SUĐENJE VEKA U VATIKANU

Rimokatolički svet ovih nedelja potresa finansijska afera nezabeležena u modernoj istoriji, koju mnogi nazivaju „procesom veka“. Doskorašnji šef papinog kabineta Đovani Anđelo Beču i još devet lica optuženi su za proneveru, zloupotrebu službenog položaja i podstrekivanje na krivično delo, u vezi s finansijskim malverzacijama vrednim 400 miliona dolara. Tako će Muzej Vatikana, mesto gde se suđenje održava, u narednim mesecima dobiti novu stalnu postavku, sačinjenu od vrhuške vatikanske finansijske oligarhije i figura koje nimalo nisu nalik voštanim

Prvooptuženi, bivši kardinal Beču, kome je papa Francisko 2018. oduzeo titulu kardinala i samim tim pravo da mu sudi lično, optužen je da je zajedno s još devet lica, od kojih su neka brokeri, advokati i „samozvani“ obaveštajni analitičari, učestvovao u poslovima sa sumnjivim investitorima, i s njima navodno trgujući nepokretnostima u londonskom luksuznom kvartu Čelsi proneverio skoro pola milijarde evra. Kako su vatikanski tužioci naveli, poslovi u Londonu su eklatantni primer „korumpiranog, grabežljivog i lukrativnog sistema“ formiranog pod Bečuovim vođstvom.
Ceo slučaj se rasplamsalo kada se saznalo da su optuženi kroz problematične pravne poslove ulagali sredstva sakupljana kroz godišnje priloge poznatije kao „Petrov peni“ i koji služe kao podrška papskim dobrotvornim aktivnostima.
Posao s nepokretnostima u Londonu datira iz 2014. godine, kada je državni sekretarijat Vatikana, na čijem čelu je tada bio Beču, odlučio da uloži početnih 200 miliona evra u investicioni fond kojim upravlja italijanski biznismen Rafaele Minkone, s tim da se polovina novca uloži u zgradu u naselju Čelsi, a ostatak u druge investicije. Na ovim investicijama Minkoneov investicioni fond „Atina kapital“ do novembra 2018. izgubio je 18 miliona evra, što je, kako kažu tužioci, navelo Vatikan da traži izlaznu strategiju, zadržavajući svoj udeo u rezidencijalnim objektima u naselju Južni Kensignton, u Čelsiju.
U tom trenutku u posao se uključuje broker Đanluiđi Torci, koji je za račun Vatikana organizovao isplatu 40 miliona evra Minkoneu, u cilju potpune akvizicije zgrada u Londonu koje Sveta stolica još nije posedovala u celosti. Ipak, ovaj broker je transakciju realizovao tako što je prilikom restrukturiranja kompanije koja je kao predstavnik Vatikana trebalo da bude vlasnik objekata u Londonu sebi obezbedio većinu glasačkih prava i posredno postao faktički vlasnik problematičnih zgrada.
Njemu se na teret stavlja da je tada iznudio Vatikanu još 15 miliona evra kako bi Svetoj stolici preneo glasačka prava u kompaniji, tj. kontrolu nad vlasništvom zgrade. U celu priču o nepokretnostima u Londonu bio je uključen i papa, kako tvrdi zamenik državnog sekretara Vatikana, nadbiskup Edgar Pena Para. On je tužiocima ispričao da je papa Francisko do novembra 2018. jasno stavio do znanja da želi da gubitak bude što manji, prilikom spasavanja investicije u zgradu, da se „okrene strana i krene iz početka“. Pena Para je takođe učestvovao u ovom poslu – on je ovlastio zastupnika Vatikana da potpiše sporni ugovor kojim je Torci faktički preuzeo vlasništvo nad objektima u Londonu, međutim Pena Para je kao svedok saradnik izbegao optužnicu.
Kako dalje tvrdi Pena Para, nakon što su shvatili da zgradu u Londonu zapravo kontroliše Torci, a na osnovu papine želje da se nastavi dalje, Vatikan je imao dve opcije – prva je tužiti Torcija, a druga da mu se plati za kontrolni paket akcija. „Birajući između ove dve opcije, uz savetovanje advokata i eksperata, izabrana je opcija broj dva zato što je prepoznata kao ekonomičnija, s više kontrolisanih rizika i u vremenskom okviru koji je prihvatljiviji“, napisao je Pena Para u svom svedočenju.
Upravo je isplata tih 15 miliona evra ključ celog slučaja, jer je po svemu sudeći odobrenje za operaciju dao papa Francisko, što je naveo i Pena Para izjaviviši da je „jednostavno urađeno po želji poglavara“.

PROCES U cilju kontrolisanja štete i nepoželjnih posledica po samog papu, vatikanski tužioci su „spakovali“ optužnicu od 500 stranica, potkrepljenu s više od 20.000 stranica priloga. Srž optužnice zasniva se na tvrdnji da je sporna kupovina bivšeg skladišta koje pripada lancu robnih kuća Herods, u otmenom londonskom naselju Čelsi, isplanirana s idejom da se pretvori u luksuzne stanove, a da iza nje stoji mreža italijanskih biznismena sa saučesnicima u redovima samog Vatikana, pre svega u Državnom sekretarijatu, uključujući Bečua.
Iako je papa dobio pohvale zbog podizanja optužnice i otpočinjanje suđenja visokim prelatima Svete stolice, Beču i njegovi saveznici sugerišu da se od njega pravi žrtveno janje za greške lica koja su na još višim pozicijama i koja su hijerarhijski bliže papi Francisku, ali koja nisu optužena. Posebno je simptomatično to da je Beču bio viđen kao potencijalni naslednik papskog trona.
U svakom slučaju bilo je očekivano da vatikansko suđenje za multimilionsku proneveru počne tiho i bez velikih potresa na početku. U improvizovanoj sudnici u Muzeju Vatikana našlo se 30 advokata, od kojih 27 advokata odbrane koji su zatrpali sud proceduralnim prigovorima i prolongirali dalje odlučivanje o suštini postupka.
Proces se smatra za istorijski, ne samo zato što je ovo prvi put da je neko od kardinala, makar bio i bivših, optužen i da mu se sudi za krivično delo prema zakonima države Vatikan, već i zato što je ovo prvi put da će predstavniku Rimokatoličke crkve suditi laici, a ne njegove kolege kardinali. To je posledica reforme koju je papa Francisko sproveo krajem aprila ove godine, a koju mnogi smatraju osnovom za pokretanje postupka protiv Bečua.

