Turobno berlinsko nebo

Najpre pandemija (koja, uprkos svemu, ne posustaje), pa potop biblijskih razmera koji je odneo dvesta ljudskih života (materijalna šteta se procenjuje na desetine milijardi evra) i sad, povrh svega i avganistanski haos koji je izazvao pravi potres u Nemačkoj: samo nekoliko nedelja pred, veoma neizvesne, a sticajem prilika, izuzetno važne, parlamentarne izbore, nikad, čini se, turobnije (političko) nebo nad Berlinom!

Iako su se nemački zvaničnici upadljivo trudili da u vreloj (završnoj) fazi izborne kampanje bar Avganistan izbegnu kao još jednu politički zapaljivu temu, pored korone koja ne posustaje, dramatičnih klimatskih promena i potopa biblijskih razmera koji je pogodio delove zemlje i „odronio“ ionako tanak politički kapital jednom broju lidera, avganistanski haos, s trijumfom talibana, porazom i totalnom blamažom Sjedinjenih Američkih Država i kompletnog zapada, pa time i same Nemačke, zapljusnuo je, i uzdrmao, svom silinom politički Berlin.
Iznenađenje za iznenađenjem. I tamo gde iznenađenja ne bi smelo da bude. Šok za šokom. Javnost traži urgentna objašnjenja i polaganje računa, za previde i promašaje najvažnijih institucija. Kako je jedna tako organizovana država, sa jakim obaveštajnim službama i snažnom diplomatskom mrežom, mogla uopšte da bude zatečena dramatičnim događajima u Avganistanu? [restrict]

Pogrešne procene

Nemačku je najpre ostavio na cedilu najvažniji saveznik. Njene diplomate su, čuje se, pukim slučajem saznale za tajnoviti, gotovo panični, preko noći, odlazak američkih oružanih snaga iz Bagrama, njihove najveće i najjače vojne baze nadomak Kabula. Usledile su potom pogrešne procene nemačke Savezne obaveštajne službe (BND) ili nemačkog ministarstva spoljnih poslova – u toku su međusobne optužbe i prebacivanje krivice – o napredovanju talibana prema glavnom gradu Avganistana.
Baratalo se, očigledno fatalno, potpuno pogrešnim procenama da talibani, uprkos činjenici da su pred njihovom nezadrživom ofanzivom, pravim blickrigom, padali, jedan za drugim, gradovi i provincije, neće moći tako brzo da stignu do, činilo se, vojnički bar donekle bolje čuvane prestonice. Procenjivalo se, opet pogrešno, da će se talibani, i kad im to konačno uspe, zadovoljiti opsadom Kabula i strpljivo čekati da im vlada preda ključeve i vlast.
Talibani su, suprotno takvim i tolikim procenama i prognozama, trijumfalno umarširali, gotovo bez ispaljenog metka, u prestonicu i baškarili se, pobednički samouvereno pred televizijskim kamerama, u predsedničkom kabinetu, čiji je „vlasnik“, koji čas pre toga, panično pobegao, ne zaboravljajući, pri tom, da ponese bogat plen, novac i zlato.
Avganistan je, inače, od početka bio delikatna i politički varničava nemačka tema. I povremeno košmar. Kad su se emocije počele hladiti, posle šokantnog američkog (crnog) 11. septembra i terorističkog napada pripadnika Al Kaide (američkog čeda, inače) u samo srce najmoćnije zemlje sveta, krenule su ovde otvorene kritike upućene tadašnjem (socijaldemokratskom) kancelaru Gerhardu Šrederu.
Nije mu zamerano što je izražavao solidarnost sa Vašingtonom, u tom teškom času za Ameriku. Zašto je, međutim, pitali su njegovi kritičari, morao da obaveže sopstvenu zemlju „bezrezervnom (i neupitnom) podrškom“ u nepredvidljivoj i problematičnoj ratnoj avanturi. Vlasti su morale biti potom „maštovite“ da tu problematičnu podršku nesustalo brane. Upamćena je replika tadašnjeg Šrederovog ministra odbrane (počivšeg) Petera Štruka izrečena u Bundestagu da se „Nemačka brani u (avganistanskom) Hindukušu“.
Uprkos upozorenjima da nemački vojnici „nemaju šta da traže“ u Avganistanu, svaka sledeća vlada, a reč je o neprekinutom mandatu Angele Merkel dugom šesnaest godina, produžavala je, zahvaljujući većini u Bundestagu, angažovanje Bundesvera, tvrdeći, sve vreme, da je reč o „mirovnoj misiji“. Uprkos činjenici da su vojnici (a njih je za dve decenije, na avganistanskom tlu boravilo, naizmenično, neki od njih više puta, sto šezdeset hiljada) znali i tvrdili suprotno: bili su u ratu, u kojem su ubijali (nepoznat broj njihovih žrtava, među kojima je bilo dosta civila i dece) i ginuli.
Desetine je, ne računajući veći broj ranjenika, vraćeno u mrtvačkim sanducima. Nemački veterani sada, gnevno i javno, iako zakasnelo, pitaju kakav je uopšte bio smisao jednog problematičnog i predugog (dve decenije) rata koji se okončava, pred licem sveta, tako sramno.

