Крвави обавештајни дебакл

Монтиране обавештајне процене постале су повод за оружану агресију, а стварне грешке обавештајних служби узрок бројних масовних страдања

Политика је вештина могућег и зато би требало да се заснива на провереним и тачним информацијама. У суштини и јесте тако, али, оно што понекад у медијима видимо као бомбастичне обавештајне информације често су фабриковане подвале. Исправније је зато говорити о дуплим проценама – оним стварним, на основу којих се доносе важне одлуке, и лажним, које треба да обману сопствену и светску јавност. Моћним обавештајним службама се верује, па се неко на Западу досетио да ту чињеницу злоупотреби зарад фабриковања повода за агресију на мале и суверене државе. Тако је за оружани напад на неке земље у муслиманском свету повод био што су „легло глобалног тероризма“ а за друге да „производе забрањена оружја за масовно уништење“. Где такве оптужбе не би биле уверљиве, подметани су монтирани масакри и лажне „хуманитарне катастрофе над цивилима“, као што се то десило Србији и Републици Српској.

[restrict]

АГРЕСИЈА НА ИРАК Најбољи пример злоупотребе и технологије обраде обавештајних података јесте начин припреме америчке и европске јавности за оружану агресију на Ирак 2003. године.
Да би фабриковани повод за напад био потпуно уверљив, иако је заснован на нетачним обавештајним информацијама, у лажирање су се укључиле три државе – САД, Велика Британија и Немачка, и три њихове моћне обавештајне службе – ЦИА, МИ6 и БНД. Целом свету су приказани „чврсти докази“ из три независна извора информација да Ирак тајно производи биолошко и хемијско оружје. Истовремено, исте службе „проучиле“ су психолошки профил Садама Хусеина, и „утврдиле“ да је он ванредно агресиван и непредвидив диктатор од кога се неразумни потези могу очекивати, те да је потпуно спреман да такво оружје употреби. Напетост су повећавале тврдње да он покушава да се домогне и нуклеарног оружја.

Немачки БНД искористио је ирачког мигранта кога су приказали као стручњака који одлично познаје ову проблематику у Ираку, који је из сопственог интереса – држављанство, статус, кућа, новац – потврдио све што су од њега тражили о наводном оружју за масовно уништење.
Британски премијер Тони Блер је шест месеци пре агресије изнео „проверене и чврсте информације“ да Ирак поседује оружје за масовно уништење, а коначну лажну слику дефинисао је министар спољних послова САД Колин Пауел, својим дугачким говором у Савету безбедности УН шест недеља пре агресије, где је приказао лажне шеме ирачких покретних биолошких и хемијских лабораторија које је немогуће преконтролисати јер су тобоже смештене у возила која се свакодневно премештају и могу се налазити било где у Ираку. Информације су биле толико „чврсте и поуздане“ да су потпуно игнорисали инспекцију УН која у Ираку није пронашла ништа од наведеног, и кренули у оружану агресију без међународне подршке.
Апсурд лежи у томе што су ове моћне западне обавештајне службе стварно максимално истражиле Ирак, а у напад су кренули тек када су били потпуно сигурни да Садам нема оружје за масовно уништење. Да је оно стварно постојало, до агресије никада не би дошло.
Тек три године након агресије западна јавност је схватила да је преварена од стране својих лидера и да су по њиховом наређењу обавештајне службе фалсификовале информације, али како то увек бива, све се након мало прашине смирило и заборавило иако је, по неким проценама, овај лажни обавештајни извештај однео око 650.000 живота и уништио, не само Ирак, него дестабилизовао и уназадио читав регион Блиског истока.
А поред намерних грешака, погодило се да и она стварна обавештајна процена буде промашај, јер ни близу нису предвидели катастрофалне последице агресије. Обавештајци нису упозорили своје владе да ће, под плаштом борбе против имагинарне опасности, створити ону праву и реалну опасност, до тада невиђену, у облику „Исламске државе“.