ČUVARI INKLUZIVNOG KAPITALIZMA Obračun pape Franciska sa svojim bliskim saradnikom i ostalim predstavnicima Kurije, naročito u oblasti finansijskog delovanja Vatikana, može izazvati strukturalne poremećaje u sferi koja je za Vatikan istorijski životno značajna. Posebno ako se ima u vidu nova globalna inicijativa pod nazivom „Savet za inkluzivni kapital s Vatikanom“. Reč je o novom, istorijskom partnerstvu između najvećih svetskih korporacija u oblasti ulaganja i poslovanja, a koje okuplja koncerne poput Masterkarda, Alianca, Ernst end Janga, Džonson i Džonsona, BP-a, Banke Amerike, Saudi Aramko, Rokfeler fondacije, Ford fondacije i drugih s Vatikanom. Kako se u inicijativi navodi, ona označava hitnu nužnost spajanja moralnih i tržišnih imperativa za reformu kapitalizma u moćnu silu za dobro čovečanstva. Ovaj savet osnovan je pod pokroviteljstvom pape Franciska i kardinala Pitera Turksona, koji vodi Odsek za unapređenje integralnog humanog razvoja u Vatikanu. Savet vodi grupa globalnih lidera, poznatih kao „Čuvari inkluzivnog kapitalizma“, koji se na godišnjem nivou sastaju s papom Franciskom i kardinalom Turksonom. Ova grupa upravlja imovinom vrednom preko 10,5 biliona dolara i zapošljava više od 200 miliona radnika u 163 zemlje. Jedna od predstavnica Saveta Lin Forester de Rotšild osnivanje ove inicijative obrazložila je rečima: „Kapitalizam je stvorio ogroman globalni prosperitet, ali je ostavio i previše ljudi iza sebe, doveo do degradacije naše planete i ne uživa veliko poverenje u društvu.“
Pomenuta inicijativa deo je projekta restrukturiranja vatikanskih finansijskih pozicija pokrenutog pod tutorstvom pape Franciska, što predstavlja nastavak delovanja Vatikana na polju borbe za „moralnu privredu“. S tim u vezi vredi pomenuti jednu istorijsku epizodu koja oslikava spregu krupnog kapitala i Vatikana, a o kojoj piše Olga Četverikova. Krajem septembra 2009. godine novi šef Vatikanske banke postao je Goti Tedeski, koji je od 1992. predvodio italijansku filijalu španske banke Santander. Tedeski je tada bio blizak s državnim sekretarom Vatikana Tarčiziom Bertoneom, koji mu je pružio značajnu pomoć u pravljenju poretka u crkvenim finansijama. On je takođe, po nekim izvorima, i član organizacije „Opus Dei“ i to u činu supernumerarija.
U svojstvu specijaliste za pitanja „ekonomske etike“, Tedeski je uzeo udela u pripremi enciklike Karitas in Veritate i posle njenog objavljivanja izjavio da papa zaslužuje da mu se zbog te poslanice dodeli Nobelova nagrada za ekonomiju. Samo postavljenje Tedeskog u Rimu bilo je protumačeno kao „puč“ Benedikta XVI i kardinala Bertonea u toj unutrašnjoj borbi, koja se u Kuriji povela posle smrti Jovana Pavla II. Po tvrdnjama nekolicine vatikanskih izvora, stanje finansija Vatikana bilo je potpuno haotično, usled svih tih zloupotreba i mahinacija koje su sebi dozvolili novi članovi Kurije, uglavnom iz Latinske Amerike i Istočne Evrope. S dolaskom ove nove ekipe profesionalaca, na tržištu fondova Evrope pojavio se prvi put u istoriji finansija hrišćanski indeks akcija „Stoxx Europe Christian Index“, stvoren kao katolički indeks na osnovu rasta količine učesnika hrišćanskog tržišta koji žele da investiraju u skladu sa svojim verskim stavovima.
Dakle, pitanje finansija i međusobnog uticaja Vatikana i struktura svetskog kapitala staro je koliko i Kapitol. U toj igri između velikih brojeva i Rimske kurije i pokušaja da se objedini enormni finansijsko-ideološki potencijal, neretko su padale i mnoge žrtve. Ljudi poput Roberta Kalvija, „Božjeg bankara“, predstavnika Banke Ambrozijana i čoveka čije je telo početkom 1980-ih godina pronađeno obešeno, ne slučajno, ispod londonskog mosta „Blek frajers“ („Crni monasi“), samo je jedan od mnogih koji je životom platio svoje pogrešne poteze.
Bivši kardinal Beču i saoptuženi imaju tu sreću da će svoje greške platiti u institucionalnom okviru. S druge strane, svojim primerom poslužiće drugima da se podsete drevne maksime Ignacija Lajole da ako želiš da opstaneš u Vatikanu, onda „moraš biti pokoran kao lešina“.