СИЛОВАЊЕ НА ЦЕТИЊУ

Патриотски устанак у пријестоници

Зашто би све три речи из наднаслова овог текста требало да буду написане под наводницима? Зашто оно што смо видели у недељу 22. августа на Цетињу, као у осталом и готово све у вези са милогорском нацијом, нема везе са истином, него пре представља силовање здравог разума?

Мало мање машите тим крстовима, неки међу вама могу се увредити – један је од коментара на друштвеним мрежама упућен такозваним „комитама“ окупљеним у недељу на Цетињу како би изразили свој протест због најављеног устоличења митрополита црногорско-приморског Јоаникија на трон Светог Петра Цетињског. Коментар је изазван чињеницом да је на протесту, поред застава САД и СФРЈ, као и актуелних Републике Црне Горе, приметан био и велики број барјака „крсташа“ – репродукција црногорског ратног барјака коришћеног током битке код Вучјег дола изрешетаног турским куршумима. И то је баш згодно место да се почне прича о силовању разума које се одиграло на Цетињу, а дешава се у бројним главама већ више од 30 година. Барјак под којим су ове „комите“ кренуле у своју битку против „посрбљавања“ и „великосрпске агресије“ на Монтенегро изрешетан је 18. јула 1876. године када су црногорско-херцеговачке снаге (17 црногорских и 11 херцеговачких батаљона) до ногу потукле турску војску убивши и ранивши око 4.000 Турака док су страдала само 72 српска борца.
Зашто кажемо „српска“, а не „црногорска“ (међу погинулима је било 18 Црногораца и 54 Брђана и Херцеговца)? Зато што је црногорско-херцеговачку војску предводио књаз Никола Први Петровић, човек који је само деценију раније (1867) написао песму у којој пева о томе како ће једном пут Призрена оружан поћ’ и како ће покој души добити тек када Србин више не буде роб. Зато што је званично име те песме „Онамо, ‘намо“, а незванично „Српска Марсељеза“. Или зато што је „Глас Црногораца“ у то време (2. август 1876) о победи код Вучјег дола писао као о бици која је вођена „за слободу српском роду“ и „освети за косовски бој“. Или зато што су му стричеви из Котора на победи честитали жељом да „оствари оно, за чим су наши оци вазда од Косова крв лили! Бог те живио на корист Српства“ (Глас Црногораца, 26. јул 1876). Или зато што су војску на мегдан турцима повели Бајо Бошковић, Јоле Пилетић, Пеко Павловић и Петар Вукотић – све људи који су се својим српством дичили. И каквог онда смисла има на Цетињски манастир и против српства јуришати под овим знамењем? Исто онолико колико под заставом СФРЈ са петокраком звездом има смисла певати химну са стиховима усташког сарадника и Павелићевог саборца Секуле Дрљевића.

ДУБОКА ШИЗОФРЕНИЈА Махање крстом на протесту на Цетињу не би могло да увреди само присутне муслимане, него и бројне вернике канонски непризнате Црногорске православне цркве, јер су већина њих атеисти који не знају честито ни да се прекрсте. Сетимо се само говора једног од оснивача ове невладине организације и председника „Одбора за обнову Црногорске православне цркве“ Драгоја Живковића на оснивачком скупу ЦПЦ на Цетињу јула 1993. године: „Ако успијемо да изборимо аутокефалност Црногорске православне цркве, са српством у Црној Гори ће бити готово“. Живковић се, пре него што је на себе преузео апостолску улогу формирања цркве бавио „борбом за уједињење синдикалног покрета у Југославији“, на чему је докторирао, а потом је био архиватор ЦК СКЈ. Аутокефалност ове невладине организације, дакле, нема за циљ борбу за духовни препород народа Црне Горе, него искорењивање српства. То, онда, заиста није црква него невладина организација са политичким циљевима. А ни њена традиција није црквена, него партијска, па је онда сасвим разумљив дух у којем делују њене присталице (пошто нису верници). Са друге стране, махање америчким и заставама са петокраком на том скупу никога није могло увредити, посебно не духовног вођу ЦПЦ Мираша Дедеића, који је током свог радног века у цркви више радио за Комунистичку партију и „службовао“, него што је у цркви служио, за шта се најзаслужнијим сматра Ћибо Лубурић, по злу позната фигура ондашње Државне безбедности у Црној Гори, који је Мираша узео под своје одмах по његовом доласку у монашку школу на Острогу.
О томе колико је шизофрен карактер недељног протеста на Цетињу сведоче и поруке које су са њега послате, али и начин на који о њему извештавају медији који га подржавају. Тако, на пример, секуларна и демократски оријентисана Ал Џазира под међунасловом „Гандијевска одбрана Цетиња“ преноси поруку демонстраната да „Цетиње није постало гнијездо слободе чекајући да окупатори и домаћи издајници одступе, но, срчано бранећи идеале који су Црну Гору одржали кроз вијекове“. Све и да је истина, какве то везе има са Гандијем? А истина није, макар када се ради о данашњим „Цеташима“, јер је један од њихових узора и камена темељаца њиховог идентитета Крсто Зрнов Поповић, човек који се иначе декларисао као Србин, борио на страни италијанских фашиста много дуже и од самих италијанских фашиста па су га припадници ОЗНА-е ликвидирали тек 13. марта 1947. године.
Чудо је у чему је Ал Џазира способна да препозна „гандијевски принцип“, а вала и цркву, али је исто тако чудно како то виде и организатори протеста. Један од њих, главни говорник скупа, некадашњи председник младих Либералног савеза Црне Горе Пеђа Вушуровић каже да се мора знати „које су највеће светиње у Црној Гори, а то су грађанска Црна Гора, мир у њој и суживот свих вера и народа“. Ако му Цетињски манастир није највећа светиња, зашто се, онда, бори против тога да у њему, попут свих претходника, буде устоличен и нови митрополит црногорско-приморски? Ако му је мир највећа вредност, зашто је, онда, у истом реду са онима који прете насиљем и тракторима? Ако му је суживот свих вера и народа највећа вредност, зашто онда не пусти вернике СПЦ да се на миру моле, а Србе да на миру живе, него предводи демонстрације против њих на којима се називају „окупаторима“? Јер, нису ово демонстрације за нешто, него против нечега. И то се не крије.
Шизофрена је и порука са скупа да митрополит Јоаникије „није достојан трона Светог Петра Цетињског јер није Црногорац“, а човек је рођен у Велимљу код Никшића. Ако је по њиховим мерилима услов да се буде „Црногорац“ одрицање од српства, онда достојан трона Светог Петра Цетињског није ни сам Свети Петар Цетињски, али Мираш Дедеић јесте.

