on vanredno agresivan i nepredvidiv diktator od koga se nerazumni potezi mogu očekivati, te da je potpuno spreman da takvo oružje upotrebi. Napetost su povećavale tvrdnje da on pokušava da se domogne i nuklearnog oružja.

Nemački BND iskoristio je iračkog migranta koga su prikazali kao stručnjaka koji odlično poznaje ovu problematiku u Iraku, koji je iz sopstvenog interesa – državljanstvo, status, kuća, novac – potvrdio sve što su od njega tražili o navodnom oružju za masovno uništenje.
Britanski premijer Toni Bler je šest meseci pre agresije izneo „proverene i čvrste informacije“ da Irak poseduje oružje za masovno uništenje, a konačnu lažnu sliku definisao je ministar spoljnih poslova SAD Kolin Pauel, svojim dugačkim govorom u Savetu bezbednosti UN šest nedelja pre agresije, gde je prikazao lažne šeme iračkih pokretnih bioloških i hemijskih laboratorija koje je nemoguće prekontrolisati jer su tobože smeštene u vozila koja se svakodnevno premeštaju i mogu se nalaziti bilo gde u Iraku. Informacije su bile toliko „čvrste i pouzdane“ da su potpuno ignorisali inspekciju UN koja u Iraku nije pronašla ništa od navedenog, i krenuli u oružanu agresiju bez međunarodne podrške.
Apsurd leži u tome što su ove moćne zapadne obaveštajne službe stvarno maksimalno istražile Irak, a u napad su krenuli tek kada su bili potpuno sigurni da Sadam nema oružje za masovno uništenje. Da je ono stvarno postojalo, do agresije nikada ne bi došlo.
Tek tri godine nakon agresije zapadna javnost je shvatila da je prevarena od strane svojih lidera i da su po njihovom naređenju obaveštajne službe falsifikovale informacije, ali kako to uvek biva, sve se nakon malo prašine smirilo i zaboravilo iako je, po nekim procenama, ovaj lažni obaveštajni izveštaj odneo oko 650.000 života i uništio, ne samo Irak, nego destabilizovao i unazadio čitav region Bliskog istoka.
A pored namernih grešaka, pogodilo se da i ona stvarna obaveštajna procena bude promašaj, jer ni blizu nisu predvideli katastrofalne posledice agresije. Obaveštajci nisu upozorili svoje vlade da će, pod plaštom borbe protiv imaginarne opasnosti, stvoriti onu pravu i realnu opasnost, do tada neviđenu, u obliku „Islamske države“.

AL KAIDA I OSAMA BIN LADEN Svakako da je najveća greška u obaveštajnim procenama američkih obaveštajnih službi ona koja je pružila povod da se donese odluka o nametanju nekakvog hibridnog (prozapadno-islamskog) režima u Avganistanu. Međutim, niz pogrešnih procena, dvadesetak godina pre toga, predstavljale su pripremu za katastrofu.
Američka vojna i svaka druga pomoć mudžahedinima u rušenju zvanične prokomunističke vlasti bila je presudna. Jedna od najlošijih procena CIA-e u to vreme bila je da podrže i ojačaju Al Kaidu i njenog osnivača i vođu Osamu Bin Ladena. Prevagnula je procena da je uspostavljanje vlasti pod uticajem SSSR-a u Avganistanu opasnije od globalnog terorizma. Al Kaida je uspešno pridobijala i regrutovala borce i dobijala finansijsku pomoć iz drugih islamskih država, i to je trebalo iskoristiti. Najveća finansijska pomoć stizala je iz Saudijske Arabije, ali bez obzira na to, po mnogim ocenama, bez podrške SAD, Al Kaida ne bi mogla toliko da se razgrana i ojača, tako da danas ne bi ni postojala.
Kasnije se pokazalo da je ta procena, da se podrži Al Kaida, bila katastrofalna za američku i evropsku bezbednost. Okrenuli su se protiv onih koji su ih stvorili zbog slanja američkih i britanskih trupa u Saudijsku Arabiju pod izgovorom zaštite od invazije Iraka. Kasnije vojne agresije SAD i grupe država koje su oni predvodili na Irak, Libiju i druge arapske države produbile su do krajnosti sukob sa Al Kaidom, i Evropa i SAD postale su njihove glavne mete za terorističke akcije.

