ЖИЧА И НАША ПРЕОБРАЖЕЊА

Јубилеј Жичког духовног сабора Преображење

Заједница се испуњава и кроз манифестне облике, али испод појавности и симболике делују вредности до којих нам је стало. Као што је подизање Спасовог храма у Жичи значило почетак нове, самосвојне и самовласне епохе, тако је – без претераности у аналогији – Жички духовни сабор на Преображење отпочео у годинама када је један нараштај начинио откорак од полувековне идеолошке окупације и самоотуђења, држећи се, као ослонца, вредности које су овај стари народ одавно одредиле и водиле

Тридесет година бележимо од заснивања културне манифестације симболички свијене око празника Преображења и зачетног манастира Жиче. Ниједна реч није једнозначна, значења се плоде и продубљују. Разуме се, ако су плодоносна и дубока. Не можемо ничим надмашити изворно значење ни Преображења нити жичког манастира као места молитве и културотворних подвига, али њихова изведена значења простиру се у ширину човечанских напора.
Реч Преображење најпре означава блиставу таворску епизоду из живота Сина човечјег, али значи и чежњу и смер свакога ко из своје заземљености и површности тежи потпунијем лику, и себе и заједнице којој припада. Сваки напор којим искорачујемо из окова наше пале природе, наших недовршености и слабости, представља мало преображење. Такви искораци нису преображења ако остану само изјаве и манифестације. Права преображења други уоче када им то не показујемо.
Али, ово је много лакше говорити него остваривати.
Човек је, када доспе у крајње ситуације, свакако усамљеник и од тога се не може побећи. Али тај „сирак тужни“ без игде икога врхуни своје постојање у делатном припадању заједници. Заједница се испуњава и кроз манифестне облике, али испод појавности и симболике делују вредности до којих нам је стало. Као што је подизање Спасовог храма у Жичи значило почетак нове, самосвојне и самовласне епохе, тако је – без претераности у аналогији – Жички духовни сабор на Преображење отпочео у годинама када је један нараштај начинио откорак од полувековне идеолошке окупације и самоотуђења, држећи се, као ослонца, вредности које су овај стари народ одавно одредиле и водиле.

РЕЧИ С УПОРИШТЕМ У ЛОГОСУ Поменута идеологија имала је своје противсрпске носиоце, али је била и прикривено противкултурна. У име замишљене будућности стратешки је потискивала и кривотворила темељне аспекте нашег живог традицијског лика. Чини се то упорно до дан-данас, када нам гласови туђих парламентараца и овдашњих утицајних отуђеника налажу да мењамо ништа мање него своју – историјску свест. Другим речима, ми смо у самој основи спорни и неприлагођени, са фабричком грешком. Такав налог уграђују и у дискретније облике менталног заробљавања, и кроз натуране законске одредбе и директиве. Нисмо, наравно, једини народ са изазовима идентитетског обезличења и претњом новог, подмуклог колонијализовања. Стога могу бити корисна искуства сличних самосвесних народа, као што су и примери наших отпора корисни за друге.
Мимо увозних лиценци и франшиза, неодољивих производа глобалне културне и других индустрија, ваља да, отворене али критичке памети, одржавамо, преиспитујемо и развијамо оно што је особито за израз наше културне заједнице у разноврсности света. Преображењски сабор у Краљеву добар је пример таквог приступа. За скромна и овдашњим условима примерена улагања, тематски фокус саборских програма и даље проистиче из импулса и потреба развитка саме средине, из усмереног рада квалификованих установа и аутора, у сарадњи са водећим зналцима и ствараоцима из области књижевности и националних наука.
Под куполом Жичког духовног сабора окупљају се на умним гозбама водећи зналци разних дисциплина да сагледају и на свет издају учинке изучавања не само основне и неисцрпне жичке епохе, него и потоњих епоха ове земље и ове вароши са краљевским именом. Приређиване су овде студијске изложбе, излагана дела биране ликовне ковине, говорило се о издавачким догађајима. Јер, култура није само увозна роба, она је најпре изворна производња, са географским пореклом, а културна размена не иде на силу или на властиту штету, као што нема ни љубави на силу. Култура подразумева обострано користан саобраћај. Будимо најпре оно што смо, у најсветлијем, преображеном лику, а како нас други прихватају и да ли их уопште занимамо – друго је питање, није безначајно али је секундарно.
Када је све друго било разорено или запуштено, остао нам је језик са својим непрегледним ходницима памћења. Зато је српско песништво, базична језичка уметност, у средишту преображењске пажње ових тридесет година. Наше је разумевање света пре свега језичко, остали системи знакова долазе после Речи, с упориштем у Логосу. Уосталом, и сами градитељи Жиче и утемељитељи свега што Жича представља, били су песници. Не баш песници по свему налик данашњим, него житијски и богослужбени песници, али изврсни песници. И говором и твором.
Жича је свакога од добитника Жичке хрисовуље наново опоменула на светост употребе речи у стварању дејствених језичких светова. Нарочито данас, када они жељни каријере и сигурног успеха одустају од дубље залеђине коју поезија носи и клади се на комфорне и лимитиране оквире тренутка, прилажући више светском вашару таштине него општем сабору пуноте.