ТАЛИБАНИ Са протеста се огласио и чувени аналитичар и члан „Грађанске иницијативе 21. мај“ Љубомир Филиповић који је, с обзиром на актуелност „талибанског момента“ на твитеру поручио како се и Црногорци боре против сопствених талибана. „Ћито“, како му тепају у Црној Гори, је уз тај текст окачио и фотографију на којој држи заставу која је била национални симбол Авганистана у време америчке окупације. Које све закључке из овога можемо да изведемо? Шта год ми мислили о талибанима, с обзиром на лакоћу с којом су преузели власт над читавом територијом ове државе после америчког повлачења јасно је да имају подршку огромне већине авганистанског народа. А „Ћито“ подржава владу коју су поставили окупатори и која је трајала онолико дуго колико је трајала и окупација, што је јасно ставља у оквир појма „квислиншка влада“. Више од овога занимљиво је како овај човек перципира већински део народа државе у којој живи, а из којег и сам (макар биолошки) потиче. Поред тога што су верски фанатици, талибани су недвосмислено (не баш без основа) осликани као брутални терористи и убице. Тако је макар из западњачке перспективе којој и сам поносито припада. Српска православна црква и њени верници (94,1 свих који се декларишу као православци, којих је у Црној Гори 72 посто по попису из 2011) су, дакле талибани против којих се треба борити (свим средствима).
Пре него што су постали познати по наводној организацији терористичких напада на Њујорк и Вашингтон 11. септембра 2001, Талибани су се прославили, ако се сећате, уништењем древних статуа Буда у Бамијану, упркос згражавању и противљењу читавог света. Нама није познато да се иједан свештеник СПЦ, а камоли њен духовни вођа икада залагао за рушење иједне богомоље или верског објекта. Са друге стране, духовни вођа невладине организације Црногорска православна црква Мираш Дедеић, или „митрополит Михаило“, како га ословљава Ал Џазира и неки други медији, се својевремено здушно залагао за рушење православне цркве у Коњевића пољу и пружао снажну подршку чувеној Нана Фати, а када је та црква коначно срушена изразио је задовољство тим чином. Исто тако и он и његове присталице, као у осталом и разне „Ћите“ залажу се за рушење од цркве на Румији преко крстионице у манастиру Светог архангела Михајла на Превлаци, до недавног рушења манастира Светог Василија Острошког код Улциња. Па ко је, онда талибан?
Опасност коју представљају не баш гандијевски протести у организацији „комита“ и „патриота“ је велика, упркос томе што црногорске власти непрестано поручују да ће устоличење митрополита Јоаникија проћи у миру и реду, што доказује чињеница да су се власти у Подгорици одлучиле да у помоћ позову стручњаке из одреда војне полиције Војске Србије „Кобре“, као и оперативце српске Безбедносно-информативне агенције како би заједно са црногорским агентима из Агенције за националну безбедност дали коначну процену ризика приликом ове церемоније. Црногорском државном врху који је и после смене режима 30. августа прошле године остао у доста лошим односима са властима у Београду сигурно није било лако да се одлучи на овај корак, али их је на то вероватно приморао страх да би се један део њиховог сопственог безбедносног апарата могао одазвати позиву специјалног саветника председника Мила Ђукановића и бившег директора црногорске полиције Веселина Вељовића полицајцима на непослушност. Са друге стране, овај одлазак српских обавештајаца може се посматрати и као сасвим уобичајена процедура за припрему посете једне важне државне личности, што патријарх Порфирије у овом случају свакако јесте, страној земљи.