АЛ КАИДА И ОСАМА БИН ЛАДЕН Свакако да је највећа грешка у обавештајним проценама америчких обавештајних служби она која је пружила повод да се донесе одлука о наметању некаквог хибридног (прозападно-исламског) режима у Авганистану. Међутим, низ погрешних процена, двадесетак година пре тога, представљале су припрему за катастрофу.
Америчка војна и свака друга помоћ муџахединима у рушењу званичне прокомунистичке власти била је пресудна. Једна од најлошијих процена ЦИА-е у то време била је да подрже и ојачају Ал Каиду и њеног оснивача и вођу Осаму Бин Ладена. Превагнула је процена да је успостављање власти под утицајем СССР-а у Авганистану опасније од глобалног тероризма. Ал Каида је успешно придобијала и регрутовала борце и добијала финансијску помоћ из других исламских држава, и то је требало искористити. Највећа финансијска помоћ стизала је из Саудијске Арабије, али без обзира на то, по многим оценама, без подршке САД, Ал Каида не би могла толико да се разграна и ојача, тако да данас не би ни постојала.
Касније се показало да је та процена, да се подржи Ал Каида, била катастрофална за америчку и европску безбедност. Окренули су се против оних који су их створили због слања америчких и британских трупа у Саудијску Арабију под изговором заштите од инвазије Ирака. Касније војне агресије САД и групе држава које су они предводили на Ирак, Либију и друге арапске државе продубиле су до крајности сукоб са Ал Каидом, и Европа и САД постале су њихове главне мете за терористичке акције.

АВГАНИСТАНСКА КАТАСТРОФА Поменута највећа грешка у обавештајним проценама кључних елемената за овладавање Авганистаном је у томе што су се планови и циљеви показали као неоствариви.
Уништење Ал Каиде био је само повод за војну агресију 2001. године, а стратешки циљеви су остали прикривени (што америчка администрација ни данас не признаје) – успостављање марионетске прозападне власти, што би уз стално војно присуство омогућило контролу средње Азије, на рачун стратешких интереса Русије и Кине.
Била је то једна је од највећих и најскупљих обавештајних грешака, како у вези са људским животима, тако и по огромним финансијским трошковима (са 13 војника који су недавно погинули на аеродрому у Кабулу у Авганистану је погинуо 2.451 амерички војник и 3.846 који су ангажовани по уговору, 1.144 припадника НАТО из других земаља, а потрошено је невероватних 2.000 милијарди долара).
За 20 година САД и НАТО нису успели да успоставе власт која би стварно контролисала Авганистан, нису успели да у авганистанску културу инсталирају „прозападну демократију“ и нису успели да униште Ал Каиду.

ПОГРЕШНЕ ПРОЦЕНЕ Сада је свима јасно да су грешке у обавештајним проценама пре агресије биле катастрофалне. Како је то могуће, када су обавештајна истраживања правиле најјаче светске обавештајне машинерије, америчке, британске, па и осталих НАТО држава? Њихове карактеристичне грешке у проценама су неразумевање и потцењивање значаја морала и мотива за борбу, и прецењивање значаја тешког наоружања. Тешко им је да процене жилавост отпора герилских снага, њихову вештину коришћења земљишне конфигурације и фактора изненађења а Авганистан је идеалан за овакав начина борбе.
Већ површна анализа показује да је Авганистан претворен у двадесетогодишњи пакао због обавештајних грешака које не могу бити другачије природе него намерне. Улога Авганистана у терористичким акцијама Ал Каиде намерно је приказана као пресудна, док се улога неких других држава игнорисала. Одговорност Пакистана није била ништа мања, као ни Саудијске Арабије као кључног финансијера Ал Каиде. Свима је познато да је Саудијска Арабија финансирала медресе на северу Пакистана како би ширила сунитски ислам заснован на строгом шеријатском закону, у којима су школовани муџахедини који су тако постали „талибани“ („ученици“).
У проценама није констатовано да групације које они финансирају, од Ал Каиде до талибана, временом постају радикални, насилни терористи и глобална опасност. Уосталом, Бин Ладен је убијен у својој кући у Пакистану а не у Авганистану, па и та чињеница нешто говори.
И одговорност бошњачких лидера у БиХ је потпуно игнорисана иако се знало за њихове директне везе са Бин Ладеном (који им је долазио у посету) и некима од директних извршилаца терористичке акције у САД (боравак, пасоши и припреме за терористичку акцију). Да ЦИА није чула за бошњачке муџахедине и термин „бела Ал Каида“, тешко је поверовати.
Авганистан ни у монтираним проценама нису могли оптужити за планирање тероризма, него само да је пружао уточиште терористима. Пресудно је, међутим, било што су процене показале да је он најлакша мета. Пакистан има атомску бомбу и тиме је све речено у погледу одвраћања од агресије – САД никада нису напале ни једну државу која има нуклеарно оружје. Сем тога, има респективну, добро наоружану и добро увежбану војску због сталних чарки са Индијом. Саудијска Арабија је снажна нафтна и финансијска сила са којом САД не желе да поремете „пословне“ односе ни по коју цену. Ударом на бошњачко руководство пореметили би своју дугорочну стратегију за Балкан. Ако се томе додају геостратешки интереси, избор Авганистана постаје логичан са америчког становишта.

СРАМОТА АМЕРИЧКОГ ОРУЖЈА За разлику од намерних, грешке у обавештајним проценама безбедног извлачења америчких и савезничких снага НАТО-а из Авганистана биле су стварне, и заиста огромне.
Проценили су да је довољно за безбедно повлачење направити тајни договор са талибанима, а нису знали или су игнорисали значај тога што су са талибанима преговарали и представници марионетске власти у Кабулу (једна рунда тих преговора одржана је и у Београду). Талибани и остали терористи научили су да се некаквим споразумима са Американцима не може веровати, а Американци нису научили да се не може веровати терористима.
Амерички председник Џозеф Бајден сада каже да је план био да наоружају и оспособе авганистанску војску да се сама брани од талибана. То би омогућило лежерно повлачење снага САД и НАТО. И то личи на намерну погрешну процену, јер, ако марионетска власт заједно са САД и НАТО није успела за 20 година да успостави контролу и порази талибане, како би то успела без САД и НАТО-а, без обзира на значајну количину оружја које су добили?!
Сада америчке тајне службе кажу да су процениле да се „авганистанска војска“ може одржати 6 месеци. Знају ли они шта говоре? Практично су рекли да су унапред знали да се та војска не може одржати. Значи, оружје су им поделили тек толико да им штите леђа док се они повуку из Авганистана. Наравно да је превару схватила и марионетска власт и генерали „авганистанске војске“, и да су унапред, уз одређене услове, договорили предају власти талибанима. Они који су друге покушали да преваре сами су преварени, талибани су кроз Авганистан прошли као „кроз сир“, ушли у Кабул и опколили аеродром. Такво понижење Америка није доживела још од Сајгона и Техерана.

ГУБИТАК АУТОРИТЕТА Сваком новом злоупотребом моћних западних обавештајних служби, како би се обманула шира јавност, губио се део њиховог ауторитета и угледа. Тако су данас дошле у ситуацију да им нико не верује.
Иако су све три поменуте обавештајне службе грозничаво упозоравале да имају чврсте информације да ће се испред аеродрома у Кабулу догодити терористичка акција, нико им није поверовао и дошло је до трагедије. Сами су криви што нису чували свој ауторитет, и о томе ће сигурно у будућности морати да поведу рачуна.
Али неће то бити лак процес јер шефови моћних западних обавештајних служби и те како имају разлога да се играју угледом институције којом управљају. Прво, навикли су на то – лаж, превара, инсценирање и подметање постали су саставни део њиховог свакодневног прљавог посла у оквиру операција хибридног рата. Тако су умислили да још једна лаж и превара у том низу не мења коначну слику о њиховом послу. Друго, шефови служби махом претендују на високе политичке функције, па желе да покажу државницима високу кооперативност и разумевање значаја код стратешких политичких подвала. Ако се истина сазна и ако је притисак јавности на политичаре и државнике толики да им угрожава политичке позиције, увек су спремни да њихову одговорност амортизују наводним грешкама, промашајима, па и самовољом обавештајних служби, знајући да неће сносити никакве последице јер су грешке у раду служби неминовне и морају се толерисати.

[/restrict]