ŽIČA I NAŠA PREOBRAŽENJA

Jubilej Žičkog duhovnog sabora Preobraženje

Zajednica se ispunjava i kroz manifestne oblike, ali ispod pojavnosti i simbolike deluju vrednosti do kojih nam je stalo. Kao što je podizanje Spasovog hrama u Žiči značilo početak nove, samosvojne i samovlasne epohe, tako je – bez preteranosti u analogiji – Žički duhovni sabor na Preobraženje otpočeo u godinama kada je jedan naraštaj načinio otkorak od poluvekovne ideološke okupacije i samootuđenja, držeći se, kao oslonca, vrednosti koje su ovaj stari narod odavno odredile i vodile

Trideset godina beležimo od zasnivanja kulturne manifestacije simbolički svijene oko praznika Preobraženja i začetnog manastira Žiče. Nijedna reč nije jednoznačna, značenja se plode i produbljuju. Razume se, ako su plodonosna i duboka. Ne možemo ničim nadmašiti izvorno značenje ni Preobraženja niti žičkog manastira kao mesta molitve i kulturotvornih podviga, ali njihova izvedena značenja prostiru se u širinu čovečanskih napora.
Reč Preobraženje najpre označava blistavu tavorsku epizodu iz života Sina čovečjeg, ali znači i čežnju i smer svakoga ko iz svoje zazemljenosti i površnosti teži potpunijem liku, i sebe i zajednice kojoj pripada. Svaki napor kojim iskoračujemo iz okova naše pale prirode, naših nedovršenosti i slabosti, predstavlja malo preobraženje. Takvi iskoraci nisu preobraženja ako ostanu samo izjave i manifestacije. Prava preobraženja drugi uoče kada im to ne pokazujemo.
Ali, ovo je mnogo lakše govoriti nego ostvarivati.
Čovek je, kada dospe u krajnje situacije, svakako usamljenik i od toga se ne može pobeći. Ali taj „sirak tužni“ bez igde ikoga vrhuni svoje postojanje u delatnom pripadanju zajednici. Zajednica se ispunjava i kroz manifestne oblike, ali ispod pojavnosti i simbolike deluju vrednosti do kojih nam je stalo. Kao što je podizanje Spasovog hrama u Žiči značilo početak nove, samosvojne i samovlasne epohe, tako je – bez preteranosti u analogiji – Žički duhovni sabor na Preobraženje otpočeo u godinama kada je jedan naraštaj načinio otkorak od poluvekovne ideološke okupacije i samootuđenja, držeći se, kao oslonca, vrednosti koje su ovaj stari narod odavno odredile i vodile.

REČI S UPORIŠTEM U LOGOSU Pomenuta ideologija imala je svoje protivsrpske nosioce, ali je bila i prikriveno protivkulturna. U ime zamišljene budućnosti strateški je potiskivala i krivotvorila temeljne aspekte našeg živog tradicijskog lika. Čini se to uporno do dan-danas, kada nam glasovi tuđih parlamentaraca i ovdašnjih uticajnih otuđenika nalažu da menjamo ništa manje nego svoju – istorijsku svest. Drugim rečima, mi smo u samoj osnovi sporni i neprilagođeni, sa fabričkom greškom. Takav nalog ugrađuju i u diskretnije oblike mentalnog zarobljavanja, i kroz naturane zakonske odredbe i direktive. Nismo, naravno, jedini narod sa izazovima identitetskog obezličenja i pretnjom novog, podmuklog kolonijalizovanja. Stoga mogu biti korisna iskustva sličnih samosvesnih naroda, kao što su i primeri naših otpora korisni za druge.
Mimo uvoznih licenci i franšiza, neodoljivih proizvoda globalne kulturne i drugih industrija, valja da, otvorene ali kritičke pameti, održavamo, preispitujemo i razvijamo ono što je osobito za izraz naše kulturne zajednice u raznovrsnosti sveta. Preobraženjski sabor u Kraljevu dobar je primer takvog pristupa. Za skromna i ovdašnjim uslovima primerena ulaganja, tematski fokus saborskih programa i dalje proističe iz impulsa i potreba razvitka same sredine, iz usmerenog rada kvalifikovanih ustanova i autora, u saradnji sa vodećim znalcima i stvaraocima iz oblasti književnosti i nacionalnih nauka.
Pod kupolom Žičkog duhovnog sabora okupljaju se na umnim gozbama vodeći znalci raznih disciplina da sagledaju i na svet izdaju učinke izučavanja ne samo osnovne i neiscrpne žičke epohe, nego i potonjih epoha ove zemlje i ove varoši sa kraljevskim imenom. Priređivane su ovde studijske izložbe, izlagana dela birane likovne kovine, govorilo se o izdavačkim događajima. Jer, kultura nije samo uvozna roba, ona je najpre izvorna proizvodnja, sa geografskim poreklom, a kulturna razmena ne ide na silu ili na vlastitu štetu, kao što nema ni ljubavi na silu. Kultura podrazumeva obostrano koristan saobraćaj. Budimo najpre ono što smo, u najsvetlijem, preobraženom liku, a kako nas drugi prihvataju i da li ih uopšte zanimamo – drugo je pitanje, nije beznačajno ali je sekundarno.
Kada je sve drugo bilo razoreno ili zapušteno, ostao nam je jezik sa svojim nepreglednim hodnicima pamćenja. Zato je srpsko pesništvo, bazična jezička umetnost, u središtu preobraženjske pažnje ovih trideset godina. Naše je razumevanje sveta pre svega jezičko, ostali sistemi znakova dolaze posle Reči, s uporištem u Logosu. Uostalom, i sami graditelji Žiče i utemeljitelji svega što Žiča predstavlja, bili su pesnici. Ne baš pesnici po svemu nalik današnjim, nego žitijski i bogoslužbeni pesnici, ali izvrsni pesnici. I govorom i tvorom.
Žiča je svakoga od dobitnika Žičke hrisovulje nanovo opomenula na svetost upotrebe reči u stvaranju dejstvenih jezičkih svetova. Naročito danas, kada oni željni karijere i sigurnog uspeha odustaju od dublje zaleđine koju poezija nosi i kladi se na komforne i limitirane okvire trenutka, prilažući više svetskom vašaru taštine nego opštem saboru punote.