ЖИЧА ЈЕ СТОЖЕР Већ је написано да је уметност неодвојива од потраге за истином. А данас повлашћене теорије уче да истине нема, да се истине конструишу и да ти конструкти служе манипулацији људима. И то моћни и чине, знамо на својој кожи. Уметност, као и сваки подвиг, исказује сложену непобитност истине. Уметност је игра, али не и поигравање, без разлога и последица. Дух има своје разлоге, а ти су разлози у човеку и међу људима. Зато не верујем одвише песницима који се никада не сударе са званичним верзијама истине, ма одакле наметање долазило. Велики песници, какви се налазе на списку добитника Жичке хрисовуље, и осећају и знају да запоседнутим смислом искупљују и себе саме и своје доба и заједницу којој се обраћају.
Жича је грађена и паљена, запуштана и преподизана, дограђивана и оправљана. И ова је манифестација нека врста таквог градитељског посла. Жича је стожер, који нам нимало не спутава кретање, у свим правцима, али указује где нам је центар. Жича је једна од узвишених непрекинутости усред свих изнуђених и немарних прекида у нашем трајању.
Сажетак Жичког духовног сабора Преображење, који се може описати и систематизовати у поретке чињеница, представља изложба „Преображења: тридесет година Жичког духовног сабора“. Поставка је обликована у садејству две установе, Народне библиотеке „Стефан Првовенчани“ и Народног музеја у Краљеву, као и две ауторке, Ане Гвозденовић и Мирјане Савић. И овлашни увид у тродеценијску документацију изазива респект, тим више потврђиван при нашем кретању кроз ову проходну текстовну и визуелну нарацију, од уводних синтетичких текстова обе ауторке, до сведених портрета српских песника одликованих Жичком хрисовуљом. Таквом предузећу, Ани и Мирјани била је од извесне помоћи околност да представљају један пројекат концепцијски прецизно вођен, без већег лутања и без разметања. Ко пажљиво погледа изложбу и каталог који је прати – верујем да ће се лако у то уверити.
Био сам сведок почетака. Сећам се оне покретачке енергије коју је исијавао песник, новинар, музичар и Жичанин Душан Стојић, човек без кога смо недавно прерано остали. Без Душковог удела на самим почецима, али и његовог уверења да тежиште Сабора треба да понесу градске институције, не бисмо постигли добар смер и праву меру. Да, наш Душко, несмирен и тако буран, који се заложио и уложио у прави час, умео је и да се повуче, одано прати и помаже развојни ток збивања. Заслужује часни спомен, док је Жичког духовног и Душановог сабора.
Препоручујући свесрдно вашој пажњи ову ретроспективу једног садржајног заједничког деловања, предлажем да наставимо да постижемо, макар и мала преображења, свако понаособ и узајамно, о Преображењу – али и у друге, просте дане, под будним оком Жиче, старије од свих нас.

Реч на отварању изложбе „Преображења: тридесет година Жичког духовног сабора“, у Краљеву, 16. августа 2021

ДОКЛЕ РЕЧИ ДОПИРУ

Песнику Николи Вујчићу „Жичка хрисовуља“ за 2021. годину

У поезији Николе Вујчића, пажљиво и посвећено исписиваној, речи су колективни јунаци и главни тематски фокус. Речи једне друге испитују, оспоравају и оверавају. Не пропусти их песник у песму одвише, у ту стварност засебну и самодовољну, али која дугује свој набој проживљеном искуству што остаје изван језика. Ванјезичке реалије тек у обрисима помоле главу у Вујчићевим стиховима. Речи су бића, ентитети: оне су час ситнице у кутији, сува слама, аутобус у квару, час речи буду прозори. Послагане хиљадугодишње речи граде град, изговорено се може додирнути рукама, реч празнина нараста до величине храмовног простора. Вујчићеве песме представљају право чистилиште језика, од баналности и небитности. По томе је рођак са ваљаним баштиницима симболистичког наслеђа. Тек након помног и дугог чистилишта, дестилисања, пробања језика, опипавања реченица, окретања-обртања свагдашње хрпе говора, песма запоседне свој суверени простор.
У Вујчићевим песмама у збирци Докле поглед допире песник чини обазрив, али сигуран искорак преко пречишћене стварности речи. Тај искорак је у знаку повратка простору заснивајућег сећања, повратак завичају, затртом протеком времена и историјским бесом и oмразама. Завичају опсталом једино у сликама које се и речима могу призвати, као тајни пламен унутарњег бића. И лирски сиже песме „Потпаљивање ватре“, на пример, значи повратак. То је наоко обичан опис радње зачињања ватре. А да ли се потпаљивање ватре икако може узети као обичан чин. Топлина и страшна снага ватре што се зазива није само физичког него и метафизичког карактера. У збирци Сведочење светлост запоседа истакнуту позицију. Лирска минијатура, под насловом „Говор“, настала је зарад тога да се истакне спрега између ватре, светлости и речи: у паперју ватре легу се речи које завирују да нас виде. У песми „Скривање у речи“, објављеној у збирци Скривености, обнавља се мотив ложења ватре, отворено поистовећује тај чин са песничким стварањем: „За настанак песме потребно је пуно грађе, / пуно речи и њихових облика. / Као кад ложиш ватру и слажеш гранчице, / прво ситније па крупније тако да се укрштају / и да се грле, можда и шапућу, док их пламен / својим језиком не повеже у речи узавреле.“ Живописна и базична слика коју можемо присно представити и са њом се дубоко саживети.
Песник умешно и срећно прави спојеве високих апстракција и обичних слика: у подне, кад је светлост највећа, а тишина врућа – читамо у песми без наслова – животиње лапћу воду, ослушкујући дрхтање лишћа. Конкретно гусне у симбол отворених значења, којима, као читаоци и легитимни сарадници, додајемо своја. Снажан и сталан духовни импулс осећамо иза онога што нам у стиховима изрекне Никола Вујчић, један од најпостојанијих чувара речи и њихове пуноте које данас имамо, у доба брбљања без граница, не само изван поезије него и у ономе што се узима као поезија. То је песник који одмерава тежину и терете речи и вредности тишине, па их не расипа узалуд и случајно. Песме Николе Вујчића су зато за читање у себи, јер тада најдубље одјекују.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *