SILOVANJE NA CETINJU

Patriotski ustanak u prijestonici

Zašto bi sve tri reči iz nadnaslova ovog teksta trebalo da budu napisane pod navodnicima? Zašto ono što smo videli u nedelju 22. avgusta na Cetinju, kao u ostalom i gotovo sve u vezi sa milogorskom nacijom, nema veze sa istinom, nego pre predstavlja silovanje zdravog razuma?

Malo manje mašite tim krstovima, neki među vama mogu se uvrediti – jedan je od komentara na društvenim mrežama upućen takozvanim „komitama“ okupljenim u nedelju na Cetinju kako bi izrazili svoj protest zbog najavljenog ustoličenja mitropolita crnogorsko-primorskog Joanikija na tron Svetog Petra Cetinjskog. Komentar je izazvan činjenicom da je na protestu, pored zastava SAD i SFRJ, kao i aktuelnih Republike Crne Gore, primetan bio i veliki broj barjaka „krstaša“ – reprodukcija crnogorskog ratnog barjaka korišćenog tokom bitke kod Vučjeg dola izrešetanog turskim kuršumima. I to je baš zgodno mesto da se počne priča o silovanju razuma koje se odigralo na Cetinju, a dešava se u brojnim glavama već više od 30 godina. Barjak pod kojim su ove „komite“ krenule u svoju bitku protiv „posrbljavanja“ i „velikosrpske agresije“ na Montenegro izrešetan je 18. jula 1876. godine kada su crnogorsko-hercegovačke snage (17 crnogorskih i 11 hercegovačkih bataljona) do nogu potukle tursku vojsku ubivši i ranivši oko 4.000 Turaka dok su stradala samo 72 srpska borca.
Zašto kažemo „srpska“, a ne „crnogorska“ (među poginulima je bilo 18 Crnogoraca i 54 Brđana i Hercegovca)? Zato što je crnogorsko-hercegovačku vojsku predvodio knjaz Nikola Prvi Petrović, čovek koji je samo deceniju ranije (1867) napisao pesmu u kojoj peva o tome kako će jednom put Prizrena oružan poć’ i kako će pokoj duši dobiti tek kada Srbin više ne bude rob. Zato što je zvanično ime te pesme „Onamo, ‘namo“, a nezvanično „Srpska Marseljeza“. Ili zato što je „Glas Crnogoraca“ u to vreme (2. avgust 1876) o pobedi kod Vučjeg dola pisao kao o bici koja je vođena „za slobodu srpskom rodu“ i „osveti za kosovski boj“. Ili zato što su mu stričevi iz Kotora na pobedi čestitali željom da „ostvari ono, za čim su naši oci vazda od Kosova krv lili! Bog te živio na korist Srpstva“ (Glas Crnogoraca, 26. jul 1876). Ili zato što su vojsku na megdan turcima poveli Bajo Bošković, Jole Piletić, Peko Pavlović i Petar Vukotić – sve ljudi koji su se svojim srpstvom dičili. I kakvog onda smisla ima na Cetinjski manastir i protiv srpstva jurišati pod ovim znamenjem? Isto onoliko koliko pod zastavom SFRJ sa petokrakom zvezdom ima smisla pevati himnu sa stihovima ustaškog saradnika i Pavelićevog saborca Sekule Drljevića.

DUBOKA ŠIZOFRENIJA Mahanje krstom na protestu na Cetinju ne bi moglo da uvredi samo prisutne muslimane, nego i brojne vernike kanonski nepriznate Crnogorske pravoslavne crkve, jer su većina njih ateisti koji ne znaju čestito ni da se prekrste. Setimo se samo govora jednog od osnivača ove nevladine organizacije i predsednika „Odbora za obnovu Crnogorske pravoslavne crkve“ Dragoja Živkovića na osnivačkom skupu CPC na Cetinju jula 1993. godine: „Ako uspijemo da izborimo autokefalnost Crnogorske pravoslavne crkve, sa srpstvom u Crnoj Gori će biti gotovo“. Živković se, pre nego što je na sebe preuzeo apostolsku ulogu formiranja crkve bavio „borbom za ujedinjenje sindikalnog pokreta u Jugoslaviji“, na čemu je doktorirao, a potom je bio arhivator CK SKJ. Autokefalnost ove nevladine organizacije, dakle, nema za cilj borbu za duhovni preporod naroda Crne Gore, nego iskorenjivanje srpstva. To, onda, zaista nije crkva nego nevladina organizacija sa političkim ciljevima. A ni njena tradicija nije crkvena, nego partijska, pa je onda sasvim razumljiv duh u kojem deluju njene pristalice (pošto nisu vernici). Sa druge strane, mahanje američkim i zastavama sa petokrakom na tom skupu nikoga nije moglo uvrediti, posebno ne duhovnog vođu CPC Miraša Dedeića, koji je tokom svog radnog veka u crkvi više radio za Komunističku partiju i „službovao“, nego što je u crkvi služio, za šta se najzaslužnijim smatra Ćibo Luburić, po zlu poznata figura ondašnje Državne bezbednosti u Crnoj Gori, koji je Miraša uzeo pod svoje odmah po njegovom dolasku u monašku školu na Ostrogu.
O tome koliko je šizofren karakter nedeljnog protesta na Cetinju svedoče i poruke koje su sa njega poslate, ali i način na koji o njemu izveštavaju mediji koji ga podržavaju. Tako, na primer, sekularna i demokratski orijentisana Al Džazira pod međunaslovom „Gandijevska odbrana Cetinja“ prenosi poruku demonstranata da „Cetinje nije postalo gnijezdo slobode čekajući da okupatori i domaći izdajnici odstupe, no, srčano braneći ideale koji su Crnu Goru održali kroz vijekove“. Sve i da je istina, kakve to veze ima sa Gandijem? A istina nije, makar kada se radi o današnjim „Cetašima“, jer je jedan od njihovih uzora i kamena temeljaca njihovog identiteta Krsto Zrnov Popović, čovek koji se inače deklarisao kao Srbin, borio na strani italijanskih fašista mnogo duže i od samih italijanskih fašista pa su ga pripadnici OZNA-e likvidirali tek 13. marta 1947. godine.
Čudo je u čemu je Al Džazira sposobna da prepozna „gandijevski princip“, a vala i crkvu, ali je isto tako čudno kako to vide i organizatori protesta. Jedan od njih, glavni govornik skupa, nekadašnji predsednik mladih Liberalnog saveza Crne Gore Peđa Vušurović kaže da se mora znati „koje su najveće svetinje u Crnoj Gori, a to su građanska Crna Gora, mir u njoj i suživot svih vera i naroda“. Ako mu Cetinjski manastir nije najveća svetinja, zašto se, onda, bori protiv toga da u njemu, poput svih prethodnika, bude ustoličen i novi mitropolit crnogorsko-primorski? Ako mu je mir najveća vrednost, zašto je, onda, u istom redu sa onima koji prete nasiljem i traktorima? Ako mu je suživot svih vera i naroda najveća vrednost, zašto onda ne pusti vernike SPC da se na miru mole, a Srbe da na miru žive, nego predvodi demonstracije protiv njih na kojima se nazivaju „okupatorima“? Jer, nisu ovo demonstracije za nešto, nego protiv nečega. I to se ne krije.
Šizofrena je i poruka sa skupa da mitropolit Joanikije „nije dostojan trona Svetog Petra Cetinjskog jer nije Crnogorac“, a čovek je rođen u Velimlju kod Nikšića. Ako je po njihovim merilima uslov da se bude „Crnogorac“ odricanje od srpstva, onda dostojan trona Svetog Petra Cetinjskog nije ni sam Sveti Petar Cetinjski, ali Miraš Dedeić jeste.