ŽIČA JE STOŽER Već je napisano da je umetnost neodvojiva od potrage za istinom. A danas povlašćene teorije uče da istine nema, da se istine konstruišu i da ti konstrukti služe manipulaciji ljudima. I to moćni i čine, znamo na svojoj koži. Umetnost, kao i svaki podvig, iskazuje složenu nepobitnost istine. Umetnost je igra, ali ne i poigravanje, bez razloga i posledica. Duh ima svoje razloge, a ti su razlozi u čoveku i među ljudima. Zato ne verujem odviše pesnicima koji se nikada ne sudare sa zvaničnim verzijama istine, ma odakle nametanje dolazilo. Veliki pesnici, kakvi se nalaze na spisku dobitnika Žičke hrisovulje, i osećaju i znaju da zaposednutim smislom iskupljuju i sebe same i svoje doba i zajednicu kojoj se obraćaju.
Žiča je građena i paljena, zapuštana i prepodizana, dograđivana i opravljana. I ova je manifestacija neka vrsta takvog graditeljskog posla. Žiča je stožer, koji nam nimalo ne sputava kretanje, u svim pravcima, ali ukazuje gde nam je centar. Žiča je jedna od uzvišenih neprekinutosti usred svih iznuđenih i nemarnih prekida u našem trajanju.
Sažetak Žičkog duhovnog sabora Preobraženje, koji se može opisati i sistematizovati u poretke činjenica, predstavlja izložba „Preobraženja: trideset godina Žičkog duhovnog sabora“. Postavka je oblikovana u sadejstvu dve ustanove, Narodne biblioteke „Stefan Prvovenčani“ i Narodnog muzeja u Kraljevu, kao i dve autorke, Ane Gvozdenović i Mirjane Savić. I ovlašni uvid u trodecenijsku dokumentaciju izaziva respekt, tim više potvrđivan pri našem kretanju kroz ovu prohodnu tekstovnu i vizuelnu naraciju, od uvodnih sintetičkih tekstova obe autorke, do svedenih portreta srpskih pesnika odlikovanih Žičkom hrisovuljom. Takvom preduzeću, Ani i Mirjani bila je od izvesne pomoći okolnost da predstavljaju jedan projekat koncepcijski precizno vođen, bez većeg lutanja i bez razmetanja. Ko pažljivo pogleda izložbu i katalog koji je prati – verujem da će se lako u to uveriti.
Bio sam svedok početaka. Sećam se one pokretačke energije koju je isijavao pesnik, novinar, muzičar i Žičanin Dušan Stojić, čovek bez koga smo nedavno prerano ostali. Bez Duškovog udela na samim počecima, ali i njegovog uverenja da težište Sabora treba da ponesu gradske institucije, ne bismo postigli dobar smer i pravu meru. Da, naš Duško, nesmiren i tako buran, koji se založio i uložio u pravi čas, umeo je i da se povuče, odano prati i pomaže razvojni tok zbivanja. Zaslužuje časni spomen, dok je Žičkog duhovnog i Dušanovog sabora.
Preporučujući svesrdno vašoj pažnji ovu retrospektivu jednog sadržajnog zajedničkog delovanja, predlažem da nastavimo da postižemo, makar i mala preobraženja, svako ponaosob i uzajamno, o Preobraženju – ali i u druge, proste dane, pod budnim okom Žiče, starije od svih nas.