Panična i riskantna evakuacija

Pred prizorima panične i haotične evakuacije, koju obeležavaju, po svedočenju očevidaca, i katastrofičnih televizijskih slika, bespomoćnost, beznadežnost i haos, dok ključaju političke strasti, traži se odgovornost, uključujući ostavke, šefova obaveštajnih službi, ključnih ministarstava i kompletne vlade.
Najotrovnije strele ciljaju političku glavu šefa diplomatije. Socijaldemokrata Hajko Mas je, tvrde njegovi kritičari, čak i iz redova dosadašnjih koalicionih partnera, konzervativaca (a među njima su se našla neka veoma zvučna i uticajna imena), ignorisao upozorenja da situacija u Kabulu postaje dramatična. Na njega se, najčešće i najviše, svaljuje krivica za zakasnelu, veoma riskantnu evakuaciju nemačkih državljana i lokalnih saradnika.
Traženih ostavki neće biti. Iz više razloga. Izbori su na pragu i „vek trajanja“ sadašnje vladajuće (velike) koalicije se okončava. „Večita kancelarka“ Angela Merkel konačno silazi s političke scene. Koalicionim partnerima ne odgovara da ulaze frontalno u međusobne konfrontacije i optužbe. Ne čine to previše glasno i izričito ni opozicione stranke, koje bi, u drugim prilikama, izdašno koristile ovakvu situaciju. I one, naime, posle 26. septembra i izbora za Bundestag, računaju na parče vlasti, pa nije uputno iritirati potencijalne partnere u neizbežnim pregovorima.
Ishod predstojećih parlamentarnih izbora (a oni se, s obzira na splet dramatičnih okolnosti, označavaju kao sudbinski važni za Nemačku i Evropu) postao je najednom veoma neizvestan. Samo pre koju nedelju činilo se da će savez konzervativaca, Hrišćansko demokratska unija (CDU) i njena bavarska posestrima, Hrišćansko socijalna unija (CSU) imati ubedljivu prednost u odnosu na konkurenciju. I da će i dalje, kao u minulih šesnaest godina, predstavljati stožer vlasti. Samo ovoga puta u novoj kompoziciji. Bilo je, naime, samo pitanje s kojom strankom će, kao stariji i moćniji partner, slagati koalicione karte.
Situacija se, međutim, gotovo preko noći radikalno, i dramatično, promenila. Prednost konzervativne unije (iznad 30 procenata) topila se iz nedelje u nedelju. S tendencijom daljeg pada. Trenutno bi, ako se nešto, opet preko noći, i u cajtnotu, osetno ne promeni, lako mogli da postanu gubitnici. Sa svega 24 procenta glasova, koliko im daju poslednja istraživanja, otvara im se gotovo siguran put u opoziciju.
Do juče beznadežno otpisani njihovi tradicionalni rivali, socijaldemokrate, već „dišu za vratom“ konzervativcima. Skokom (iznenadnim) sa petnaest na dvadeset procenata i širim koalicionim potencijalom, mogli bi da daju kancelara i „otpišu“ favorizovane konzervativce. Uveliko se spekuliše sa instaliranjem „semafora“ u Berlinu posle septembarskih izbora. Reč je o koaliciji stranaka složenih po rarijskim bojama koje bi, matematički, prema trenutnoj situaciji, lako mogle da obezbede većinu u parlamentu: crveno (socijaldemokrate), žuto (liberali) zeleno (ekolozi).
Glavni krivac za sunovrat konzervativaca, ako se u obzir uzmu prognoze i najnovija istraživanja javnog mnjenja, nađen je u čoveku koji je trebalo da bude „nosilac nade“, maleroznom Arminu Lašetu, zvaničnom kandidatu unije za saveznog kancelara. Izabran iz nužde, i uprkos raspoloženju partijskog članstva, Lašet je do sada vodio beskrvnu izbornu kampanju u kojoj je trošio, umesto da uvećava, sopstveni politički kapital.
Deo tog kapitala „odronile“ su poplave, potop zaista biblijskih razmera (odneo je dvesta ljudskih života i pričinio štetu koja se procenjuje na desetine milijardi evra). Lašet se pokazao kao loš, nepreduzimljiv i nespretan menadžer. Televizijske slike su udarnički radile na njegovu štetu. U medijima je lansirano razarajuće pitanje: može li tako „pokisli“ kancelarski kandidat uopšte da vodi tako važnu zemlju. Posebno u ovako dramatičnim, domaćim i spoljnopolitičkim, okolnostima i izazovima. Kao kamen o njegovom vratu, dodatno je stigla afera o plagijatu neke ranije objavljene Lašetove knjige.