AVGANISTANSKA KATASTROFA Pomenuta najveća greška u obaveštajnim procenama ključnih elemenata za ovladavanje Avganistanom je u tome što su se planovi i ciljevi pokazali kao neostvarivi.
Uništenje Al Kaide bio je samo povod za vojnu agresiju 2001. godine, a strateški ciljevi su ostali prikriveni (što američka administracija ni danas ne priznaje) – uspostavljanje marionetske prozapadne vlasti, što bi uz stalno vojno prisustvo omogućilo kontrolu srednje Azije, na račun strateških interesa Rusije i Kine.
Bila je to jedna je od najvećih i najskupljih obaveštajnih grešaka, kako u vezi sa ljudskim životima, tako i po ogromnim finansijskim troškovima (sa 13 vojnika koji su nedavno poginuli na aerodromu u Kabulu u Avganistanu je poginuo 2.451 američki vojnik i 3.846 koji su angažovani po ugovoru, 1.144 pripadnika NATO iz drugih zemalja, a potrošeno je neverovatnih 2.000 milijardi dolara).
Za 20 godina SAD i NATO nisu uspeli da uspostave vlast koja bi stvarno kontrolisala Avganistan, nisu uspeli da u avganistansku kulturu instaliraju „prozapadnu demokratiju“ i nisu uspeli da unište Al Kaidu.

POGREŠNE PROCENE Sada je svima jasno da su greške u obaveštajnim procenama pre agresije bile katastrofalne. Kako je to moguće, kada su obaveštajna istraživanja pravile najjače svetske obaveštajne mašinerije, američke, britanske, pa i ostalih NATO država? Njihove karakteristične greške u procenama su nerazumevanje i potcenjivanje značaja morala i motiva za borbu, i precenjivanje značaja teškog naoružanja. Teško im je da procene žilavost otpora gerilskih snaga, njihovu veštinu korišćenja zemljišne konfiguracije i faktora iznenađenja a Avganistan je idealan za ovakav načina borbe.
Već površna analiza pokazuje da je Avganistan pretvoren u dvadesetogodišnji pakao zbog obaveštajnih grešaka koje ne mogu biti drugačije prirode nego namerne. Uloga Avganistana u terorističkim akcijama Al Kaide namerno je prikazana kao presudna, dok se uloga nekih drugih država ignorisala. Odgovornost Pakistana nije bila ništa manja, kao ni Saudijske Arabije kao ključnog finansijera Al Kaide. Svima je poznato da je Saudijska Arabija finansirala medrese na severu Pakistana kako bi širila sunitski islam zasnovan na strogom šerijatskom zakonu, u kojima su školovani mudžahedini koji su tako postali „talibani“ („učenici“).
U procenama nije konstatovano da grupacije koje oni finansiraju, od Al Kaide do talibana, vremenom postaju radikalni, nasilni teroristi i globalna opasnost. Uostalom, Bin Laden je ubijen u svojoj kući u Pakistanu a ne u Avganistanu, pa i ta činjenica nešto govori.
I odgovornost bošnjačkih lidera u BiH je potpuno ignorisana iako se znalo za njihove direktne veze sa Bin Ladenom (koji im je dolazio u posetu) i nekima od direktnih izvršilaca terorističke akcije u SAD (boravak, pasoši i pripreme za terorističku akciju). Da CIA nije čula za bošnjačke mudžahedine i termin „bela Al Kaida“, teško je poverovati.
Avganistan ni u montiranim procenama nisu mogli optužiti za planiranje terorizma, nego samo da je pružao utočište teroristima. Presudno je, međutim, bilo što su procene pokazale da je on najlakša meta. Pakistan ima atomsku bombu i time je sve rečeno u pogledu odvraćanja od agresije – SAD nikada nisu napale ni jednu državu koja ima nuklearno oružje. Sem toga, ima respektivnu, dobro naoružanu i dobro uvežbanu vojsku zbog stalnih čarki sa Indijom. Saudijska Arabija je snažna naftna i finansijska sila sa kojom SAD ne žele da poremete „poslovne“ odnose ni po koju cenu. Udarom na bošnjačko rukovodstvo poremetili bi svoju dugoročnu strategiju za Balkan. Ako se tome dodaju geostrateški interesi, izbor Avganistana postaje logičan sa američkog stanovišta.

SRAMOTA AMERIČKOG ORUŽJA Za razliku od namernih, greške u obaveštajnim procenama bezbednog izvlačenja američkih i savezničkih snaga NATO-a iz Avganistana bile su stvarne, i zaista ogromne.
Procenili su da je dovoljno za bezbedno povlačenje napraviti tajni dogovor sa talibanima, a nisu znali ili su ignorisali značaj toga što su sa talibanima pregovarali i predstavnici marionetske vlasti u Kabulu (jedna runda tih pregovora održana je i u Beogradu). Talibani i ostali teroristi naučili su da se nekakvim sporazumima sa Amerikancima ne može verovati, a Amerikanci nisu naučili da se ne može verovati teroristima.
Američki predsednik Džozef Bajden sada kaže da je plan bio da naoružaju i osposobe avganistansku vojsku da se sama brani od talibana. To bi omogućilo ležerno povlačenje snaga SAD i NATO. I to liči na namernu pogrešnu procenu, jer, ako marionetska vlast zajedno sa SAD i NATO nije uspela za 20 godina da uspostavi kontrolu i porazi talibane, kako bi to uspela bez SAD i NATO-a, bez obzira na značajnu količinu oružja koje su dobili?!
Sada američke tajne službe kažu da su procenile da se „avganistanska vojska“ može održati 6 meseci. Znaju li oni šta govore? Praktično su rekli da su unapred znali da se ta vojska ne može održati. Znači, oružje su im podelili tek toliko da im štite leđa dok se oni povuku iz Avganistana. Naravno da je prevaru shvatila i marionetska vlast i generali „avganistanske vojske“, i da su unapred, uz određene uslove, dogovorili predaju vlasti talibanima. Oni koji su druge pokušali da prevare sami su prevareni, talibani su kroz Avganistan prošli kao „kroz sir“, ušli u Kabul i opkolili aerodrom. Takvo poniženje Amerika nije doživela još od Sajgona i Teherana.

GUBITAK AUTORITETA Svakom novom zloupotrebom moćnih zapadnih obaveštajnih službi, kako bi se obmanula šira javnost, gubio se deo njihovog autoriteta i ugleda. Tako su danas došle u situaciju da im niko ne veruje.
Iako su sve tri pomenute obaveštajne službe grozničavo upozoravale da imaju čvrste informacije da će se ispred aerodroma u Kabulu dogoditi teroristička akcija, niko im nije poverovao i došlo je do tragedije. Sami su krivi što nisu čuvali svoj autoritet, i o tome će sigurno u budućnosti morati da povedu računa.
Ali neće to biti lak proces jer šefovi moćnih zapadnih obaveštajnih službi i te kako imaju razloga da se igraju ugledom institucije kojom upravljaju. Prvo, navikli su na to – laž, prevara, insceniranje i podmetanje postali su sastavni deo njihovog svakodnevnog prljavog posla u okviru operacija hibridnog rata. Tako su umislili da još jedna laž i prevara u tom nizu ne menja konačnu sliku o njihovom poslu. Drugo, šefovi službi mahom pretenduju na visoke političke funkcije, pa žele da pokažu državnicima visoku kooperativnost i razumevanje značaja kod strateških političkih podvala. Ako se istina sazna i ako je pritisak javnosti na političare i državnike toliki da im ugrožava političke pozicije, uvek su spremni da njihovu odgovornost amortizuju navodnim greškama, promašajima, pa i samovoljom obaveštajnih službi, znajući da neće snositi nikakve posledice jer su greške u radu službi neminovne i moraju se tolerisati.

[/restrict]