Reč na otvaranju izložbe „Preobraženja: trideset godina Žičkog duhovnog sabora“, u Kraljevu, 16. avgusta 2021

DOKLE REČI DOPIRU

Pesniku Nikoli Vujčiću „Žička hrisovulja“ za 2021. godinu

U poeziji Nikole Vujčića, pažljivo i posvećeno ispisivanoj, reči su kolektivni junaci i glavni tematski fokus. Reči jedne druge ispituju, osporavaju i overavaju. Ne propusti ih pesnik u pesmu odviše, u tu stvarnost zasebnu i samodovoljnu, ali koja duguje svoj naboj proživljenom iskustvu što ostaje izvan jezika. Vanjezičke realije tek u obrisima pomole glavu u Vujčićevim stihovima. Reči su bića, entiteti: one su čas sitnice u kutiji, suva slama, autobus u kvaru, čas reči budu prozori. Poslagane hiljadugodišnje reči grade grad, izgovoreno se može dodirnuti rukama, reč praznina narasta do veličine hramovnog prostora. Vujčićeve pesme predstavljaju pravo čistilište jezika, od banalnosti i nebitnosti. Po tome je rođak sa valjanim baštinicima simbolističkog nasleđa. Tek nakon pomnog i dugog čistilišta, destilisanja, probanja jezika, opipavanja rečenica, okretanja-obrtanja svagdašnje hrpe govora, pesma zaposedne svoj suvereni prostor.
U Vujčićevim pesmama u zbirci Dokle pogled dopire pesnik čini obazriv, ali siguran iskorak preko prečišćene stvarnosti reči. Taj iskorak je u znaku povratka prostoru zasnivajućeg sećanja, povratak zavičaju, zatrtom protekom vremena i istorijskim besom i omrazama. Zavičaju opstalom jedino u slikama koje se i rečima mogu prizvati, kao tajni plamen unutarnjeg bića. I lirski siže pesme „Potpaljivanje vatre“, na primer, znači povratak. To je naoko običan opis radnje začinjanja vatre. A da li se potpaljivanje vatre ikako može uzeti kao običan čin. Toplina i strašna snaga vatre što se zaziva nije samo fizičkog nego i metafizičkog karaktera. U zbirci Svedočenje svetlost zaposeda istaknutu poziciju. Lirska minijatura, pod naslovom „Govor“, nastala je zarad toga da se istakne sprega između vatre, svetlosti i reči: u paperju vatre legu se reči koje zaviruju da nas vide. U pesmi „Skrivanje u reči“, objavljenoj u zbirci Skrivenosti, obnavlja se motiv loženja vatre, otvoreno poistovećuje taj čin sa pesničkim stvaranjem: „Za nastanak pesme potrebno je puno građe, / puno reči i njihovih oblika. / Kao kad ložiš vatru i slažeš grančice, / prvo sitnije pa krupnije tako da se ukrštaju / i da se grle, možda i šapuću, dok ih plamen / svojim jezikom ne poveže u reči uzavrele.“ Živopisna i bazična slika koju možemo prisno predstaviti i sa njom se duboko saživeti.
Pesnik umešno i srećno pravi spojeve visokih apstrakcija i običnih slika: u podne, kad je svetlost najveća, a tišina vruća – čitamo u pesmi bez naslova – životinje lapću vodu, osluškujući drhtanje lišća. Konkretno gusne u simbol otvorenih značenja, kojima, kao čitaoci i legitimni saradnici, dodajemo svoja. Snažan i stalan duhovni impuls osećamo iza onoga što nam u stihovima izrekne Nikola Vujčić, jedan od najpostojanijih čuvara reči i njihove punote koje danas imamo, u doba brbljanja bez granica, ne samo izvan poezije nego i u onome što se uzima kao poezija. To je pesnik koji odmerava težinu i terete reči i vrednosti tišine, pa ih ne rasipa uzalud i slučajno. Pesme Nikole Vujčića su zato za čitanje u sebi, jer tada najdublje odjekuju.