TALIBANI Sa protesta se oglasio i čuveni analitičar i član „Građanske inicijative 21. maj“ Ljubomir Filipović koji je, s obzirom na aktuelnost „talibanskog momenta“ na tviteru poručio kako se i Crnogorci bore protiv sopstvenih talibana. „Ćito“, kako mu tepaju u Crnoj Gori, je uz taj tekst okačio i fotografiju na kojoj drži zastavu koja je bila nacionalni simbol Avganistana u vreme američke okupacije. Koje sve zaključke iz ovoga možemo da izvedemo? Šta god mi mislili o talibanima, s obzirom na lakoću s kojom su preuzeli vlast nad čitavom teritorijom ove države posle američkog povlačenja jasno je da imaju podršku ogromne većine avganistanskog naroda. A „Ćito“ podržava vladu koju su postavili okupatori i koja je trajala onoliko dugo koliko je trajala i okupacija, što je jasno stavlja u okvir pojma „kvislinška vlada“. Više od ovoga zanimljivo je kako ovaj čovek percipira većinski deo naroda države u kojoj živi, a iz kojeg i sam (makar biološki) potiče. Pored toga što su verski fanatici, talibani su nedvosmisleno (ne baš bez osnova) oslikani kao brutalni teroristi i ubice. Tako je makar iz zapadnjačke perspektive kojoj i sam ponosito pripada. Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici (94,1 svih koji se deklarišu kao pravoslavci, kojih je u Crnoj Gori 72 posto po popisu iz 2011) su, dakle talibani protiv kojih se treba boriti (svim sredstvima).
Pre nego što su postali poznati po navodnoj organizaciji terorističkih napada na Njujork i Vašington 11. septembra 2001, Talibani su se proslavili, ako se sećate, uništenjem drevnih statua Buda u Bamijanu, uprkos zgražavanju i protivljenju čitavog sveta. Nama nije poznato da se ijedan sveštenik SPC, a kamoli njen duhovni vođa ikada zalagao za rušenje ijedne bogomolje ili verskog objekta. Sa druge strane, duhovni vođa nevladine organizacije Crnogorska pravoslavna crkva Miraš Dedeić, ili „mitropolit Mihailo“, kako ga oslovljava Al Džazira i neki drugi mediji, se svojevremeno zdušno zalagao za rušenje pravoslavne crkve u Konjevića polju i pružao snažnu podršku čuvenoj Nana Fati, a kada je ta crkva konačno srušena izrazio je zadovoljstvo tim činom. Isto tako i on i njegove pristalice, kao u ostalom i razne „Ćite“ zalažu se za rušenje od crkve na Rumiji preko krstionice u manastiru Svetog arhangela Mihajla na Prevlaci, do nedavnog rušenja manastira Svetog Vasilija Ostroškog kod Ulcinja. Pa ko je, onda taliban?
Opasnost koju predstavljaju ne baš gandijevski protesti u organizaciji „komita“ i „patriota“ je velika, uprkos tome što crnogorske vlasti neprestano poručuju da će ustoličenje mitropolita Joanikija proći u miru i redu, što dokazuje činjenica da su se vlasti u Podgorici odlučile da u pomoć pozovu stručnjake iz odreda vojne policije Vojske Srbije „Kobre“, kao i operativce srpske Bezbednosno-informativne agencije kako bi zajedno sa crnogorskim agentima iz Agencije za nacionalnu bezbednost dali konačnu procenu rizika prilikom ove ceremonije. Crnogorskom državnom vrhu koji je i posle smene režima 30. avgusta prošle godine ostao u dosta lošim odnosima sa vlastima u Beogradu sigurno nije bilo lako da se odluči na ovaj korak, ali ih je na to verovatno primorao strah da bi se jedan deo njihovog sopstvenog bezbednosnog aparata mogao odazvati pozivu specijalnog savetnika predsednika Mila Đukanovića i bivšeg direktora crnogorske policije Veselina Veljovića policajcima na neposlušnost. Sa druge strane, ovaj odlazak srpskih obaveštajaca može se posmatrati i kao sasvim uobičajena procedura za pripremu posete jedne važne državne ličnosti, što patrijarh Porfirije u ovom slučaju svakako jeste, stranoj zemlji.