Članstvo jedno, rukovodstvo drugo

Kandidaturu Armina Lašeta, dugogodišnjeg premijera najmnogoljudnije nemačke pokrajine, Severne Rajne Vestfalije, i odnedavno lidera Hrišćansko demokratske unije (CDU) isforsiralo je stranačko rukovodstvo. Partijsko članstvo je bilo, i ostalo, uvereno da bi uspešniji kandidat bio šef bavarske pokrajinske vlade i lider Hrišćansko socijalne unije (CDU).
Robusni Markus Zeder, a o njemu je reč, nije krio kancelarske aspiracije i ambicije. Rukovodstvo CDU nije moglo da se pomiri s tim, iz prestiža i političke sujete, da kandidat za najvažniji položaj u zemlji bude iz male bavarske stranke a ne iz njenih redova.
Vreme bi, kako stvari trenutno stoje, moglo pokazati da je izbacivanjem Bavarca Markusa Zedera, uz sva razložna objašnjenja, radilo u korist sopstvene štete: niko od kandidata za kancelara iz redova konzervativaca neposredno pred izbore nije bio toliko nepopularan kao Armin Lašet u ovom trenutku.
U grozničavom pokušaju da se u poslednjem trenutku popravi ako se nešto još popraviti može, minule subote je upriličen predizborni skup sa kojeg su (u ovom slučaju sponi) Markus Zeder i Angela Merkel poslali poruku nepoverljivom stranačkom članstvu i javnosti da snažno podržavaju Lašeta. Merkelova mu se, nekoliko puta, uz aplauz, obratila kao „budućem saveznom kancelaru“.
Sudeći po kritičkim analizama najuticajnijih medija, nemački birači su prvi put suočeni sa činjenicom da prave izbor iz „drugorazredne personalne ponude“. Stranke, ko zna iz kakvih razloga, nisu ponudile, konstatuje „Špigl“ ono najbolje. O Lašetu je, za ovu priliku, već dosta rečeno.
Socijaldemokratska partija (SPD) ušla je u izbornu arenu sa Olafom Šolcom, iskusnim političarem (trenutno: ministar finansija i vicekancelar), ali čovekom kojeg članstvo, na referendumskom, pismenom, izjašnjavanju nije htelo za lidera stranke.
Olafu Šolcu, međtim, za razliku od Lašeta, povoljan vetar duva u leđa i „otvaraju se karte“, i šanse, s kojima koliko do juče, niko ozbiljno nije mogao da računa. Poslednja istraživanja javnog mnjenja pokazuju da su socijaldemokrate neočekivano „istrčale“ ispred Zelenih za čijim petama su dugo i bezizgledno kaskali.
I nad Zelenima, koji su se dugo i samouvereno baškarili na sunčanoj strani političke scene, nadvila se iznenada senka možda pogrešnog izbora. Igrajući na „žensku kartu“, prednost je data mladoj, privlačnoj i, dakako, ambicioznoj Analeni Berbok nad popularnijim (i temeljnijim) kopredsednikom Robertom Habekom.
Analena je brzo, nespretnim potezima i očiglednim neiskustvom, počela da pretvara (političku) gotovinu u sitniš. Usledila je i teška afera s plagijatom njene „programske“ knjige i – neubedljiva odbrana.
Entuzijazam je počeo da se hladi. Uzlet Zelenih, koji su u jednom času (preambiciozno) već videli kancelarski tron, je usporen ili definitivno zaustavljen. Sa nešto više od dvadeset procenata, s čim su računali, i ne samo oni, i aspiracijama da sustignu, pa možda i prestignu, konzervativce, Zeleni trenutno moraju da se zadovolje sa osamnaest procenata mogućih glasova.
Ishod najvažnijeg evropskog političkog događaja u ovoj godini, kako su označeni nemački parlamentarni izbori, postao je, sticajem prilika (a o nekima od njih je bilo reči u ovom tekstu), postaje zaista dramatično neizvestan. Uputno je, zbog toga, kloniti se predviđanja i prognoza: nema ražnja dok je zec (još) u šumi…

[/restrict]